Volja i kapacitet za rad

Volja i kapacitet za rad

 

Sposobnost tolerancije na ambivalenciju omogućava nam da razrešimo ambivalenciju i opredelimo se, donesemo odluke. Međutim, nije dovoljno samo opredeliti se i odlučiti se, neophodno je da te odluke budu podržane voljom kako bi se realizovale. Iparavan automobile sa malo goriva neće nas odvesti daleko i ako znamo kuda smo krenuli. Govorili smo o odnosu između želje i volje. O tome da želja daje toplinu, sadržaj, imaginaciju, kvalitet dečije igre, svežinu, punoću volji. Volja daje usmerenost i zrelost želji. Volja štiti želju, omogućava joj da opstane bez prevelikih rizika. Bez želje, volja gubi životnost i teži da nestane u samokontradikciji. Ako imate samo volju bez želje, onda ste slični Viktorijanskom čoveku „jake volje“, Puritancu. Ako imate samo želju bez volje, bićete izgubljena, infantilna, neslobodna odrasla osoba koju njene želje „vozaju“.

                Ljudi koji imaju želju bez volje ostaju na željama koje ne realizuju u procesu rada. Oni maštaju, žele da jednog dana postignu nešto, ali nemaju snage da podnesu napore ostvarivanja svojih zadataka. Oni koji imaju jaku volju bez želje, radoholičari su koji „rintaju bez duše“.

Pominjali smo Rankova (1932) razmatranja o volji u kojima je toj sposobnosti pripisao pozitivnu liniju razvoja koja vodi ka postizanju najviše forme ljudskog stvaranja-stvaranju ličnosti. Instrument te kreativnosti je ljudska volja, „koja se može manifestovati negativno kao inhibicija (kontrola) ili kao kreativna energija „koja pokreće, daje usmerenje i svrhovitost“. Kada smo govorili o sposobnosti za zrelu ljubav, naveli smo jednu od definicija zrele ljubavi (Peck, 1987) koja određuje ljubav kao volju da se proširimo da bismo potpomogli sopstveni i tuđi duhovni razvoj i sazrevanje. Zrelost ljubavi ne određuje intenzitet osećanja, već svrsishodnost aktivnosti. To važi i za kapacitet za rad. Zreli kapacitet za rad podrazumeva snažno izgrađeni osećaj za svrsishodnost rada. Poremaćaji kapaciteta za rad o kojima smo govorili odražavaju i defekt u jasnom osećaju za svrsishodnost rada. Svrha rada nije zadovoljenje narcističkih potreba individue, dobijanje pažnje, pohvale, sticanje moći, statusa, druženje sa kolegama...To mogu biti nuzprodukti rada. Ali, rad u kojem su dominantne motivacione sile zadovoljenje ovih potreba, gubi svoji svrhovitost. Takav odnos prema radu je sličan „ljubavi“ bez objekta, ljubavi u kojoj je objekt ljubavi samo sredstvo za zadovoljenje naših potreba. Kao što je zrela ljubav određena kao aktivnost koja potpomaže duhovni razvoj onoga prema kome je usmerena, tako je i zreo kapacitet za rad određen kao aktivnost koja je svrsishodna i usmerena na stvarno unapređenje onoga što osoba radi. Zapravo, možemo reći da je rad oblik ljubavi, aktivnost koja je usmerena na razvoj i dobrobit objekta rada.

Razmatrajući definicije rada, napomenuli smo to da je rad aktivan napor Ega, koji je osnažen u periodu učenja, da dobije od spoljašnjeg sveta ono što mu je potrebno za samoodržanje (što razlikuje „princip rada“ od principa igre i principa učenja.) Pod samoočuvanjem se ne misli jedino na lično samoočuvanje, već i na očuvanje dece, porodice, grupe ili čovečanstva u celini. Rad nije samo „sebična“ aktivnost, već je, kao i ljubav, prožeta osećanjem uzajamnosti - „dobijam ja, dobijaš i ti“. U radu, osoba koja ima razvijeno osećanje uzajamnosti, ne može da uživa u privilegijama koje joj donosi rad ako nije zadovoljila i „objekt“, „partnera“, samo što objekt nije druga osoba, već kavlitet rada, doprinos tog rada još nečijoj dobrobiti, dobrobiti kolektiva, struke, organizacije. Osoba sa osećanjem za uzajamnost je zadovoljna tek kada oseća da je dala najbolje što može u procesu rada, i od toga dobija određenu korist - „pošteno sam to uradio, pošteno sam i dobio od toga“.

Kroz razvijanje principa rada, osoba razrešava osnovnu dilemu ambivalencije o kojoj smo ranije govorili: živeti na svoj ili na tuđ račun. Razvija se od parazita u samostalnu individuu. Kada se pregenitalni seksualni impulsi objedinjavaju u genitalni primat i ego aktivnosti se objedinjavaju u princip rada. Genitalna organizacija seksualnog instikta ima svoju paralelu u radnoj organizaciji ega. Genitalni primat ima svoju paralelu u radnom primatu. Potreba za prokreacijom se udružuje sa potrebom za kreacijom kroz proces rada i dolazi do podstičućeg međusobnog uticaja. Zdrav seksualni život podstiče uživanje u radu i obrnuto.

