Izvodi iz knjiga | O.L.I. centar

Tolerancija na frustraciju (imunitet psihe) i sposobnost za ljubav

            Tolerancija na frustraciju je Sposobnost da izađemo na kraj sa neprijatnostima koje nezadovoljenje nekih naših potreba izaziva u nama. Naravno da u ljubavnim odnosima uvek ima frustracije, jer niko ne može zadovoljiti sve naše potrebe, a očekivanja su u ljubavnim odnosima veća nego u drugim vrstama odnosa. Sposobnost da tolerišemo frustraciju u velikoj meri utiče na našu sposobnost za zrelu ljubav. U poglavlju o toleranciji na frustraciju videli smo da, kao i kod imunog sistema, čovek može imati „otpornost“ ili toleranciju na neke vrste frustracije, a biti neotporan i netolerantan na druge. Svako ima svoju „Ahilovu petu“, nešto što teško toleriše i podnosi. Nešto što ga frustrira više od drugih osujećenja. U ovom delu teksta o ljubavi i toleranciji na frustraciju pozabavićemo se time kako netolerancija na specifične frustracije utiče na sposobnost zrelog voljenja.

            Podsetimo se, samo, tipičnih mehanizama odbrane od frustracije. Govorili smo tome da osoba, ako nije sposobna da podnese određenu frustraciju, ima na raspolaganju nekoliko generalnih „caka“ ili „kontraveština“, mehanizama odbrane kojima pokušava da zaobiđe prepreku i umanji frustraciju ne razvijajući nove adaptivne mehanizme za rešavanje problema. Ti mehanizmi su: negiranje postojanja želje (nemam želju, pa me ni ne frustrira njeno nezadovoljavanje), obezvređivanje-umanjivanje želje (nije mi toliko stalo, pa me ne frustrira nezadovoljavanje), pomeranje želje na druge osobe (neko drugi ostvaruje moju želju umesto mene, a ja se poistovećujem sa njim), reaktivna formacija (okrećem želju u njenu suprotnost). Ovo su odbrambeni mehanizmi usmereni na sopstvenu želju, njeno negiranje, umanjivanje, pomeranje ili obrtanje...kako bi se lakše podnela frustracija koju izaziva osujećenje potrebe. Pored ovih odbrambenih mehanizama usmerenih na sopstvene potrebe ljudi razvijaju i brojne manipulativne veštine kako bi druge naterali da zadovolje potrebe čije osujećivanje ne mogu da podnesu. Broj tih manipulativnih veština, nelegitimnih načina zadovoljavanja potreba, je veliki i one značajno komplikuju i ugrožavaju ljudske odnose. Kažemo nelegitimnih jer se zadovoljavanje potrebe dobija manipulacijom, nekom vrstom iznuđivanja, a ne slobodnom voljom druge osobe. Manipulativne veštine onemogućavaju razvoj uzajamnosti u ljubavnim odnosima i pretvaraju ljubavni odnos u iznuđivanje i otimanje nečega što partner ne želi da daje.

            Pozabavićemo se sada specifičnim netolarancijama na frustraciju koje su vezane za faze razvoja libida, i uticaju tih netolerancija na sposobnost za ljubav.

Netolerancija na frustraciju oralnih potreba i sposobnost za ljubav

                Kod ljudi koji imaju nisku toleranciju na frustraciju “oralnih” potreba, potreba za primanjem, osoba ne može da podnese odsustvo objekta ljubavi. To su "lepljivi", "prezahtevni" ljubavnici, bračni partneri ili roditelji (često se dešava da se obrnu uloge, pa dete postane roditelj svom emocionalno zahtevnom roditelju). Osobe sa ovakvom netolerancijom ne podnose samoću, razdvojenost, ne mogu same da regulišu svoja emotivna stanja. Neko uvek mora da bude tu (stalno zivkaju partnera ili dete, dave, guše, zapomažu, šalju SMS poruke..). Ne mogu da budu sami. Ne podnosi frustraciju potrebe za primanjem, hranjenjem, psihološkim “hranjenjem”. Osobe sa niskom tolerancijom oralnih frustracija su često sklone alkoholizmu, tabletomaniji, ovisnosti od lekova, ovisnosti od drugih. Kod njih je izraženo nestrpljenje, nemogućnost da se odlaže, „mora odmah“ zahtev, “to je jače od mene” osećanje...Često opterećuju krivicom partnera zbog odsustva, a decu zbog pokušaja odvajanja. Najčešća rečenica im je "zašto moraš da ideš...šta će ti to i to...a šta ću ja kad ti nisi tu...“. Teže da sve aktivnosti obavljaju zajedno sa nekim, i u tome vide „pravu ljubav“ - sve raditi zajedno. Kod osoba sa „oralnom strukturom“ karaktera često postoji osećaj da im svet nešto duguje, da im pripada pravo da dobijaju bez uzvraćanja. Ona nisu sposobne da osećaju zahvalnost za ono što dobijaju, već osećaju da je to njihovo pravo, i besne su ako im partner ne zadovoljava potrebe. Zavisne osobe umeju da budu veoma agresivne prema onima od kojih zavise (ako osete da ima prostora za ispoljavanje agresije i „razmaženo“ ponašanje).  

Netolerancija na frustraciju oralnih potreba se može manifestovati i kroz obrnuto ponašanje, pri čemu osoba radi drugima ono što nesvesno želi da drugi rade njoj. Takve individue neprestano „hrane“ druge, neumorno udovoljavaju potrebama drugih i time ih vezuju za sebe (postaju im neophodni jer infantilizuju osobe koje psihološki „hrane“. ) U nekim klasifikacijama tipova ličnosti prikazuje se struktura ličnosti nazvana „nurturer“, ili hranilac, negovatelj, čiji obrazac funkcionisanja veoma liči na ponašanja koje opisujemo kao „radim drugima ono što želim za sebe“. Ne retko takve osobe biraju za partnera one koji direktno traže da budu hranjeni. Zapravo, kod ovakvih osoba je na delu mehanizam negiranja (ili potiskivanja) sopstvenih potreba za primanjem i projektovanja tih potreba u drugoga. Često mehanizmom projektivne identifikacije i navode druge da se ponašaju oralno zahtevno, kako bi ekscesivno zadovoljavali njihove potrebe. Kako se nesvesna očekivanja da će dobiti isto to zauzvrat uglavnom ne ostvaruju, osobe sa ovim mehanizmom počinju da se osećaju iskorišćeno, „isisano“, i postaju ogorčene.

