Izvodi iz knjiga | O.L.I. centar

Tolerancija na frustraciju i sposobnost za rad

 

Toleranciju na frustraciju nazvali smo imunitetom psihe - jer je to sposobnost koja nas čini otpornima na frustracije koje život, ljubav i rad nose sa sobom. Svaki rad nosi u sebi i određene frustracije. Stvari se ne odvijaju onako kako želimo, ne ide dovoljno brzo ili lako, moramo da radimo i onda kada nam se ne radi, nisu svi oduševljeni našim radnim postignućima, ne dobijamo nadoknadu kakvu bismo želeli...Rad se ne povinuje principu zadovoljstva i zahteva od nas da funkcionišemo po principu realnosti. Osobe koje nisu razvile sposobnost tolerisanja specefičnih frustracija, bilo da je to posledica traumatičnih iskustava ili nedostatka optimalne frustracije u njihovom razvoju, imaju velikih problema kada se u procesu rada pojave takve frustracije. Izbegavaće takve situacije, neće biti u stanju da ih podnesu kada se u njima nađu, i rad će doživljavati kao veliko mučenje, što će ozbiljno ugroziti njihove radne kapacitete.

Govorili smo o nekim opštim mehanizmima koje ljudi koriste kada ne mogu da tolerišu frustraciju. Jedan od najprimtivnijih mehanizama odbrane koji se može uposliti u situaciji kada postoji izrazito jaka želja, a odlaganje ili prepreka želji deluju tako da izazivaju nepodnošljivu tenziju, mogao bi biti jednostavno negiranje postojanja želje. Taj mehanizam, na žalost, često srećemo kod adolescenata koji „kuliraju“, „bleje“ i odbijaju svaku ideju o učenju i radu negirajući sopstvenu potrebu za razvojem, kompetencijom i samostalnošću. Psihološke potrebe su mnogo podložnije negiranju sopstvenog postojanja-usled nemogućnosti da se toleriše odlaganje ili druga vrsta prepreke unutar ličnosti osobe. Možda je jedna od najglobalnijih tipova negacija ove vrste, a koja je u vezi sa arhaičnim narcizmom individue, negiranje psihološke želje za rastom i razvojem, koji je invarijantna potreba tokom celokupnog životnog puta individue. „Želeo bih da budem savršen, ali to savršenstvo mora da se dobije što pre“ i, po mogućnosti, bez mnogo utroška psihičke energije. Kako ovo nije moguće, jedini ishod je negiranje ove imanente ljudske potrebe. Ovaj mehanizam je jedan od osnovnih uzroka neproduktivne orijentacije velikog broja mladih ljudi.

Sličan, mada manje patogen, je i mehanizam obezvređivanja želje. Osobe koje nisu potpuno negirale svoju želju za individuacijom i razvojem, već je umanjile ili obezvredile, veoma lako razvijaju osećanje zavisti prema onima koji to nisu uradili i do njihovog obezvređivanja („mrze štrebere“, „glupe radoholičare“, „budale koje su se odrekle slobode i ukalupile u zahteve“...). Iz te pozicije razvijaju neurotični ponos neradnika - jer rad je za „nižu rasu“, „obične ljude“...

Još jedan od opštih mehanizama koje smo ranije pomenuli je „življenje kroz tuđe uspehe“, pomeranje želje na drugu osobu, grupu ili instituciju. Identifikacija sa osobom koja je nešto postigla, i doživljaj da smo i mi nešto postigli kroz uspehe te osobe. Ovaj mehanizam stoji, na primer, u pozadini ponašanja grupa mladih navijača ili fanova poznatih ličnosti, neproduktivnih i neostvarenih mladih ljudi koji doživljaj uspešnosti i kompetencije traže kroz identifikaciju sa svojim idolima.

Pored ovih opštih mehanizama neadekvatnog nošenja sa frustracijom govorili smo i o netoleranciji na specifične frustracije vezane za određene faze psihoseksualnog razvoja i faze u razvoju narcističkih potreba.

Nesposobnost tolerancije oralnih frustracija i rad

Nesposobnost tolerancije oralnih frustracija odražava se u procesu rada na nekoliko načina. Jedna od najupadljivijih manifestacija je nesposobnost osobe da bude sama i da radi sama jer ne može da podnese odsutnost objekta, njegove brige, pažnje i pomoći. Druga manifestacija je osećanje osoba sa ovim problemom da im „život nešto duguje“, da nije prvedno što uopšte moraju da rade, da ulažu napor. One ne osećaju potrebu za radom, emotivno ne razumeju potrebu za davanjem, jer su fiksirani na potrebu za primanjem. Male napore doživljavaju kao veliku žrtvu ili odricanje. Nemaju strpljenje i očekuju lake rezultate, slavu preko noći, dobitak na lutriji...Najbolji posao im je onaj na kojem primaju platu, a ništa ne rade. Očekuju da dobiju ne dajući ništa. Ovakav odnos prema radu kod osoba sa niskom tolerancijom na frustraciju oralnih potreba bitno se razlikuje od odnosa prema radu koji mogu imati osobe sa niskom tolerancijom na frustraciju narcističkih potreba. „Oralci“ su usmereni na objekt, na „sisu“ koja će ih hraniti bez truda, na zavisnost i parazitiranje...oni ne razumeju davanje i nemaju potrebu da daju. Osobe narcističke strukture mogu biti veoma vredni radnici, a da njihovi napori nisu povezani sa potrebom da daju. Oni nisu investirani u objekt (drugu osobu, rad kao objekt) već u sliku o sebi. Naporno će raditi da bi potvrdili sliku o sebi, svoju savršenost, da bi se usavršili, ali ne zbog toga da kao stručnjaci daju drugima, budu od koristi, već da bi to mogli pokazati, dobiti divljenje, prestiž i moć. Ni jedni ni drugi nemaju potrebu za davanjem. Narcistična osoba neće doživeti rad kao odricanje i može biti veoma motivisana za rad ako ga doživljava kao investiciju u sebe, kao proširenje svoje svemoći i savršenstva. Ali, biće nemotivisana za aktivnosti koje služe dobrobiti nekog drugoga, a ne doprinose njenoj veličini. Frustracije koje donosi rad za oralce su frustracije potrebe za primanjem bez truda, a za narcistične osobe one su povezane sa radom koji ne uveličava njihovu grandioznost.

Nesposobnost tolerancije na frustraciju “analnih potreba” i rad

            Nesposobnost tolerancije na frustraciju “analnih potreba”, ili potreba za davanjem odražavaju se na kapacitet za rad kroz “radni tvrdičluk”. “Analci” će precenjivati svoje napore i produkte, i za svako davanje očekivati nadoknadu. Radni entuzijazam doživljavaju kao rasipanje njihovih dragocenih sadržaja, ako nije propraćen ličnom korišću (tipične su rečenice “šta ja imam od toga?”, “a gde sam tu ja?”). Normalno je da ljudi rade za novac, ali ne samo zbog novca. Osobe sa niskom tolerancijom na frustraciju vezanu za davanje prenaglašavaju ulogu novca i za svaki radni napor, koji simbolizuje analno davanje, očekuju novčanu nadoknadu da se ne bi osećali iskorišćenima. Rad zahteva i emotivno ulaganje, a davanje emocija, takođe, predstavlja frustraciju za “analce”. Ako daju da bi zaradili, davaće to bez emocija. Produkti njihovog rada su kruto racionalni, uglavnom beživotni i sterilni. Mogu biti dobri “metodolozi bez duše”, jer strahuju da će ih neko iskoristiti i oduzeti im njihove drgocene “unutrašnje sadržaje” (emocije, misli, ideje...koje simbolizuju feces, ono što se daje iznutra). Njihov rad postaje bezličan. Njihova izlaganja, govori, predavanja, naučni radovi, diskusije...postaju suvoparni, dosadni i, kako to danas kažu klinci, “smorni”...U svakodnevnom jeziku je prepoznata povezanost ovakvog odnosa prema radu i produkciji sa analnim fiksacijama. Za takve verbalne nastupe obično ljudi kažu “ovaj samo sere, a ništa ne kaže” ili “ne mogu da slušam to dosadno sranje” ili “Niti smrdi, niti miriše”.
            Problemi sa davanjem se mogu, kroz mehanizam reaktivne formacije (okretanja u suprotno), obrnuti i u drugom smeru. Neke osobe sa niskom tolerancijom na frustraciju analnih potreba mogu postati toliko hiperproduktivne da prosto zasipaju svojim produktima koji su, naravno, nekvalitetni (ljudi kažu “zasipa nas svojim sranjima”, “ovaj je pravi proliv”). Sve što naprave je, po njima, vredno da se odmah iznese, prikaže, objavi, prezentuje drugima. Na taj način, naizgled dajući, zapravo prazne svoju analnu agresiju. Na sličan način to čine i oni koji kreću sa entuzijazmom u neke radne aktivnosti, obavljaju ih kvalitetno do određenog momenta, a onda “zaseru” stvari, uništavajući ono što su dali (izreka “ponaša se kao krava koja da mleko, pa se onda ritne i prospe ga” opisuje ovakvo ponašanje).