            Uzajamnost, i u ljubavi i u radu, podrazumeva i disciplinu. Rad nije zabavište (iako može biti zabavan). Proces rada je ispunjen rešavanjem brojnih problema. Disciplina je osnovno oruđe za rešavanje radnih i životnih problema. Probleme sa radom (kao i problem u ljubavnim odnosima) možemo, u velikoj meri, svesti na probleme sa samodisciplinom. Prisetimo se Peckovih (1987) reči o disciplini: “disciplina je osnovno oruđe u rešavanju životnih problema. Disciplina se sastoji od „tehnika patnje“ ili „sredstava za konstruktivno doživljavanje bola“. Peck ih navodi četiri: 1) Odlaganje zadovoljstva; 2) Prihvatanje odgovornosti; 3) Posvećenost istini; 4) Balansiranje. Problem nije toliko u složenosti ovladavanja ovim oruđima, već u volji da se ona upotrebe. Volja da se ona upotrebe je ljubav. Kapacitet za rad podrazumeva ovladavanje konstruktivnim “tehnikama patnje” i volju da se one upotrebe. Ljudi često znaju šta ne valja, ali nemaju volju da kontinuirano rade ono što valja. Lenji su da sprovode vlastita uverenja. Čine ono što im je lakše, umesto onoga što znaju da je bolje. Umesto zrele volje, razvili su samovolju ili neke od devijacija volje o kojima smo govorili. Jedno od “životnih pravila” koje koristimo u O.L.I. metodu kao “maksime” (lakše se pamte i skreću pažnju ljudima na neke bazične obrasce funkcionisanja čoveka) kaže: „ljudi dozvoljavaju sebi da rade ono što ne bi smeli, zato što ne dozvoljavaju sebi da rade ono što bi morali.” Umesto zrele volje, koja bi ih vodila razvoju i kreiranju sopstvene ličnosti, koriste neki oblik samovolje koja ih vodi stagnaciji ili nazadovanju, ali im “liči” na slobodnu volju.

Volja, kao što smo rekli, može da okrene svoj smer. Umesto ka individuaciji, može da se okrene ka simbiotičnosti i parazitiranju, umesto podsticanja drugih ka razvoju, može da se okrene ka kontroli i manipulaciji. U normalnom razvoju, linija razvoja ljudske volje, od njenih rudimentarnih začetaka u prikladnim godinama, kada se ona manifestuje u suprotstavljanju volji drugih, dostiže svoj najviši nivo kroz uspešnu transformaciju u potpuno razvijenu pozitivnu volju koju karakteriše kapacitet da podrži ideale koje je sama osoba kreirala. U razvoju kapaciteta za rad, smer volje određuje da li će i rad biti usmeren ka individuaciji i svrhovitosti (uzajamnosti) ili će se okrenuti ka potrebi da se izvuče neka sebična korist od procesa rada i radnog okruženja („ušićari“, „odradi na foru“).

Rank (1932) je opisao nekoliko faza na liniji razvoja volje i možemo videti da se dostignuta faza razvoja volje odražava na specifičan način na radni kapacitet individue. Oni čija je volja zastala u prvoj fazi razvoja, u fazi „kontra volje“, kao „neću“ koje se protivi volji drugih, onome što se „mora“, imaće takav odnos i prema radu -„Ti ćeš da mi kažeš šta i kako da radim“. Imaće volju da rade samo kada je taj rad kontra nečemu, nekom autoritetu, pravilu, zakonu...Ili će koristiti mehanizme pasivno agresivnog ponašanja, oportunizma, zabušavanja „ispod žita“, govoriti „da“, a raditi „ne“, pristajati pa odugovlačiti („Evo, sad ću...“). Radni kapaciteti osobe zaglavljene na ovom stupnju razvoja volje su znatno oštećeni, jer ona ne zna šta hoće, zna samo šta neće.

Druga faza, faza pozitivnog ispoljavanja volje, odnosi se na to da neko hoće svojom voljom da učini ono što mora („što se mora , nije teško“). Dostizanje ove faze znatno poboljšava kapacitet za rad. Odrasla osoba čija je volja razvijena do ove faze razvoja ima volju da udovolji, da ispuni obaveze i očekivanja, da bude „dobar radnik“, ali nema volju da nešto kreira. Ona je poslušna i odgovorna osoba. Radiće pošteno i odgovorno ono što se od nje traži. Može da bude produktivna i rezultati njenog rada mogu biti zadovoljavajućeg kvaliteta. Ono što razvoj volje na ovoj stepenici razvoja ne omogućava je kreativnost u radu i sposobnost za postavljanje i ostvarivanje sopstvenih radnih ciljeva. Osoba sa ovakvom voljom je reaktivna. Zaglavljenost u dobroj volji može voditi i do zavisti prema onima koji imaju autonomnu volju i sposobni su da je usmere ka sopstvenim ciljevima. U radnom okruženju to se može odražavati kao „nepodnošenje“ kreativnih osoba, onih koji „štrče“ svojom autonomnošću, koji se izdvajaju inovacijama...koji imaju „petlju“.

Treća, kreativna faza odnosi se na to da je osoba voljna da radi ono što sama hoće (ostvarivanje sopstvenih ciljeva). Tek dostizanje treće faze razvoja volje omogućava zrelu, proaktivnu sposobnost za rad. Time što je „prihvatanje obaveznog“ uključeno u ostvarivanje sopstvenih ideala, volja, na svom najvišem nivou razvoja, respektuje granice drugih i time se može jasno razdvojiti i od grandioznosti i malicioznog narcizma koje odlikuje samovolja i dominacija nad drugima. Kreativna volja je samosvrhovita, bez dominacije nad drugima. Osoba je sposobna da radi i da sarađuje, da bude deo tima. Proaktivna je, ali ne i nametljiva. U proizvodima njenog rada nema pretncioznosti koja odlikuje dela osoba koje kroz rad teže nadkompenzaciji nekog defekta u samopoštovanju.

Govorili smo o međuzavisnosti narcističke patologije i patologije volje. Narcistička patologija utiče i na patologiju volje. Ona menja njen smer - od kretanja ka individuaciji, ka smeru parazitiranja. Iako osobe sa ozbiljnijom narcističkom patologijom mogu imati snažnu volju i biti uspešne u raznim aktivnostima, poslovnoj karijeri, njihovo delanje je, uglavnom, usmereno na reparaciju ugrožene slike o sebi, na održavanje grandiozne slike. Rekli smo već da, kada osoba ne može sama da obavlja neke osnovne psihološke funkcije (održavanje zrelog samopoštovanja kod narcističke patologije), ona parazitira na drugima koji su joj neophodni za obavljanje te funkcije. Za održavanje grandiozne slike o sebi je potrebna publika. Da bi publika (druga osoba, grupa, javnost) stalno obavljala funkciju ogledanja grandioznog selfa, ona se mora zavoditi i kontrolisati. Tako se volja usmerava na aktivnosti čija je bazična funkcija zavođenje (stvaraje lažne, grandiozne slike) i manipulaciju i kontrolisanje objekata (zapravo self objekata - koji su produžeci narcističkih potreba, a ne nezavisne idividue sa potrebama). Sa druge strane, možemo reći i da patologija volje podstiče narcističku patologiju. Osoba koja nema volju za separacijom i individuacijom (lenjost, potrebe za parazitiranjem, življenjem na tuđ račun...) neće imati realna ostvarenja koja bi omogućila razvoj zrelog samopoštovanja. Time je upućena na kompenzaciju osećanja inferiornosti preko kreiranja lažne, grandiozne slike o sebi (reparacija „grandioznog selfa“ - fantaziranje, samoobmanjivanje sebe i drugih) ili na življenje kroz druge („ti si veliki, ja sam sa tobom, onda sam i ja veliki“ - što je pokušaj reparacije „idealizovanog roditeljskog imaga“).

