Izvodi iz knjiga | O.L.I. centar

O.L.I. Integrativna Psihodinamska Psihoterapija i panični napadi

Nebojša Jovanović

 

Zašto bi se čovek toliko uplašio života, ili nečega u životu, da ga uhvati panika? Najlogičniji odgovor na to je: zato što oseća da mu nedostaje neka sposobnost, ili sposobnosti, kojima bi mogao da prevlada situaciju ili problem. O.L.I. metod ne poriče da u osnovi paničnih stanja ili napada mogu stajati mnoge stvari o kojima govore različiti psihoterapijski pravci: nesvesni uzroci, trauma, iracionalna uverenja, životni skript...Sve je to tačno. Ali, zašto neko drži u nesvesnom neke sadržaje koje bi mogao da osvesti i prevaziđe? Zašto ponavlja traumu umesto da je osvesti, psihološki obradi i prevaziđe? Zašto inteligentna osoba stvara i održava iracionalna uverenja o sebu, svetu, životu? Ako bi sama, i bez pomoći strčnjaka, razmislila o načinu na koji misli, mogla bi da shvati da ima iracionalna uverenja. Život nas stalno suočava sa našim iracionalnim uverenjima kroz posledice sa kojima se suočavamo. Zašto ne učimo iz tih iskustava?

Verujem da odgovor leži u emotivnim sposobnostima koje nismo razvili, a koje bi nam omogućile da izađemo na kraj sa životnim problemima. Kad ne razvije neophodne sposobnosti, čovek pokušava da rešava životne probleme onako kako ume i može bez tih sposobnosti. Pronalazi različite načine kako da obavi neki životni posao bez neophodnog alata, da „skpi” nešto „kako-tako”, po principu „drži vodu dok majstori odu”. Na taj način ljudi razvijaju organizovane sisteme misli, emocija i ponašanja koje u O.L.I. metodu nazivamo „kontraveštine”. Kontraveštine su nelegitimni načini da se obave neki životni zadaci, oblici „fušeraja” kojima pokušavamo da „zakrpimo rupe” u sopstvenim sposobnostima da se nosimo sa životom. One su, na kraće staze, lakši načini da se prevaziđe neka tenzija, neugodnost, bol...ali, na duže staze, zaustavljaju razvoj naših životnih kompetencija-sposobnosti, i koštaju nas puno. Kontraveštine su naizgled lakši, ali izrazito skupi načini da se prevaziđu neprijatne emocije i stanja. To su oblici „poslovanja sa životom na crno”, oblici lenjosti koje plaćamo skupo, ali na odloženo plaćanje. Jedno od životnih pravila, zakona po kojima funkcionišu ljudi, i kojima učimo svoje klijente u O.L.I. psihoterapiji glasi „ljudi rade ono što ne bi smeli zato što ne rade ono što bi morali”. Ljudi koriste razne manipulativne veštine (kontraveštine) na sebi i u odnosima sa drugima zato što nisu razvili ili ne koriste (zbog blokada) legitimne ljudske sposobnosti.

Kroz tridesetogidinju praksu psihoterapeuta i „trenera životnih veština” (lifecoach) shavtio sam da su ljudi veoma kompetentna bića i da nikada ništa ne rade ako od toga nemaju neku korist. Čak i kada rade očigledno destruktivne ili autodestruktivne stvari, ljudi to rade zato što iz tih aktivnosti izvlače neku emocionalnu korist, neko zadovoljstvo ili neko, makar privremeno i skupo, oslobađanje od tenzije, straha, bola ili nekih drugih neprijatnih emocija i stanja. Ta „korist” ne mora biti, i često nije, razvojna. Ne vodi čoveka ka napredovanju, razvoju sposobnosti, sticanju životnih kompetencija...ali čini da mu nešto, makar na kratko, bude lepše, lakše ili manje bolno. Kao u onom narodnjaku „piiijem da je zaboraviiim”...na trenutak mu bude lakše, ali polako postaje alkos. Da je dotični lik iz pesme razvio legitimnu sposobnost tugovanja, otpatio bi neko vreme, podneo svoj bol zbog rastanka i gubitka, izvukao neke pouke o odnosima, i nastavio da živi. Ali, on neće, ili ne može, legitimno da pati i tuguje. On bi da odmah i lako odstrani bol. Dok je pijan, na trenutak mu to, možda, i pođe za rukom...ali se onda otrezni i opet je pred odlukom-da razvije sposobnost ili da se uteši svojom kontraveštinom. Navedeni način je jedan jednostavan model kontraveštine. Ljudi su veoma kreativni i raznovrsni u razvijanju sopstvenih kontraveština i postaju pravi eksperti za njihovo praktikovanje. Možda će vam ovo zvučati čudno, ali ljudi su eksperti za pravljenje bolesti od kojih boluju. Depresivna osoba je, na primer, ekpert za pravljenje depresije. Da nije ekspert, da ne zna (mada nesvesno) kako se to radi, kako se postiže takvo stanje, onda ne bi mogla da ga postiže i proizvodi svaki dan. Kada bi, recimo, depresivna osoba detaljno zapažala i zapisivala, od kako se probudi, šta misli, kako misli, šta i kako radi...i iz toga izvukla neke pravilnosti, svoje tipične procedure misli,emocija i ponašanja-videla bi da su to veoma organizovana, sistematična ponašanja koje daju rezultat zvani depresija. Sa dovoljno sistematičnosti bi mogla da napravi seminar ili radionicu o tome „kako biti depresivan”, jer je ekspert u stvaranju i održavanju takvog stanja. To važi i za druge vrste disfunkcionalnih stanja. Debela osoba je stručnjak za gojenje, neuspešna osoba je stručnjak za postizanje neuspeha, paničar je ekspert za izazivanje i održavanje stanja panike. Paničar radi tačno ono što je potrebno da bi se izazvalo u održavalo stanje panike (određene procedure misli, emocija i ponašanja). Zapravo, možemo reći da je svaki čovek najveći stručnjak na svetu za jednu stvar: kako da bude baš onakav kakav je-kako da živi baš onako kako živi. Nikome drugom na svetu to nije pošlo za rukom-niko nije baš kao on i ne živi baš kao on. Da li možete da ubacite loptu u koš svaki put ako niste veoma vešti, ako niste ekspert? Ne možete. Ni jedan rezultat (makar bio i negativan) čovek ne može da postiže stalno ako nema ekspertsku veštinu kako da ga stalno postiže. Ako u životu bilo šta postižete često, redovno...pa makar to bio i dosadan i smoran život, ili stalna anksioznost, vi ste ekspert da to napravite, imate razrađene i uvežbane veštine za postizanje tog rezultata.

Da bismo promenili rezultate, ako nam se ne dopadaju neke životne posledice, moramo promeniti veštine koje do njih dovode. Potrebno je da, prvo, prepoznamo, detektujemo svoje kontraveštine, pa da ih, potom, zamenimo legitimnim životnim sposobnostima. Na taj proces je usmerena O.L.I. psihoterapija. O.L.I. je pristup čoveku preko sposobnosti-proces osvešćivanja kontraveština i razvoj bazičnih emotivnih sposobnosti.

Panični napad može nastati kada životna situacija od nas zahteva bilo koju od tih sposobnosti koje nisu razvijene ili su blokirane. Zapravo, onda kada mi nešto želimo i hoćemo, a nemamo način da to i ostvarimo. Kada kontraveštine nisu dovoljne da nas dovedu do nečega što nam je važno, a bazične sposobnosti nisu razvijene da zamene kontraveštine, nastaje velika anksioznost koja može da preraste u napad panike i panična stanja. Neće nas uhvatiti panika ako odustanemo od cilja koji nam je jako važan. Ako ubijemo želju, potrebu, odustanemo od cilja i umrtvimo se, pre će nas uhvatiti depresija. Panika nastaje kada nešto hoćemo, a ne možemo. Ona je, na neki način, prijatelj, koliko god to čudno zvučalo. Panika je unutrašnje upozorenje da nešto nije u redu, da „ne možemo više tako”, da nešto moramo da menjamo da bismo dostigli ono što u životu želimo, ili da ubijemo sopstvene želje i potrebe. Panika je unutrašnji poziv na odrastanje, na razvoj sposobnosti. Panični napad je šansa. Ako je iskoristimo, nateraće nas da se razvijamo i postanemo kompetentniji. Ako je ne iskoristimo, nateraće nas na zloupotrebu još skupljih kontraveština koje vode umrtvljavanju. Kontraveštine moramo zameniti sposobnostime jer „nema zanata bez alata”. Bazične emotivne sposobnosti su naš alat za nošenje sa životom. Da vidimo koje su to neophodne emotivne alatke.

Bazične kognitivno-emotivno-konativne sposobnosti

                O kakvim sposobnostima ćemo govoriti? U ovom tekstu nećemo pratiti razvoj onih sposobnosti o kojem uglavnom govori razvojna psihologija: nećemo govoriti o razvoju govora, mišljenja, pamćenja (osim kada se ukaže potreba da bismo obrazložili razvoj sposobnosti o kojima je reč). Psihoterapija nije proces u kojem se razvija govor, niti pamćenje, niti se, u klasičnom smislu, radi na kognitivnom razvoju. Mada, možemo reći da se kroz proces psihoterapije razvijaju i izvesne kognitivne sposobnosti i vrši određena edukacija vezana za metakogniciju-učenje kako se uči o sebi. Sposobnosti o kojima ćemo govoriti su pre bazične emotivne sposobnosti koje su složene i uključuju u sebe i kogniciju i konaciju (voljne radnje). Ljudi se psihoterapeutima uglavnom javljaju zbog emotivnih problema koji, u određenoj meri, utiču i na njihovo kognitivno funkcionisanje kao i na njihovu volju. Zapravo, podela na kogniciju, emocije i konaciju je, u velikoj meri, veštačka.  

    

Konstantnost (celovitost) objekta - (Sposobnost za celovito i stabilno doživljavanje druge osobe i sebe)

                 Konstantnost objekta je prva bazična emotivna sposobnost o kojoj ćemo govoriti. Prvo ćemo razjasniti pojam. Pod pojmom objekt psihoanalitičari podrazumevaju osobu prema kojoj su usmerena osećanja ljubavi ili mržnje. Osoba koja oseća je subjekt. Objektni odnos je odnos sa drugom osobom. Kad kažemo da osoba ima razvijenu konstantnost objekta to, zapravo, znači da je njegova veza sa voljenim objektom stabilizovana i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Jednostavnije rečeno, možemo voleti nekoga i onda kada ne zadovoljava naše potrebe i možemo ga „imati u sebi“. Nismo zavisni od njegove fizičke prisutnosti.

                      Kada, u razvoju, dete dostigne stadijum konstantnosti objekta to znači da ono može da održi pozitivnu unutrašnju sliku objekta (majke), bez obzira na zadovoljstvo ili nezadovoljstvo. Tada je dete sposobno da toleriše kratke separacije od majke jer u sebi ima njenu pozitivnu stabilnu mentalnu reprezentaciju. Ta sposobnost detetu daje mogućnost da se postepeno odvaja i osamostaljuje, da može da bude i samo. Ono što je „daleko od očiju“ nije „daleko od srca“. Odrasla osoba koja nije razvila ovu sposobnost će, u svojim emotivnim vezama, težiti zavisnosti, posedovanju ili kontroli voljenog objekta, stalnoj fizičkoj prisutnosti...ili gubljenju osećanja čim objekt ljubavi nije tu ili ne zadovoljava neku potrebu. Takav odnos može imati i prema drugim „objektima“, koji ne moraju biti ljudi. Prema radu, na primer. Aktivnost koju osoba inače voli, neki posao koji joj se sviđa, može biti napuštena čim nezadovoljava potrebu na lak način, ako traži nešto od osobe što njoj nije lako, što zahteva određeno odricanje.

                      Zapravo, sposobnost konstantnosti objekta u sebi nosi i jednu drugu sposobnost-celovitost objekta. To je sposobnost doživljavanja i prihvatanja osobe kao celine. Ni jedna osoba ne može zadovoljiti sve naše potrebe, i ne može ih zadovoljiti uvek. Ni majka ne može zadovoljiti uvek i sve potrebe deteta. Zadovoljenje potreba čini da objekt doživljavamo kao dobar, a nezadovoljenje da ga doživljavamo kao loš. Malo dete (beba) nema celovit doživljaj majke. U njegovim mentalnim reprezentacijama postoje „dobra“ majka (ona koja zadovoljava) i „loša“ majka (ona koja frustrira). Svet je podeljen na „vile“ i „veštice“. Psihoanalitičari to nazivaju mehanizmom „cepanja“-razdvajanja pozitivnih i negativnih predstava objekta i osećanja prema njemu. Sazrevanjem psihe, dete počinje da shvata da su i dobra i loša majka zapravo jedna osoba od koje zavisi i prema kojoj ima oprečna osećanja. Ako su osećanja prema objektu pretežno pozitivna, dete će uspeti da integriše pozitivne i negativne predstave objekta u sliku-doživljaj celovite osobe. Osobe koju će voleti i prema kojoj će, ponekada, imati i negativna osećanja koja može da podnese. U koliko pretežu negativa osećanja, ili su podjednaka pozitivna i negativna, dete će imati problema sa tom integracijom. Verovatno će pribegavati mehanizmu cepanja i živeti u „crno-belom“ svetu, svetu u kojem postoje idealno dobri i idealno loši ljudi, stvari, pojave...Nešto će idealizovati, nešto satanizovati, zaljubljivati se, obožavati, potom razočaravati, pa mrzeti...Zapravo, nesposobnost da se integrišu pozitivne i negativne osobine ljudi, pojava, aktivnosti...čine osobu nerealnom, nesposobnom da uvidi i prihvati da niko i ništa nije idealno ili satansko, da ljudi, svet, život, nisu crno bele pojave. Takva osoba će komunicirati sa „parcijalnim objektima“, sa jednom dimenzijom osoba sa kojima su u kontaktu, jednom dimenzijom aktivnosti kojima se bavi, jednom dimenzijom života. Sve što bude zahtevalo od nje da integriše svoje doživljaje u celinu koja nije jedne boje može dovesti do intezivnog straha i panike. Takva osoba ne može da razvije sledeću bazičnu emotivnu sposobnost-toleranciju na ambivalenciju, niti bazičnu sposobnost koja se uporedo razvija - sposobnost neutralizacije. O tim sposobnostima govorićemo nešto kasnije.