            Kao roditelji, osobe sa niskom tolerancijom na frustraciju oralnih potreba ili pretvaraju sopstvenu decu u roditelje (obrtanje uloga) ili ih prezaštićuju ekscesivnim udovoljavanjem i time oduzimaju mogućnost separacije, inicijative i individuacije. Roditelj “hranilac” će sve uraditi pre njih, iako će, verovatno, posle toga zvocati kako ništa ne rade. Deca takvih roditelja se osećaju “korimpiranima”. Previše im je udovoljavano, tako da nisu razvijala sopstvene potencijale i ostala su “kilava za život”. Takva deca će se teško odvojiti, i roditelj neće ostati sam.

Netolerancija na frustraciju analnih potreba i sposobnost za ljubav

                Kod osoba koje imaju nisku toleranciju na frustraciju “analnih” potreba, potreba za davanjem, davati ljubav znači gubiti. Davanje je nešto što prazni onoga koji daje, ostavlja ga bez njegovih “dragocenih sadržaja”. Takve osobe za svaku uskratu, ili žrtvu, najčešće traže kompenzaciju. Sve što učine za nekoga mora da im se vrati, inače se osećaju iskorišćenima. Stalno mere i vagaju ko je koliko dao, ko je šta uradio, plaše se da ne budu iskorišćeni. Frustracije u ovom domenu se odnose na „dati“ i „uzeti“. Davanje se doživljava kao frustracija prvog stepena, a iza uzimanja, iako deluje lagodnije, može vrebati opasnost da drugi daje, da bi imao pravo da traži ("Hoće da me zaduži, pa da posle traži više"). Pošto je davanje i primanje frustracija, takve osobe imaju potrebu da se zatvore u sopstveni svet kojim se pokušava ostvariti iluzija o samodovoljnosti. Kod ovakvih osoba „ništa ne ulazi“, i „ništa ne izlazi“ u okviru sistema koji pokušava da se zatvori spolja i iznutra. Oni su "emocionalne stipse". Mogu da ostvaruju mnoštvo socijalnih kontakata, od kojih se ni jednom ne dozvoljava da ima i emocionalnu vrednost.

                U ljubavnim odnosima su okupirani pitanjima moći između njih i partnera. Često osećaju da ih partner primorava na nešto, da neopravdano traži od njih nešto što mu ne pripada. Da hoće da ih podčini, iskoristi, nametne svoju volju...i javlja se prkos, odnosno ogromna frustracija koja nastaje kada osoba mora da se povinuje volji neke druge obično, ali ne i nužno, nadređene osobe. „Niko meni nema da kaže šta ja da radim“.

                U bračnim odnosima osoba sa niskom tolerancijom na frustraciju davanja česta tema za svađu je odnos prema novcu. Kod već poslovično poznatih „tvrdica“, na nesvesnom planu, novac je produžetak tela osobe, a davanje ili trošenje novca je čin nalik kastraciji. Dakle, neadekvatan razvoj tolerancije na frustraciju u ovoj fazi, kasnije se najčešće manifestuje kroz to što osoba “ne može da podnese” da daje, ako odmah ne dobije adekvatnu nagradu zauzvrat, da se oseća “iskorišćenom”, u strahu da će joj neko oteti njene “dragocene sadržaje” (novac, emocije, ideje...), kao i kroz to da ne može da podnese da prima, jer je to “obavezuje”. Bez sposobnost davanja i primanja zreo ljubavni odnos nije moguć.

                Osobe sa problemima tolerancije frustracije na davanje uglavnom ne odbijaju direktno da daju. Najčešće se to ispoljava kroz odlaganja:Evo sada ću......“, što je kompromisna tvorevina, koja u suštini znači i povinovanje volji drugoga, ali istovremeno i otpor od pokoravanja. Ta pasivna agresivnost često "izluđuje" njihove partnere jer, "niti daju, niti ne daju", ili daju tako da to izgleda kao "medveđa usluga". Veći je napor dobiti nešto od takve osobe nego zadovoljstvo u onome što se dobije. Često su sitničavi, tvrdoglavi, uporni. Pamte svaku sitnicu koju su učinili za nekoga, a onda mu to "nabijaju na nos". Često kažnjavaju ćutanjem, durenjem, "dizanjem nosa"...neće da kažu šta im je, već i to mora da se "izvuče iz njih". Emotivne sadržaje tretiraju kao malo dete feces - neće da daju iz inata ("za takvo ponašanje postoji izreka "hoće kaki-neće kaki"). Pored zatvorenosti, emotivne "štedljivosti" u bliskim vezama, često postoji apsolutno pokoravanje svakom autoritetu (iza koga može postojati pasivni agresivni i direktnim opažanjem nedostupni destruktivni impuls prema njemu).