            Razmotrićemo uticaj razvoja volje na sposobnost za rad i iz ugla teorije Roberta Assagiolija (1973). I za Assagiolija, kao i za Ranka, volja je unutrašnja sila koja nas vodi ka samorealizaciji. Ona je „centralni element i direktna ekspresija Ja ili Selfa“.Assagioli govori o tri stadijuma volje: 1. Prepoznavanje da volja postoji, 2. Imati volju, i 3. Biti volja. Njegov prvi stadijum, prepoznavanje da volja postoji, odgovara onome što Rank naziva autonomnom voljom, tako da se Assagiolijeve faze razvoja volje, zapravo, nastavljaju na faze koje je definisao Rank (kontra volja, dobra volja, autonomna volja).

                Pre nego što prepoznamo da volja postoji možemo živeti u stanju neautentičnosti u kojem su naše aktivnosti zasnovane na socijalnim očekivanjima, bez uzimanja u obzir, ili čak bez svesnosti sopstvene procene okolnosti (taj stadijum razvoja volje je Rank nazivao dobrom voljom). Takvom kapacitetu za rad nedostaje proaktivnost i snaga volje da se podrže sopstvene akcije i ciljevi (zapravo, nedostaje inicijativa, preduzetništvo). Prisetimo se šta nam je rekao Jaques (1960): on izdvaja dve komponente rada: prva komponenta je propisani sadržaj - zakoni, običaji, resursi, instrukcije, pravila i norme i materijalna ograničenja. Тo je komponenta u kojoj nema prostora za slobodu izbora, već predstavljaju okvir u kojem se rad odvija i u čijim granicama su mogući izbori. Drugu komponentu predstavljaju svi oni sadržaji procesa rada u kojem postoji sloboda izbora, procenjivanje, razboritost i odlučivanje. Ono što se u radu doživljava kao psihički napor je upravo intenzitet ili težina odgovornosti koja je povezana sa aspektom rada u kojoj postoji sloboda izbora. Usklađivanje sa pravilima i regulativama i drugim propisanim aspektima rada zahteva znanje. To ili znate ili ne znate da radite. Ali, taj aspekt ne zahteva psihički napor promućurnosti, razboritosti i odlučivanja, sa kojima je povezana i anksioznost.

Što je duži period vremena samostalnosti u radu, duže mora da se podnosi anksioznost neizvesnosti i nesigurnosti, anksioznost bez koje se rad ne može obavljati. Sposobnost da se održi kontinuirano prorađivanje ansioznosti , i da se nastavi sopstveno nahođenje i donošenje odluka, zahteva da potrebni i simbolički sadržaji mentalnih procesa uključenih u rad predominiraju nad konkretivnim procesima - što je stanje stvari u kojem ljubav dominira nad mržnjom. To su uslovi koji dovode do poverenja u sopstvene kapacitete za prosuđivanje, što nedostaje osobama čij je volja na stepenici razvoja “dobre volje”.

Tek na stadijumu koji je nastavak razvoja - „prepoznavanje da volja postoji“- javja se i osećanje sopstvene odgovornosti koje proističe iz prepoznavanja da imamo određeni stepen kontrole nad onim unutrašnjim i spoljašnjim iskustvima koja oblikuju naš život. Ovak aspekt volje, ako je razvijen, čini osobu sposobnom da u radu kreira svoje ciljeve i načine rada, da se ne povinuje samo socijalnim očekivanjima, zadatim formama rada. Osoba dobija kapacitet za proaktivnost i kreativnost u procesu rada....

Zapravo, možemo reći da su prepoznavanje da volja (autonomna) postoji, imati volju i biti volja, tri stadijuma razvoja autonomne volje. Osobe koje nisu dostigle ove stadijume razvoja volje nemaju doživljaj da su odgovorne za ono što se zbiva u njihovom radu, već da su samo izvršioci zadataka za čiju je svrhovitost, strukturisanje, rešavanje problema...odgovoran neko drugi. Njihovo je „da rade, a ne da misle“. Oni su „vojnici rada“.

Finalni stadijum razvoja volje je osećanje da mi jesmo volja. To se oseća kao znanje da su, duboko u nama, naš self i naša volja duboko intimno povezani. Nije potrebno da „prikupimo volju“ da bismo nešto uradili, da čekamo da „imamo volju“ za nešto. Nema unutrašnje borbe između „mrzi me“ i „hoću“. Ovaj stepen razvijenosti volje omogućava čoveku da u radu bude u potpunosti dosledan i autentičan.

Assagioli je, takođe, identifikovao i četiri aspekta razvijene volje: 1. Jaka volja, 2. Vešta volja, 3. Dobra volja i 4. Transpersonalna volja. Moglo bi se reći da su jaka volja i vešta volja manifestacije volje na individualnom nivou, dok su dobra volja i transpersonalna volja stavovi ili vrednosti koje pridodajemo načinu na koji koristimo jaku ili veštu volju.

Jaka volja daje snagu i energičnost ličnosti. Međutim, ta snaga, ako se koristi bez vešte volje i dobre volje, može biti i štetna po kapacitet za rad i kvalitet odnosa u radnom okruženju. Osoba može imati jaku volju da „istera svoje“, praveći pri tome pogrešne korake kao „muva bez glave“ ili povređujući ljude. Snažna, vešta i dobra volja se moraju razviti i balansirati da bismo govorili o potpuno razvijenoj volji.