Problemi povezani sa poremećajima konstantnosti objekta

Nemogućnost integrisanja predstave objekta u celinu i dostizanje konstantnosti objekta-stabilne unutrašnje predstave druge osobe, povezana je sa manjkavošću u integraciji ega. Niska frustraciona tolerancija i kontrola impulsa, krhko samopoštovanje i agresivnost koja nije neutralizovana, predisponiraju osobu za ozbiljne sado-mazohističke sklonosti i izlive besa. U crno belom svetu vila i veštica, osoba će se stalno osećati nestabilno, idealno zadovoljena kad idealizuje ili životno ugrožena kad se okrene “druga strana medalje“.

Poremećaj optimalne distance

Nemogućnost usvajanja konstantnosti objekta vodi dugoročnoj sklonosti ka prekomernom oslanjanju na spoljašnje objekte pri samoregulaciji. Agresivnost prema njima pokreće strahove o njihovom unutrašnjem uništenju, a ovo povratno akrivira potrebu za njihovim pažljivim nadgledanjem u stvarnosti. Libidinalna vezanost i anaklitičke težnje, suprotno tome, pobuđuju strahove od zarobljavanja od strane objekata spolja, pa prema tome izazivaju potrebu za povlačenjem od njih. Sve ovo rezultira dubokim poteškoćama u održavanju optimalne distance između sebe i objekta ljubavi. Intimnost predstavlja rizik da ih drugi proguta, dok rastavljenost znači osudu na usamljenost. Ovo dovodi do različitih kompromisa. Osobe sa graničnom organizacijom ličnosti, na primer, stalno će se kretati napred-nazad, idealizovati nekoga, pa se razočaravati i mrzeti, praveči tako stalni dramatični haos promena. Osobe sa paranoidnom strukturom će želeti kontakt, ali će se štititi od vezanosti i pojavljvanja “druge strane medalje“ tako što će postavljati neprobojne granice svojom paranojom, očekivanjem napada, oslanjanjem na svoj strah da će ih drugi izdati. Šizoidne ličnosti će se prividno povući od sveta spoljašnjih objekata i održavati intenzivnu zamišljenu vezu sa svojim objektima(u mašti)

Cepanje, emocionalno preplavljivanje i nasilje

Jedna od posledica neuspešnog usvajanja konstantnosti objekta je stalno cepanje predstava sebe i objekta na dobre i loše (spajanje u celinu osoba ne može da podnese). Cepanje dovodi do ponovljenih, intenzivnih i ubedljivih oscilacija samopoštovanja (cepanje predstava o sebi, dobrih i loših. Čas sam genije, čas kreten), što doprinosi održavanju nesigurnog osećanja identiteta. Takva’difuzija identiteta’ dovodi ne samo do upadljivih kontradiktornosti u crtama ličnosti, već i do privremenog diskontinuiteta u doživljaju selfa; ’to je život u parčićima’. Unutrašnji svet ostaje nastanjen karikaturalnim parcijalnim objektima. Ne postoji kapacitet za razumevanje drugih u njihovoj celosti i tolerancije na ambivalenciju, a javlja se tendencija da se na realne prepreke reaguje negativnim promenama raspoloženja. Kod klijenata sa aktivno usmerenim egom, takvo preplavljivanje sa agresivnošću koja ne može da se neutališe, može dovesti do destruktivnih i nasilničkih postupaka. Navešću jedan primer:

            Primer 1.

Gospodin G, mladi čovek, sa izraženom osetljivošću na odbijanje, dolazio je na terapiju tri puta nedeljno. Jednom sam ga obavestio o tome da će uskoro doći do prekida u našem rasporedu viđanja. Reagovao je paničnom tišinom, izbegavanjem pogleda i značajnim padom u tonu glasa. Moja empatička podrška i ohrabrivanje da ono što oseća izrazi rečima nisu imali mnogo uspeha. Kasnije te večeri (ispričao mi jecajući u sledećoj seansi) video je u svom dvorištu malu žabu koja mu je delovala usamljeno i tužno. Podigao je, uneo u kuću i napravio joj mali dom od kutije. Zatim je pokušao da je oraspoloži pričajući joj i davajući joj mrvice hleba. Žaba je ubrzo iskočila iz kutije i nestala. Gospodin G. je tražio po celoj kući. Uporno je dozivao i, nakon nekog vremena, u odsustvu bilo kakvog odgovora, počeo je da se oseća odbačeno i ljuto. Ova osećanja su prerasla u bes. Onda, iznenada, ugledao je žabu. Glasno je proklinjao dok je jurio po sobi, pri tom uništavajući neke od stvari koje su mu se našle na putu. Napokon je uhvatio i u besu je više puta udario o zid iz sve snage. Kasnije ga je javljanje svesti o tome da je 'počinio ubistvo' zaustavilo. Teško povređenu žabu je pustio kroz prozor.

« Dobra žaba/loša žaba - cepanje doživljaja objekta (ovog puta žabe) na dva različita bića prema kojima oseća suprotna osećanja0, prebacivanje sa doživljaja sebe kao negovatelja na sebe ubicu, nepostojanje kapaciteta za ambivalenciju i preplavljivanje ega sirovom agresivnošću, eksplicitni su u ovom primeru. Ego ove osobe, kada mu potreba nije bila zadovoljena, «zaboravio» je, potpuno izbacio iz svesti da je to ista ona žaba koju je hteo da neguje. Besni «Ja» je istisnuo iz svesti negujućeg «Ja». Kao Dr. Džekil i Mr. Hajld. Nešto slično možemo videti i u mnogom svađama između ljubavnih partnera kada se, u trenucima povređenosti, nezadovoljstva, besa, potpuno istisne iz svesti da je to ona ista osoba koju volimo, i da smo mi oni koji tu osobu, inače, vole.

Prekomeran optimizam i 'jednog dana' fantazija

Ono što je upadljivije kod nekih drugih osoba jeste konstantno oslanjanje na zapamćenu reprezentaciju dobre majke iz simbiotičke faze. Ovo može dalje uticati na uporno traganje za potpuno dobrim objektima u spoljašnjem svetu. Često se uz ovo udružuje i fantazija 'jednog dana' u kojoj se očekuje dan kada će u životu postojati potpuno odsustvo bola i konflikata.

Klijenti se međusobno razliku po tome na koji način teže ostvarenju ove fantazije. Oni sa narcističkom ličnošću aktivno teže njenom ostvarenju kroz socijalni uspeh i zalaganje na radu. Oni koji su antisocijalni teže ostvarenju fantazije kroz prevare, kocku i pokušaje bogaćenja preko noći. Paranoidne osobe se fokusiraju na prepreke koje stoje na putu ostvarenja ove fantazije. Granični će frenetično tragati za ostvarenjem kroz zanesenosti, zaljubljivanja, perverznu seksualnost i droge. Šizoidni će pasivno čekati magično dešavanje, iznenadnu sreću ili šansu koju će omogućiti pojava nekog harizmatičnog gurua. Sve osobe sa ozbiljnim poremećajem ličnosti traže ponovno uspostvljanje unutrašnje ravnoteže koja je godinama ranije narušena. Sve one su konstantno u potrazi.

Ovo su samo neke od mogućih posledica nerazvijenosti sposobnosti konstantnosti i celovitosti objekta. Panični napadi mogu nastati kod ljudi kojima je ova sposobnost nerazvijena kad god se naruši klimava ravnoteža koju postižu nekim od navedenih kontraveština. Rad sa osobama kod kojih su napadi panike i panična stanja pokrenuti nedostatkom ove sposobnosti ne može biti kratkotrajan, i zahteva psihodinamski pristup na izgradnji ove bazične sposobnosti. Ova sposobnost se gradi, pre svega, kroz odnos klijenta i terapeuta, i ne može se izgraditi nikakvom drugom terapijskom „tehnikom”. Za izgradnju takvog odnosa je potrebno duže vreme-obično nekoliko godina. Kod paničnih napada koji nastaju kao posledica nedostatka neke razvojno kasnije bazične sposobnosti mogu biti efikasni i terapijski pristupi koji kraće traju, koji nisu dubinsko rekonstruktivni, gde terapijske”tehnike” mogu imati učinak.

Primer 2

            Klijentkinja M., tridesetogodišnja devojka, obratila mi se za pomoć zbog paničnih napada koji traju pet godina. Pojavljuju se iznenadno, bez nekih njoj vidljivih razloga, ponekada i u toku noći-probudi se iz sna u stanju panike. Njeni problemi, zapravo, nisu počeli sa napadima panike. Još u doba detinjstva, u osnovnoj školi, imala je socijalne fobije za koje nije mogla da nađe nikakav „opravdani razlog”. Vršnjaci je nisu odbacivali, čak je bila dobro prihvaćena. Ali, njoj je druženje sa vršnjacima bilo neprijatno iskustvo koje nije mogla da objasni bilo kakvim lošim događajima. Njena majka je, takođe, imala napade panike koji su trajali negde od njene treće do desete godine. Seća se da je bila vrlo vezana za majku i da joj se stalno „kačila za suknju”. Nije želela da ide na dečije rođendane i proslave. Razvila je mehanizam „površnog druženja”, sa svima je bila dobro, ali nikome nije dozvolila da joj priđe bliže. Kasnije, u toku terapije, saznajem da je mokrila u krevet do sedmog razreda.

            U adolescenciji su se socijalne fobije nastavile. Izbegavala je žurke, prisnije druženje, ulaženje u vezu sa nekim vršnjakom. Jedan od razloga za socijalne fobije bio je strah da će je, ako uđe u prisnije odnose sa ljudima, oni „provaliti”, da će videti koliko je jadna i neadekvatna. To što je vršnjaci prihvataju, zovu je na druženja, ukazuju joj pažnje...nije pomagalo da razveje uverenje da je jadna. Ti pozivi i naklonosti samo su predstavljali iskušenje, pojačavali neprijatnost. To je „mamilo” na kontakte koji su nosili potencijalni fijasko. Ako joj se dovoljno približe, videće ko je ona, zapravo. Bolje da ne ulazi u to. Uvežbala je veštinu kako da bude u nekom površnom kontaktu, a da nikome ne dozvoli dajoj se dovoljno približi.

            U devetnaestoj godini, pod sugestijom majke, odlazi kod terapeutkinje kod koje je i majka ranije odlazila. Na terapiji provodi oko šest meseci, pri tome joj terapeut daje i izvesne antidepresive, i biva joj bolje. Oseća se sigurnijom i punom nekog elana. Pri tome, ne ume da objasni šta se zapravo dešavalo na toj terapiji, zašto joj je bilo bolje, šta je shvatila, promenila...”Izlečenje” deluje nekako magijski. Osim što je sa terapeutkinjom „uspostavila dobar odnos”, ne iznosi ništa drugo sa tih terapijskih sastanaka. Tada se pojavljuje i mladić sa kojim brzo stupa u odnose (iako se ranije „plašila muškaraca” i delovalo joj je da „nikada neće moći da bude sa muškarcem”). Počinje period u kojem je „sve super”. Ne shvata kako je ranije mogla da bude tako skučena, plašljiva, izolovana. Tada je osećala da sve može, da joj je sve lako, da se ničega ne plaši...”. Veza tako traje nekih godinu i po dana. (Interesantan podatak je to da je njena sestra mlađa tačno godinu i po dana, i da je njena „idila” sa majkom prekinuta posle tog perioda). „Nema nikakvih problema”, „Sve je super”...Odjednom, „neopravdano i ničim izazvano”, kreću njeni panični napadi. Zašto? U tom periodu morala je da upozna svog momka. Nije moglo sve biti idealno i super. Veza je od nje zahtevala da osobu sa kojom je doživi kao realnog čoveka, sa vrlinama i manama, da doživi i pozitivne i negativne emocije prema njemu. Da ih spoji u jednu sliku. Da toleriše ambivalentna osećanja. Da ga voli i pored mana. Umesto toga, ona je izbegavala da vidi bilo šta negativno, dok se negativne slike nisu „nakupile” i počele da probijaju njene odbrane. Tada je uhvatio strah. Nije imala sposobnost za zreliji ljubavni odnos, odnos sa celovitim objektom, sa ambivalencijom i sposobnošću da je toleriše.

            Kao što smo ranije rekli, panika nastupa kad neka kontraveština (u ovom slučaju idealizacija i negacija negativnih osećanja) zakaže, a legitimne razvojne sposobnosti nema. U prethodnom periodu, pre veze, koristila je druge kontraveštine-paranoidnu zaštitu. Projektovanjem sopstvene agresivnosti spolja, na vršnjake, doživljavala je njih kao agresivne (iako je bila svesna da joj nisu učinili ništa nažao, oslanjala se na svoj strah da će je prezreti, odbaciti...ako je stvarno upoznaju). Izbegavanje je služilo samozaštiti. Međutim, potreba je rasla. Potom je, nakon prve terapije, okrenula mehanizam-sve je idealno, sve je lako, ovo nisam ona ista ja, ona nema veze sa mnom, ona je ostatak ružne prošlosti. Njen mladić je bio parcijalni dobar objekt (kao i terapeutkinja kod koje je odlazila pre te veze), idealizovana figura, i ničeg negativnog nije bilo u njemu, u njoj, u njihovom odnosu. Naravno, realnost je počela da ruši kulu od karata crno belog sveta. Kako je mehanizam koji je stvarao socijalnu fobiju odstranjen, prešla je na drugi mehanizam-panični napad. Od mladića je sada nije odvajala socijalna fobija, već napadi panike. Da li će je on ostaviti kad sazna da ima panične napade? Da li to onda znači da je ona bezvredna (a on je kriterijum njene vrednosti)? To se, naravno, i desilo. U svojoj panici da ne bude ostavljena činila je sve da bude ostavljena. Smršala bitno, postala aseksualna, nervozna i uplašena...”jadna” (po njenim rečima”)...pogodna za ostavljanje, sasvim drugačija od one koju je upoznao (druga strana medalje koju je skrivala i od sebe i od njega). Iz toga je izvukla zaključak:”Kad mi bude bolje, onda će sigurno uslediti kazna, pa će mi biti još gore nego pre”. Panika je gora, neprijatnija, više onesposobljava i teža je za podnošenje od socijalne fobije. Htela je da se vrati na raniji mehanizam, ali više nije mogla. Rado bi menjala panične napade za socijalnu fobiju. „Tako joj i treba, kad je htela više nego što je smela...”. Zapravo, kad je pustila potrebu da se razvije, a nije imala adekvatan mehanizam da je zadovolji. Idealizacija nije adekvatan mehanizam za zadovoljavanje potrebe da se voli i bude voljen.