Netolerancija na frustraciju falusnih-edipalnih potreba i sposobnost za ljubav

                Kod osoba koje imaju nisku toleranciju na frustraciju “falusnih - edipalnih” potreba takođe je izražena borba za moć u odnosu, i strah od “trećega”. Posebno je snažna netolerancija na frustraciju rivaliteta. Izražena je ljubomora i posesivnost. Takve osobe imaju veliki strah od degradiranja sopstvene "muškosti" ili "ženskosti". Ne podnose ostavljanje, ali ne zbog vezanosti za partnera i straha od samoće, kao osoba sa problemima tolerancije na frustraciju primanja, već iz svoje "polne sujete"-"nećeš otići drugome ili drugoj, jer možeš da me porediš sa njim ili njom...", ”bićeš moja ili ničija”. Zbog nepodnošenja rivaliteta, takve osobe se trude da "osiguraju svoju teritoriju", da vezu i način življenja učine takvom da izbegnu mogućnost da se pojavi “treći” - što vodi preteranoj kontroli partnera, "podizanju zidova" između partnera i spoljašnjeg sveta (gde su mogući drugi partneri). Muškarci sa ovim problemom se obično bune protiv mogućnosti da im žene rade, dok žene sa ovim problemom najčešće imaju detaljan "raspored kretanja" svojih partnera, mere mu svaki minut i vrebaju situacije koje bi mogle pružiti mogućnost nekoj rivalki. I muškarci i žene sa netolerancijom rivaliteta ističu "moral i poštenje" i osuđuju sve koji se seksualno slobodnije ponašaju kao "kurve" ili "švalerčine". Trude se da izgrade stil života u kojem se, u svemu, izbegava konkurencija i takmičenje. Preteran zahtev za izvesnošću u partnerskim odnosima dovodi do izražene ljubomore, kontrolisanja partnera, ograničavanja mogućnosti da se pojavi “treći”. Muškarci sa ovim problemom često imaju stav da “žena za brak ili vezu sa njima mora biti nevina - da ih ne bi upoređivala sa drugim” ...Česti su seksualni problem i inhibicije. Kod muškaraca impotencija, prerana ejakulacija…kod žena frigidnost. Seksualnost je opterećena incestuoznim impulsima jer se partner nesvesno doživljava kao roditelj suprotnog pola. Veze ljudi sa niskom tolerancijom na frustraciju falusno edipalnih potreba se često pretvaraju u aseksualne odnose (kao “bata i seka”). Seksualni poriv mogu osećati u odnosu na druge osobe, van veze koja je opterećena inhibicijom incestuoznih impulsa. Osobe sa nedostatkom tolerancije na edipalne frustracije ne mogu da spoje nežnost i seksualnost prema istom partneru.

U poslu se takve osobe ograničaju na funkcije u kojima se ne “štrči”, izbegavajući mogućnosti upoređivanja, i često su skloni samoopstrukcijama - da ne bi došli u istaknutu poziciju gde bi bili izloženi zavisti i rivalitetu.

                Postoji, međutim, i druga varijanta izlaženja na kraj sa netolerancijom na frustraciju faličkih (i edipalnih) potreba koja spada u maladaptacije. Problemi prilagođavanja uvek mogu da se okrenu na dve strane - ka "premalo nečega"(maligniteti) ili "previše nečega" (maladaptacije). Izbegavanje svakog rivaliteta je malignitet - premalo nečega. Postoje osobe koje su, u borbi protiv inferiornosti vezane za nepodnošenje faličko-edipalnih frustracija, razvile takozvanu "faličku organizaciju ličnosti". Osobe sa dubokim osećanjem inferiornosti vezane za sopstvenu seksualnost i sposobnost pokušavaju da prevaziđu te povrede fantazijama moći. Za dečaka je to doživljaj da mora da bude efikasan i impresivan da bi postao muškarac, a za devojčicu da mora da bude sposobna da izdrži i da pati da bi postala žena.Takve fantazije, obrađene na različite načine, uglavnom ostaju trajne tokom čitavog života. Superiornost edipalnog rivala (roditelja suprotnog pola) predstavlja narcističku povredu, što pobuđuje u detetu bes prema jednom ili oba roditelja i pobuđuje želju da preokrene situaciju (da postane dominantno, moćno). To, u isto vreme, nosi i osećanje krivice kao i strah od osvete i kažnjavanja (kastracije).

                Falička organizacija ličnosti je mehanizam odbrane koji predstavlja pokušaj kompenzacije za narcističke povrede. Falusna organizacija se koristi kako bi se izbegla ili negirala genitalna uzajamnost u vezi sa kojom postoji izražena anksioznost. Umesto uzajamnosti,predstava seksualnog akta u falusnom stadijumu, to jest njegovog pretpostavljenog vrhunca seksualnog zadovoljstva, sastoji se od probijenja-razbijanja ili toga da se bude razbijen (takvu predstavu odslikavaju izrazi koji su veoma česti u svakodnevnom govoru kao što su:“Razbio sam je od kurca...”, “Izbušio sam je”, “Nabo sam je na kolac” i sl., ili u samim žargonskim nazivima za seksualni čin: “tucanje”, “kresanje”, “fircovanje”...) To nije uzajamni libidinalni čin koji podjednako uključuje oba učesnika u skladu sa njihovim dobro prilagođenim genitalijama.

Zamenjivanje genitalne uzajamnosti falusnom nasilnošću srozava uzajamnost na nasilnost i vežbu moći. Narcističko poniženje se može olakšati pokazivanjem snage i potencije (i u seksualnosti i u drugim oblastima) i, u mnogim slučajevima, ljudi provode ostatak života tražeći takva olakšanja. Uzajamnost koja uzima u obzir i drugu stranu se vidi kao znak slabosti ili lukavosti.

Jasne su implikacije ovakvog doživljavanja moći na sposobnost za ljubav. Partner sa faličkom organizacijom ličnosti će težiti da uvek i u svemu dominira, ako izabere "aktivnu", stranu-onu koja "ima veliki penis" (i žena može izabrati ulogu faličkog muškarca u vezi), dok će druga, "pasivna strana", "kastrat" - erotizovati patnju i utkati je u svoju polnu ulogu (često i žene, u seksualnom činu, koriste izraze kao "razbij me", "rasturi me"...).

Kod muškaraca sa falusnom organizacijom ličnosti tipična je „fiksacija za alatku“. Falus dobija i svoje nezavisno ime kao “Miško”, “Stojko”, “Đoka”.... Odatle je kratak put do raznih fetišističkih fantazija kao i do faličko simboličkih vrednosti kao što su oružje, automobil, sredstva za rad...fetišističkih faličkih simbola koji služe kao zaštita od kastracione anksioznosti i kompenzacija osećaja inferiornosti. Kateksija (vrednovanje) falusa sama je po sebi odbrana protiv poniženosti: “Ono što je stvarno vredno je organ, ne ja”.

            Falička fiksacija na “opremu”, posebno onaj deo koji se odnosi na “naoružanost”, odslikava prebacivanje faličke organizacije ličnosti sa uzajamnosti na nasilnost koja ne haje za drugu stranu. Tako ljudska bića, kao i druga živa stvorenja, mogu biti kategorisana u dve kategorije: Oni sa falusom i kastrati. “Kurajberi” su, naravno, vredniji i privilegovaniji. Nije teško uvideti kako falusna organizacija libida utiče na sposobnost za ljubav - ona je pretvara u nasilni čin i dominaciju.