Ono što je bitno razjasniti kada analiziramo volju osobe je njen smer na kontinuumu parazitiranje-individuacija. Da li akti volje vode separaciji i individuaciji, ili vode tome da osoba koristi snagu svoje volje kako bi parazitirala na drugome (naterala, kontrolisala, manipulisala, otela...). Ako volja ne ide u razvojnom smeru individuacije, ona može krenuti, kako je Erikson govorio, u dva pogrešna pravca: malignitet ili maladaptaciju. Malignitet je bezvoljnost, nedostatak volje, a maladaptacija korišćenje jake volje u svrhe manipulacije drugima-u svrhe parazitiranja. Iz tog razloga, mislimo da bi bilo adekvatno dodati ovom Assagiolijevom stadijumu i dva atributa koji određuju njen smer: “parazitsko-manipulativna jaka volja” i “jaka volja za individuacijom”. Parazitsko manipulativna jaka volja je patologija volje koja nastaje kada imamo defekt u nekim od bazičnih sposobnosti o kojima smo već govorili (u poglavlju odnos volje i drugih bazičnih emotivnih sposobnosti i odnosu volje i narcizma)

Vešta volja: Drugi aspekt volje je veštost. Ta sposobnost nam omogućuje da stimulišemo, regulišemo i usmeravamo druge aspekte našeg bića, naše emocije, misli, impulse, intuiciju, imaginaciju i senzacije, kako bismo postigli željeni cilj. Možemo reći da koncept vešte volje spaja i balansira konaciju sa kognicijom i emocijama. Međutim, i vešta volja može biti parazitsko-manipulativna, usmerena na vešto korišćenje drugih osoba (na primer, kod osoba sa narcističkim poremećajem ličnosti, psihopatije...). Može biti “parazitsko – manipulativna vešta volja” i “individuaciona vešta volja”.

Dobra volja je sinteza ljubavi i volje. Zato se dobra volja može razviti biranjem ciljeva koji su konzistentni sa dobrobiti drugih i opštim dobrom za ljudskost. Za razliku od jake volje i vešte volje koje se mogu razviti intrapersonalno, bez vođenja računa o drugima, dobra volja, kao i transpersonalna volja i univezalna volja, mogu se razviti samo interpersonalno. Dostizanje ovog stadijuma razvoja volje (za koji je nužno prevazilaženje osnovne dileme ambivalencije-”živeti na svoj račun”, bez eksploatacije drugih) učvršćuje smer volje u pravcu individuacije.

Izvan tog nivoa lične svesnosti može se otkriti i viši, transpersonalni self, kaže Assagioli. Prepoznavanjem veze između individualne volje i „Transpersonalne volje“ postajemo povezani sa spiritualnim aspektima našeg bića. Na tim najvšim nivoima povezanost se oseća kao dobrovoljno pridruživanje individualne volje univerzalnoj volji, univerzalnim principima koji se doživljavaju višim od individualnog selfa. Taj aspekt volje se odražava na zrelu sposobnost za rad tako što proširuje granice osobe, daje joj doživljaj spiritualnosti, svetosti rada. Ljudi na ovom stepenu razvoja volje su sposobni da rade mudro, da uvek imaju širu perspektivu, da razumeju život i potrebe ljudi i da svojim radom doprinose opštoj dobrobiti. Mogu biti posvećeni podsticanju drugih na rad, prenošenju znanja, postaju, kako bi rekao Erikson, generativni. Njihov rad je odraz dubokog poštovanja života. Uspevaju da stvore nešto što ostaje generacijama koje dolaze. Definisali smo samozaštitu kao svrhu rada. Međutim, krug koji obuhvata zaštita, kod ljudi sa transpersonalnom voljom, proširuje sa daleko izvan njih samih, njihove porodice, bližnjih, radne organizacije...na čovečanstvo i opšte dobro. Rad i ljubav se spapaju u jedno.

Svrha rada jeste samozaštita. Međutim, ako je taj krug samozaštite sveden samo na individuu, ne može se razviti dobra niti transpersonalna volja. Što je uži krug koji zaštita obuhvata, to je volja na nižoj liniji razvoja. Ako ja radim samo zato da bih sebi priuštio bolje uslove života, a ne uzimam u obzir u dobrobit drugih na koje moj rad može da utiče (kolektiva, organizacije, korisnika mojih proizvoda) moja volja je egocentrična, iako rad ispunjava osnovnu biološku svrhu-samozaštitu. Asagioli je govorio o tome da su osnovne prepreke koje se suprotstavlja dobroj volji, volji koja je preduslov sposobnosti za zreo kapacitet za rad, samocentriranost i sebičnost.

Samocentriranost može da koegzistira sa iskrenom povezanošću sa drugima, sa aktima požrtvovanja. Generalna tendencija samocentriranosti je da osoba sve pripisuje sebi, da sve razmatra samo iz svog ugla, da se koncentriše samo na svoje ideje i sopstvene emocionalne reakcije. Samocentrirana osoba može iskreno želeti da čini dobro, ali samo na svoj način, i često je sklona da bude teška ili fanatična. Ona želi da svakoga uveri u sopstvena uverenja, nametne svoje metode rada i vidi rešenje samo u onome što ona nudi. Takva osoba može da učini štetu i sa najboljom namerom.

Sebičnost je, za razliku od samocentriranosti, rezultat bazične potrebe za samozaštitom, samoispoljavanjem, ishod želje da se poseduje i dominira. Ona, kao takva, stalno nailazi na prepreke koje sprečavaju njeno zadovoljenje, što pobuđuje agresivnost i nasilnost, impuls da se uništi ono što ometa postizanje željenih ciljeva (slično pojmu “Patološki narcizam”). Jasno je da samocentrirana i sebična volja, i kada je jaka i vešta, ozbiljno oštećuju zreli kapacitet osoba za rad i saradnju.