            Još je jedna okolnost otežala njen razvoj u tom periodu. Naime, ponovo se obratila svojoj terapeutkinji, ali je ova „bila zauzeta” i nije mogla da je primi, pa joj je preporučila da ode na terapijsku grupu kod druge terapeutkinje. U razvoju konstantnosti objekta kod deteta postoji jedan kritičan momenat koji psihoanalitičari (Margaret Mahler) nazivaju subfaza ponovnog približavanja. Pre subfaze ponovnog približavanja dete prolazi subfazu praktikovanja u kojoj ono počinje da puže, zatim hoda, oduševljeno pokazuje svoju novootkrivenu psihičku autonomiju i motoričku slobodu; ohrabreno probojnim sekundarnim narcizmom i relativno nepristupačno za spoljašnje izazove, čini se da je krenulo u osvajanje sveta. Iako se dete često osvrće na majku, radi ’emotivnog dopunjavanja’, njegova glavna preokupacija je da uvežba alate svoga ega i proširi krug istraživanja. Zatim sledi subfaza ponovnog približavanja (između 16. i 24. meseca), u kojoj dete oseća da njegova autonomija i psihomotorička sloboda imaju svoja ograničenja i da je spoljašnji svet kompleksniji nego što je ono to prethodno zamišljalo. Dete koje je pretrpelo narcističku povredu (shvata da nije tako sposobno i moćno), regradira u nadi da će ponovo naći simbiotsko jedinstvo sa majkom. Nakon napada panike i prekida veze, M. je pokušala da se „ponovo približi“ svojoj terapeutkinji, ali je odbijena (to se desilo i sa majkom-rođenjem sestre, i majčinim paničnim napadima. Kada se M. uplašila u svom “osvajanju sveta”, nije mogla da se vrati idiličnom odnosu sa majkom). Stvari su se „nekako namestile“ i ponovila se emotivno slična situacija. M. grčevito kreće u traženje novog „gurua“, psihoterapeuta. Čula je od poznanika koji su imali problema sa panikom da postoji „neki koji rešava te panike za nekoliko seansi“. Otišla je kod tog terapeuta koji joj je „obećao da će to da sredi za dva meseca“. Bila je „puna nade i poverenja“. Međutim, prošlo je dva, pa još dva, pa još dva…Shvatila je da je ona „izgleda posebno težak slučaj“, da je „idiot…svi drugi su se oslobodili toga za neko kratko vreme, a ja kao neki debil, ništa nisam shvatila…“. I tako oko dve godine. Dobijala je zadatke da se suoči sa situacijama koje je izbegavala, da se što više kreće...i ona je sve to radila, osećajući se sve gore i gore, potpuno iscrpljeno od svih tih “na silu” pokušaja da se ponaša kao da je normalna. (Moja je preporuka klijentima da, ako im terapeut garantuje “izlečenje” za nekoliko seansi, bolje odu kod nekoga ko je manje siguran u svoju efikasnost. Ako i poklone poverenje i ostanu da probaju tih “nekoliko seansi”, pa ne uspeju, da ne produžuju mandat.).

            Zatim dolazi na terapiju kod mene. Rekao sam joj da ne znam koliko će terapija trajati, ali da verujem da mogu da joj pomognem. Terapija je trajala dve godine. U tom periodu radili smo, pre svega, na spajanju njenih rascepljenih doživljaja sebe i drugih, bivšeg dečka, roditelja i mene. Jedan deo situacija u vezi sa kojima je doživljavala napade panike odnosio se na mogućnosti da negde sretne bivšeg dećka, ili bilo koga ko je povezan sa njim. Suština tog straha bila je povezana sa mogućim suočavanjem “koliko je ona sada jadna, a koliko je on otišao dalje”. Njega je, na neki način, nastavila da idealizuje, a sebe da potpuno obezvređuje. Druga grupa situacija koje su prethodile napadima panike su situacije u kojima je doživela neko zadovoljstvo, uspeh, naklonost...Kad god bi joj bilo bolje, kao da je sledila kazna-napad panike. Analiziranjem tih situacija i njenih doživljavanja došli smo do razumevanja obrasca-posle idile (kao što je bila idilična simbioza sa majkom, idilična simbioza sa bivšim dečkom) dolazi napuštanje. Posle svakog pokušaja “osvajanja sveta”, uspeha, osamostaljivanja, ponovo se javlja strah da, ako se uplaši u svojim osvajačkim pohodima na samostalnost, nema gde da se vrati. Nema mogućnost “ponovnog zbližavanja” (kao što se to desilo sa majkom, prvom terapeutkinjom-koja nije imala vremena kada joj se ponovo javila...). Tu dilemu, življenje na “raskrsnici”, onda je odigravala u svemu. Imala je iznajmljeni stan (znak samostalnosti), ali je svakog vikenda, a često i preko nedelje, odlazila da spava kod roditelja jer se tamo osećala sigurnijom (potreba za simbiozom, vraćanjem...). Međutim, nije htela da se vrati kod njih, a ni da živi sama. Bila joj je potrebna fizička prisutnost roditelja (pre svega majke) jer u sebi nije imala čvrstu predstavu “dobrog objekta”, ili ono što smo nazvali “konstantnost objekta”, a što je, u isto vreme, i čvrsta predstava dobrog sebe, konstantnog sebe, sebe sposobnog sa samoregulaciju. Ovu vrstu paničnih napada bismo mogli povezati sa separacionom anksioznošću, strahom od odvajanja. Međutim, bitno je razlikovati separacionu anksioznost osoba koje su bile prezaštićene, pa nisu mogle da razviju veštine koje bi razvile da im je pružena mogućnost da se bore sa određenim frustracijama od separacione anksioznosti osoba koje nisu razvile konstantnost objekta. U prvom slučaju, psihoterpijski pristup se bazira na učenju tih veština, na testiranju sposobnosti za nošenje sa životom. U slučaju paničnih napada kod osoba koje nisu razvile konstantnost objekta terapijski pristup se bazira na odnosu, na razvoju konstantnosti objekta. Terapeut mora biti konstantan, razumevajući, empatičan objekt. Nema tehnike koja to može da uradi umesto odnosa.

            Dakle, pored svih naših razgovora, analiza njenih doživljavanja, uvrenja, racionalnih ili iracionalnih...osnova terapijskog tretmana je bio odnos. Stalno je očekivala kada će mi dosaditi sa svojim žalbama, kada ću dići ruke od nje. Veliki napredak je bio to što je mogla da mi govori o takvim svojim strahovima i osećanjima. Kada je počela da napreduje, onda se plašila da ću joj reći da je bilo dosta, da dalje može, to jest mora, sama...A da li može da se vrati ako joj bude dobro, pa napusti terapiju, a posle joj opet bude loše...Takva osećanja i strahovi vezani za odnos sa mnom postali su centralna tema negde između 16-24 meseca terapije (prisetimo se da je subfaza ponovnog približavanja u procesu separacije i individuacije deteta u tom rasponu starosti, kao i toga da je M. na tom uzrastu dobila sestru, a da je nešto kasnije njena majka dobila panične napade.) U tom periodu se naizmenično pogoršava stanje što se tiče napada panike. Dolaze periodi kada se oseća dobro, nema napada, počinje da se više kreće, odlazi čak na put u inostranstvo, ponovo vozi kola. Te periode, po pravilu, prate periodi pogoršanja i intenzivnijih napada panike. Sledi serija snova koji donose prilično jasne poruke (neću ovde prikazivati analizu tih snova da se ne bismo udaljili od teme)-”loša osećanja su moja veza sa majkom, porodicom, sa terapeutom...ako izgubim loša osećanja (strahove, paniku...) izgubiću odnose (objekte)...da li da platim tu cenu za samostalnost?”

            Pri kraju druge godine psihoterapije (dolazila je jednom nedeljno) smanjuju se prvo njeni strahovi da će mi dosaditi svojim žalbama i time što je jadna, počinje da doživljava da je ja ne vidim kao jadnu osobu, već kao vrednu osobu, da ne želim da je se otarasim. Napadi panike se proređuju, zatim potpuno prestaju. Dogovaramo se da proredimo sastanke. Tema sastanaka prestaju da budu njeni strahovi i panike. Razgovaramo o potrebi da nađe bolji posao, novu vezu, o tome šta želi, a šta ne želi, o dobrim i lošim stranama posla, nekih mladića koje sreće...O tome kako ne želi da uleće u nešto, već da bude sposobna da realno vidi i dobro i loše, da ne idealizuje...da bude realna...o temama koje ukazuju na proces integracije (celovitost objekta i doživljaja sebe), separacije (osamostaljivanja) i individuacije. Ti procesi su mogući uz razvoj sledećih bazičnih emotivnih sposobnosti o kojima ćemo govoriti-toleranciji na ambivalenciju i frustraciju.

Neutralizacija-(Sposobnost za razumno mišljenje)

          Sposobnost za neutralizaciju je sposobnost čoveka da održi svoje mišljenje razumnim tako što neutrališe svoje instiktualne energije (seksualnu i agresivnu) pretvarajući ih u neutralnu energiju koja služi rešavanju problema, razumnom dolaženju do cilja. Neutralizacija nije potiskivanje instikata. Instiktualna energija se transformiše u oblike energije koje karakteriše visok nivo kontrole ega i kapacitet za odlaganje neposrednog instiktualnog zadovoljenja-u skladu sa zahtevima realnosti.

Kada dođe do transformacije energije upetljane u konflikt u neutralizovanu energiju, dolazi do promene u funkciji. Funkcija postaje autonomna i automatizovana. (npr. opšta sposobnost rešavanja problema, planiranja i organizovanja akcije…). Nedovoljna sekundarna autonomija ega čini osobu nesposobnom da se nosi sa sopstvenim nagonima i podložnom regresiji. (vraćanju na nezrelije nivoe funkcionisanja)

            Kako to praktično izgleda? Osoba čije se kognitivne funkcije napajaju neneutralizovanim energijom ima iskrivljenu sliku stvarnosti. Ako su kognitivne funkcije (opažanje, mišljenje, pamćenje) napajane agresijom, osoba će u stvarnosti tražiti i videti znake opasnosti i agresivnosti, tražiće „dlaku u jajetu“, negativne komponente stvarnosti koji će opravdavati njegovu agresivnost. Njegova percepcija će biti usmerena na negativne, ugrožavajuće aspekte stvarnosti, na negativne osobine drugih ljudi…Na taj način će i tumačiti dobijene podatke, obrađivati ih, pamtiti „samo loše stvari“…Ako su kognitivne funkcije napajane neneutralizovanom seksualnom energijom, osoba će, takođe iskrivljavati stvarnost, u svemu videti seksualnost, erotizovati one kognitivne funkcije koje nisu seksualne, videti samo one aspekte osobe koji se uklapaju u njene seksualne potrebe (kao kad se kaže za muškarca, na primer, da razmišlja „donjom glavom“.). Posledica toga je da osoba ne opaža, ne misli, ne pamti jasno, neiskrivljeno. Svakodnevnim jezikom izraženo, to su stanja koje ljudi opažaju i opisuju kao „udarili mu hormoni u glavu“ ili „zaslepeo ga je bes“, „ljubav je slepa“, „ponaša se impulsivno“, „nepromišljeno“, „brzopleto“…Sve su to opisi iskrivljavanja kognitivnih funkcija neneutralizovanim instiktualnim energijama (afektima). Opisi kao što su: „ostaje trezven i u emotivno nabijenim situacijama“, „razborita osoba“, „realna osoba“, „ne gubi glavu“, „razmišlja hladne glave“ „objektivna osoba“…govore o kognitivnim funkcijama osoba sposobnih za neutralizaciju. To ne znači da je racionalna, realna osoba, bez energije, da je potisnula svoje instikte ili ih ugasila, da je aseksualna ili da nema potrebnu agresivnost. Ona nije „mrtvo puvalo“, mislilac bez emocija, robot, kompjuter…Njen ego ima puno energije, ali je ta energija neutralna i služi egu za funkcije adaptacije na stvarnost.

            Neutralizacija je osnovo i za sposobnost koju psihoanalitičari nazivaju sintetička funkcija ega. To je jedna od autonomnih ego funkcija koja zauzima mesto organizacionog značaja kao “centralizacija funkcionalne kontrole” ili integracije ličnosti. Ona uključuje sposobnost da se sintetišu (ili da se integrišu i organizuju) iskustva i tako se prilagođava realnosti. Organizaciona ili sintetička funkcija ega je uglavnom odgovorna za održavanje intrapsihičkog balansa i balansa između individue i okoline. Ta sintetička funkcija ega se teško uspostavlja bez neutralizacije. Neutralizacija igra odlučujuću ulogu u ovladavanju realnošću, u formiranju objektnih odnosa i uspostavljanju principa realnosti. U funkciji samozaštite, neutralizacija je snažno sredstvo ega. Integrativne funkcije ega koje se koriste u samozaštiti služe se neutralizovanom energijom. Osoba koja nije u stanju da neutrališe agresivnu energiju može da učini mnogo gluposti kada se štiti (da ne vidi sve aspekte realnosti, šta će stvarno dovesti do samozaštite…) reagujući „instiktivno“, bez trezvenog razmišljanja.