Poznato je da je jedna od karakternih crta osoba sa niskom tolerancijom na analne frustracije prkos, odnosno ogromnu frustraciju koja nastaje kada osoba mora da se povinuje volji neke druge obično, ali ne i nužno, nadređene osobe. „Niko meni nema da kaže šta ja da radim“, je zgodna formulacija ove osobenosti reakcija na frustraciju iz pomenutog razvojnog razdoblja. Odrasle osobe sa niskom tolerancijom na frustraciju koju izaziva „pokoravanje“ bilo kom autoritetu, pravilima, hijerarhiji, radnim obavezama, zahtevima posla...ponašaju se buntovno i prkosno. Oni su stalno „kontra-protivni“, večito u opoziciji, osećajući se ugroženima zbog svakog zahteva ili pravila koje doživljavaju kao nametanje i ugrožavanje njihove „slobodne volje“. Naravno, činiće to ako im se može. Ako nemaju tu mogućnost da se otvoreno bune i prkose, primenjuju kompromisnu strategiju zabušavanja „ispod žita“.

U ranom detinjstvu, pokoriti se volji roditelja bi, s početka, izazivalo bunt, koji bi po pravilu bio kratkog roka. Ipak, dete koje se nije htelo pokoriti, ali se istovremeno plašilo kazne, umelo bi da nađe kompromis koji bi se, u čestim slučajevima, formirao i kao jedna od karakternih crta odraslog: između naredbe i izvršenja sada se umeće dobro nam poznat pojam odlaganja, ovaj put sa negativnim značenjem: “ Evo sada ću......“ je takva kompromisna tvorevina, koja u suštini znači i povinovanje volji drugoga, ali istovremeno i otpor od pokoravanja. Osoba se može buniti i protiv sopstvenog super ega koji od nje traži neke radne rezultate i opstruirati samu sebe. Puno se govori i piše o problemu „prokastinacije“ (odugovlačenja, razvlačenja...) zato što je to jedan od veoma zastupljenih poremećaja kapaciteta za rad. Ako „pobedi super ego“ to se može manifestovati i kao prisilni rad u kojem osoba ne sme sebi da dozvoli da stane, mora biti tačna, nikada ne izostati, sve raditi po „P.S.u“ (termin koji se koristi u svakodnevnom govoru-skraćenica za pravilo službe, potekla iz vojske)...Perfekcionizam, i problemi u radu koji nastaju kao njegov produkat, uglavnom ima poreklo u odbranama vezanim za analne frustracije. Sve mora biti „čisto“ i „ pod konac“. Međutim, ambivalencija čini svoje. Perfekcionisti kasne u svojim radnim zadacima insistirajući na sitnicama i detaljima. Često postaju „sterilni metodolozi“ koji, baveći se formom do tančina, izgube kontakt sa sadržajem - i opet ne daju od sebe ono vredno, „unutrašnje sadržaje“, emocije, to jest ne daju sebe u radu. Prisilni rad sa strogim pridržavanjem svih zahteva i propisa je odbrana od poriva da sa prkosi, „zasere“, odbije autoritet...Oštrina kojom se „čuva straža“ (perfekcionizam) odražava koliko su snažni i opasni „kriminalci“ (neprihvatljivi porivi) koji su zatvoreni u nesvesnom.

Netolerancija na frustraciju edipalnih potreba i rad

Netolerancija na frustraciju edipalnih potreba, na svoj način, utiče na kapacitet za rad. Govorili smo ranije o tome da edipalna situacija uvodi dete u problem osećanja polne inferiornosti i rivaliteta u odnosu na roditelja istog pola, kao i to da je edipalni period vezan za uzrast razvoja seksualnosti, egzibicionizma, istraživanja, radoznalosti i inicijative. Nesposobnost nošenja sa edipalnim frustracijama (osećanjem polne neadekvatnosti, strahom od kastracije, poniženja, krivicom zbog zabranjenih seksualnih težnji, krivicom zbog radoznalosti i inicijative) održava se na kapacitet za rad upravo u vezi sa onim aspektima rada koji suočavaju osobu sa edipalnim frustracijama - u situacijama kada posao zahteva lično isticanje (neprijatnost zbog egzibicionističkih težnji, trema pred publikom...), inicijativu (preuzimanje odgovornosti za otpočinjanje nečega), takmičenje (strah od inferiornosti, kastracije, poniženja). Netolerancija na frustraciju edipalnih potreba utiče negativno na hrabrost osobe da, u odraslom dobu, „podeli megdan“ sa direktnim rivalom, pa čak i da se u ovo odmaravanje snaga uđe sa radošću. Ovo osećanje je na delu i kada se pobeđuje drugi (aktuelna pobeda), ili kada osoba pobeđuje sopstveni infantilni narcizam i, na neki način, pobeđuje sebe (privremeni poraz, pri kome se iskreno čestita pobedniku - kapacitet za fer plej borbu, što pokazuje kapacitet za toleranciju frustracije koju nosi poraz i omogućava ulaženje u druge takmičarske aktivnosti, uprkos riziku od poraza-frustracije).

Prevazilaženje strahova vezanih za isticanje i seksualnu inicijativu donosi sposobnost da se preuzme liderska funkcija, bez nesvesnih fobičnih reakcija od same pozicije, te projektivih identifikacija tipa, „ja podređene posmatram kao manje vredne-oni čekaju moju grešku...da me saseku, kastriraju “...“ako štrčim, skratiće me za glavu“...“Upašću u oči moćnijima, bolje da budem u nečijoj senci“, „bolje da idem za tuđim idejama, nego da rizikujem sa svojom inicijativom, pa da me ismeju“. Netolerancija na izloženost i rivalitet dovodi do toga da mnogi sposobni ljudi postaju „ljudi u senci, oni koji se kriju iza drugih“ i „ne isturaju vrat“ kako ne bi „bio odsečen“.

Osećaj inferiornosti i neadekvatnosti koji prati netoleranciju na edipalne frustracije dovodi i do straha od toga da li će osoba moći da zadrži poziciju koju je osvojila, da li će se pokazati neadekvatnom kad dobije ono što želi u poslu. Mnogi profesionalno sposobni ljudi izbegavaju odgovornije pozicije i imaju takozvani „strah od uspeha“, ispod kojega stoji strah da, kada dobiju određenu poziciju ili uvažavanje, neće moći da „odbrane titulu“, da zadrže objekt ljubavi...i tek će se onda videti da su „mali“ ili da „im je mali“ i da su „impotentni=nesposobni“ i inferiorni. Bolje je da jašu na „magarcu“ nego da „spadnu sa konja na magarca“. Veoma su uplašeni kletve: „Da Bog da imao, pa nemao“.

Kod žena se problemi tolerisanja edipalnih frustracija mogu manifestovati u radu kao osećaj inferiornosti u odnosu na muškarce, u ideji da su muškarci za više pozicije, da su žene tu da prate, a ne da vode (jer nemaju penis=sposobnost). Faličke odbrane od inferiornosti mogu se odražavati na radni kapacitet žene (a i muškarca) dvojako - kao maladaptacije i maligniteti, previše ili premalo hrabrosti i spremnosti na izlaganje, rizik, rivalstvo i inicijativu. Žene koje su izgradile falički mehanizam prevazilaženja inferiornosti kroz atraktivnost, u radu će biti previše usmerene na to kako izgledaju one ili njihovi produkti rada, više na „pakovanje“ nego na sadržinu. U radnom okruženju one će se ponašati kao „dobre, umiljate devojčice“ koje žele sve da zadovolje i svima da se „podvuku pod kožu“, što ozbiljno može da utiče na sadržaj i kvalitet njihovog rada. Njihova radna energija je mnogo manje usmerena na radne zadatke nego na potrebu za osvajanjem „publike“ zavodljivim „pakovanjem“. Ako, kao način odbrane od faličke inferiornosti, odaberu osvetu, u radnom okruženju takve žene postaju muškobanjaste „Amazonke“ koje kastriraju sve muškarce, pokazujući im koliko su jače, sposobnije, „potentnije“...ili to čine na „ženstveniji“ način kao „atraktivne kučke“. Produktivnost njihovog rada je umanjena ili atmosferom koju stvaraju u svom radnom okruženju, (rivalstvom, zavođenjem, „podmetanjem“ kolegama, smicalicama koje su motivisane težnjom za dominacijom) ili prožimanjem produkata rada sadržajima usmerenim na dominaciju, samoreklamiranje, uvećavanje sopstvenih sposobnosti ( sadržaj tekstova koje pišu u procesu rada, na primer, može biti ispunjen nepotrebnom „visokoparnom“ terminologijom, komplikovanim konstrukcijama rečenica...sa „idejom“ da će oni koji čitaju biti impresionirani, ili da neće razumeti jer su glupi...Njihov intelekt je kao „britka sablja“, (simbolični veliki penis koji „seče“ protivnika, rivala...). Njihovi produkti rada su često pretenciozni, nametljivi, „kurčeviti“...što može bitno da ugrozi sadržaj tih produkata.