Ako je smer volje okrenut ka individuaciji, vodiće do samoostvarenja, do rada koji vodi realizaciji sopstvenih radnih kapaciteta. Ako je okrenut u smeru parazitiranja, vodiće do manipulativnih strategija usmerenih ka uticaju na volju drugih.

Manipulacije voljom i kapacitet za rad

Kada smo govorili o zrelom kapacitetu za ljubav napomenuli smo da su manipulacije voljom usmerena na zaustavljanje razvoja druge osobe, što je antipod ljubavi, ako je definišemo kao aktivnost usmerenu ka razvoju druge osobe. Manipulator je osoba koja eksploatiše, koristi i kontroliše sebe i druge kao “stvari” na određeni prepoznatljiv i samoporažavajući način. Uspešan manipulator ne dobija ono što mu je potrebno - ljubav ili samoispunjavajući produktivan rad, već nešto drugo što uzima kao zamenu: moć, sigurnost, zavisnost, posedovanje, dominaciju ili submisivno vezivanje...I sebe i drugu osobu pretvara u „stvari“, nešto što se može kontrolisati različitim oblicima manipulacije voljom.

Vrlo su česti seminari i radionice u okviru poslovnih edukacija koje se bave veštinama snalaženja sa „teškim ljudima“, jer su ljudi zainteresovani za učenje takvih veština, pogotovo ako su im ti teški ljudi pretpostavljeni, poslovni partneri, mušterije...Prave se tipologije takvih osoba: Ljudi koji stalno kritikuju, negativisti, ljudi koji sve znaju („Buldožeri“ i „Baloni“), super prijatni ljubazni ljudi, neodlučni, tihi i hladni, „Snajperi“ (otvoreno neprijateljski i agresivni) , impulsivci...Pa onda idu preporuke kao što su:

„Šta sa ljudima koji stalno kritikuju: Pažljivo slušanje – slušanje se isplati jer dobro uočavaju problem, ali ne znaju konstruktivno da ga reše. Ukazati im pažnju. Može biti korisna metoda parafraziranja: »Ako sam vas dobro razumela...ponoviti svojim rečima. Koristiti vremenski i situaciono specifične odgovore-pobijati njihovo »uvek i nikada« primerom koji se odigrao u to i to vreme...«

Pa onda idu sugestije i veštine za ostale tipove manipulatora...šta sa ovima, šta sa onima...I, umesto da se bave radom i poboljšanjem svojih kapaciteta za rad, ljudi moraju da uče „veštine odupiranja manipulaciji“ ili pak veštine manipulacije, koje se, takođe, u izobilju nude kroz razne edukacije zaposlenih. Tako radno okruženje, umesto sredine koja je prilagođena ostvarivanju osnovne svrhe rada-samozaštite, stvaranja boljih uslova za život, postaje arena za okršaje raznih tipova manipulanata i zadovoljenje drugih, nerazvojnih psiholoških potreba.

Jedan od uzroka manipulativnih težnji čoveka egzistencijalisti vide u nespremnosti da se prihvate rizici i neizvesnosti koje život sa sobom nosi, u nespremnosti da se povećanjem sopstvenih radnih kapaciteta osigura samozaštita i zaštita drugih. Osećamo se bespomoćnima pred brojnim mogućnostima da nam se dogodi ono što je izvan naše kontrole. Dok će aktivni manipulator pokušavati besomučno da kontroliše sve što može da bi se odbranio od tog osećanja, pasivni manipulator će se braniti osećanjem da ne može da kontroliše ništa. Time će privući aktivnog manipulatora da ga vidi kao stvar, objekt za manipulaciju (jer i sam sebe tako doživljava). Pasivno manipulišući aktivnim manipulatorom, pasivni manipulator izvlači “na kvarno” neki osećaj moći i kontrole, dok aktivni manipulator živi u sopstvenoj iluziji aktivnog posedovanja moći. Umesto da rade, i kroz tu sposobnost obezbeđuju osećaj sigurnosti. Susrećemo sve više ljudi koji su umorniji od „međuljudskih odnosa” na poslu, u okviru profesije, nego od samog rada koji obavljaju.

Manipulativni obrasci koje osoba primenjuje u ljubavnim odnosima uglavnom su slični onima koje primenjuje u radu. Ponekada to nije očigledno, ali se dubljom analizom mogu otkriti korespodentni obrasci u obe sfere života. Prisetimo se kruga manipulacija koji smo prikazali ranije. Kakve obasce u radu pokazuju određeni tipovi manipulatora:

Slabić: prenaglašava svoju osetljivost. Njegovom kapacitetu za rad nedostaje snaga, sposobnost za odgovornost, preuzimanje rizika, samostalnost u radu.On se plaši da ne pogreši dok radi, preosetljiv je na svaku kritiku, ima veliku tremu, strah od preuzimanja odgovornosti...on bi da sluša, a ne da odlučuje u procesu rada, i treba mu je diktator koji će da preuzme te uloge. Potrebna mu je osoba koja voli da vlada, pokazuje svoju moć i dominaciju. Međutim, Slabić razvija brojne veštine za izlaženje na kraj sa diktatorom. Spada u pasivne manipulatore: one koji odustaju od toga da mogu da kontrolišu nešto u svom životu, i tu ulogu prepuštaju aktivnim manipulatorima. Dok aktivni manipulator dobija pobeđivanjem, pasivni manipulator dobija gubljenjem. Dopuštanjem aktivnom manipulatoru da misli umesto njega i da radi za njega, on pobeđuje onoga iznad njega pasivnošću i umrtvljenošću. On je “zaboravan”, “ne čuje”, pasivno je tih...Razvija različite oblike pasivno agresivnog ponašanja za suprotstavljanje Diktatoru i manipulaciju njime. Rezultat obično bude takav da Diktator viče, naređuje, jasno pokazuje kako niko ne može da mu primakne po sposobnostima i snazi...ali, polako natovaruje na sebe mnoge aktivnosti i radne obaveze slabića i „nosi ga na grbači”. Slabić mu je potreban kao opozit za poređenje u kojem oseća ogromnu razliku u svoju korist. Poznato je da se Diktatori, uglavnom, okružuju slabićima („uvlakačima” koji šalju komunikacione poruke „Jao, kako si ti veliki, a ja mali...ne umem, ne mogu, ne znam...Nikada te neću ugroziti, samo mi dozvoli da budem neodgovoran”). Volja slabića je okrenuta u kontra smeru - ka parazitiranju, i bitno oštećuje njegov kapacitet za rad. Ljubav i rad su aktivnosti koje mogu da ispune čoveka i njegov identitet. Slabić menja ispunjenost i individualnost koju donosi rad za parazitizam neodgovornosti i izbegavanje rizika.  