 

            Kod žena se razvija pasivni falicizam (druga strana medalje). Za devojčicu, kao i za dečaka, biti falički objekt znači biti razbijen, kastriran. Međutim, iako su izvor straha, takve ideje su ipak privlačne. Uzbuđenje koje one donose može se videti u opasnim i surovim senzualnim zadovoljstvima. Dok je nekim ljudima takva faličko-mazohistička slika seksualnog života razlog da se udalje od seksualnog života, drugi u njoj nalaze razlog za prihvatanje patnje, podnošenje toga kao dela seksualnog života faličkog objekta, dok je nekima čak motiv za ekstatičke fantazije i akting aut agonije i opasnosti.

            Uopšteno govoreći, pasivni falicizam je prirodni most ka seksualizaciji različitih vrsta paćeništva. To mogu biti strahovi, anksioznosti, osećanja krivice, stida i zavisti iz bilo kojih razloga, kao i razne vrste poricanja i pravljenja žrtve od sebe. Mogućnosti sado- mazohističke seksualizacije kažnjavanja su dobro poznate i uglavnom su faličkog karaktera.

            Česta prateća komponenta falicizma je i falički egzibicionizam (to odslikavaju izrazi iz svakodnevnog govora kao što su „širi se“, „kurči se“, „šepuri se“ - asocirani uz prikazivanje seksualne moći, privlačnosti). Suštinsko obeležje faličkog egzibicionizma je dominacija njegove odbrambene funkcije. Kod oba pola, falički egzibicionizam je povezan sa delovima tela koji se mogu zamisliti kao falički i fetišizirati se, i sa pokušajima da se oni prikažu kroz razne oblike tekuće mode: kroz odeću, razne fizičke vežbe, korišćenje nakita i drugih ukrasa...I partner može biti doživljen kao „faliči trofej“, nešto što se može prikazivati, pokazivati...nešto što podiže „falički ugled“.

Za devojčicu, ili za ženu, idealizacija falicizma stvara problem. Ona teško može da izbegne da se oseća kao pripadnik inferiorne klase, klase kastrata. Može da odgovori ili rezignacijom ili usmeravanjem na to da dokaže kako klasa kastrata nije inferiorna u odnosu na klasu “kuronja”, ili da dokaže da ne pripada toj klasi, to jest da pripada klasi “kuronja”. Idealizacija falicizma nagoni devojčicu da razvije seksualnost koja ne prepoznaje receptivni unutrašnji prostor svojih genitalija. To je usmerava da traži falus za sebe u nekoj formi (kroz različita ostvarenja falusne prirode) ili da pretvori svoju kastriranost u neko mazohističko zadovoljstvo. Druga mogućnost je da “preokrene situaciju” i postane “Femme fatale” ili osvetnica, da, umesto da bude objekt faličke povrede, postane onaj koji povređuje, i tako nađe zadovoljenje - i narcističko i seksualno.

Osnovni problem nedostatka tolerancije na frustraciju faličkih potreba koji se reflektuje na sposobnost za zrelu ljubav je problem nemogućnosti uzajamnosti. Bez prevladavanja faličke organizacije ličnosti i razvoja tolerancije na frustraciju rivaliteta nema razvoja uzajamnosti, koja je osnova zrele sposobnosti za ljubav. O zreloj ljubavi se može govoriti tek kad razmišljanje o objektu dostigne toliki stepen da je vlastito zadovoljenje nemogućno ako se i objekt ne zadovolji. U ljubavi mora da postoji neka vrsta delimične ili povremene identifikacije u empatičke svrhe, koja postoji ili naporedo sa odnosom prema objektu, ili se smenjuje sa njim u kratkim intervalima.

Razumevanje uticaja netolerancije na frustraciju na sposobnost za ljubav je nekompletno bez razumevanja tolerancije na frustraciju narcističkih potreba. I u ovom delu teksta vezanom za toleranciju na frustraciju faličkih - edipalnih potreba možemo videti kako se prepliću nagonske potrebe i narcističke potrebe (potreba za seksualnim zadovoljenjem i potreba za održavanjem slike o sebi i kohezivnosti selfa). Prema Kohutu (1971, 1972, 1977) narcistički sektor ličnosti ima svoju relativno nezavisnu liniju razvoja. Da vidimo kako se razvoj tolerancije na frustraciju narcističkih potreba odražava na sposobnost za zrelu ljubav.

Tolerancija na frustraciju narcističkih potreba i sposobnost za zrelu ljubav

            Iako smo dosta toga rekli o narcizmu i sposobnosti za ljubav u poglavlju o konstantnosti objekta i problemima optimalne distance, dodaćemo još neke aspekte povezane sa netolerancijom na frustraciju selfobjektnih-narcističkih potreba.

Potreba za stapanjem sa idealizovanim partnerom, (selfobjektom) je najarhaičnija i razvojno najprimitivnija potreba; ogleda se u doživljaju da se struktura selfa, odnosno njegova kohezivnost može održati samo ako je self stopljen sa partnerskim selfobjektom (“Mi smo jedno, i samo tako ja postojim i vredim”). Kada je partner deo selfa, uslov za održavanje njegove kohezivnosti i živosti, svaki poremećaj takvog odnosa ili prekid postaju velika pretnja za fragmentaciju selfa, za “raspadanje”(“raspao sam se kad me je ostavila”), i aktivira zastrašujući doživljaj afektivne umrtvljenosti i unutrašnje praznine.Ponekad se, usled snažnih odbrana od doživljaja praznine i umrtvljenosti, pojavljuje i intenzivno promiskuitetno ponašanje, ili   učestala upotreba psihoaktivnih supstanci. Osoba oseća kao da ne postoji, da njena slika o sebi u potpunosti zavisi od osećanja sjedinjenosti sa idealizovanim partnerom (“Ne postojim bez nje/njega”, “Ne mogu da živim bez nje/njega”).

Primer 36 (Kontić, A.)