Maladaptivne faličke odbrane od edipalnih frustracija kod muškaraca se odražavaju na sličan način (U literaturi se ovaj tip odbrambene strukture obično naziva „faličko-narcistički karakter). Rad je, za njih, simboličko dokazivanje seksualne potencije, veličine, probojnosti i moći njihove „alatke“. Preokupirani su simbolima muške moći: položajem, titulama, lusuznim radnim okruženjem, novcem kao simbolom seksualne potencije, luksuznim automobilama koji pokazuju status, firmiranim odelima...atraktivnim ženama koje „troše“. Oni, dobrim delom, rade da bi se „kurčili“ i pokazali sopstvenu „muškost“. Posao koji im to ne omogućuje nije interesantan, i otaljavaju one delove posla kojim se bave, u kojima ne vide direktnu mogućnost da se „pokažu“. Konkurentima se okreću sa mržnjom i pokušajima da ih unište. „Može biti samo jedan“ njihov je moto. Ne vode naročito računa o fer plej odnosima u poslu. Posao je bitka u kojoj pobeđuju najjači. Sve je dozvoljeno, ako vodi pobedi. Ili si dobitnik ili gubitnik, ili si „kuronja“ ili „kastrat“. Nema milosti za slabije. Ne prezaju često ni od ilegalnih oblika poslovanja. U njihovom svetu „kuronja“ i „kastriranih“ nema mesta za poverenje. Moraju stalno biti na oprezu od onih koji hoće da ih „skinu sa pozicije“, što ih čini napetima i još agresivnijima. Strah od greške je intenzivan, jer greška donosi pretnju kastracijom. Često se ponašaju kontrafobično - srljaju baš u ono čega se plaše, kako bi pokazali, sami sebi i drugima, svoju hrabrost, to jest muškost. „Ajkula umre kad ne pliva i ne lovi“ kažu. Često su „radoholičari“, neumorni i borbeni. Odmor bi značio slabost, a slabost je pretnja kastracijom. Mogu biti veoma uspešni preduzetnici, rukovodioci, političari...dok ne preteraju u žudnji za eksponiranjem i moći i uvuku se u previše rizične poslovne poteze ili nelegalne radnje, ili dok se ne ostvari njihova „noćna mora“- da naiđe neko „jači“ od njih, neko sa „većim“ (kapitalom, položajem, vezama...iliti penisom). U radnom okruženju stvaraju atmosferu straha, diktatori su, kastrirajuće usmereni prema potčinjenima. Sa nadređenima umeju da prikriju težnje da „budu kalifi umesto kalifa“ čekajući pogodan trenutak da preuzmu vlast. Međutim, često ne uspevaju da izdrže pretvaranje i istrče se prerano u borbi za moć. Probojni su, imaju „agresivan nastup“ na tržištu.    

                Ovaj tip karakterne strukture u mnogim poslovima u savremenom poslovnom svetu dobro prolazi. Mogli bismo reći da je to “prototip” savremenog uspešnog poslovnog muškarca. Agresivan, dominantan, probojan, ambiciozan, beskrupulozan, hrabar, odlučan, spreman na rizike, “veliki jebač” koji kreše sekretarice, koleginice i druge atraktivne “koke”, što mu, takođe, spada u imidž i “opis radnog mesta”. Međutim, njegove radne sposobnosti su oštećene na nekoliko načina. U radnom okruženju on stvara atmosferu straha i bespoštedne konkurencije, sklon je eksploataciji i ponižavanju drugih. To umanjuje efikasnost njegovog rada u svakoj radnoj sredini koja zahteva saradnju, timski rad, ili bilo kakvu dozu kreativnosti tima. Produkti njegovog rada su, takođe, prožeti sadržajima koji otkrivaju težnju za moći, samoveličanjem, kastriranjem drugih, “kurčenjem”. On ne radi da bi stvorio (nije genitalan, već falusan), nije povezan sa samim procesom rada, već koristi rad kao sredstvo dokazivanje sopstvene potencije, kao odbranu od potisnutog osećanja inferiornosti.  

Netolerancija na frustraciju narcističkih potreba i rad

Podsetimo se, ukratko, nekih bazičnih pojmova self psihologije kako bismo razmotrili uticaj netolerancije na narcističke frustracije na kapacitet za rad.

                Selfobjekti su spoljašnji objekti (osobe) koji funkcionišu kao deo selfa-odnosno, oni se ne doživljavaju kao odvojeni i nezavisni od selfa (druge ljude doživljavamo kao deo sebe-naše produžetke). To su, u stvari, osobe, objekti ili aktivnosti koje, na neki način, kompletiraju naš self, i koji su nužni za njegovo funkcionisanje. Tokom čitavog života, odnosi između selfa i selfobjekata podržavaju koheziju, vigoroznost i harmonično fukcionisanje selfa odrasloga. Tako i normalna zrelost odraslog u suštini treba selfobjekte, bilo iz kulturalnog miljea, bilo iz ličnog okruženja. Defektni self ima sve potrebe kao i zreli, s tim što su njegove potrebe za selfobjektima kvantitaivno izraženije.“(Kohut, 1971)

                Dakle, u koliko nismo razvili čvrste i zrele unutrašnje mehanizme za održavanje doživljaja sopstvene vrednosti i kohezivnosti selfa, onda su nam potrebniji self objekti, ljudi ili institucije koje zamenjuju funkciju tih instanci naše ličnosti. Ako nemamo samopouzdanje, samopoštovanje, (zreli oblici „grandioznog selfa“) potrebni su nam spoljašnji izvori napajanja. Ako nemamo sopstvene ideale i vrednosti koji nas pokreću (detinji „idealizovani roditeljski imago“ se pretvara u zrele ideale i vrednosti) tražićemo spoljašnje pokretače, idole, gurue...ljude ili institucije kojima se „predajemo“. Do kakvih problema u kapacitetu za rad mogu dovesti deficiti u narcističkom sektoru ličnosti? U dosadašnjem tekstu o kapacitetu za rad smo već dosta toga rekli o narcističkoj patologiji i devijacijama kapaciteta za rad. Međutim, neke aspekte povezanosti još nismo pojasnili kada je u pitanju netolerancija na narcističke frustracije i kapacitet za rad. Netolerancija na frustraciju specifičnih narcističkih frustracija na poseban način utiče na kapacitet za rad.

Potreba za idealizacijom i kapacitet za rad

                Doživljaj posla kojim se neko bavi kao reprezentacije nekog ideala može biti snažan pokretački faktor za rad. Osoba oseća da je posao kojim se bavi ispunjen nekim vrhunskim smislom, vredan, važan za čovečanstvo, duboko human, da popravlja svet, stvara bolji život...Ili oseća da je institucija u kojoj radi ili za koju radi institucija visoke važnosti i vrednosti, ponosan je na svoju pripadnost nečemu većem od sebe i nadahnut da daje najbolje od sebe kao doprinos. Oseća da je deo neke važne, vredne misije. Posao doživljava kao „poziv” kojem se odazvala. Profesionalni identitet je važan deo njenog ličnog identiteta. O takvom projektovanju ili eksternalizaciji „idealizovane roditeljske predstave” govori i Kohutov tekst o nadahnuću i hrabrosti koji smo ranije predstavili.

                Međutim, ako je taj deo nuklearnog selfa oštećen, može doći do različitih pokušaja nadkompenzacije i reaktiviranja nezrele omnipotentne predstave roditelja koje se projektuju u spoljašnje objekte - profesiju ili instituciju u kojoj osoba radi. To je, uglavnom, psihodinamika takozvanih „vojnika revolucije“, ljudi koji predaju svoju individualnost nekoj ideji, pokretu, profesiji ili instituciji, u silnoj želji da se stope sa idealizovanom predstavom roditeljske figure, da postanu deo nje, i tako restauriraju oštećeni deo narcističkog sektora ličnosti - „idealizovanu roditeljsku sliku“. Preterana, nezrela idealizacija može od takvih osoba stvoriti dogmatičare, ljude koji ne podnose bilo kakvu sumnju, kritiku, osporavanja onoga što veličaju. Oni mogu postati „veći katolici od Pape“, radnici kojima je više stalo do posla nego vlasnicima i upravljačima. Unoseći se u radne obaveze na taj način što „daju dušu za posao“, postaju netrpeljivi prema onima koji nisu toliko „zagriženi“, koji „rade samo zbog para“, i snažno frustrirani što nisu „svi kao jedno“ (potreba za stapanjem sa idealnim objektom). To su radnici sa kojima nadređeni ili vlasnici kompanija teško izlaze na kraj jer im je teško da kritikuju nekoga ko se „toliko daje“.