            Nedostatak sposobnosti za neutralizaciju može biti pokretač paničnih napada. Osoba se, za vreme paničnog napada, plaši da će poludeti. Šta to znači za tu osobu? Kada pokušavam da sa klijentima razjasnim kako to zamišljaju svoje ludilo, šta bi se to desilo ako polude, kako bi se ponašali i osećali, uglavnom se ti zamišljeni “scenariji” ludila odnose na gubitak sposobnosti neutralizacije. “Neću moći da kontrolišem svoj bes...možda bih nekoga ubio...neću moći da vladam svojim umom...morali bi da me vežu, da me neko spolja kontroliše, jer ne mogu sam...”. Ili, “strah me je da bih ostala svesna, a bila luda...da znam da sam luda, ali ništa ne mogu da kontrolišem, jer moja osećanja vladaju mnome, a ja sam samo užasnuti posmatrač bez moći da nešto učini...”.Osećanje ili predosećanje da, ako snaga nekog nagonskog impulsa postane jača, Ego osobe neće moći da neutralizuje tu energiju i iskoristi je za rešavanje problema, vladanje situacijom, pojačava strah od paničnog napada. Kada psihoterapeut može pomoći osobi koja ima panične napada zato što je njegova sposobnost neutralizacije neadekvatna? Odgovor na to pitanje zavisi od toga koliko je ta sposobnost ugrožena. Ako ona postoji u određenoj dovoljnoj meri, ali je ugrožena nekim aktuelnim naletom agresivne ili libidinozne energije, nekom konfliktnom situacijom kojom osoba, u tom periodu svog života, ne može da vlada, može biti od pomoći rad na jačanju racionalnog mišljenja. Prema mom iskustvu, tehnike poput onih koje se koriste u REBT-u, a koje se, u suštini, zasnivaju na podršci Egu osobe u racionalnom mišljenju, mogu pomoći u rešavanju problema. Međutim, u koliko je sposobnost neutralizacije dublje uzdrmana, racionalni pristup neće biti od velike pomoći. Klijenti, tada, uglavnom kažu nešto kao: “znam ja da je to iracionalno, ali ne mogu ništa protiv takvih misli i osećanja...to je jače od mene...kao da moj um nema snage da se nosi sa tim...”. Kako im, u takvim stanjima, pomoći?

            Nedavno sam imao priliku da pratim na TV kanalu Nacionalna Geografija seriju emisija o Cezaru-”šaptaču psima”. Cezar je, zapravo, pseći psihoterapeut koji “leči” psihu pasa lečeći “čopor”- to jest njegove vlasnike. U tim emisijama mogli su se, konkretno i vidljivo, pratiti upravo procesi o kojima govorimo. Opšte je poznato da psi različitih rasa imaju urođeno različite “ćudi” ili “naravi”(ili temperament). Neke rasu su agresivne, druge dobroćudne, neki su smireni, drugi hiperaktivni...Cezar kaže da imaju različite energije. Čak i okviru iste rase možemo uočiti, od rođenja, čak i u istom leglu, određene “individualne razlike”. U istom leglu možete zapaziti hiperaktivne štence, i one koji su spavači, radoznalce i plašljivce, žderonje i askete...reaktivnije i manje reaktivne, one koji se lakše samoobuzdavaju, i one kojima to teško ide...”lake”, “teške” i “suzdržane”...kao i kod ljudi. Naravno, takve individualne razlike možemo zapaziti i kod njihovih vlasnika. Razlike u sposobnosti za neutralizaciju (da smire situaciju, da budu pribrani, razumni...), za “holding” (da osete šta se sa psom dešava, šta mu treba, da “empatišu”, ali da ne izgube pribranost, da ga “drže”) i “kontejning”(da mentalno obradi sirove psihičke sadržaje svog psa, njegove “beta elemente”(sirova osećanja, instiktivne impulse), da ih “svare”, detoksiciraju i vrati nazad upotrebljive-kroz razumna ponašanja...izgleda da i psi uče kroz “projektivnu identifikaciju”), razlike u doslednosti ponašanja (konstantnosti i celovitosti objekta), i snazi, veštini i dobroti volje. Tako, ukrštanjem karakteristika pasa i ljudi, nastaju raznorazne kombinacije, od kojih su neke prilično pogubne i za vlasnike i za pse. Neki ljudi će lako, kako kaže Cezar, “izbalansirati” i energiju i um agresivnog picbulterijera, dok će drugi imati problema i sa balansiranjem blagorodnog i benignog retrivera. (nedavno sam imao priliku da vidim ženku retrivera koja napada i grize drugu ženku retrivera koja joj je, mašući repom, prišla da se igra-dok vlasnica bespomoćno kuka i logoroično priča kao što to i inače redovno čini večito uzbuđena. Saznajem da to nije prvi put, da ženka inače “hoće da ugrize” i da je nepredvidljiva. Za poznavaoce retrivera to je veoma čudan, redak, “gotovo nemoguć” događaj). Tek, Cezar je uspevao da, balansiranjem energije, osećanja i ponašanja vlasnika, za kratko vreme, čini čuda koja su se odražavala u promenama ponašanja “otpisanih” pasa. Od onih koji su bili toliko agresivni da su držani vezani ili čak u kavezu, preko hiperaktivnih sa kojima se nije moglo opstati, do plašljivih sa kojima se nije moglo u šetnju...Zapravo, upoređivanjem “tretmana”, iz emisije u emisiju, moglo se videti da je, što bi rekao Đoka Balašević, “princip isti, sve su ostalo nijanse”. Psihoterapeut Cezar je “šaptao” više vlasnicima nego psima, učeći ih neutralizaciji (kako da smire sebe i psa), holdingu i kontejningu, i kako da budu ”vođe čopora”, ili, u prevodu, autoritativni roditelji (kombinacija topline i vođenja-discipline). Pa, na neki način, to rade i dobri psihoterapeuti...i sa decom i sa odraslima.

            Sposobnost neutralizacije se uči od osoba pored kojih odrastamo. Najpe od majke, u najranijim uzrastima. Sposobnost majke da ostane pribrana, da nas smiri, “balansira”, dovodi do toga da mi tu sposobnost postepeno ugrađujemo u sebe, u svoj Ego, koji počinje da vrši tu istu funkciju iznutra. U koliko se ta sposobnost nije dovoljno razvila, potrebno je da, neko vreme, psihoterapeut vrši tu funkciju kroz odnos. To ne može da zameni tehnika. I Cezar, pseći psihoterapeut, to izražava rečima: “ne možete od psa ništa tražiti, učiti ga nekom poželjnom ponašanju, dok mu ne izbalansirate um, dok ne postignete smireno stanje...tek onda je podložan bilo kakvom uticaju...”. A kako se “balansira um”? Uvek se prvo polazi od vlasnika, od njihove sposobnosti da balansiraju svoj um. Od njihove sposobnosti za neutralizaciju. Tehnike dresure, bez toga, nemaju poželjan uticaj. Psihoterapijske tehnike, racionalne procedure, takođe nemaju svoj učinak bez “balansiranja uma” kroz odnos. Mnogi ljudi sa nedostatkom ove sposobnosti, a u nedostatku adekvatnog odnosa sa osobom koja bi im mogla “preneti” sposobnost neutralizacije, pribegavaju spoljašnjim “neutralizatorima”-psihoaktivnim supstancama, “lekovima za smirenje” i sl. Nedostatak ove sposbnosti, u velikoj meri, ometa razvoj kasnijih sposobnosti o kojima ćemo govoriti-sposobnost za toleranciju ambivalencije i frustracije.

Primer 3.

            Klijentikinja Z.,30 godina, neudata, zaposlena u stranoj kompaniji na poslovima vezanim za finansije i knjigovodstvo, dobija panične napada nakon što je imala problema sa srčanim aritmijama, u periodu kada je puno radila i ostajala na poslu po ceo dan. Plašila se da će dobiti panični napad u autobusu (“svi će videti da je luda”, “mogla bi da umre od srčanog udara”), u kolima, da izgubi kontrolu, na poslu, “videće kolege da je psihički labilna”...). Tada se obratila psihijatru za pomoć, imdobila “lekove za smirenje”. Pod lekovima se oseća sigurnije da neće dobiti napad panike, ali se javlja drugi problem. Želi da zasnuje porodicu i dobije dete, ali ne sme da ostane u drugom stanju kad pije lekove zbog mogućih negativnih dejstava na dete. Odlučuje da krene na psihoterapiju i odpočinje rad sa mnom. U početku ne povezuje panične napade sa poslom. Kroz razgovor o tome kada su napadi počeli i šta je doživljavala u to vreme, dolazi do uvida da je, neposredno pred napade panike, bila veoma anksiozna zbog situacije na poslu i svog odnosa sa direktorkom. Naime, taj posao je dobila preko veze, i to baš preko te direktorke. Sa druge strane, veoma je ambivalentna prema toj vrsti posla. Nikada nije volela da radi sa brojevima. Tu se osećala najmanje kompetentno, a baš joj je to “zapalo”. Oduvek je maštala o nekoj vrsti posla u kojoj je osnova komunikacija sa većim brojem ljudi, kontakti sa javnošću, medijima...nešto kao rad u marketingu ili P.R. službi... Tu bi se ona osećala “na svom terenu”. Druga strana ambivalencije je ono što joj je privlačno u tom poslu-dobra zarada. Naime, od početka je imala “tajni plan” u svojoj glavi-da se zaposli u toj firmi na poslu koji ne voli, a da potom traži neke mogućnosti da se uvuče u drugu službu, na poslove kojima želi da se bavi. To je, međutim, kod nje izazivalo žestok osećaj krivice, kao da nešto nedozvoljeno radi “ispod žita”. Okidač za povećanu anksioznost i kasnije napade panike je bila situacija u kojoj je ona, “nesmotreno”, otkrila svoj “tajni plan”, i zatim počela da se plaši “odmazde”. U jednoj situaciji joj se pružila prilika da bude u kontaktu sa jednim višim rukovodiocem u firmi (iznad njene direktorke), i ona mu je, usput, “nabacila” da bi volela da radi na poslovima marketinga. Nakon toga strahuje da je direktorka za to saznala, da je, od tada, “uzela na zub”, da joj sprema osvetu jer je ona “zaobišla” direktnog pretpostavljenog i obratila se nekome iznad, jer je “nezahvalna”, “hoće preko hleba pogaču”...Sad će je direktorka ocrniti kod onih iznad, i slediće neka”strašna odmazda”. Ne može da smisli ni jednu racionalnu “odmazdu”, šta bi to moglo biti...samo oseća da bi bilo strašno...da bi, maltene, ceo grad znao kakva je ona i da nikada ne bi mogla više da se zaposli (racionalno, zna da posao može da nađe relativno lako, čak je imala i neke ponude...jer se vrsta posla koji ona radi dosta traži).

            Ovde možemo videti kako je mišljenje preplavljeno, onesposobljeno agresivnim nabojem. Bez obzira na to što klijentkinja “zna” da njene misli nisu racionalne, i dalje se oseća izraženo ugroženom i strepi da će je stići kazna (pored ostalog, i ludilo je moguće kazna u njenoj glavi). Oseća da je “u centru pažnje”, direktorke, pretpostavljenih, svih zaposlenih u firmi...kao da svi samo motre na nju. Možemo reći da, na ovaj iskrivljen način, klijentkinja zadovoljava svoju potrebu da bude u centru pažnje i, u isto vreme, sebe kažnjava zbog “zabranjene” potrebe (panika je kazna. Kad je panična, onda je jadna, i ne može da bude agresivna). Njeno mišljenje je ugroženo neneutralizovanim i libidnim (potreba za eksponiranjem, egzibicionizam) i agresivnim impulsima (koje projektuje u druge i očekuje osvetu). Pri tome, ona uopšte ne zna da li je direktorka saznala za njen razgovor sa višim pretpostavljenim. Realno gledano, verovatno je da taj viši pretpostavljeni ima preča posla do da obaveštava direktorku o usputnom razgovoru u liftu sa nekim zaposlenim...razgovoru o tome šta bi ovaj želeo da radi. To implicira da je taj zaposleni izuzetno važan, toliko važan da bi ceo kolektiv trebao da bude upućen u njegove “zabranjene” želje i “veliku prevaru”...Pored toga, ona, zapravo, želi da napusti taj posao jer ga ne voli. Pa šta i ako je otpuste? Možda i želi da je otpuste, pa zbog toga naduvava opasnost (neko drugi će biti odgovoran što je ona napustila taj posao, to neće biti njena odluka.) Ali, zašto bi neko sebe toliko mučio da ne bi doneo samostalnu odluku? Zašto, jednostavno, ne promeni posao? Može da ga promeni. Realno ima takve mogućnosti. Kroz razgovore o tim pitanjima dolazimo na drugi teren, teren sa kojega su njena osećanja i konflikti preneti na posao. Njen odnos sa majkom.

            Posle nekoliko meseci rada, klijentkinja pokreće i temu njenog odnosa sa majkom i bratom sa kojima živi. Naime, temu pokreće jer počinje da joj se dešava nešto “strašno čudno” što povećava njen strah da bi mogla da poludi. Pojavljuju joj se prisilne misli ispunjene agresivnim slikama prema majci i bratu. Javljaju joj se slike u kojima, “kao da je luda”, uzima nož i kreće prema bratu. Ili, dok pere sudove, ima sliku kako to treba da sakrije od majke jer će je majka napasti što to radi(to je majčin posao, “smisao života” da radi oko njih-dece) i onda bi ona morala da se brani, da bude agresivna prema majci...Ona, u stvarnosti, “nikada nije agresivna”...čak i ne oseća agresiju. Svaka agresija je uznemirava. I na poslu, pomisao da bi ona mogla da bude agresivna prema zaposlenima koji su njoj podređeni je jako uznemirava i tada strepi od napada panike. Kao agresiju doživljava i to ako traži nešto od zaposlenih, ako zahteva da nešto urade. Bolje bi bilo da uopšte nije u takvoj situaciji da mora da zapoveda...Zato i ne želi viši status, mesto višeg rukovodioca (kad je imala takvu ponudu, odbila je). Kada govori o svojim prisilnim mislima vezanim za majku i brata, ona je sigurna da to nikada ne bi uradila, ali se plaši da takve misli, kojima ona ne upravlja, vode u ludilo. Zašto je, za nju, tako strašno ako oseti agresivnost prema majci i bratu? Kao da bi ih njena agresivnost uništila? Kada je ego preplavljen neneutralizovanom instiktualnom energijom sklon je, takozvanom, magijskom mišljenju. Mišljenju u kojem su misli dela. Ono što mislim, to se i dešava. Ako su misli dela, onda je nužno strogo kontrolisati misli. Ako se misli otrgnu kontroli, onda znači da sam lud-da sam učinio zločin. Svako od nas pomisli svakoga dana po nešto što mu izgleda neprilično, glupo, ludo...ali se razlikujemo po tome šta radimo sa takvim mislima (i osećanjima koja su povezana sa njima). Da li ih guramo od sebe, “pod tepih”, projektujemo u druge, negiramo, potiskujemo...ili ih obrađujemo i pokušavamo da shvatimo i te odcepljene, neprihvatljive delove nas samih.