Klijentkinja D. je nedavno napuštena od svog partnera, kada je nakon doživljaja panike i intenzivnih hipohondrijskih zaokupljenosti, krenula u mnoštvo rizičnih promiskuetnih kontakata, gotovo na svakodnevnom nivou. Istovremeno, ništa od ovih aktivnosti ne povezuje sa seksualnim uzbuđenjem koje mora rasteretiti. U suštini, ona govori o fantaziji da se seksualnim promiskitetom, sve osobe sa kojima je u kontaktu, jednostavno „lepe“ za nju, te tako ona ima osećaj da su granice njenog selfa popunjene i da se neće „rasplinuti“. D. je konkretno, doživrela stanje panike usled ideje da ju je, sada bivši partner, zarazio HIV-om; ustanovilo se da je ovo bila konkretizacija jedne druge ideje, koja bi se mogla verbalizovati kao „ostavljanjem je učinio da se opasno razbolim“. U stvari, D. je na konkretan način- koristeći fizičku bolest, i opasnost od fizičke dezintegracije - verbalizovala suštinski strah ne od biološke, već psihološke dezintergracije: ....“moj (psihološki) imunitet se srušio onda kada više nisam mogla da se stapam sa objektom koji je predstavljao odbranu od svih negativnih psiholoških virusa“.

 

Zanimljivo je da se mlađe osobe često prekid partnerskog odnosa-bez obzira koliko je bio intenzivan, odnosno Trajan - reaguju tako što upotrebljavaju pojam „raspadanja“, i obično ga asociraju za difuzni doživljaj da nešto što se ne može verbalizovati, više nije „u njima“, te da su „sami sasvim bespomoćni“. U podrobnijim analizama, s druge strane, nije lako razumeti koju konkretnu funkciju je imao partner, i šta uzrokuje ovaj doživljaj gubitka sopstenih važnih, ako ne i vitalnih funkcija koje je za njih obavljao partner kao selfobjekt koji omogućava stapanje.

Ovde treba podvući da se ove osobe nalaze daleko od očekivane pojave tugovanja za izgubljenim objektom (što je odlika kohezivne strukture selfa). One će pre svega reagovati doživljajem fragmentacije selfa, posledičnom panikom, ili kvazi-adiktivnom potrebom da se hitno nađe drugi selfobejkat sa kojim će biti moguće uspostaviti doživljaj stopljenosti.

 

Potrebu za idealizacijom možemo posmatrati kao razvojno zreliju varijantu potrebe za stapanjem. Netolerancija na frustraciju potrebe za idealizovanim objektom čiji je osoba deo, u čijoj “senci” živi i iz toga izvlači osećanje sopstvene vrednosti, odražava se u ljubavnim odnosima kroz nesposobnost da se prihvati nesavršenost partnera, da se vide njegove mane, ili da se ostane sa njim kada se uoče mane (“pao je u mojim očima, više nije interesantan-jer nije savršen”). Često se partner koji se idealizuje doživljava kao “trofej”, dokaz sopstvene vrednosti ili se “živi kroz njegove uspehe”. U partnerima se traži oličenje “Velikog Tate” ili “Velike Mame”, arhaičnih idealizovanih moćnih roditeljskih figura, žudi se za poznatima, moćnima, bogatima, uspešnima, priznatima, često dosta starijim partnerima...zavisno od predstave idealizovane roditeljske figure koju osoba ima. Idealizacijom se drugi ljude čine većim, višim, važnijim, snažnijim od onog što oni zaista jesu, kako bi se osoba pored njih mogli osjećati sigurnima, sa što manje odgovornosti i zaštićena od pretnji spoljašnjeg sveta.Nekritična idealizacija, međutim, uglavnom dovodi do razočaravanja i ponavljanja frustracije i traume, potom do traženja novog idealizovanog objekta, zaljubljivanja...Osobe sa ovakvim problemima su “zaljubljene u zaljubljenost”, u taj osećaj pronalaženja idealnog objekta i doživljaj euforije vezan za osećaj povezanosti sa njim.

Potreba za ogledanjem, ako nije zadovoljena u detinjstvu ili je nekritički zadovoljavana, te nije izgrađena tolerancija na frustraciju ove potrebe, manifestuje se u primitivnoj formi grandioznog egzibicionizma, kao potreba za divljenjem bez truda, bez nekih postignuća koja bi bila predmet divljenja, bez kontakta kojim osoba „zaslužuje našu pažnju”. „Divite mi se zato što postojim, što sam, sama po sebi, veličanstvena” - poruka je koju šalje odrasla osoba. Zrelija forma potrebe za ogledanjem je divite se onome što činim, mom trudu, talentu, sposobnosti, budite fascinirani mnome. Kod osoba sa netolerancijom na frustraciju potrebe za ogledanjem nedostatak izazvanog ogledanja može dovesti do osećanja neadekvatnosti i inferiornosti ili do narcističke povrede i besa. Nezadovoljene želje za ogledanjem se mogu i potisnuti, što se odražava kroz inhibiciju zdravog egzibicionizma i potreba za isticanjem (stid, nelagodnost vezana za svako samoprikazivanje i potvrđivanje, preosetljivost na svaku kritiku).

Sa stanovišta teorije razvoja narcizma, stanje zaljubljenosti bi se moglo koncipirati kao uobičajeno, ali regresivno stanje u kome se intenzivno aktiviraju selfobjektne potrebe iz domena ogledanja, odnoso idealizacije, i to recipročno, odnosno intersubjektivno. Deluje kao da svaki od partnera poseduje intuitivni doživljaj da treba da fascinira partnera, a da ovaj drugi treba da ogleda fascinantnost. Tako osobito doterivanje, pred partnerom, (nuđenje sopstvene osobenosti) sa sobom nosi očekivanje da partner ovime bude fasciniran, odnosno da ogleda posebnost koja je na egzibicionistički način ponuđena.