Ova vrsta narcističkih problema se razlikuje od onih kod narcisa koji gledaju samo sebe i teže moći. Trudoljubivi narcisi „ne gledaju sebe“, „zanemaruju sebe za opšte interese“, oni „ginu za ideale“. Zašto bi to nekome smetalo? Zašto što to oštećuje kapacitet za rad. Kao što nezrela idealizacija oštećuje kapacitet za ljubav, na sličan način oštećuje i kapacitet za rad. Ljubavni partner osobe koja je sklona nezreloj idealizaciji, ako i sam ne pati od patološkog narcizma, oseća kako to što ga osoba koja nezrelo idealizuje „voli“, nema baš mnogo veze sa njim. Toj „silnoj“ ljubavi nedostaje realnost i, samim tim, kontakt sa realnim živim bićem. Slično se dešava i u procesu rada kod osoba sa narušenim nuklearnim selfom - idealizovanom roditeljskom slikom. One gube kontak sa realnim zahtevima posla kojim se bave, realnim karakteristikama institucije u kojoj rade. Postaju nekritični, zanesenjaci. Ne vide nedostatke koje treba ispraviti, ne razumeju realnu motivaciju kolega ili pretpostavljenih. Mogu biti fanatični i dogmatični. Ustaće u odbranu struke ili kompanije na svaku, pa i opravdanu kritiku. Kao da su pripadnici sekte.

Druga vrsta ispoljavanja netolerancije na frustraciju potrebe za idealizacijom dolazi do izražaja kada osoba ne može da nađe idealizovani self objekt (organizaciju, instituciju, struku koju idealizuje, object rada...). Kako nije došlo do sazrevanja potrebe za idealizovanom roditeljskom slikom, i njene transformacije u zrele ideale, osoba nema mogućnost da sama pokreće sebe, da, kroz rad, teži dostizanju sopstvenih Ego ideala. U nedostatku spoljašnjih idealizovanih pokretača, ona ostaje u vakuumu inercije. Možda paradoksalno može delovati stav da je ovde daleko veća šteta učinjena onim individuama koje poseduju mnoštvo talenata, a koji ne mogu biti usmereni ka nekom idealu koji nije čvrsto zasnovan, nego kod osoba manje obdarenosti. ”Dobra konja, a loša junaka” je stara poslovica, koja se u ovom konkestu može primeniti: ako bi konj predstavljao bazične sposobnosti i talente, a jahač domen vrednoisti i ideala, onda bi se moglo ilustrovati kako jahač ne može da kontroliše konja, sa kojim tumara i troši i njegovu i svoju energiju bez pravog cilja. Često vidimo da upravo talentovani mladi ljudi, bez pokretačkih ideala i ambicija, upadaju u besciljnost i nerad koji ih vodi brojnim autodestruktivnim aktivnostima. U slučajevma posebne narcističke ranjivosti u ovom domenu razvoja, potreba za nekom vrstom idealizovanogmentorapredstavlja imperativnu potrebukoja se mora zadovoljiti da ne bi došlo do dezintegracije selfa.

Kohut (1971) poremećaje idealizovane roditeljske slike deli , zavisno od vremena kada su traumatizacije nastale, na tri kategorije:

Prva se odnosi na traume koje nastaju u vreme ranog preedipalnog perioda koje su poremetile bazični kapacitet psihe da samostalno održava, ili reparira narušeni narcistički balans. U odraslom dobu ove osobe pokazuju znake izrazite adiktivnosti, a supstance su, u suštini, zamena za funkcije samoumirivanja i regulisanja tenzije. Tu funkciju “supstance” za umirenje može igrati i partner i radno okruženje, profesija, firma u kojoj rade. Oni ne mogu bez posla, ne podnose vikende ili praznike, i osetljivi su na svako ugrožavanje svoje spojenosti sa radnim okruženjem.

Druga grupa poremećaja nastaju na osnovu kasnijih preedipalnih trauma, koje ometaju funkcije ega koje bi trebale da obavljaju kontrolu nagona i neutralizovanje njihovih intenziteta. Traume iz ovog perioda ranog razvoja stvaraju težnje ka seksualizaciji narcističkih potreba (zadovoljavanje slike o sebi kroz seksualnost), koje će se kod odraslog formirati kao seksualizovano ponašanje. Sve seksualizacije su, po Kohutu, pokušaji regulisanja veoma poremećenog narcističkog balansa. U ovu grupu spadaju odnosi prema radu koje smo opisali kao faličko-narcističke odbrane.

Treća grupa poremećaja nastaje u kasnijem period detinjstva, tačnije iz perioda poznatog kao edipalna faza, kao i kasnijeg perioda latencije. U ovom periodu, Nad-ja još nije kompletirano. U odraslom dobu, osobe pogođene traumama iz ovog perioda, posedovaće vrednosti i ideale, ali će neprestano tražiti spoljne objekte pogodne za idealizovanje. Te osobe će imati funkciju da snabdevaju osobu podrškom i vođstvom koje njihov nedovoljno idealizovani Nad ja ne može obezbediti (Kohut 1971, p. 49). Tražiće nekoga da ih “podigne”, “inspiriše”, da ga slede...To su ljudi koji mogu da rade za nekoga, da slede tuđe ideje i da održe volju za radom ako imaju inspiratora, nekoga ko ih vuče, „daje volju” da rade. Bez tog spoljašnjeg izvora gube volju i istrajnost u radu.

Potreba za ogledanjem-Grandiozni self i kapacitet za rad

Omnipotencija, grandioznost i egzibicionistički narcizam su osobenosti grandioznog selfa deteta. Ovi atributi se postepeno transformišu onda kada negovatelj prihvata dečju grandoiznost, da bi se kasnije ova postepeno redukovala u zrelije forme. Osoba će, u kasnijem životu, zahteve grandioznog selfa zameniti zadovoljstvom doživljenim pri realističnom funkcionisanju i doživljaju samopoverenja. Ali, kada ovaj proces nije bio uspešan, grandiozni self će preživeti u svojoj arhaičnoj formibilo da je, dinamički gledano, potisnut, ili je odcepljen od svesnog Ega, te nedostupan za dalje spoljašnje uticaje koji bi ga modifikovali (Osoba nije svesna svog potisnutog osećanja grandioznosti -„skriveni narcizam”). Razvoj grandioznog selfa u zrele oblike samopoštovanja zahteva ogledanje (mirroring) detetovog narcizma u prihvatajućem ponašanju roditelja. Prema Kohutu (1971), zavisno od razvojnih nivoa, moguće je razlikovati tri vrste ogledanja:

Prva je stapanje pomoću ekstenzije grandioznog selfa; dete želi da omnipotentno kontroliše roditelja, čime istoveremeno i dominira nad njim (igre u kome se dete   igra da upravlja velikim roditeljem, tako što ga stavlja u ulogu “robota”, velikog i moćnog, koji poslušno sluša komande koje kao daljinskim upravljačem sprovodi dete. Treba podvući da u ovoj igri, dete i roditelj (“robot”) predstavljaju funkcionalno jedinstvo. U današnje vreme, „transformersi” i slične moćne mašine su, u stvari, ekstenzije dečjeg grandoiznog selfa. Nezadovoljenje ove potrebe može voditi, kod odrasle osobe, da traži moćnog partnera kojeg će veličati i, u isto vreme, pokušavati dominaciju nad njim na detinjast način -”ti si veliki, ali ja te okrećem oko prsta”. U radnom okruženju tu vrstu ponašanja smo opisali kao tipično ponašanje narcisa na poslu koji podilazi pretpostavljenom, veliča ga, čini za njega nešto što niko drugi ne bi, kako bi ga kontrolisao svojom nezamenjivošću. Sličnu refleksiju ove potrebe možemo videti i kod ljudi koji veličaju svoju kompaniju i uživaju u moći da „vuku sve konce”, upravljaju velikim moćnim „robotom”. Radni kapacitet je ugrožen prevelikom potrebom za veličanjem i kontrolom, što umanjuje fokus na sam proces rada, zahteve posla. Potreba za zadovoljenjem narcističkih želja, osećaja veličine, ogledanja sopstvene moći, veća je od potrebe da se kvalitetno obave radni zadaci.

Drugi tip emanacije grandioznog selfa je takozvano “blizanaštvo (“twinship”), ili “alter –Ego”. Razvojno zrelije, pojavljuje se kada je trauma nastala u kasnijem periodu ranog detinjstva , kada je već bila postignuta relativna separacija između selfa i objekata. „Ti si velik, a ja sam tvoj blizanac, dakle, suštinski ista veličina”, jedna je od mogućih verbalizacija ove razvojne faze. U odraslom dobu, može se manifestovati u izboru partnera koji je “veliki” i “moćan”, i sa kojim se osoba u potpunosti identifikuje kao da su to njene osobine (“Gospođa ministarka”, “doktorova žena”...). U oblasti rada, ove potrebe se reflektuju kroz poistovećivanje sopstvene veličine sa veličinom pretpostavljenog, šefa, mentora, kompanije, institucije...”Ja sam veličina zato što radim u xxx, ili zato što mi je pretpostavljeni XY...”.