            Z. je, očito, imala problem da prizna sebi i prihvati bilo kakvu agresivnost prema majci i bratu (a time, kroz mehanizam prenosa obrasca na druge osobe, i na druge ljude sa kojima je živela u “poslovnoj porodici”-i na one ispod, i na one iznad nje po statusu). Zbog čega je ona bila ljuta (u njenoj glavi ublački besna) na majku i brata? Jedan od razloga je njen doživljaj da je u nekoj vrsti “klopke”, uhvaćena u situaciju gde joj je teško da bira bolje za sebe zbog odgovornosti prema drugima (majci i bratu). Zapravo, njena primanja su bitna za izdržavanje porodice (majka ima malu penziju, a brat nesiguran, sezonski posao). Napuštanje takvog (dobro plaćenog, u jakoj firmi) posla bi, za majku i brata, bilo odraz njene razmaženosti, sebičnosti, iracionalnosti...To bi njima (po njenom mišljenju. Nisu joj to otvoreno rekli) značilo da nije odrasla, da se ponaša detinjasto i neodgovorno. Reagovali bi tako što bi bili jako zabrinuti i uplašeni. U ranijem periodu njenog života bilo je sličnih situacija, u kojima je ona mogla da se upusti u neke njoj zabavne i interesantne poslove, ali su majka i brat bili veoma zabrinuti u vezi tih poslova, smatrali ih rizičnim i, čak, nedoličnim za “poštenu devojku”. Uvek su joj prenosili poruku “biraj ono što je sigurno, nije važno da li to voliš, jer to je luksuz...” I ona je tako i birala. Sigurno i dosadno. Za svoju nesposobnost da preuzme rizik i da odlučuje nesvesno je okrivljivala majku i brata. Panični napadi su imali i tu funkciju da joj daju “alibi”-ako napusti posao, to je zato što mora da čuva zdravlje, što ne može više da izdrži...nešto objektivno, a ne posledica njenog “razmaženog” izbora. Kad je tako slaba i uplašena, ne može ni da bude besna i opasna.

            Na izbor ovakve njene “strategije” uticale su i neke druge životne okolnosti. Njen otac je umro kada je imala 10 godina. Tada su izgubili materijalnu sigurnost i zaštitu. Majka je jedan period nakon toga bila ozbiljno bolesna, pa su se deca plašila da će izgubiti i majku. Pored toga, familija njenog oca im nije pružila nikakvu podršku (čak su im zapretili da ne pokušavaju da se bore za deo nasleđa koji je pripadao njihovom ocu). Ne samo da im nisu pružili podršku, već su im poslali i ulatimativni zahtev (pre svega majci) “nemoj slučajno da nam, kao udovica, ukaljaš obraz”. Očevu familiju Z. Je doživljavala kao izuzetno opasne ljude “spremne na sve” (čak i na ubistvo). Majka, nakon očeve smrti, nije imala više nikakvu vezu niti kontakte sa muškarcima. Prema doživljaju Z., familija je stalno slala signale sa porukom “samo vas posmatramo”. Kako se, u takvoj situaciji, naljutiti na majku? To je, za nju, nesvesno značilo ubiti je. Čak je i zabrinuti majku bila opasnost (za njeno zdravlje, srce...). Ona nije smela da oseti agresivnost, niti je smela da izazove agresivnost. Njena psiha je našla rešenje u negiranju agresije. Ono što se negira, ne može da se neutrališe (da se energija tog osećanja isoristi za rešavanje problema). Z. Zapravo, nije mogla da razvije sposobnost tolerancije na ambivalenciju (o kojoj ćemo malo kasnije govoriti), sposobnost da prihvati, obradi, podnese oprečna osećanja prema drugoj osobi. Kada bi se takva osećanja pojavila (u odnosu na majku, brata, direktorku, posao, kolege...) upadala bi u stanje panike. Neneutralisana agresija je prelpavljivala njen ego čineći ga iracionalnim. Očekivala je katastrofe u situacijama u kojima nije bilo ničega katastrofičnog. Time je sebe ubacivala u panična stanja.

            Terapijski rad je trajao oko godinu i po dana (sa povremenim prekidima od nekoliko meseci). Panični napadi su, doduše, prestali da se dešavaju u tom intenzitetu i učestalosti kao na početku već posle trečeg meseca terapije. Posle šest meseci su prestali. Tada je terapijski cilj bio ostavljanje lekova, jer klijentikinja nije imala hrabrosti da ide na posao bez lekova (polako je smanjivala dozu), “za svaki slučaj”, što je odlagalo njenu potrebu da ostane u drugom stanju. Postepeno je postajala sve sposobnija da prepozna i toleriše sopstvenu agresivnost bez straha da to znači da će poludeti ili postati ubica. Panika je prestala da joj bude potrebna kao odbrana od toga (kao manje zlo). U psihoterapijskom procesu je od velike važnosti bio i naš odnos. Zapravo, jedan duži period ja sam joj služio kao “garancija da neće poludeti”, kao neka vrsta pomoćnog ega (neutralizatora, umesto lekova). Postepeno se težište te funkcije prebacivalo na nju samu. Nakon toga, u terapijskom procesu su postale aktualnije druge teme: njen odnos sa mladićem, očekivanja od života, od veze, od roditeljstva...Zapravo, to više nije bila terapija paničnih napada, već rad na proširivanju kapaciteta za zadovoljstvo, odlučivanje, ljubav i rad.

Tolerancija na ambivalenciju-(sposobnost da se tolerišu oprećna osećanja prema drugoj osobi, sebi, aktivnostima...uz predominaciju pozitivnih osećanja)

            U psihoanalizi se termin ambivalencija koristi da opiše simultano postojanje oprečnih osećanja prema istom objektu (osobi, predmetu, pojavi...). Sposobnost tolerisanja koegzistencije ambivalentnih osećanja je jedna od najbitnijih sposobnosti koje razdvajaju normalnost i patologiju. Možda i najbitnija, zajedno sa sposobnošću tolerancije na frustraciju (mada su obe zavisne od uspešnosti procesa neutralizacije, a sve navedene sposobnosti su u bliskoj međuzavisnosti sa razvojem i održanjnjem konstantnosti objekta o kojoj smo već govorili). Svi ljudski odnosi su ambivalentni, mešavina su pozitivnih i negativnih emocija, stavova, ponašanja. Oprečna osećanja prema istoj osobi (sebi, poslu, aktivnostima, životu...),izazivaju rastrzanost koju mnogi ljudi teško podnose. Iz teskobe ambivalencije se može izaći na različite načine, različitim mehanizmima odbrane, ali su oni, uglavnom, „skupi“ i vode do nekog oblika patologije. Frojd je smatrao neurozu proizvodom konflikta ambivalencije koji nastaje ili zbog toga što su i ljubav i mržnja intenzivne, ili zato što su podjednake snage, ili je kombinacija oba faktora. U prethodnom primeru videli smo kako je nesposobnost klijentkinje da toleriše svoja negativna osećanja prema majci i bratu vodila do skupe odbrane u vidu izbegavanja i najmanjeg stepena agresivnosti u životu i paničnih napada kao odbrane od “agresivne sebe”, pretvaranjem u “bespomoćnu, paničnu Ja”.

Prethodnici ambivalencije se mogu videti u analizi dece. Posebno kod veoma mlade dece, oprečna osećanja prema istom objektu koegzistiraju jedna do drugih, bez ikakve indikacije koflikta: dete će poljubiti svoju majku u jednom trenutku, i udariti je u sledećem; ili će dete zagrliti svog mlađeg brata ili sestru sa takvim oduševljenjem da ga skoro uguši. Ova dva primera karakterišu dva tipa ambivalentnih manifestacija. Prvi pokazuje sukcesivnu ekspresiju dve strane ambivalencije (prvo ljubav, pa agresija...ili obrnuto...ali su razdvojene u vremenu), a drugi kondenzaciju obe strane u jednoj akciji. To možemo videti i u ponašanju odraslih. Na primer, u ljubavnim odnosima, kada ima potpuno idiličnih dana, i “sve je divno”, a potom slede dani ispoljavanja agresije, netrpeljivosti...pa onda opet idila...Ili, ako dominira drugi mehanizam, ljubav prema partneru se ispoljava tako što se on “uguši od ljubavi” (ljubav i agresija u istom činu). I u odnosu prema sebi izrazito ambivalentna osoba može imati oscilacije između doživljavanja sebe kao “genija” i “kretena”, između ljubavi i mržnje prema sebi, prema poslu kojim se bavi, hobijima, aktivnostima...životu uopšte. Može to raditi na smenu, ili kondenzovano u istoj aktivnosti. (Recimo, biti izrazito uporan i “motivisan” u postizanju nekog cilja, a raditi to na način koji dovodi do poraza, “glavom kroz zid”...).

Dva specifična oblika odbrane su izgleda posebno povezana sa konfliktom ambivalencije. Jedan od njih je takozvani “spliting ambivalencije” (cepanje ambivalencije), koji se često viđa kod dece, ali ne tako često kod odraslih. U prošlosti, taj model odbrane je bio podstican prisustvom dadilja ili kućnih pomoćnica. Sledeći primer je ilustracija iz tretmana petogodišnjeg dečaka i pokazuje taj mehanizam odbrane.

Filipov odnos sa majkom bio je pretežno ambivalentne prirode. Terapeut je uvideo da on izgleda cepa svoju ambivalenciju, ispoljavajući mržnju uglavnom prema majci, dok je ispoljavanje ljubavi uglavnom bilo usmereno prema ocu. Oca je video kao skroz dobrog, a majku kao skroz lošu. Kasnije u tretmanu, izgledalo je kao da je razdelio svoju ambivalenciju između terapeuta i majke, videći terapeuta kao dobru mamu, a svoju majku kao lošu.

Mogli bismo očekivati da će mlađa deca češće pokazivati tendenciju da zaštite objekt koji im zadovoljava potrebe (majku) kao dobar i voljeni objekt i da pomere neprijateljska osećanja sa nje na drugi dostupan objekt (rođake, vaspitače, oca, ili životinje ili čak neki neživi objekt)

Drugi model odbrane koji se često sreće u pokušajima da se razreši konflikt ambivalencije sastoji se od potiskivanja jedne konponente polarnosti i reaktivnog pojačavanja druge komponente. On se često ispoljava kao preterana briga za sigurnost i dobrobit voljene osobe. Ta pojava nam je dobro poznata iz analize opsesivnih osoba. Takođe se često može naći kod dece koja pokušavaju da izađu na kraj sa intenzivnim željama za smrću roditelja (obično majke) od kojih su zavisna i koje vole i plaše se da ih mogu izgubiti. Kod takve dece su ponašanja kačenja za roditelje i teškoće odvajanja od omnipotentno ugroženog roditelja, često vezana uz reaktivnu brigu za objekt, kao što možemo videti iz sledećeg primera šestogodišnje devojčice.

Jedan od Janinih siptoma bila je poteškoća odvajanja od majke. Ona je obično bila veoma uznemirena kada bi trebala da se odvoji od majke kako bi otišla u obdanište. I u obdaništu je uvek zahtevala da je odvedu kući za ručak svaki dan. Za vreme tretmana, na početku je bila veoma anksiozna kada nije bila pored majke, i često je morala da otrči sa seanse da se uveri da je majka još tu u čekaonici. Mesecima nije mogla da toleriše ideju da majka ode negde dok je ona sa terapeutom. Ono što se pojavilo na početku tretmana je njena ogromna briga za majku. Pored opšte težnje da provocira majku kod kuće i sadomazohističkog kvaliteta u njenom odnosu sa majkom, nije bilo upadljivih znakova neprijateljskih osećanja prema majci. To se pojavilo tek nakon dužeg perioda intenzivnog rada. To je iznelo na površinu intenzivne želja za smrću majke, na početku u pomerenom i distanciranom obliku (na primer odstranjivanje i ubijanje loše maćehe), ali se postepeno direktno povezivalo sa majkom koja je nju suočila sa bratom kada je imala dve godine, i koju sada doživljava kao rivala u ostvarivanju njenih edipalnih želja prema ocu.