Nakon stanja zaljubljenosti, ako partenri uđu u bliži, intimniji i realniji odnos, međusobno upoznavanje će sa sobom nositi:

  1. Nemogućnost da jedan od partnera konstantno održava ulogu svoje osobenosti, posebnosti, koju je ponudio u stanju zaljubljenosti
  2. Nemogućnost drugog partnera da ogleda ovu ideju o veličini, koja se postepeno izgubila

Upravo na osnovu kapaciteta za toleranciju ovih selfobjektnih frustracija, partnerski odnos će se razviti u zrelije odnose ljubavi, ili će doći do razočarenja i napuštanja (ovo drugo biva češći slučaj). Konkretno, ukoliko su ljubavni partneri, u svom iskustvu sa selfobjektima detinjstva, doživeli žestoke frustracije u kontekstu idealizacije, odnosno deidealizacije selfobjekta, odnosno prihvatanja sopstvene grandioznosti, a potom naglog povlačenja ovih arhaičnih selfobjektnih potreba, u partnerskim odnosima će se dogoditi analogna razvojna narcistička trauma. Kohut ovakve pojave naziva “teleskopiranjem analognih genetičkih iskustava” ( Kohut, 1977., 1984)

Ukoliko su partneri u ljubavi takve narcističke strukture da deidalizacije, odnosno uskratu ogledanja ne doživljavaju tako da ovo automatski vodi fragmentaciji slabo strukturiranog selfa, oni će i deidealizacije, odnosno uskrate ogledanja smatrati realnom komponentom partnerskog života. Štaviše, ova dešavanja će shvatati kao optimalne frustracije, nalik onim, isto tako optimalnim, koje su doživljavale u doba detinjstva, kada je formirano relativno stabilno jezgro selfa. U protivnom, frustracija neće biti optimalna, već traumatska, pa i nepodnošljiva.

Potreba za blizanaštvom (Aler ego potreba), potreba da se bude isti sa objektom ljubavi čest je motiv u opisima romantične ljubavi. Blizanačko vezivanje je neretko prisutno kod tinejdžerske romantične zaljubljenosti kada predstavlja vredan način samospoznaje. Međutim, otkriće da drugi nije "baš kao ja" može biti ozbiljna pretnja odnosu i doživljaju jedinstva. Uobičajena greška koja se događa pri nastajanju ovakvih odnosa jeste da se obostrano naglašavaju i podržavaju isključivo one osobine i ona ponašanja koja su zajednička. S ushićenjem se ističe: "I ja isto!", dok se: "Pa, ja baš ne mislim tako" ili "Moj ukus je sasvim drukčiji" ne izgovara, ignorše se, toga nema. Prećutno je pravilo da različitost nije dozvoljena kod “srodnih duša” jer narušava doživljaj sklada. U takvom skladu nema konflikta jer (barem na neko vreme, prividno) nema ni razlika. Nakon određenog vremena, kada ovakav oblik jedinstva oslabi, jer u realnosti postoje dve osobe koje, naravno, nisu identične, iskrsava "tamna strana" ovog oblika vezanosti, koja se često manifestuje kroz ljutnju zbog različitosti. Jednom kada lepak istosti popusti – ili se počnu uočavati, ceniti i istraživati različitosti ili se odnos počne raspadati. Osobe sa netolerancijom na frustraciju potrebe za blizanaštvom razlike doživljavaju kao veliku pretnju za kohezivnost svog selfa pa, ili napuštaju odnos, ili pokušavaju da nateraju partnera da bude isti.

Logično je (mada ne i nužno) da se odnos u početku gradi na zajedničkim uporišnim tačkama, na sličnim interesima i sličnim životnim uverenjima. Za jednog tinejdžera je možda presudan sličan muzički ukus, a za jednog odraslog čoveka su možda od ključne važnosti slični etički pogledi. Osjećaj kompatibilnosti se može zasnivati koliko na razlikama, toliko i na sličnostima – važno je da ne prevlada "sloj istosti". Jer, kada se taj sloj (zbog svoje statičnosti) potroši, ostaje praznina i čeznutljivo sećanje na snagu blizanačke povezanosti.

Potreba za pozitivnim suprotstavljanjem -je potreba da se partner povremeno doživi kao dobronamerni protivnik koji je podržavajući iako se suporotstavlja, i koji tako, u stvari, podržava autonomnost selfa. U isto vreme, ovo selfobjektno iskustvo obezbeđuje Ego granice. Partner koji se benigno suprtostavlja ne dozvoljava da mu se naruše granice, u stanju je da zaustavi “proboje” u sopstvenu autonomiju i ne dozvoli agresivne pokušaje drugog partnera da od njega napravi alter ego (blizanca koji oseća i misli isto što i partner) ili da mu nametne neku drugu selfobjektnu funkciju (ogledanje grandioznosti, stapanje...). Osobe koje imaju problem sa tolerancijom na frustraciju nekih selfobjektnih potreba, kada uđu u bliske odnose i “osete da mogu”, “da im je dozvoljeno”, često probijaju granice partnera agresivnim nastojanjima da dobiju zadovoljenje svojih infantilnih želja. Postaju “teške” i “zahtevne”, besne, optužuju partnera za neosetljivost...a, u isto vreme, žele da ih partner zaustavi, da se odbrani i ne dozvoli im da “uđu u svoje ludilo”...ali da to učini “na pravi način”, benigno im se suprotstavljajući postavljanjem jasnih granica bez povlačenja ili kontranapada i destrukcije. Sa jedne strane, imaju iskustvo da, kada se više vežu, postaju “teški” i očekuju od partnera da to “izdrži i voli ih onakve kakvi jesu”, a sa druge strane, plaše se da će time uništiti vezu, dosaditi partneru, “popeti mu se na glavu”, da ih takve niko ne može voleti i da će ih, kad - tad, ostaviti. Zato žele da im partner ne dozvoli da prevrše meru. Teško im je da se zaustave sami, jer je “to jače od njih”, i vape za tom selfobjektnom funkcijom kod partnera.Često deca, a i odrasli (koji su zavisni i besni na objekt zbog sopstvene zavisnosti), kao da “traže batine”, da provociraju na suprotstavljanje tako što “pređu sve granice” i teraju roditelja ili partnera da ih zaustavi, stane im na put.

U ljubavnim odnosima, ove potrebe obično donose mnoštvo tenzija i frustracija; one mogu imati destruktivne oblike, a javljaju se onda kada se jedan od partnera oseća u celosti bespomoćno zavisan od drugoga. Tada ovaj drugi neprestano napada prvoga, u suštini pokušavajući da se izbavi iz mreže ovisnosti od selfobjekata detinjstva, koje tada nije uspelo. Uz partnera kao „neprijatelja“, često se pojavljuju i ruminiranja u vezi kako je ovaj drugi „sušta suprotnost”, na negativan način ovog prvoga. Tako zavisna „dama“ insistira da je uspešni partner, koji je često nezavisan, samo „amoživa skitnica“- u svakom slučaju, neprijatelj.