Treći tip predstavljaju ogledajuće potrebe u užem smislu; ove potrebe su i najzrelije, a trauma se eventualno događa onda kada se negovatelj prepozna kao zasebna osoba koja je, ipak, važna jedino u kontekstu zadovoljenja arhaičnih potreba grandioznog selfa. Sjaj u majčinom oku, koje ogledava dečji egzibicionizam, potvrđuje doživljaj njegove sopstvene važnosti. Postepeno dolazi do selekcije ovakvih majčinskih reakcija i ta selekcija kanališe grandioznost deteta u realne okvire. Nezadovoljenje ovih narcističkih potreba može se ogledati u životu odrasle osobe kroz stalno traženje od partnera da bude “ogledalo”. U poslu se nezadovoljenje ovih narcističkih potreba ogleda u stalnoj žudnji osobe da dobije priznanja i poštovanje u svojoj radnoj okolini. Ova potreba ne mora ozbiljnije da ugrozi kapacitet za rad jer pojačava trud osobe, nastojanja da shvati šta se od nje traži i da bude „dobra”. Međutim, ako je potreba izražena, stvoriće stalnu napetost vezanu za očekivanje procene sopstvenog rada, strah od greške, od toga da se ne bude „na nivou” ili da se ne bude „dobar”. Osoba će biti preopterećena pokušajima da se dopadne i dokaže, strahom od grešaka, strahom od pohvale (da li će moći da održi status koji ima, da dokaže da je vredna tih pohvala...).

Zdravi zahtevi egzibicionističkog narcizma, kada bivaju zadovoljeni, kreiraju osećanje celovitosti i blagostanja, ojačavaju ego funkcije i pojačavaju kapacitet za rad. Prema Kohutu, narcističke potrebe su legitimne potrebe svake ličnosti, i njihova aktuelnost je prisutna tokom celokupnog životnog toka. Ono što se menja nije njihov kvalitet, već intenzitet. Osoba koja nije zadovoljila određene narcističke potrebe nije razvila ni toleranciju na frustraciju tih potreba u odraslom dobu, i žudeće za ovim gratifikacijama sve dok one u potrebnoj meri ne budu zadovoljene, što će znatno bojiti njene radne aktivnosti i umanjivati kapacitet za rad.

Obe instance nukleranog selfa, grandiozni self i idealizovana roditeljska slika, povezane talentima i sposobnostima osobe, čine snažne motivacione izvore za proces rada. Grandiozni self podstiče ambicije, idealizovana roditeljska slika nosi u sebi pokretačke ideale i osećaj podrške. Kada su te dve strukture narcističkog sektora ličnosti izgrađene, osoba oseća da vredi uložiti trud u aktualizaciju svojih sposobnosti, ima ideale koji je pokreću i osećanje da će život (koji je predstavnik idealizovane roditeljske slike) podržati, empatično ogledati aktivnosti osobe. Jednostavno rečeno, osoba je optimistična, ima poverenje u sebe i to da će ono što je dobro biti i priznato i prihvaćeno. Ako ne odmah, onda u budućnosti, „sve će doći na svoje mesto“, „prave vrednosti ostaju“...i njen rad je prožet dubokim osećanjem smisla.

Deficiti u grandioznom selfu mogu voditi ili do nepoverenja u sopstvene sposobnosti, u to da vredi ulagati trud, do potajnog veličanja koje se održava tako što osoba ne ulaže trud i to joj je alibi za neuspeh, ali ideja o skrivenoj veličini opstaje (Ja sam genije, ali se ne trudim), ili mogu voditi do patološko narcističkog uverenja da je osoba isto što i njen ego ideal, da je stvarno „veličina“ (uverenje nije potkrepljeno kroz testiranje stvarnosti. Dovodi do nekritičnosti u samoveličanju). Deficiti idealizovane roditeljske slike mogu dovesti do nedostatka ideala kao pokretača u procesu rada, stalne potrebe za ogledanjem, prihvatanjem, nedostataka u samoregulaciji, grčevitog traženja velikog roditelja u drugim ljudima, autoritetima, institucijama...Može dovesti i do osećanja da nam život nešto duguje, da bi treblo da nam stvori idealne uslove za rad, do ljutnje na život. Kada se, u psihoterapijskom procesu, pokrenu zakočene inicijative grandioznog selfa, kreativnost, doživljaj vrednosti sopstvenih kreativnih kapaciteta, ljudi su često ljuti što uslovi života ne podržavaju i ne ogledaju „buđenje kreativnog genija“. Zašto ih život ometa, nameće im nužnosti zarađivanja, traženja izdavača za njihove knjige, probijanja na tržištu, bavljenje svakodnevnim tričarijama...To rađa nerealne „zahteve prema životu“, prema uslovima koji „pripadaju vrednim osobama“, a zahtevi dovode do narcističkih frustracija i ljutnje na život. Da, bilo bi lepo kada bi naš grandiozni self podsticao naše talente, sposobnosti, kada ne bismo imali strahove da se izrazimo, ili da sledimo naše ideale („svoj san“), i kada bismo to mogli da radimo u idealnim uslovima u kojima bi okruženje i uslovi života bili ogledalo naših potreba...samo što, najčešće, to nije tako. Život retko „prostre tepih“ dobrodošlice našem grandioznom selfu. Neki na to reaguju povlačenjem, neki besom i agresivnim nastojanjima da pokore život, treći, pak, pobegnu u maštanja o danu kada će se sve promeniti „preko noći“, oni „optimističniji“ razvijaju teorije o tome kako „ako nešto stvarno dovoljno želiš, onda će se ceo univerzum zaveriti da se to i ostvari“... Da bismo svoje kapacitete realizovali kroz proces rada u realnom okruženju, neophodno je razviti toleranciju na frustraciju narcističkih potreba o kojima smo govorili.

Grandoizno Ja pred osobu postavlja isto tako grandiozne ciljeve. Istovremeno, ovakve ambicije nose u sebi onoliku verovartnoću rizika od neuspeha koliko su ove ideje grandiozne, odnosno ambiciozne. Jednostavnije rečeno, manja je verovatnoća da osoba ne uspe da bude vozač tramvaja, nego direktor gradskog saobraćajnog preduzeća. Osoba koja u svojim nesvesnim narcističkim konfiguracijama sadrži sirov i neobrađeni aspekat grandioznosti, ne može da izabere drugi cilj izuzev grandioznog. Istovremeno, on ne može da postigne ni dve najznačajnije stvari potreben za uspeh:

  1. ne može da prepozna sopstveni identitet, odnosno aktuelno stanje svojih talenata i veština, obzirom da su realne sposobnosti zamagljene konstantnim uplivom grandioznog Ja.
  2. Ne sme da krene u konkretnu akciju, odnosno rad koji bi vodio dosezanju njegovih ambicioznih ciljeva, obzirom da intuitivno prepoznaju da se može lako desiti da ne uspe: Ovo bi predstavljalo poguban udarac po spostvenu ideju grandiznosti-otud će osoba sa ovakvim problemima najradije odlagati rad, aktivnosti i inicijative koje njegov ambiozni cilj pretpostavlja. Druga mogućnost je da krene u aktivnosti, ali da bude nekritična prema rezultatima svog rada, da ne vidi nedostatke, i tako održava uverenje da su i rezultati grandiozni.
  3. Konačno, kako smo već pomenuli, ovakve osobe će teško podnositi radne napore, obzirom da njihov doživljaj sopstvene perfekcije ne dopušta da se do uspeha u radu ne dođe lako, a pojam rada, kako smo pomenuli, se često doživljava kao pojam sinoniman sa „mučenjem”, odnosno „gnjavljenjem”. „Veličanostvo” se rađa, dobija nasleđem, a ne nekavim radom.

O onim psihodinamskim konstelacijama ranog detinjstva koji doprinose zastoju u razvoju narcizma u domenu grandioznog selfa smo već govorili: ovde ćemo dati samo jedan specifični momenat koji doprinosi učvršćivanju fikasicija za aspekt gradniznog Ja. Određena istraživanja su pokazala da se, u istorijskoj dimenziji, u odgoju dece koja su se razvijala pre pedeset i više godina, i dece danas, postepeno formirala jedna osobita razlika: dok su se ranije roditelji (najčešče nesvesno rivalski nastrojeni prema svom potomstvu) sa prezirom odnosli prema dečijim infantilnim grandioznim nastojanjima („Ti to nikada nećeš moći”) , današnji milje selfobjekata, najpre roditelja, šalje sasvim suprotnu poruku („Ti ćeš moći sve”). Ova druga vrsta poruka ne modulira dečiji, razvojno posve normalan grandiozni stav, u postepeno osvajanje granica realnog selfa i odustajanja od grandioznosti, već ga upravo podržava. Obično iza ovakvih poruka stoji nesvesni stav „ako ja nisam mogao sve, moj prirodni produžetak će moći”. Naravno, ovakva uverenja se „olupaju o život” i generacije mladih ljudi sa očekivanjima grandioznih uspeha i „svetle budućnosti” ulažu malo napora da ostvare ono što bi mogli jer to nije dovoljno veliko i ne uspeva im dovoljno lako.