Diktator: prenaglašava svoju snagu. Njegovom kapacitetu za rad nedostajeempatičnost za saradnike, sposobnost da prepozna i prihvati sopstvena ograničenja. Kroz rad zadovoljava potrebe za nadkompenzacijom potisnutog osećanja inferiornosti. Može dobiti pokoravanje (sa pasivno agresivnim ponašanjem) ili bunt. Najčešće bira ili pravi slabiće od poslovnih partnera, zaposlenih, saradnika...Spada u aktivnemanipulatore: onekoji pokušavaju da kontrolišu druge aktivnim metodama. Oni izbegavaju suočavanje sa sopstvenim slabostima zauzimajući ulogu jačeg u odnosu. Dominira, naređuje, navodi autoritete, i čini sve što će kontrolisati osobe iz njegove radne okoline. Uveren je da je to dobar način odnosa, „čvrsta ruka“, ispravno vođenje ili sarađivanje. „Mora da se zna ko je gazda u kući, inače se svi raspuste“, najčešća je racionalizacija za ovu varijantu manipulacije voljom drugih. On/ona sve najbolje zna i ume, i za sve je najbolje da ga slušaju i povinuju se. Kao rukovodioc, Diktator nije sposoban za delegiranje odgovornosti i često sam postaje žrtva te svoje nesposobnosti - sva odgovornost padne na njih. Diktator često ima problema sa održavanjem balansa u narcističkom sektoru ličnosti (Radna okolina i postignuća mu služe kao selfobjekti za održavanje grandioznog selfa.) Pored toga, osnova svih prikazanih tipova manipulacija voljom je problem tolerancije na ambivalenciju i određeni defekt u celovitosti objekta. Diktator ne može da održi celovitu sliku sebe, da prihvati svesno slabe delove sebe. On naglašava snagu i dominaciju odcepljujući ili potiskujući svoje slabosti. Zato su mu potrebni slabi da bi održavali njegov doživljaj sebe kao jakog. Manipulacije voljom se zasnivaju na projekciji sopstvenih unutrašnjih suprotnosti na druge. Umesto da prihvate i integrišu taj deo sebe, manipulatori ga izbacuju napolje, u drugoga, i onda kontrolišu taj deo sebe u drugome. To bitno utiče na njihov kapacitet za saradnju u procesu rada jer u saradnički odnos eksternalizuju svoju unutrašnju borbu. Diktator menja ispunjenost radom i saradnjom za iluziju moći.

Kalkulator: prenaglašava svoju kontrolu. On menja ispunjenost radom i saradnjom za slast pobede i koristoljublje. Spada u kompetitivne manipulatore kojivide život kao konstantnu igru gubljenja i dobijanja, u kojoj mora da se bude obazriv borac. Za njega je radna sredina bitka u kojoj su svi suparnici, ili neprijatelji, realni ili potencijalni. On menja aktivne i pasivne metode manipulacije, zavisno od “vrste bitke”, i može se smatrati nekom mešavinom aktivnog i pasivnog manipulatora. Obmanjuje, zavodi, laže...stalno pokušavajući da prevari i kontroliše druge ljude kako bi izvukao neku korist. Može da koristi i metode indiferentnog manipulatora,daigra ulogu indiferentne osobe bez nade. On se povlači iz kontakata sa drugima. Na radnom mestu, on se više bavi manipulacijama usmerenim na sticanje statusa, zavođenje, spletkarenje, pobeđivanje konkurenata, nego samim radom. „Filozofija” kalkulatora je da „cilj opravdava sredstvo”, a njegov cilj je lična korist i pobeda. Slično diktatoru, Kalkulator negira svoju zavisnost tako što krade i otima manipulacijama ono što bi želeo da dobije spontano (ali ne veruje da bi išta dobio ako ne otme ili uzme prevarom). Kalkulator negira sopstvenu vrednost, realnu kompetenciju, kreativnost, i okreće se manipulaciji kako bi dobio nešto umesto toga - iluziju pobede i kontrole nad drugima. On ne veruje u mogućnosti vrednosti sopstvenog rad na osnovu koje bi mogao i da za-radi, i zato mora da prevari da bi dobio privilegije i status.

Lepljivac: Prenaglašava zavisnost. Spada u pasivne manipulatore. Najčešće je satelit kalkulatora, njegov „fan”. Dopušta da bude zaveden od kalkulatora, da bude deo njegove „klike” ili „svite” jer mu kalkulator deluje kao samostalna osoba, borac. On tako vidi samostalnost. Ne veruje u samostalnost koja se postiže kompetencijom, vrednošću sopstvenog rada, jer ne veruje u sopstveni vrednost, a nema „petlju” da „muva” kao kalkulator. Biti sposoban, za lepljivca, kao i za kalkulatora, znači umeti da se „promuvaš”, „plasiraš”, „nađeš vezu”...On je osoba koja se „divi sposobnima” i lepi se uz njih, očekujući koje „parče sa trpeze”...kao što se često nesigurni tinejdžeri lepe „popularnima” u školi. On menja ispunjenost u radu i saradnji za „mrvice veličine u bezbednoj senci kalkulatora” (bezbednoj jer ne rizikuje on, već kalkulator. Kalkulator ga, sa druge strane, i mami tim „mrvicama slave”).