Površnost je jedan od tipičnih mehanizama odbrane od ambvalencije koji, kao mogućnost, donosi adolescencija. Neobično je to da se površnost ne nalazi na uobičajenom „spisku“ mehanizama odbrane u psihološkoj literaturi. Površnost je, zapravo, rascepkavanje odnosa na sitne deliće (što nije isto kao i mehanizam cepanja dobrog i lošeg, ljubavi i mržnje). Time se dobija pražnjenje tenzije kroz „veliki broj sitnih rupica“, na više kanala, od kojih ni jedan nema dovoljan značaj. „Od svega po malo, ni od čega dovoljno“ strategija. Osoba se ne vezuje za jedan objekt ili delatnost i ne razvija se intenzitet vezanosti koji bi doveo do snažnih emocija ljubavi i mržnje, pa se, tako, izbegava i konflikt ambivalencije (a time i neophodnost razvoja tolerancije na ambivalenciju). Mlađem detetu to nije moguće jer je zavisno i nema veći broj dostupnih kanala rasterećenja. Adolescentima se širi mogućnost odnosa i načina pražnjenja tenzije, pa mnogi od njih biraju površnost kao zgodan način da se pobegne od konflikta ambivalencije. Gde nema snažnog vezivanja za nekoga ili nešto (neku delatnost), nema ni jake ambivalencije. Često se takav odbrambeni mehanizam racionalizuje razmišljanjima tipa „Ostaću slobodan, neću se vezati, važno je samo dobro se zezati…“ (Bora „Čorba“), „filozofijama“ „blejanja“, „kuliranja“ i sličnim urbanim „stilovima života mladih“ koji u sebi nose sličnu poruku, „moralnost zabave“ (dobro je ono što je zabavno). Verujemo da je zloupotreba mehanizma površnosti jedan od bitnih razloga zbog kojih veliki broj adolescenata ne razvija sposobnost tolerancije na ambivalenciju (razvoj ove sposobnosti je kontinuiran, ne završava se u ranom uzrastu, sa razvojem konstantnosti objekta, već se, kao i konstantnost objekta, razvija celoga života) i što se, kada dođe vreme za „ozbiljne stvari“ kao što su izbor profesije, fakultet, posao, trajna veza, brak, deca…sve veći broj adolescenata suočava sa napadima panike (ili potpuno negira potrebu za razvojem).

Da, panika najčešće nastaje kada nam je do nečega stalo, a nismo sposobni da se u to upustimo. Kada i hoćemo i nećemo, kad bismo “i jare i pare”, kada bismo da dobijemo a da ne damo, kada bismo hteli od života nešto, a nismo spremni da za to platimo cenu. Ništa u životu nije besplatno. U radu sa osobama koje imaju napade panike izazvane nedostatkom tolerancije na ambivalenciju neophodno je pomoći im da uvide svoja ambivalentna osećanja, nauče da ih tolerišu i da “prelome” na jednu stranu, donesu jasnu odluku (o svojoj vezi, odnosima, poslu, aktivnostima, životu) sa punom svešću i one “druge strane medalje”. Panični napadi, zapravo, izbijaju kada ta druga strana medalje počinje da probija kroz nesvesne odbrambene barijere.

Tolerancija na frustraciju-sposobnost da se podnese nezadovoljenje određenih potreba

          U standardnim psihološkim rečnicima, frustracija se određuje kao: ...emocionalna reakcija na određenu, spoljašnju ili unutrašnju prepreku ispunjenju određene želje. Život nas, kao što svi dobro znamo, stalno nečim frustrira. Nije nam sve na dohvat ruke, nisu nam sve potrebe brzo i lako zadovoljene. Ljudi to podnose na različite načine. Neki su otporniji, bolje podnose nezadovoljenje svojih potreba od drugih. Zapravo, toleranciji na frustraciju se učimo od malih nogu. “Pelcujemo” se na malim frustracijama, onima koje možemo da podnesemo, i tako postajemo čvršći, sposobniji da izađemo na kraj sa neprijatnostima koje frustracije izazivaju u nama. Frustracija je neophodna za sticanje i ojačavanje psihološke strukture, jednako kao što fizički napori ojačavaju skeletnu muskulaturu. Ako je frustracija određenih potreba prevelika, ako se dešava onda kada razvojno nismo spremni da je podnesemo, doživljavamo traumu koja nas čini neotpornima na sličnu vrstu frustracije kasnije u životu. Sa druge strane, ako nismo dovoljno frustirani onda kada je potrebno da razvijamo određenu sposobnost, ako nas prezaštićuju, ako nam je “uvek sve potaman”, ako nas “razmaze” i čine umesto nas ono što možemo sami, takođe ostajemo uskraćeni za razvoj sposobnosti tolerancije na frustraciju. Psihoanalitičari su uveli termin “optimalna frustracija” koji označava onaj nivo nezadovoljavanja potreba deteta koji neće izazvati traumu, već će dete podstaći da se osloni na sopstvene snage i “pelcovati” ga za naredne frustracije (kao što oslabljeni virus, prilikom vakcinacije, stimuliše imuni sistem da razvije otpornost na taj virus). U psihološkom smislu, ontogenetski razvoj čoveka nije moguć bez frustracije; pri tome, nivo frustracije mora biti adekvatan konkretnoj razvojnoj fazi i dečjim kapacitetima, koji se mogu individualno razlikovati prema samim konstitucionim osobenostima.

            Na određenim uzrastima kod deteta su dominantne različite razvojne potrebe. U zavisnosti od toga na kom uzrastu frustracija tih potreba nije bila optimalna (ili je bila prevelika, ili premala), kao odrasla individua, ta osoba pokazuje, u izvesnom stepenu, sniženu toleranciju na frustraciju određenih potreba. Kada je neke životne okolnosti dovedu u situaciju u kojoj su frustrirane one potrebe na koje osoba ima nisku toleranciju na frustraciju, jedna od mogućih reakcija je napad panike.

Tolerancija na frustracije i mehanizmi odbrane

Ukoliko se za zadovoljenjem želje izrazito žudi, stepen tolerancije odlaganja je manji. Jedan od najprimtivnijih mehanizama odbrane koji se može uposliti u situaciji kada postoji izrazito jaka želja, a odlaganje ili prepreka želji deluju tako da izazivaju nepodnošljivu tenziju, mogao bi biti jednostavno negiranje postojanja želje.   Blažu formu ove vrste negacije želje usled nepodnošenja odlaganja, odnosno prepreke, nalazimo kod pojedinih adolescenata u nekim kriznim stanjima:   “Baš me briga za sve“, „nije mi ni do čega“. Možda je jedna od najglobalnijih tipova negacija ove vrste, a koja je u vezi sa arhaičnim narcizmom individue, negiranje psihološke želje za rastom i razvojem, „želeo bih da budem savršen, ali to savršenstvo mora da se dobije što pre“ i, po mogućnosti, bez mnogo utroška psihičke energije. Kako ovo nije moguće, jedini ishod je negiranje ove imanente ljudske potrebe. Ako ovaj mehanizam odbrane uspeva, neće doći do paničnog napada. Osoba će “zgubidaniti”, “kulirati”, “blejati”...i polako zaostajati u razvoju. Međutim, ako se potreba za razvojem ipak probije kroz ovaj odbrambeni mehanizam, ako osoba postane svesnija svoje potrebe da “bude neko i nešto”, da “uradi nešto sa sopstvenim životom”...može je užasnuti ono što je propustila i suočavanje sa nedostatkom zrelih kapaciteta da se nosi sa životom. Javiće se strah, i psiha te osobe može pribeći skupom odbrambenom manevru u obliku napada panike. Umesto bavljenja nedostatkom sopstvenih sposobnosti i ulaganja napora u njihov razvoj, osoba se može koncentrisati na napade panike, u to usmeriti raspoloživu psihičku energiju (umesto u rad), i paniku doživeti kao alibi, “opravdani” razlog za nesuočavanje sa životom.

                Jedan od mehanizama koji stoji u bliskoj vezi sa prethodnim mehanizmom, jeste devaluacija želje, kako bi se izbegla anksioznost usled nemogućnosti da osoba izbori sa njenom frustracijom. Na ovaj način, devaluirajući intenzitet određene želje, i njeno neispunjenje ne pravi onaj intenzitet frustracije koji osoba opaža kao nemoguću da se toleriše. Ukoliko se u ovom procesu paralelno događa i smanjivanje vezanosti za neki objekt želje (roditelji, neka specifična aktivnost) sa kojim se želja realno ne može ispuniti ovaj mehanizam, ukoliko predstavlja prvi korak ka zameni načina zadovoljenja želje, nije patogen: energija osobe će se usmeravati drugim objektima ili, jednostavnije rečeno, osoba će slobodnu energiju vezati za nove objekte sa kojima je moguće, na drugačiji način, zadovoljiti određenu želju. Konkretno, odustajanje od prisile da se poseduje ono što subjektivno ili objektivno ne može biti dostupno, ume da donese stanje trajne psihičke ravnoteže. Štaviše, kod mnogih osoba nalazimo na ponašanja koje Kohut opisuje kao „intuitivni doživljaj pojedinih aspekata pojačanja narcističke ranjivosti“, kada osoba, realno prepoznajući svoja ograničenja, pomera želju ka pogodnijim i dohvatnijim ciljevima. Jednostavnije rečeno, osoba prestaje da oseća kako određene želje “mora” da ispuni i to na određeni način (brzo, lako, kad je njoj potrebno, baš sa osobom koju želi, baš u aktivnostima gde to želi...) i pronalazi realnije mogućnosti, objekte i načine za zadovoljenje sopstvene želje. Prestaje da “lupa glavom o zid”, zahtevajući od sebem drugih i života ono što nije ostvarivo. Ovo, pak, često nije moguće da se dogodi bez uticaja terapeutskog odnosa.

                Ako devaluacija želje predstavlja samo odbrambeni mehanizam, koji nema dalje razvojne korake (sublimaciju, pomeranje na druge objekte...), realno je očekivanje da će se na ovakav unutrašnji sklop nadovezati osećanje zavisti prema onima koji se nisu odrekli želje, s tim što će drugi, koji se nije odrekao želje biti i sam obezvređen (devaluacija sopstvene želje vodi do zavisti, zavist do devaluacije drugih osoba koje se nisu odrekle želje). Osobe koje su obezvredile želju za psihološkim rastom (ako je nisu i u celosti negirale), umeju da pribegnu različitim reakcijama iza koje, po pravili, između ostaloga, funkcioniše zavist: „ako drugi oko mene rastu, a ja stagniram, postajem sve manji. Ali ako umanjim (odnosno devaluiram) ove ljude oko sebe, oni se u mom doživljaju smanjuju, te ja sam imam iluziju da, u stvari, rastem“. Obezvređivanje je agresivni mehanizam odbrane koji, mehanizmom projekcije (projektovanja sopstvenih osećanja u druge-”ja obezvređujem druge”-projekcija-”oni žele da obezvrede mene”) može dovesti do straha od drugih, spoljašnjeg sveta koji želi da obezvredi osobu, i doprineti razvoju napada panike (“svi će videti da sam...paničar...i prezreće me, misliće da sam lud, slab, poremećen...”)

                Sledeći odbrambeni mehanizam kojim osoba pokušava da izađe na kraj sa željom čija se frustracija doživljava kao frustracija koja se samo po ogromnu cenu može tolerisati, jeste pomeranje ili projekcija ove želje na druge osobe. Osoba se identifikuje sa drugim kao da je drugi on sam-blizanac, i kroz drugoga nastoji da ispuni sopstvenu želju, bez rizika od frustracije koju bi donelo neispunjenje želje kada bi pokušavao da je sam zadovolji. To može biti klub za koji navija, javna ličnost čiji je “fan”, neki drugi idol...

                U primeru negiranja, videli smo da se želji ne dopušta postojanje. U procesu devaluacije, ona biva prihvaćena, dok se transformacija dešava u smislu njenog kvantiteta i psihološke važnosti za funkcionisanje ličnosti. U procesu projekcije, dopušta se originalni kvalitativno-kvantitativni naboj želje, ali se njeno posedovanje premešta na drugi objekat (osobu, instituciju, pokret...).

                Kod reakcione formacije, želja čije postojanje uslovljava doživljaj da se njena potencijalna frustracija ne može kontrolisati, ostaje na objektu i ne podleže projekciji; ono što se transformiše, jeste njen smer i valenca. Drugim rečima, originalnu želju smenjuje njena suprotnost, čije osujećenje izaziva frustraciju koja se da tolerisati. Opšti primer bi se mogao naći u masivnim karakternim promenama osobe, koja je, kako psihoanaliza ume da otkrije, u detinjstvu posedovala stav izrazite aktivnosti u kretanju sa posebno atraktivnim dečjim željama, postepeno preokretao stav u ekstremnu pasivnost. Važno je ne pobrkati ovaj mehanizam sa prethodno opisanim, jer naizgled može delovati nalik negaciji i devaluaciji: u suštini, želja poseduje svoj emocionalni naboj, i snažnu katektiranu energiju vezanu za objekat želje; ono što se menja, jeste da se zadovoljenje očekuje pasivno. Primera radi, možemo zamisliti dete koje u doba infantilne seksualnosti aktivno i uz izrazitu snagu želje, traga za objektom koji bi zadovoljio infantilni seksualni naboj. Kada se infantilna želje sudari sa preprekama, dolazi do masovne reaktivne formacije; za objektom se žudi, ali na pasivan način. Dečak koji je aktivno tragao za seksualnim objektom ranog detinjstva, u adolescenciji pasivno očekuje da bude osvojen.“ Dobit je sasvim očigledna: kako je zauzeo pasivnu poziciju, on ne može da bude odbijen. U aktivnoj varijanti, frustracija koja bi nastala kada bi aktivno tražio, i doživeo odbijanje se, usled niske tolerancije na ovakvu frustraciju, mora izbeći po svaku cenu. Kao i kod svih mehanizama odbrane, puna cena ovakvog kompromisa je očigledna i vidljiva u ograničenju koju nosi pasivan stav ove vrste. Ako neka životna situacija, nešto što je osobi jako važno, zahteva da ona izmeni taj stav, vrati ga u prvobitni (u navedenom primeru aktivno traženje), može doći do napada panike. Setimo se, u gore navedenom primeru klijentkinje Z. , kako je njen panični napad započeo onda kada se “usudila da sa višim pretpostavljenim razgovara o poslu koji želi”, a potom očekivala kaznu od neposredno pretpostavljene direktorke. Želja da dobije taj posao je bila jaka (nije umanjena niti obezvređena), ali nije dozvoljeno da ga traži, već samo da ga “dobije”-dozvoljen je samo pasivan način zadovoljenja želje. Aktivno je “bezobrazno”, “drsko”, “nezahvalno”, “agresivno”...i ona očekuje osvetu. I donošenje bilo kakve odluke je klijentkinja doživljavala kao aktivno=agresivno, i izbegavala je da donese odluku. Panični napadi su trebali da posluže da se odluka “donese sama”, tako što ona više nije mogla da izdrži stanje u kojem se nalazi, pa je, eto, “morala” da napusti posao da ne bi poludela. Onda je ona “žrtva objektivnih okolnosti” u kojima nije moglo drugačije.