Narcistička osujećenost sposobnosti za rad i depresivne reakcije

Prognoze svetske zadzravstvene organizacija za sledećih dvadeset godina gotovo uniformno ukazuju da će dominantni posihološki problem biti depresija. Ona svakako ima svoje nadeterminističke uzroke, ali na ovom mestu možemo dodati jedan, koji je u vezi sa osujećenom sposbnošću za rad. Upravo onaj deo grandioznog selfa koji je ostao na arhaičnim razvojnim konstelacijama neće omogućiti zadovoljstvo postignutim. ono će biti uvek nedovoljno ili premalo, u odnosu na željenje grandiozne ciljeve. Jednostavnije rečeno, ove osobe će uvek posedovati (na svesnom ili nesvesnom nivou) ideju da ne dobijaju ono što im „sleduje”. Ovo je, kako je dobro poznato, jedan od bazičnih stavova savremenih depersivnih osećanja-želja da se poseduje ono što se ne može posedovati. U ovom smislu, razvija se začarani krug: osoba u depresivnoj epizodi nije u stanju da radi, a bez povećanih ulaganja u sopstveni rad ne može očekivati napredak na poslu.

Primer 42 (Kontić, A.)

Klijent D. u svojim kasnim dvadesetim, ima suvereno poverenje u svoje sposobnosti i veštine. Istovremeno, ne vidi da mu nedostaje isksustvo, koje bi ga kvalifikovalo da brže napreduje u hijerahiji radne organizacije za koju radi. Ne može da nađe zadovoljstvo u čestim promenama posla. Iako je kvalifikovan za posao sa koji postoji velika potražnja na tržištu rada, on doživljava privremen ili trajne depresivne epizode svaki put kada mu se ukaže da za napredak na poslu mora da sačeka. Kada čeka, ima doživljaj da se unutar njega „kuva” ( ne uspeva da verbalizuje ovo osećanje unutrašnje napetosti) . Jedan od poslova napustio je već sledećeg dana, kada ga je neposredni rukovodilac uljudno zamolio da ode do radnje i na pauzi kupi doručak za celu radnu grupu. D. ima neprestano oscilacije u doživljaju sopstvene grandioznosti, koji se kreće od osećanja da bi, koliko sutra, mogao vodi celu kompaniju, do doživljaja da sa njim „nešto ozbiljno nije u redu”, kada već ne može da toleriše bilo kakvo osujećenje sopstvenog narcizma. U depresivnim epizodama okreće se samosažaljevanju i lamentiranju nad tim što okruženje ne želi da prihvati njegovu posebnost, preciznost u radu, i „dragocenost” bez premca, koju svojom pojavom donosi na radno mesto. U periodaima kada bi bio bez posla, vreme bi prekraćivao granodioznim fantazijama o onome šta će ostvariti kada ponovo počne da radi.

Blizanačke (Alter ego) potrebe, potrebe za stapanjem i sposobnost za rad

Pojam bilizanaštva je, tokom vremena u kome je Kohut razvijao svoju teoriju razvoja narcizma, prolazio transformacije, i dobijao multipla značenja. Tako se pojam blizanaštva koncipira na više različitih nivoa: kao psihološki razvojni pojam koji referira na fenomene koji se nalaze između potreba za stapanjem i ogledanjem; kao proces uzajamnog nalaženja („srodne duše”); kao osećanje pripadanja sličnima; kao način prenošenja talenata i veština budućim generacijama (opet onima koji su suštinski slični mentoru, imaju iste želje i snove, potrebe u kojima mentor „prepoznaje sebe iz mladih dana), i najzad, kao doživljaj postojanja osobe kao ljudskog bića među drugim isto tako ljudskim bićima, doživljaj suštinske sličnosti sa svojom „vrstom”, referentnom grupom.

Istorija ljudskih naučnih i umetničkih napora govore u prilog stanovištu da blizanačke potrebe, u kontesktu sosobnosti za rad, imaju svoje legitimno pravo postojanja i ne moraju predsatvljati odliku psihopatologije. Tako na primer, istorija umetnosti govori o obrascu formiranja malih grupa likovnih umetnika, istomišljenika, koji bi se međusobno ujedinili, pa potom izolovali od ostataka sveta, deleći međusobno istovetna, skoro blizanačka gledišta, stavove i estetske ideje. Obično bi potreba za ovakvom kolektivnom izolacijom nastajala usled (realno prepoznate) bojazni da njihove inovacije neće odmah biti pozdravljene. Otud, uklanjajući se od moguće, veoma verovatne narcističe povrede, oni najpre izolovano od đire sredine, međusobno zajedno sazrevaju u užoj „blizanačkoj” grupi, kako bi, kada se osete spremnima, zajedno javno nastupili sa svojim novim idejama. U tom kontekstu, potreba za blizanaštvom postepeno biva prevaziđena, te se grupa transformiše u produktivne i relativno različite inividue (više dolaze do izražaja razlike). Slično se može opservirati i kada su u piatnju naučnici koji su se bavili otvaranjem novih oblasti u deomenu kvantne fizike, a o potrebi psihoanalitičara ( u početku žestoko napadanih od „zvanične nauke”) da se nađu u miljeu blizanačkih selfobjekata ne treba posebno govoriti.

Sa druge strane, dugotrajnost ovakve blizanačke izolacije govori u prilog problema u razvoju selfa u „blizanačkom” segmentu razvoja, obzirom da se može dogoditi da grupa „bilzanaca” kasno, ili možda nikada ne izađe iz svoje zajedničke čaure.

U ekstremnim slučajevima, doživljaj okruženosti „blizanicima” onemogućava doživljaj različnosti. Kod nekih individua sa problemom tolerancije na frustraciju blizanaštva, portreba za blizanaštvom u okruženju rada biva arhaično intenzivirana preko realne mere. Osoba se u radu demorališe u istom trenutku kada primeti da okolina ne deli sa njim sve njegove vrednosti, ideale i težnje. Kada ustanovi da „oni” misle drugačije, vrednuju drugačije i prema radu se odnose na drugi način, osoba čini sve napore da iz ovakve radne grupe izađe, ako već ne može da ih uobliči po svojoj, blizanačkoj meri.

Primer 43 (Kontić, A.)    

Andrej ima 29 godina i radi veoma složen posao u eminentnom naučnom institutu, gde sprema i svoju disertaciju; njegov najbliži saradnik je njegov mnogo stariji mentor, osoba koja je pre nekoliko decenija objavila značajne i često citirane radove u oblasti, iako od tada, u svom domenu nauke, nije uradio gotovo ništa. Za Andreja, njegov mentor predstavla pojam veličine, znanja i iskustva, i bezpogovornog obožavanja.   U terapijskom radu se postepeno pojavljivala nimalo afirmativa slika ovog starijeg naučnika. On je u Andreju želeo da vidi sebe, u svojim ambicioznim mladim danima, kada je sam bio mnogo vigoroznij, ambiciozniji i pun energije. Na izvestan način, Andrej je trebao da bude njegov antidatirani „blizanac”. Međutim, ono što je pravilo najviše tenzije u ovom dijadnom odnosu, odnoslilo se na potrebu mentora da , s jedne strane, na suptilan način kazni Andreja za sve one osobenosti, ponašanja i želje koje se nisu uklapale u mentorovu ideju „blizanca”. Specifično, ovaj bi se povlačio iz komunikacije sa Andrejom, pokazujući neverbalno svoju razočaranost, nezainteresovanost i odbojnost prema mlađem kolegi. Vrlo brzo se ispostavilo da je iza ovakvog mentorovog ponašanja stajala portreba da kontroliše, oblikuje Andreja u sopstvenu blizanačku repliku. Istovremeno, na ovakva mentorova povlačenja, Andrej bi razvijao hipohondrijsku zaokupljenost, koja bi trajala sve dok se ovaj ne bi vratio u ulogu prihvatajućeg i dostupnog idelalizovanog objekta. Ne treba posebno podvlačiti koliko je ovakva igra u dijadi bila neproduktivna, i koliko je ometala aktuelni zadatak koji je trebalo da obave. Kada se konflikt između dve osobe razvio do nivoa da je zajednički rad bio teško održiv, Andrej je potražio psihološku pomoć: on se nije mogao odvojiti od grandoznog, idealizovanog objekta, ali bi, kao cenu za njegovo prisustvo, morao da odustane od sopstvenog indentiteta-te se pretvorio u „blizanca” iz mladosti svoga mentora

Potreba za pozitivnim rivalstvom i sposobnost za rad

Govorili smo već o potrebi deteta da selfobjekt bude pozitivan, benigni protivnik koji podržava suprotstavljanje i autonomiju, ali i postavlja jasne granice i disciplinuje, ne dopušta “prelaženje mere”, zaustavlja destruktivn i autodestruktivna ponašanja. Nezadovoljenje ove potrebe može se manifestovati u procesu rada na nekoliko načina. Jedan je u obliku neprestanih provokacija autoriteta, ispipavanja “dokle može da se ide”, izazivanja autoriteta sa istovremenom nesvesnom željom da autoritet postavi granice, da bude pozitivan protivnik...ali se sve to čini na detinjast način, “začikavanjem”, probijanjem granica, potom povlačenjem ako autoritet reaguje (privremenim smirivanjem nakon “kazne”). U ovoj vrsti ispoljavanja frustracija je nedostatak pozitivnog rivalstva, i zaposleni “traži” rivala u pretpostavljenom (ili kolegama), ponaša se razmaženo i nesvesno očekuje discipline, zasutavljanje, strukturu...ali sprovedenu na dobronameran način.