U ozbiljnim oblicima defekta selfa, antagonizam prelazi sve barijere, kada relativno nezavisni partner biva neprestano testiran da li može da „preživi“ hostilne napade zavisnoga. Ovde je izdvajanje selfa od selfobjekata (najčešće od jednog, ali i oba roditelja) bilo ozbiljno poremećeno, te doživljavano kao pretnja. Ovakve osobe u pratnerskim ( i psihoterapijskim) odnosima napadanjem selfobjekta nesvesno traže uverenje da će ovaj moći da „preživi“ njihovu agresiju, koju oni moraju da ispolje, jer je to uslov da ne ostanu zarobljeni u starim obrascima, odnosno ispreplitani arhaičnim narcističkim mrežama sa patogenim selfobjektima u kojima dalji razvoj selfa biva onemogućen.

Primer 37 (Kontić, A.)

U svojoj dugotrajnoj analizi, F. se često vraćao na davno sećanje iz detinjstva, u kome je, najpre sa uživanjem, delio gotovo blizanačke odnose sa majkom, pri čemu je otac bio ili fizički, ili emotivno odsutan. Negde oko svoje četvrte godine, pojavila se u njemu potreba da majka bude dobronamerni „neprijatelj“, te da se međusobno bore, da budo dve suporotstavljene strane. Ovakva igra je bila momentalno zaustavljena: majka se najpre duboko razočarala, a na njegova dalja insitiranja, umela da padne u duboku i relativno trajnu depresiju. Neku godinu kasnije, F. nije smeo da u školskom dvorištu, za vreme odmora, uđe ni u kakvu konfontaciju sa svojim bliskim drugovima. Dok bi ovi insistrali na „dobronamernoj tuči“, on bi doživljavao potpunu paralisanost sopstvene agresije, i nije se usuđivao da uzvrati.

Potreba za selfobjektnom efikasnošću je potreba da možemo da utičemo na nama važne osobe. Bolna iskustva sa roditeljima koji su “nedodirljivi”, “daleki”, “depresivni” ili “nedokazani”...do kojih se ne može dopreti, objasniti im bilo šta, uticati na njihovo raspoloženje i ponašanje, mogu dovesti do netolerancije na frustraciju ove potrebe. Osoba ne može da podnese prekid kontakta (na primer, kada partner ne želi da razgovara, ili je umoran ili je u nekom neraspoloženju...) i to doživljava kao nepodnošljivu frustraciju. Zavisno od tipa neefikasnosti (kao i od uzrasta, temperamenta osobe...) koje je neko doživljao u odnosu sa svojim selfobjektima, mogu se razviti različita ponašanja kao reakcije na frustraciju ove potrebe. Ako je selfobjekt bio “tup”, nedodirljiv, odbrambena reakcija može biti potpuno povlačenje u svoj svet i neka vrsta “autističnog” samozadovoljavanja. U kasnijim odnosima, odrasla osoba će, na svaku emotivnu nedostupnost partnera, neostljivost ili odbijanje da promeni raspoloženje ili ponašanje u skladu sa njenim zahtevima, reagovati povlačenjem i nedostupnošću, uz prateći osećaj “ja tu ništa ne mogu” ili “kazniću ga istom merom-nedostupnošću”. Drugi tip odbrambene reakcije na netoleranciju na frustraciju ove potrebe je pokušaj da se objekt “probije”, da se dopre do njega po svaku cenu, uglavnom agresivnim ili autodestruktivnim ponašanjem. Neretko se susrećemo sa privlačenjem pažnje i nastojanjima uticaja na partnera pokušajem samoubistva (“seča vena”) ili nekom drugom autodestruktivnošću. Treći, i zreliji mehanizam, je uporno “zavođenje” partnera, udovoljavanje ili neki drugi oblik preokupiranosti njegovim stanjem i neumorni pokušaji da se do njega dopre.

N. (27 godina, sa problemima vezanim sa depresivnošću i odsustvom inicijative) sa dosta bola opisuje odnose među roditeljima, i atmosferu u kojoj je odrastala: Kada bi se uvredio na majku, ili nju samu, otac bi se povukao i nekada danima, pa i nedeljama, ne bi komunicirao ni sa jednom od njih. Svaka komunikacija upućena njemu ne bi imala nikakav efekat, a ona bi osećala duboki doživljaj besmisla, praznine i utučenosti.

Deluje da je otac svoje ukućane kažnjavao upravo onim seflobektnim uskratama od kojih je, u svm detinjstvu, patio i on sam. Valja primetiti kako N. nosi posledice nezadovoljenih selfobjektnih potreba upravo iz domena potrebe za efikasnošću; u neretkim slučajevima, narcističke strukture ličnosti zaista imaju protrebu da kažnjavaju okolinu ne samo agresijom, pretnjama uskrate ljubavi, već i direktno uskratama narcističkih gratifikacija. Ako bi posedovala snažniju strukturu selfa, otac ne bi svojim ponašanjem mogao u N. indukovati gore pomenuta osećanja. U principu, malo je verovatno da je nekoga moguće frustrirati uskratom nečega što ovaj nije jako potrebno, ili poseduje u meri koja mu je posve dovoljna.

Netolerancija na frustraciju ove potrebe se može izražavati kao izbegavanje svakog pokušaja uticanja na druge kako se ne bi doživela neefikasnost (može se racionalizovati kao “gledam svoja posla” ili “niko ne može da utiče na drugoga”), kao emotivna tupost i pasivnost, ili kao agresivni ili autodestruktivni pokušaji uticaja po svaku cenu, na silu (“E ima da reaguješ, da se promeniš, upotrebići sva sredstva, pa koliko košta da košta...). Zrelija varijanta, iako je i ona odraz netolerancije na frustraciju potrebe za selfobjektnom efikasnošću, je preterana okupiranost i neumorni trud, “cinculiranje” oko drugoga ne bi li se, kako-tako, uticalo na njega.