                Govorili smo o tipičnim odbrambenim mehanizmima vezanim za nedostatak tolerancije na frustraciju. Međutim, za stepen napetosti povezan sa frustracijom neke potrebe važno je i to o kojoj potrebi se radi, i na kom uzrastu je nastao problem koji je umanjio ili onemogućio razvoj sposobnosti tolerancije na frustraciju te potrebe. Razlika u doživljavanju osobe (kao i u načinu rada terapeuta) postoji i u odnosu na to da li je problem netolerancije na frustraciju nastao kao posledica preterane frustracije određene potrebe na ranom uzrastu ili kao posledica nedostatka optimalne frustracije te potrebe. Na primer, osoba može biti netolerantna na frustraciju potrebe da ga drugi razume bez reči(da empatiše sa njim, da ga “oseća”, i onda kada ne izražava jasno svoja osećanja, očekivanja...). Nedostatak tolerancije ne tu potrebu može nastati zbog toga što je klijent imao neempatičnu majku, majku koja nije razumela, osećala njegove potrebe na preverbalnom uzrastu. Zbog tog nedostatka je komunikacija između njega i majke bila disharmonična, i on je često doživljavao nesklad, neshvaćenost...što je, na tom uzrastu kada je dete potpuno zavisno od majke, nepodnošljivo osećanje-osećanje bespomoćnosti, frustracije bazične potrebe koja se ne može zadovoljiti drugačije. Međutim, nedostatak tolerancije na frustraciju ove potrebe može nastati i drugačije. Malo karikairano, ali kao u vicu o malom Crnogorcu koji je progovorio sa šest godina i to punim rečenicama: “Što ti ovo jelo nije dovoljno slano!?”. Kada su ga upitali zašto do sada nije izgovarao ništa, a od jednom je propričao, njegov odgovori je bio “nisam ima primjedbi”. Dakle, ako majka odgovara na potrebe deteta tako što pomno prati sve njegove neverbalne signale (“gde on okom, ona skokom”-pristup) i zadovoljava potrebe na način koji od deteta ne zahteva ono što dete može da uradi (da na neki način jasno pokaže šta mu nedostaje, da pokuša da to zadovolji samo koliko može...) netolerancija na frustraciju može nastati kao posledica naučenog “gotovanstva”, očekivanja da svet postoji da bi zadovoljavao njegove potrebe, bez ikakvog njegovog truda. Kada svet to neće, nastaje problem žestoke frustracije.   Pokušaji rešenja su različiti. Osoba može pokušati da natera svet na to različitim oblicima manipulacije (besom, bespomoćnošću...), ili se udaljiti od sveta (u maštu, parazitizam...). Ako ni to ne uspeva, a osoba ne želi da odustane od zadovoljenja potrebe, može nastati panični napad (odustajanje od potrebe bi vodilo u apatiju, depresivnost, obezvređivanje želje...). Panični napad je, tada, i potencijalna šansa i potencijalna opasnost. Šansa je ako dovede osobu do svesnosti da ga strah od života hvata zato što ima nerealna očekivanja od života i zato što nije razvila neophodne sposobnosti da se sa životom nosi. Ako to dovede do želje za promenom iracionalnih uverenja (očekivanja) i za ulaganjem truda u razvoj sposobnosti-panični napad je iskorišćena šansa (kao da je “neko” osobi rekao “ej čoveče, ovako više ne možeš ako nećeš da ostaneš nesposoban i frustriran!”, a on mu poverovao i odgovorio “hvala ti što si mi na to ukazao, ispraviću svoja disfunkcionalna uverenja, stavove, ponašanja...radiću na tome da budem sposobniji...”). Ako, pak, osoba iskoristi panični napad kao političari aferu (ne bave se akonomijom i pravim uzrocima problema, već raznim aferama), onda mu panični napad može skrenuti pažnju sa stvarnih uzroka (sopstvenih nesposobnosti) i postati fokus njegove pažnje. Tada će se baviti paničnim napadom kao centralnom temom svog života, organizovati život tako da onemogućuje situacije u kojima će doživljavati paniku, a ispravljanje svojih nesposobnosti ostaviti za neke dane kada panični napad prođe.

                U radu sa osobama koje imaju neki nedostatak u sposobnosti tolerancije na frustraciju neophodno je otkriti na koju vrstu frustracija je ta osoba posebno neotporna. To može biti frustracija različitih potreba. Nemaju svi ljudi istu “ahilovu petu”. Ono što jedne jako frustrira, druge ne uznemirava ozbiljnije jer su “pelcovani”, razvili su toleranciju na frustraciju tih potreba. U različitim uzrastima razvija se tolerancija na frustraciju različitih potreba.

                U najranijem uzrastu (razvojem konstantnosti objekta o kojoj smo govorili) razvijamo sposobnost tolerisanja frustacije potrebe za stalnom spojenošću sa objektom ljubavi (potrebe za momentalnim zadovoljenjem, za umirivanjem) i postajemo sposobni da podnesemo izvesne periode samoće, da odložimo zadovoljstvo, da sami sebe umirimo...Psihoanalitičar taj period razvoja nazivaju “oralna faza”. Ako ne razvijemo sposobnost tolerancije na frustraciju tih potreba (zadovoljenih na takav način), kao odrasle osobe ostaćemo zavisni od objekata naše ljubavi, u panici kad smo sami, kad ih nema pored nas uvek kada su nam potrebni, nećemo moći da odložimo svoje potrebe (zivkaćemo ih svaki čas, slati poruke, izazivati kod njih osećanje krivice, pokušavati da ih kontrolišemo, lepiti se “kao flaster”...).

            Kasnije (oko druge godine) dete razvija potrebu za autonomijom i uči da toleriše frustracije vezane za davanje i uzimanje, za disciplinovanje, prihvatanje zahteva roditelja...Taj period psihoanalitičari nazivaju “analna faza”-period navikavanja na čistoću. Poznato je da je jedna od karakternih crta koje se formiraju na ovom uzrastu vezana za prkos, odnosno ogromnu frustraciju koja nastaje kada osoba mora da se povinuje volji neke druge obično, ali ne i nužno, nadređene osobe. „Niko meni nema da kaže šta ja da radim“, je zgodna formulacija ove osobenosti reakcija na frustraciju iz pomenutog razvojnog razdoblja. U ranom detinjstvu, pokoriti se volji roditelja bi, s početka, izazivalo bunt, koji bi po pravilu bio kratkog roka. Ipak, dete koje se nije htelo pokoriti, ali se istovremeno plašilo kazne, umelo bi da nađe kompromis koji bi se, u čestim slučajevima, formirao i kao jedna od karakternih crta odraslog: Između naredbe i izvršenja sada se umeće dobro nam poznat pojam odlaganja, ovaj put sa negativnim značenjem: “ Evosada ću......“ je takva kompromisna tvorevina, koja u suštini znači i povinovanje volji drugoga, ali istovremeno i otpor od pokoravanja. Više nego skromna produktivnost ovakvih osoba, primera radi, u radnom okruženju, manifestuje se kada osoba ima naređenje da obavi neki zadatak i da „produkuje“ nekakav ishod svog rada, ima svoje uzroke u ovakvim konstelacijama ranog detinjstva.

            Na uzrastu od 3-5 godine deca ulaze u takozvanu “edipalnu” fazu, period u kojem se probuđuje infantilna seksualnost i usmerava na roditelja suprotnog pola. Nesposobnost da se podnese frustracija vezana za razvojne potrebe te faze razvoja ogleda se u kapacitet za toleranciju frustracije koju nosi poraz, što omogućava ulaženje u druge takmičarske aktivnosti uprkos riziku od poraza-frustracije). Osoba je preosetljiva na mogućnost da neko drugi bude bolji, privlačniji, pametniji, lepši...Nije u stanju da podnese mogućnost konkurencije...

            Neki ljudi su posebno osetljivi (netolerantni) na frustraciju takozvanih “narcističkih” potreba, na povredu slike o sebi (obično se to naziva sujetom), i situacije koje vide kao mogućnosti za “narcističku povredu” doživljavaju izuzetno opasnim. U takvim situacijama mogu doživeti napad anksioznosti ili panike. Detaljnije razrađivanje razrličitih vrsta netolerancije na frustraciju bi zahtevalo više prostora od onoga koji smo predvideli za ovu knjigu koja nije primarno orijentisana ka stručnjacima, već ka osobama koje imaju problema sa ankioznošću i paničnim stanjima.

            U ovoj knjizi navešću samo neke od bazičnih emotivnih sposobnosti na kojima radimo u O.L.I. psihoterapijskom metodu, a čiji nedostatak može biti povezan sa stanjima anskioznosti i napadima panike. Sve ove sposobnosti su međusobno povezane i međuzavisne. Adekvatan razvoj ovih sposobnosti vodi do razvoja složenijih sposobnosti neophodnih za kvalitetno življenje-sposobnosti za ljubav i rad. Na donjem dijagramu data je pojednostavljena šema bazičnih emotivnih sposobnosti i njihovog međuodnosa. Složenije sposobnosti se nagorađuju, kao “lego” kockice, na prethodne. Ako postoji značajniji deficit u razvoju bazičnijih sposobnosti, kasnija tvorevina stoji na “staklenim nogama”. Samim tim je terapijski rad duži i zahtevniji. Anksiozna stanja i panični napadi mogu nastati kad je bilo koja od navedenih sposobnosti umanjena (nije razvijena ili je blokirana nekim konfliktom). Međutim, lakše ih je rešiti ako je u pitanju deficit ili blokada razvojno kasnijih sposobnosti kao što su, na primer, volja ili inicijativa.

            Iz navedenih razloga, u O.L.I. metodu ne postoji predviđeno, “očekivano” vreme, ili broj sastanaka potreban za razrešavanje i prevazilaženje napada panike i anksioznosti. To ne znači da O.L.I. psihoterapija paničnih napada i stanja mora biti dugotrajna. U mojoj praksi, tretmani napada panike i anksioznih stanja trajali su od nekoliko seansi do nekoliko godina. Zapravo, najkraći tretman trajao je tri seanse, a najduži 2,5 godine. Iako su, spolja gledano, simptomi slični (panični napadi, jaka anksioznost), njihova psihodinamika je drugačija, pa i način rada i potrebno vreme. Slažem se sa pokušajima pojedinih psihoterapijskih pravaca da se ubrza psihoterapijski rad efikasnijim tehnikama. Međutim, dugogodišnje psihoterapijski i životno iskustvo mi je pokazalo da sve zahteva neko svoje optimalno vreme. Bazične sposobnosti se ne mogu razviti preko noći, i pokušaji da se nešto tako bitno za život “sklepa” preko noći bilo kakvom “naprednom tehnologijom” su, po mom mišljenju, odraz narcisoidne omnipotencije tvoraca takvih pokušaja. Što su bazičnije sposobnosti u kojima klijent ima deficit, to je, za njihov razvoj, važniji odnos između terapeuta i klijenta. Tvrdnje da se sposobnost klijenta za građenje odnosa može razviti bez odnosa (odnos sa terapeutom je “model za vežbu”) deluju mi u toj meri neozbiljne, da mislim da o njima ne vredi ni raspravljati.


BAZIČNE EMOTIVNO-KONATIVNO-KOGNITIVNE SPOSOBNOSTI


  

       
     
 
 

Sposobnost za ljubav i rad

 



Volja

          Želja je ono što pokreće čoveka. Međutim, želja ne mora uvek da vodi razvoju. Psihoanalitičari su se uverili da zadovoljavanje infantilnih želja i potreba ne vodi osobu ka boljem, zrelijem načinu funkcionisanja i življenja. Jedan od aspekata impotentnosti takvih želja je da one nisu povezane sa drugom osobom, da žive u nekom impersonalnom vakuumu, da se ne oplođuju. Zrele želje sadrže imaginaciju željene realnosti, i akt željenja sadrži element i uzajamnosti i autonomije. Između želje i volje postoji određeno funkcionisanje u polarnostima. Volja zahteva samosvesnost, želja ne. Volja uključuje mogućnost suprotnog ili izbor, želja ne. Želja daje toplinu, sadržaj, imaginaciju, kvalitet dečije igre, svežinu, punoću volji. Volja daje usmerenost i zrelost želji. Volja štiti želju, omogućava joj da opstane bez prevelikih rizika. Bez želje, volja gubi životnost i teži da nestane u samokontradikciji. Ako imate samo volju bez želje, onda ste slični Viktorijanskom čoveku „jake volje“, Puritancu. Ako imate samo želju bez volje, bićete izgubljena, infantilna, neslobodna odrasla osoba koju njene želje „vozaju“.

            Volja ili intencija da nešto vidimo pojaviće se tek onda kada imamo doživljaj da smo u stanju da se nosimo sa tim. Nema „hoću“ pre nego što se oseti „mogu“.

            Kao i prethodne bazične sposobnosti, i volja ima svoju liniju razvoja. Prva razvojna faza razvoja volje manifestuje se kao „kontra volja“, kao „neću“ koje se protivi volji drugih, onome što se „mora“. (faza negativizma kod dece, oko druge godine) Druga faza, faza pozitivnog ispoljavanja volje, odnosi se na to da neko hoće svojom voljom da učini ono što mora („što se mora , nije teško“). Treća, kreativna faza odnosi se na to da je osoba voljna da radi ono što sama hoće (ostvarivanje sopstvenih ciljeva). Opoziciona volja se transformiše u konstruktivna ispoljavanja kreativne volje. Posrednik u transformaciji, za vreme druge faze razvoja volje, je „dobrovoljno prihvatanje obaveza“ kada osoba prihvata ono što je ranije doživljavala kao prinudu. Na tom nivou „savesti kao dužnosti“ osoba se miri sa unutrašnjim i spoljašnjim nužnostima („što se mora, mora se...“) i oseća harmoniju jer se njena volja identifikuje sa kolektivnom voljom i idealima drugih. Osoba oseća da je, svojom voljom, dobar đak, radnik, član kolektiva...Međutim, to nije nivo najveće kreativne produktivnosti. Da bi se ovaj poslednji nivo dostigao, nije dovoljno da čovek prihvati samo ono što se mora već da, u isto vreme, živi u skladu sa samokreiranim, sopstvenim idealima volje. Time što je „prihvatanje obaveznog“ uključeno u ostvarivanje sopstvenih ideala, volja, na svom najvišem nivou razvoja, respektuje granice i time se može jasno razdvojiti i od grandioznosti i malicioznog narcizma. Kreativna volja je samosvrhovita bez dominacije nad drugima.