Kada u iskustvu nedostaje doživljaj benignog i korisnog protivnika, ako je suprotstavljanje roditeljske figure u detinjstvu bilo grubo i zastrašujuće, to se može manifestovati kao ponašanje onih narcističnih ličnosti koje bezuslovno zahtevaju da je neko “ili sa njima, ili protiv njih”. Tada je frustracija koja se ne može podneti svako suprotstavljanje, a reakcija agresivno nastojanje da se pokori protivnik. Pozicija suprotnog (povučenog) narcisa je “poltron”, onaj koji se ne usudjuje da od selfobjekta napravi korisnog protivnika, već on može biti samo strašni neprijatelj kojem se mora pokoriti. Frustracija koje se ne može podneti je svaki konflikt, a reakcija pokoravanje.

Selfobjektne potrebe za efikasnošću i sposobnost za rad

Potreba za selfobjektnom efikasnošću je potreba da možemo da utičemo na nama važne osobe. Nazadovoljenost ove potrebe i netolerancija na njenu frustraciju se, u procesu rada, može manifestovati na nekoliko načina. Kada postoji snažan doživljaj selfobjektne neefikasnosti, netolerancija na frustraciju ove potrebe se može izražavati kao izbegavanje svakog pokušaja uticanja na druge kako se ne bi doživela neefikasnost (može se racionalizovati kao “gledam svoja posla” ili “niko ne može da utiče na drugoga”), kao emotivna tupost i pasivnost, ili kao agresivni pokušaji uticaja po svaku cenu, na silu (“E ima da reaguješ, da se promeniš, upotrebići sva sredstva, pa koliko košta da košta...).

U prvoj varijanti to su osobe koje su na poslu povučene, izolovanje, posebno neuključene u bilo kakve tenzije između kadrova, “neuticajne osobe”. One ne žele ni da pokušaju, jer osećaju da nemaju nikakvu moć uticaja na druge. Sa druge strane su osobe koje ne mogu da podnesu da nemaju uticaj, “mirođije u svakoj čorbi”, oni koji “moraju” da se upletu, da, često agresivno i uporno, nasrću na druge dok im “ne probiju glavu” ostvare svoj uticaj. Oni moraju da budu “uticajni ljudi”. Neki će se služiti agresijom, neki zavođenjem, treći izazivanjem krivice...raznim manipulativnim sredstvima. Često osoba od takvih ponašanja nema nikakvu materijalnu korist, ili korist napredovanja u karijeri, niti je to faličko dokazivanje potencije. Osnovni motiv je doživljaj osobe da može da utiče na druge, da ima tu moć i zadovolji potrebu za selfobjektnom efikasnošću. Svaki nedostatak uticajnosti se doživljava kao frustracija koja se ne može podneti. Naravno, ova potreba se može zadovoljiti i na konstruktivan način u random okruženju. Osobe koje su zadovoljile potrebu za selfobjektnom efukasnošću mogu da utiču na druge (ako žele) svojom empatičnošću, veštinama komunikacije, iskrenošću i poštovanjem drugoga...Kad ne uspevaju da ostvare uticaj to ne doživljavaju kao nepodnošljivu frustraciju (to ne pogađa njihov doživljaj sopstvene vrednosti)...Samim tim, ne nameću svoj uticaj pa, vremenom, kao nenametljivi ljudi, stiču poverenje drugih i ostvare svoj uticaj u meri u kojoj je druga osoba spremna da im to dozvoli).

            Potreba za vitalizujućim selfobjektnim iskustvima - “naštimovanošću” i sposobnost za rad

Ove selfobjektne potrebe, u svom arhaičnom originalu, odnose se na detinje potrebe da doživi da je negovatelj „naštimovan“ na detinje neprestane promene u unutrašnjem doživljaju, te promene ritmova i intenziteta afekata. Frustracija ovih potreba dovodi do osećaja unutrašnje neusklađenosti, “raštimovanosti” i nesposobnosti (neukosti) usklađivanja sa drugima. Reakcije na frustraciju potrebe za usklađenošću mogu biti dvojake: povlačenje iz kontakta čim se oseti neusklađenost ili neosetljivost na stanja i raspoloženja druge osobe i nasilni pokušaji da se drugi naštimuje po sebi. Mnogi poremećaji komunikacije i nespretnosti u komunikaciji izviru iz nezadovoljenosti ove selfobjektne potrebe. Nekim ljudima je potrebno “nacrtati” kako da prepoznaju stanja drugoga i da se usklade sa njima jer nisu u stanju da adekvatno “čitaju znake” koje drugi šalju o svojim stanjima, ili ih nije ni briga za te znake jer hoće da se drugi naštimuju prema njima. Na poslu su osobe sa netolerancijom na frustraciju ove potrebe ili oni koji “beže” čim se oseti neki nesklad ili tenzija (to ih prelavljuje, “raštimuje”, često dobiju anksiozni napad, moraju negde da se sklone) ili oni koji pokušavaju da radno okruženje “dresiraju” u skladu sa sopstvenim ritmovima. Kad se njima priča, oni pričaju ne vodeći računa o tome da li se to drugima radi. Kada im se ćuti, iritira ih svaki razgovor. Često u tome i uspevaju, jer im radna okolina popušta da ne bi “bili nadrndani” i tako postaju nosioci radne atmosfere - štimuju okolinu prema svojim raspoloženjima, potrebama i ritmovima. Sa druge strane, oni dobijaju samo prividnu naštimovanost, “popuštanje budali”, nemaju realni doživljaj usklađenosti sa ljudima, što vodi još dubljem osećanju frustriranosti ove potrebe jer veštine usklađivanja zamenjuju veštinama manipulacije.

 

Tabela 35-tolerancija na frustraciju i sposobnost za rad

 

Ispoljavanje razvijene sposobnosti: osoba je sposobna da podnese različite vrste frustracija koje donosi rad i radno okruženje bez osećanja veće ugroženosti ili stresa. Usmerena je racionalno na pronalaženje načina da se, adekvatnim sredstvima, otklone ili smanje uzroci frustracija. Ne izbegava situacije koje proizvode frustraciju ako je suočavanje sa njima u interesu osobe i posla kojim se bavi. Ima razvijene mehanizme prevladavanja.

 

Ispoljavanja nerazvijene sposobnosti: osoba nema razvijene zrele adaptivne mehanizme za podnošenje i prevladavanje frustracije, već koristi mehanizme odbrane koji umanjuju njen kapacitet za rad:

-negira ili umanjuje svoje potrebe za uspehom, razvojem, napredovanjem, kako bi izbegla frustracije koje donosi rad, neizvesnost, strah od neuspeha…

-projektuje svoje potrebe na drugoga, živi kroz drugu osobu (ili instituciju), njena postignuća. Zavidi drugima na onome što ona ne sme, obezvređuje tuđe uspehe.

-netolerancija na “oralne” frustracije (potrebe za primanjem): nesposobnost osobe da bude sama i da radi sama, osećanje da joj „život nešto duguje“, da nije prvedno što uopšte moraju da radi, da ulaže napor, ne oseća potrebu za radom. Male napore doživljava kao veliku žrtvu ili odricanje. Nema strpljenje i očekuju lake rezultate, slavu preko noći, dobitak na lutriji...Očekuje da dobije ne dajući ništa.

-netolerancija na „analne“ frustracije (na davanje): “radni tvrdičluk”. “Analci” će precenjivati svoje napore i produkte, i za svako davanje očekivati nadoknadu. Radni entuzijazam doživljavaju kao rasipanje njihovih dragocenih sadržaja, ako nije propraćen ličnom korišću. Često se osećaju ispokrišćenima čim nešto malo daju. Nema emotivnog ulaganja u rad. Produkti njihovog rada su kruto racionalni, uglavnom beživotni i sterilni. Njihov rad postaje bezličan. Problemi sa davanjem se mogu, kroz mehanizam reaktivne formacije (okretanja u suprotno), obrnuti i u drugom smeru. Neke osobe sa niskom tolerancijom na frustraciju analnih potreba mogu postati toliko hiperproduktivne da prosto zasipaju svojim produktima koji su, naravno, nekvalitetni. Na taj način, naizgled dajući, zapravo prazne svoju analnu agresiju. Izražen je prkos prema autoritetu. Ako nemaju tu mogućnost da se otvoreno bune i prkose, primenjuju kompromisnu strategiju zabušavanja „ispod žita“. Ili koriste kompromis-“ Evo sada ću......“. Osoba se može buniti i protiv sopstvenog super ega koji od nje traži neke radne rezultate i opstruirati samu sebe-tada nastupaju prokastinacije (odugovlačenja, razvlačenja...). Ako „pobedi super ego“ to se može manifestovati i kao prisilni rad u kojem osoba ne sme sebi da dozvoli da stane, mora biti tačna, nikada ne izostati, sve raditi po „P.S.u“ . Perfekcionisti kasne u svojim radnim zadacima insistirajući na sitnicama i detaljima. Često postaju „sterilni metodolozi“ koji, baveći se formom do tančina, izgube kontakt sa sadržajem - i opet ne daju od sebe ono vredno, „unutrašnje sadržaje“, emocije, to jest ne daju sebe u radu. Prisilni rad sa strogim pridržavanjem svih zahteva i propisa je odbrana od poriva da sa prkosi.