Siledžija: Prenaglašava agresiju, okrutnost, i neljubaznost. Spada u aktivne manipulatore. Kontroliše nekim oblikom pretnje. On je “Ponižavač”, “Mrzilac”, “Grubijan”, “Zastrašivač”. Ženska varijanta je “Kučka” ili “Džangrizalo”. Siledžija koristi kontrolu kao egzistencijalni otpor prema životu. U radu, on je osoba koja rukovodi zastrašivanjem, silom. Umesto saradnje i timskog rada dobija pokornost. Ispunjenost radom i saradnjom menja za osećaj moći koji dobija kroz strah drugih. Kontrola je njegov egzistencijalni otpor prema životu. Slično kalkulatoru, siledžija negira sopstvenu vrednost (i vrednost drugih. Prema drugima se ponaša kao i prema sebi). U dubini, sebe ne smatra vrednim, pa koristi agresiju da bi dobio nešto u zamenu - osećaj nadmoći.

Dobrica: (“Uvek ljubazni”, “Divan dečko”...) Prenaglašava brižnost, ljubav...” “ubija” ljubaznošću. Spada u aktivne manipulatore. U izvesnom smislu, sa njim je mnogo teže izaći na kraj nego sa siledžijom. Ne možete da se borite sa Dobricom. U konfliktu sa Siledžijom, Dobrica gotovo uvek pobeđuje. Varijacije Dobrice su “Ugođivač”, “Bezazleni”, “Svetac”, “Onaj koji se ne meša”, “Nevin”, “Nezahtevan”. Manipuliše izazivanjem osećanja krivice i stvaranjem „duga” („vidiš šta sve činim za tebe”). Dobrica negira ili potiskuje i projektuje u druge sopstvenu agresiju, pokušavajući potom da manipuliše tim drugima preteranom dobrotom. Potiskujući agresiju, Dobrica potiskuje i zdravu agresivnost, sopstvenu sposobnost za asertivno ponašanje. On je pasivno agresivan. I Dobrice su uvrštene u kategoriju „teških ljudi” sa kojima treba naučiti veštine komuniciranja u radnoj sredini. Dobrice: „Daju nerealna obećanja. Između obećanog i realizovanog postoji velika razlika, govore ono što želimo da čujemo, izbegavaju kritiku, konflikte, nasmejani su i ljubazni, sve dok vam nešto istinski ne zatreba«. Da bi se obavio neki ozbiljan radni zadatak nisu dovoljne lepe reči i ljubaznost. Umesto da radi, Dobrica se »udvara« i time dobija prihvaćenost. Rad zahteva i izvesnu dozu zdrave agresivnosti, sposobnost da se odluči, »preseče«, suprotstavi nekome ili nečemu kada je to potrebno. Efikasnost obavljanja radnih zadataka može biti značajno ugrožena ako se izbegava svako suprotstavljanje ili ukazivanje na grešku da se »ne bismo zamerili« sa nekim. Sa ljudima koji vas odbiju znate na čemu ste. Sa Dobricom ne znate na čemu ste ni kada prihvati neki posao ili zatraženu pomoć. Dobrica menja ispunjenost radom i saradnjom za iluziju prihvaćenosti i sigurnost nezameranja.

Sudija: prenaglašava kriticizam. Spada u aktivne manipulatore. On nikome ne veruje i stalno okrivljuje, kivan je, teško oprašta. Varijante sudije su “Sveznalica”, “Tužilac”, “Pop”(onaj koji popuje”), “Sakupljač nezadovoljstava, tuđih greha...”, “Upoređivač” (vidi kakav si ti, a kakav je X.X.) , “Treba – Mora”, “Postiđivač”, “Osvetnik”, “Ubeđivač”, „Kontrol frik”...Takođe bira kontrolu kao egzistencijalni otpor prema životu. U „ispravnosti” vidi svoju veličinu. On je veliki zastupnik „pravde i istine”, sa misijom da sudi grešnima. On negira, potiskuje ili projektuje u druge sopstvene slabosti, nedostatke, neprijateljske porive. Usmeravajući se na tuđe nedostatke, on ne vidi svoje, što ga zaustavlja u razvoju (ne može da promeni ono što ne priznaje). U radnom okruženju on je „dežurni inspektor”, onaj koji „lovi” neradnike, neznalice, zabušante, folirante...praveći od procesa rada sudski proces. On stalno nekome „diše za vratom” stvarajući, umesto radne, paranoidnu atmosferu. Sudija menja ispunjenost radom i saradnjom za osećaj sopstvene ispravnosti i veličine. Važnije mu je da bude u pravu, nego da li čini pravu stvar. Nije u stanju da prihvati sopstvenu nesavršenost i grešnost i izbacije to napolje projekcijom u druge. Sudija je, na poslu, „zadužen” da kritikuje, ali ne i da rešava probleme. Za to je zadužen Zaštitnik - „dežurni realizator”, onaj koji „vadi fleke”, preuzima rešavanje svih problema koje je otkrio sudija na svoja pleća (U Transakcionoj Analizi se manipulacije voljom prikazuju kao igranje uloga „Progonitelja”, „Spasioca” i „Žrtve”, i te uloge su osnova „igara”, uhodanih manipulativnih komunikacija koje se igraju u troje).

Zaštitnik: prenaglašava podršku, i neosuđujući je do neprimerenosti. On razmazi druge, preterano je saosećajan, i ne dopušta onima koje štiti da stanu na svoje noge i odrastu. Umesto da se brine za sopstvene potrebe, on se stara samo o potrebama drugih. U radnom okruženju, Zaštitnik preuzima na sebe radne zadatke drugih, vadi njihove „fleke”, greške, lenjosti...što onemogućava korekciju takvih ponašanja. Njemu je „žao da drugi stradaju”, bez obzira na to koliko su tom „stradanju” doprineli svojim neadekvatnim odnosom prema radu. On ih „pokriva”, „njemu ništa nije teško”. Zaštitnik negira, potiskuje ili projektuje u druge sopstvene potrebe za zavisnošću i brigom. Čini drugima ono što nesvesno želi da njemu drugi čine. Ispunjenost radom i saradnjom (u kojoj saradnike doživljava kao ravnopravne, zrele i odgovorne osobe) zamenjuje za osećanje zadovoljstva što je potreban, što drugi ne mogu bez njega.