Potreba za vitalizujućim selfobjektnim iskustvima - “naštimovanošću”, u svom arhaičnom original, odnose se na detinje potrebe da doživi da je negovatelj „naštimovan“ na detinje neprestane promene u unutrašnjem doživljaju, te promene ritmova i intenziteta afekata (Stern, 1985). Ako nije adekvatno zadovoljena, odražava se u partnerskim odnosima kao nesposobnost osobe da se uskladi sa emocijama i afektima partnera. Ona očekuje da se “drugi štimuju prema njoj”, da reflektuju njena stanja i potrebe. Javlja se neosetljivost na stanja drugih i nedostatak potrebe za usklađivanjem svojih ritmova sa ritmovima partnera. Jedan klijent opisuje kako smanjuje vreme koje provodi sa partnerkom u koju je zaljubljen jer ga odnos sa njom “iscrpljuje”.Neke od žalbi opisuje na sledeći način: “kada mi je do seksa, ona spava, kada spavam, ona me budi radi seksa. Kada sam sit, dobijam sendvič, a kada sam premoren, i njaradije bih se odmarao kući pored televizora, maše mi ispred nosa, ushićeno, kartama koje je nabavila za večerašnji koncert“.

Frustracija ovih potreba dovodi do osećaja unutrašnje neusklađenosti, “raštimovanosti” i nesposobnosti (neukosti) usklađivanja sa drugima. Reakcije na frustraciju potrebe za usklađenošću mogu biti dvojake: povlačenje iz kontakta čim se oseti neusklađenost ili neosetljivost na stanja i raspoloženja druge osobe i nasilni pokušaji da se drugi naštimuje po sebi. Jedan od načina na koje ljudi sa nesposobnošću štimovanja pokušavaju da prevaziđu ove neusklađenosti je i “učenje pravila”, pokušaj usklađivanja prema “pravilima komunikacije”. Nedostatak spontane osetljivosti i sposobnosti usklađivanja nadoknađuje se učenjem komunikacinih veština, znakova i pravila. Iako nespretni, ovi pokušaji mogu doprineti razvoju sposobnosti uštimavanja. Mnogi poremećaji komunikacije i nespretnosti u komunikaciji izviru iz nezadovoljenosti ove selfobjektne potrebe. Nekim ljudima je potrebno “nacrtati” kako da prepoznaju stanja drugoga i da se usklade sa njima jer nisu u stanju da adekvatno “čitaju znake” koje drugi šalju o svojim stanjima, ili ih nije ni briga za te znake jer hoće da se drugi naštimuju prema njima.

Neke osobenosti psihopatologije partnerskih odnosa u kontestu frustriranih narcističkih potreba

Svim praktičarima koji se bave emocionalnim porblema pojedinca, imaju mnoštvo prilika da opaze kako su njihovi uzroci često fiksirani, ili su rukovođeni njihovim partnerskim odnosima, koji često, po standardnom psihodinamskom shvatanju, nose u većoj ili manjoj meri odlike psihopatoloških osobenosti svakog od partnera. Istovremeno, u praksi se pokazuje da je relativno teško pomoći da se partnerski odnosi izmene u smislu formiranja zrelijih i manje konfliktnih partenrskih odnosa. Klasična psihodinamika bi ove partnerske disfunkcije vezivala za uzajamno odigravanje partenerskih nesvesnih konflikata, i ovakav stav je, više ili manje, prihvaćen do današnjeg dana. Self psihologija takođe usvaja ovo stanovište, ali ga i proširuje, obuhvatajući i razmnatranje gore pomenute psihopatologije u svetlu narcističkih potreba.

Da bi se razjasnilo gledište self psihologa na ovu pojavu, važno je napomenuti da ponovljena traumatska iskustva imaju veoma jak uticaj na formiranje i ravnotežu selfa, obzirom na njihov intenzitet. Kada se trauma pojavljuje kao ponavljano iskustvo, ili kada se ponižavanje intenzivno ponavlja, ono postaje kohezivnije iskustvo nego zadovoljstvo. Onda kada selfobjekti, na veoma ranom uzrastu, neprestano traumatizuju, primera radi potrebe za benignim rivalstvom, odnosno efikasnošću deteta, onda odsustvo inicijative, poverenja u mogućnosti uticaja na druge, postaje kohezivno iskustvo selfa, mnogo čvršće zasnovano na iskustvu nego vigorozni, produktivni kreativni činovi sa puno inicijative. Stvara se doživljaj “to sam Ja” povezan sa tim negativnim iskustvima. Ili, kada su ljubavni odnosi u pitanju, nerazumevanje, agresija i krivica, bivaju upravo oni aspekti odnosa koji, paradoksalno, predstavljaju dobro poznati obrazac koji je nekada bio bolan, težak i traumatičan, ali je delovao kao konstituent selfa. To je obrazac “intimnosti”, “ljubavi” koji osoba poznaje, koji joj je blizak jer je učestvovao u stvaranju njenog selfa. Veza sa mamama i tatama se nastavlja kroz nove partnerske odnose jer je to poznati obrazac vezivanja. Napuštanje patologije doživljava se i kao napuštanje ranih selfobjekata, gubljenje veze sa njima. U ovom smislu, napredak u odnosima, ma kako očekivan bio, a koji bi podrazumevao odustajanje od poznatih obrazaca, doživljava se kao pretnja kohezivnosti selfa, ne samo jednoga, već, najčešće, oba partnera. Tako ljubavni par, koji želi promenu, istovremeno nesvesno insitira na svojoj mizeriji, jer je ova druga, ipak, deo strukture selfa i veze za primarnim objektima. U nekim slučajevima, analitički klijenti trebaju vreme da nauče da im bude dobro, bez straha da će uljezi zvani prijatnost i zrelost „upasti“ kao strani deo u sopstveni self i tamo poremetiti dosadašnju ravnotežu.


Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue's system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927).A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom's Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient's Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man's Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud's three theories of love in the light of later development. Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36: 653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9, 3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8 ( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001). Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22 ( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S.(1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That "Impossible" Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978)The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.' In: Hartmann 1964Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancyPsychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

Jovanović, N. (2006a),Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego' Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)  

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010).Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd   str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler's theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975). Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst's narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O'Donohue W, T, & Fisher, J, E.(2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu - osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression.George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978).On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant's response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) "Will and Psychoanalysis," J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999).Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.

Izdanja

Newsletter

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama...

RSSFacebookTwitter

Текстиль для дома, Вышивка, Фурнитура, Ткани
автоновинки