-Netolerancija na frustraciju rivaliteta (edipalna-falusna)-ispoljava seu situacijama kada posao zahteva lično isticanje (neprijatnost zbog egzibicionističkih težnji, trema pred publikom...), inicijativu (preuzimanje odgovornosti za otpočinjanje nečega), takmičenje (strah od inferiornosti, kastracije, poniženja). Takve situacije se izbegavaju.

-Nesposobnost da se preuzme liderska funkcija, strah od izloženosti, konkurencije, zlobe i zavisti-dovodi do toga da mnogi sposobni ljudi postaju „ljudi u senci, oni koji se kriju iza drugih“ i „ne isturaju vrat“ kako ne bi „bio odsečen“. Straha od toga da li će osoba moći da zadrži poziciju koju je osvojila, da li će se pokazati neadekvatnom kad dobije ono što želi u poslu.

- Kod žena se problemi tolerisanja edipalnih frustracija mogu manifestovati u radu kao osećaj inferiornosti u odnosu na muškarce, u ideji da su muškarci za više pozicije, da su žene tu da prate, a ne da vode (jer nemaju penis=sposobnost).

- Faličke odbrane od inferiornosti mogu se odražavati na radni kapacitet žene (a i muškarca) dvojako - kao maladaptacije i maligniteti, previše ili premalo hrabrosti i spremnosti na izlaganje, rizik, rivalstvo i inicijativu. Žene koje su izgradile falički mehanizam prevazilaženja inferiornosti kroz atraktivnost, u radu će biti previše usmerene na to kako izgledaju one ili njihovi produkti rada, više na „pakovanje“ nego na sadržinu. Ako, kao način odbrane od faličke inferiornosti, odaberu osvetu, u radnom okruženju takve žene postaju muškobanjaste „Amazonke“ koje kastriraju sve muškarce, pokazujući im koliko su jače, sposobnije, „potentnije“...ili to čine na „ženstveniji“ način kao „atraktivne kučke“.

-Kod muškaraca: maladaptivne faličke odbrane od edipalnih frustracija kod muškaraca se odražavaju tako što je rad je, za njih, simboličko dokazivanje seksualne potencije, veličine, probojnosti i moći njihove „alatke“. Preokupirani su simbolima muške moći: položajem, titulama, lusuznim radnim okruženjem, novcem kao simbolom seksualne potencije, luksuznim automobilama koji pokazuju status, firmiranim odelima...atraktivnim ženama koje „troše“. Oni, dobrim delom, rade da bi se „kurčili“ i pokazali sopstvenu „muškost“. Posao koji im to ne omogućuje nije interesantan, i otaljavaju one delove posla kojim se bave, u kojima ne vide direktnu mogućnost da se „pokažu“. Konkurentima se okreću sa mržnjom i pokušajima da ih unište. Ne vode naročito računa o fer plej odnosima u poslu. Strah od greške je intenzivan, jer greška donosi pretnju kastracijom. Često se ponašaju kontrafobično - srljaju baš u ono čega se plaše, kako bi pokazali, sami sebi i drugima, svoju hrabrost, to jest muškost. U radnom okruženju stvaraju atmosferu straha i bespoštedne konkurencije, skloni su eksploataciji i ponižavanju drugih.  

Netolerancija na narcističke frustracije:

-Netolerancija na povrede idealizovane roditeljske slike: može doći do različitih pokušaja nadkompenzacije i reaktiviranja nezrele omnipotentne predstave roditelja koje se projektuju u spoljašnje objekte - profesiju ili instituciju u kojoj osoba radi. To je, uglavnom, psihodinamika takozvanih „vojnika revolucije“, ljudi koji predaju svoju individualnost nekoj ideji, pokretu, profesiji ili instituciji, u silnoj želji da se stope sa idealizovanom predstavom roditeljske figure, da postanu deo nje, i tako restauriraju oštećeni deo narcističkog sektora ličnosti - „idealizovanu roditeljsku sliku“. Preterana, nezrela idealizacija može od takvih osoba stvoriti dogmatičare, ljude koji ne podnose bilo kakvu sumnju, kritiku, osporavanja onoga što veličaju. One gube kontak sa realnim zahtevima posla kojim se bave, realnim karakteristikama institucije u kojoj rade. Postaju nekritični, zanesenjaci. Ne vide nedostatke koje treba ispraviti, ne razumeju realnu motivaciju kolega ili pretpostavljenih. Mogu biti zavisni od posla, ne podnose vikende, praznike, osetljivi su na ugrožavanje spojenosti sa radnim okruženjem. Zrelija varijanta poremećaja idealizovane roditeljske slike nastaje u kasnijem period detinjstva, u edipalnoj fazi. U odraslom dobu, osobe pogođene traumama iz ovog perioda, posedovaće vrednosti i ideale, ali će neprestano tražiti spoljne objekte pogodne za idealizovanje. Te osobe će imati funkciju da snabdevaju osobu podrškom i vođstvom koje njihov nedovoljno idealizovani Nad ja ne može obezbediti. Tražiće nekoga da ih “podigne”, “inspiriše”, da ga slede...To su ljudi koji mogu da rade za nekoga, da slede tuđe ideje i da održe volju za radom ako imaju inspiratora, nekoga ko ih vuče, „daje volju” da rade. Bez tog spoljašnjeg izvora gube volju i istrajnost u radu.

Netolerancija na povrede grandioznog selfa:

-Frustracije ekstenzije grandioznog selfa-potrebe za prenošenjem sopstvene grandioznosti na instituciju i istovremeno dominacija njom. Radni kapacitet je ugrožen prevelikom potrebom za veličanjem i kontrolom, što umanjuje fokus na sam proces rada, zahteve posla. Potreba za zadovoljenjem narcističkih želja, osećaja veličine, ogledanja sopstvene moći, veća je od potrebe da se kvalitetno obave radni zadaci.

-Frustracije „bizanačkih” potreba: U oblasti rada, ove potrebe se reflektuju kroz poistovećivanje sopstvene veličine sa veličinom pretpostavljenog, šefa, mentora, kompanije, institucije...”Ja sam veličina zato što radim u xxx, ili zato što mi je pretpostavljeni XY...”. Dovodi do preterane idealizacije autoriteta-blizanca i nekritičnosti.

-Frustracija potrebe za ogledanjem: nezadovoljenje ovih narcističkih potreba ogleda u stalnoj žudnji osobe da dobije priznanja i poštovanje u svojoj radnoj okolini. Ova potreba ne mora ozbiljnije da ugrozi kapacitet za rad jer pojačava trud osobe, nastojanja da shvati šta se od nje traži i da bude „dobra”. Međutim, ako je potreba izražena, stvoriće stalnu napetost vezanu za očekivanje procene sopstvenog rada, strah od greške, od toga da se ne bude „na nivou” ili da se ne bude „dobar”.

-Frustracija Alter Ego-blizanaštva-potrebe za „istošću”: portreba za blizanaštvom u okruženju rada biva arhaično intenzivirana preko realne mere. Osoba se u radu demorališe u istom trenutku kada primeti da okolina ne deli sa njim sve njegove vrednosti, ideale i težnje. Kada ustanovi da „oni” misle drugačije, vrednuju drugačije i prema radu se odnose na drugi način, osoba čini sve napore da iz ovakve radne grupe izađe, ako već ne može da ih uobliči po svojoj, blizanačkoj meri.

-Frustracije potrebe za selfobjektnom efikasnošću-izbegavanje svakog pokušaja uticaja na druge, osećanje „neuticajnosti” ili osećaj „moranja” da se ostvari uticaj, da se bude „osoba od uticaja” uz korišćenje različitih oblika manipulacije.

-Frustracija potrebe za naštimovanošću-nepodnošenje bilo kakve tenzije u međuljudskim odnosima na poslu, izbegavanje svake tenzije, osećaj preplavljenosti i „raštimovanosti”, anksiozni napadi, bežanje od kontakaza koji izazivaju tenziju. Ili „dresiranje” radne okoline, nasilno manipulativno „uštimavanje” drugih sa sopstvenim ritmovima.

 


 

Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue's system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927).A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom's Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient's Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man's Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud's three theories of love in the light of later development. Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36: 653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9, 3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8 ( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001). Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22 ( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S.(1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That "Impossible" Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978)The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.' In: Hartmann 1964Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancyPsychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

Jovanović, N. (2006a),Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego' Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)  

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010).Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd   str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler's theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975). Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst's narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O'Donohue W, T, & Fisher, J, E.(2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu - osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression.George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978).On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant's response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) "Will and Psychoanalysis," J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999).Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.

Izdanja

Newsletter

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama...

RSSFacebookTwitter

Текстиль для дома, Вышивка, Фурнитура, Ткани
автоновинки