U ovim opisima manipulacija voljom nije teško prepoznati uticaj nedovoljne razvijenosti prethodnih bazičnih sposobnosti za obradu emocija na volju osobe. Nedostatak u razvoju bazičnih emocionalnih kompetencija o kojima smo govorili „tera“ osobu da razvija neke oblike adaptacije koje je ne vode razvoju i da koristi sopstvenu volju kao izvor energije za manipulacije, što bitno utiče na njen kapacitet za rad i izopačenje svrhe procesa rada. Deficit u svakoj od bazičnih emocionalnih sposobnosti na specifičan način „osakaćuje“ volju i njenu upotrebu u kapacitu za rad.

Osobe sa problemom neutralizacije ne mogu razviti veštu volju. Volji je potrebna neutralizovana energija, stabilno “napajanje”. Zavisna od energije instikata, libida i agresije, volja nije stabilna. Pored nestabilnosti, volja osobe koja nije ovladala sposobnošću neutralizacije ima i problem “opsednutosti” instiktualnim impulsima. Ona nije “jahač” već “konj”.Nesposobnost neutralizacije podjednako i agresivnih i libidinoznih impulsa, ako je njihova snaga podjednaka (što onemogućava razvoj tolerancije na ambivalenciju) može dovesti do totalne paralize volje, gubitka volje i kapaciteta za rad.

Volja osobe bez celovitosti objekta je fragmentirana, haotična, neusmerena, impulsivna, iracionalna i nesvrhovita. Pošto nisu u stanju da proces rada doživi u kontinuitetu, kao celovit objekt, proces u kojem se smenjuju uspesi i neuspesi, u kojem se uči iz grešaka, kroz neuspehe stiču znanja i veštine...oni ga vide fragmentirano, crno belim naočarama, kao „dobre“ i „loše“ dane, kao nespojene fragmente, što dovodi do velikih oscilacija raspoloženja, volje i radnih sposobnosti.

Problem sa deficitom u konstantnosti objekta odražava sa na volju, i preko toga na kapacitet za rad, na više načina: nedostaje povezanost sa ciljem: konstantnost objekta podrazumeva stabilnu mentalnu reprezentaciju objekta. Čvrstu unutrašnju povezanost. Osobe sa nedostatkom konstantnosti objekta imaju volju „kratkog daha“, nestabilno napajanje koje zavisi od stalnih punjenja spolja, od zadovoljenja potreba. Nisu sposobni da odlažu. Ne mogu da održe konstantnost cilja, stabilnu mentalnu reprezentaciju cilja rada, ako nema neposrednog zadovoljenja. Teško im je da ostvaruju dugoročne ciljeve koji zahtevaju strpljenje i veru u uspeh kroz kontinuirane napore koji će, korak po korak, dovesti do cilja. Problemi sa separacijom odražavaju se na volju tako što osoba nema volju da radi kad je sama, i njen kapacitet za rad je zavisan od prisustva drugih. Volja je nesamostalna, rastrzana između potrebe za simbiozom i straha od gubljenja sebe. Klacka se između gubljenja u radu, potpune identifikacije sa poslom ili profesijom (nesposobnost diferencijacije sebe i objekta) i straha od gubljenja individualnosti kroz vezivanje za neku oblast rada.

Različiti oblici netolerancije na frustraciju dovode do gubitka volje u oblastima u kojima se ne može tolerisati frustracija ili do nadkompenzacija kako bi se prevladao osećaj inferiornosti i anksioznosti vezan za specifične frustracije. Nadkompenzacije, kontrafobične akcije, mogu dovesti do jake volje koja je obrnula smer - okrenula se od aktualizacije ka manipulaciji. Takva volja se može koristiti za proces rada, ali menja njegovu osnovnu svrhu.

Nedostatak tolerancije na ambivalenciju dovodi do nekonzistentnosti volje, do „vožnje pod ručnom“. Volja je okrenuta protiv same sebe, sama sebi podmeće „klipove pod točkove“, hoće-neće. Gura istovremeno u dva smera, ili se smerovi sukcesivno menjaju. Krene, pa stane, napravi, pa pokvari, uradi nešto, pa to, na neki način, obezvredi. Hoće, ali odugovlači, razvlači, ne učini sve što je potrebno da bi se došlo do cilja...Volja oscilira između „dobre volje“ i „zlovolje“ , „mrzovolje“ , „samovolje“ ili „kontra volje“.

 

Tabela 37-volja i kapacitet za rad

Ispoljavanje razvijene sposobnosti: Osoba ima stabilan izvor radne energije, održava kontakt sa ciljem. Volje je usmerena ka razvoju. Ne manipuliše voljom drugih. Osoba ne mora da se tera da radi. Ona je sopstvena volja. Oseća da hoće da radi ono što je odlučila, a ne da mora. Volja osobe je disciplinovana i vešta. Razvijen je osećaj uzajamnosti.

Ispoljavanja nerazvijene sposobnosti:

Maligniteti: slaba volje, bezvoljnost, nedostatak radne energije, želje za radom, zavisnost od drugih, od tuđe volje.

Maladaptacije: kontravolja-opoziciono ponašanje, inat, subverzivno ponašanje u radu, razvlačenje, odugovlačenje, svojevolja. Udovoljavanje-volja usmerena na to da se udovolji drugima, da se bude dobar, previše adaptirano ponašanje. Različiti oblici manipulacija voljom drugih-aktivna, pasivna i indiferentna strategija manipulacije: Diktator, Kalkulator, Siledžija, Sudija, Slabić, Lepljivac, Dobrica, Zaštitnik. Nerazvijen osećaj za uzajamnost. 


 

Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue's system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927).A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom's Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient's Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man's Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud's three theories of love in the light of later development. Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36: 653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9, 3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8 ( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001). Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22 ( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S.(1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That "Impossible" Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978)The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.' In: Hartmann 1964Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancyPsychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

Jovanović, N. (2006a),Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego' Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)  

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010).Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd   str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler's theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975). Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst's narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O'Donohue W, T, & Fisher, J, E.(2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu - osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression.George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978).On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant's response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) "Will and Psychoanalysis," J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999).Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.

Izdanja

Newsletter

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama...

RSSFacebookTwitter

Текстиль для дома, Вышивка, Фурнитура, Ткани
автоновинки