            Patologija razvoja volje, kako se manifestuje kroz neurozu, karakteriše se odbijanjem da se prihvate obaveze postavljene od sveta ili od sopstvenog selfa. „Individua doživljava spoljašnje zahteve i norme kao prisilu kojoj mora stalno da se opire“ (Rank, 1972) Tako zatvorene u stadijumu kontravolje, ona nije u stanju da afirmiše ideale koji pripadaju njenom selfu. Neurotičar je blokiran u stvaranju sebe, uhvaćen između potrebe da se samovoljno opire volji drugih i neuspeha da stvori i potvrdi sopstvene ideale. Mnogo je ljudi sa kojima sam radio kao psihoterapeut od kojih sam čuo kako “znaju šta neće, ali ne znaju šta hoće”. Oni se bore protiv nečega (kontravolja), ali se ne bore za nešto. Opiru se zahtevima društva, roditelja, partnera, života...neće da se “ukalupe”, ali nemaju jasnu predstavu o tome šta hoće, ako to neće. Na primer, neće da uče zato što ih roditelji na to teraju, pritiskaju, zvocaju...ali neće ni da prihvate posledice (nezavršavanje škole, fakulteta, loš, slabo plaćen posao...). Nemaju svoj cilj i autonomnu volju koja bi ih vodila ostvarenju tog cilja. U periodima kada ih život suoči sa cenom tog nesklada, može nastati velika anksioznost i napadi panike. Kada “presuše” izvori koji napajaju održavanje statusa quo (na primer, izdržavanje od strane roditelja), nesklad izbija u fokus. Osoba više ne može da dobija “i jare i pare”-i slabost volje (nerad) i zadovoljenje nekih potreba. Svakodnevnim jezikom, nastaje “frka”-panika. To je jedan od razloga što se panični napadi javljaju najčešće na uzrastu kada adolescenti dolaze u fazu osamostaljivanja. Kad nema volje, nastaju ne-volje. Volja se razvija kroz proces separacije-individuacije koji uvek prati izvesni nivo anksioznosti. Volja se ispoljava kroz proces separacije i individuacije i razvija se u pravcu kreativnog ispoljavanja volje kroz ispunjavanje sopstvenih ciljeva. To je sposobnost koja od nas stvara nezavisne ljude, individue. Promena zahteva preuzimanje odgovornosti za dalje akcije, voljnu participaciju osobe. Zahteva separaciju, odvajanje od potrebe da drugi učini nešto umesto nas.

                Problem je u tome što separacija ima i negativne implikacije. Ona sa sobom nosi anksioznost. Anksioznost zbog gubljenja zavisnosti i krivicu prema osobi od koje smo zavisni. . Zbog toga je cilj terapije da se individua oslobodi straha i krivice koji inhibiraju takvu afirmaciju. Drugim rečima, da se oslobodi volja osobe. To, međutim, ne mora biti dovoljno. Volja je kao mišić, razvija se vežbanjem. Određivanje ciljeva i treniranje volje ne dovode do rezultata ako osoba nije u stanju da prepozna šta stvarno želi, koje su njene izvorne potrebe. Kada ih prepozna, mogu se pojaviti brojni otpori promeni. Iz straha, osećanja krivice ili drugih razloga. I to je potrebno proraditi. Ali, i kada su te prereke savladane može se kao problem pojaviti nedostatak određenih veština volje, veština jasnog definisanja ciljeva i pravljenja plana za ostvarivanje, veština menadžmenta vremena, veština održavanja motivacije...Tada „tehnike“ psihologije uspeha mogu da pomognu promeni. Videli smo da se „Ja hoću“ ne pojavljuje pre nego što osoba doživi realno „Ja mogu“. Razlaganje cilja na zadatke raspoređene u vremenu i preciziranje konkretnog plana akcije mogu da pospeše taj doživljaj „Ja mogu“, a time i pokretanje volje-„Ja hoću“. Volji nije potrebna samo snaga, već i veština.

                U O.L.I. metodu postoje brojne “tehnike” za rad na jačanju volje klijenta, od onih koje su usmerene na prepoznavanje kočnica volje, do onih koje su usmerene na konkretan trening nekih aspekata volje. Nećemo se ovde baviti tim tehnikama, jer su tema anksioznost i napadi panike i povezanost ti stanja sa deficitom ili blokadom bazičnih sposobnosti.

Inicijativa

                Sposobnost za inicijativu je sposobnost da se preduzme odgovornost za otpočinjanje ili začinjanje nečega, karakteristika začinjanja nove ideje ili metoda, sposobnost da se misli i dela bez zahteva druge osobe. “Inicijativa je osobina ličnosti u kojoj osoba ima sposobnost i tendenciju da pokreće: da otpočne aktivnost, uključujući prihvatanje pravila i davanje ili pomaganje drugima, bez da je to zahtevano od nje.” Inicijativa je, dakle, sposobnost da se otpočne, pokrene nešto samostalno, voljnost da se preuzme prvi korak, kao i odgovornost za to, da se istraje u otpočetoj aktivnosti. Inicijativa je kad “prepoznam i uradim ono što mislim da treba da se uradi pre nego što to neko traži od mene”...

                Zrela, razvijena sposobnost za inicijativu je sposobnost da se razviju aktivnosti ili projekti, poverenje i uverenje da je u redu to uraditi, čak i ako postoji rizik neuspeha ili grešaka. Bazične vrline ili veštine koje su uključene u inicijativu su osećanje svrhe i usmerenost, sposobnost donošenja odluka, sarađivanje sa drugima i vođenje drugih, sposobnost da se definiše lično usmerenje i ciljevi, sposobnost da se preduzme inicijativa i prikladni rizici. Iako se izvesni rudimentarni oblici inicijative mogu videti i u ranijim razvojnim fazama, prema psihoanalitičaru Eriku Eriksonu, odlučujuće i kritično vreme za razvoj inicijative je uzrast između 3 i 5 godine života. U ovoj fazi života, kada je dete uvereno da je samostalna ličnost (što je posledica povoljnog razvoja u prethodnoj fazi sticanja autonomije-volje između 2 i 3 godine), ono mora pronaći kakva će ličnosti postati. Povoljan razvoj sposobnosti za inicijativu vodi do realističnog osećaja ambicioznosti i svrsishodnosti.

                Međutim, da bi se razvila u svoj zreli oblik, i sposobnost za inicijativu prolazi kroz razvojne faze, kao i sposobnosti o kojima smo prethodno govorili. Na prvom stadijumu razvoja, inicijativa deteta je intruzivna (nametljiva, probojna). Karakteriše je mnoštvo aktivnosti i fantazija sličnih po izgledu. To uključuje proboj u druga tela - fizičkim napadom, u uši i um drugih ljudi (dete “probija uši” svojim glasom, “upada u reč”) - agresivnim govorom; u prostor - svojim živahnim kretanjem; u nepoznato - snažnom radoznalošću. Kao što i autonomija i razvoj volje započinju fazom negativizma, kontravolje, i inicijativa je, u svojim začecima, napadna. Neki ljudi i ostanu na tom stadijumu razvoja inicijative i od njih se “ne može doći do reči”, guše inicijativu drugih, žele da budu pokretač svega. Ovo je, takođe, stadijum infantilne seksualne radoznalosti, genitalne podražljivosti, povremene preokupacije i preteranog interesovanja za oblast seksualnog. Naravno, ova “genitalnost” je rudimentarna, tek obećanje, nagoveštaj onoga što će doći. U zavisnosti od reakcije roditelja na ove dečije inicijative i seksualna interesovanja i radoznalosti, radoznalost, istraživanje, inicijativa u seksualnoj oblasti, mogu se doživati kao opasne. Ovakva iskustva vezana za prvobitne dečije inicijative, radoznalosti i istraživanja, mogu blokirati inicijativu osobe u odraslom dobu

            U tom periodu se razvija “modalitet postizanja”, prvo u detinjastom smislu “postizanja materijalnog uspeha”. Deca, ako nisu sputana strahovima i krivicom, uživaju u takmičenju, insistiranju na cilju, zadovoljstvu pobede. Kod dečaka je naglasak na postizanju putem frontalnog napada, dok devojčice nastoje da budu atraktivne i omiljene. To se može pretvoriti i u “hvatanje”, pridobijanje ljudi atraktivnošću, umiljatošću. Dete, na taj način, razvija preduslove za maskulinu i femininu inicijativu, odnosno za izbor društvenih ciljeva i njihovo ostvarivanje Krivica vezana za inicijativu je osećanje da je loše ili neprikladno da se inicira nešto prema sopstvenom modelu, da će to izazvati neodobravanje. Inicijativa cveta kod dece kada se ohrabruje potreba za avanturom kroz igru, bez obzira koliko to što dete radi šašavo izgledalo roditeljima. Potiskivanje tog uzbuđenja avanture i ekspreimentisanja (zbog vremena, prljanja u igri, rizika...) zameniće inicijativu strahom i krivicom. Razvija se karakterni stav “Ako ne iniciram, ako ne štrčim, ako ne isturim vrat napred...” biću siguran (od krivice ili osećanja da sam loš, od kazne). Poremećaji mogu da se okrenu u dva smera: prenaglašavanje nečega što je dobro, “previše nečeg dobrog”-maladaptacije (samo što ga prenaglašavanje čini lošim, ili ne vođenje obzira prema drugima pri tome) ili premalo nečega-malignitet ili “averzije”. Kada je u pitanju inicijativa-nasuprot krivici, Eriksonova tabela izgleda ovako:

           

primer

maladaptacija

kriza

malignitet

primer

Exploatacija drugih, nebriga za druge u ostvarivanju svojih ciljeva, bezosećajnost

Nemilosrdnost

Bezobzirnost

Inicijativ nasuprot Krivici

Inhibicija

Averzija prema svakom riziku, nepoduzetnost

  

            Inicijativa koja se razvija uprkos krivici, koja negira krivicu, može dovesti do bezdušne inicijativnosti na uštrb drugih, bezosećajnosti...kao što, kod razvoja autonomije i volje, autonomija stečena poricanjem stida i sumnje vodi do impulsivnosti koja se odlikuje nepromišljenošću, bezobzirnošću, nesmotrenošću prema drugima. Razvoj inicijative se nastavlja i naslanja na razvoj volje.

            Adekvatan razvoj prethodnih bazičnih sposobnosti vodi i do mogućnosti adekvatnog razvoja sposobnosti za inicijativu. Savlađivanje ambivalencije dovodi do toga da osoba jasno zna šta želi i šta hoće. Unutrašnji konflikti ne dovode do toga da podemeće sebi “klipove pod točkove”. Pokrenute aktivnosti služe zadovoljavanju ciljeva koje je osoba postavila, a ne zadovoljavanju nesvesnih, potisnutih potreba, niti služe odbranama protiv njih. Sposobnost uzajamnosti i empatičke identifikacije sa objektom dovodi do toga da se inicijativa osobe usklađuje sa potrebama drugih, da je sposobna za saradnju i timski rad. Druga osoba više nije samo sredstvo za zadovoljenje vlastitih potreba, već zadovoljenje potreba osobe uključuje i zadovoljenje partnera. U oblasti rada posao, takođe, nije samo sredstvo za zadovoljenje sopstvenih potreba. Da bi osoba doživela potpuno zadovoljstvo, ona oseća potrebu da zadovolji i potrebe posla (kao da je objekt), da uradi stvari dobro, da to bude korisno, da bude odgovorna (da odgovori na potrebe posla kojim se bavi)...posao doživljava kao poziv, kao potrebu objekta ljubavi (voli svoj poziv) koja stvara želju da uzvrati. To nije rekativnost, već postoji doživljaj pokrenutosti iznutra. Nije potreban zahtev posla. Osoba sama oseća šta je potrebno, traži mogućnosti za poboljšanje, inovacije...ne mora da joj se kaže šta treba da radi. Osoba ima punu inicijativu.

            Međutim, ukoliko neka od prethodnih bazičnih sposobnosti nije razvijena (ili je blokirana), ili u koliko je u vaspitnom procesu ometan razvoj inicijative deteta, u kasnijem, odraslom uzrastu, kod osobe se može pojaviti snažno osećanje anksioznosti i panike u situacijama kada osoba preduzme inicijativu ili je inicijativa potrebna za ostvarenje nekog njoj važnog cilja. Mnogi ljudi izbegavaju takve situacije tako što “rade ono što se od njih očekuje, traži...”. Rade sve po “P.S.”-u (skraćenica za “pravila službe”, termin iz vojske). Često život može i tako da se odživi, ako je stanje u društvu dovoljno stabilno, ako su pravila jasna i dosledna, ako je dovoljno da “slušaš šta ti se kaže, i budeš dobar”, pa da ti bude dobro. Ali, šta kad život od čoveka zahteva nešto drugo, kad zahteva da sam pokrene, na primer, svoj posao, da ga osmisli, preduzme rizik, izloži se...kad zahteva inicijativu. To je život zahtevao od velikog broja ljudi u našoj državi u periodu tranzicije, promena, gubljenja sigurnosti, uhodanih načina postizanja životno važnih ciljeva...Kod onih koji imaju problem sa sposobnoošću za inicijativu to je dovodilo do velike anksioznosti, a često i do paničnih stanja.

Zaključak:

            Na kraju ću vam reći isto što i na početku: “bez alata, nema ni zanata”. Ako ne razvijemo bazične sposobnosti neophodne za nošenje sa životom, preostaju nam, u suštini, samo dve moguće strategije. Jedna je da “umanjimo život”, a druga da povećamo sposobnosti. Ako “umanjimo život”, smanjićemo i strah od njega. Umanjićemo svoje potrebe, svesti ih na nužni minimum, i nećemo se, u tolikoj meri, suočiti sa nedostatkom svojih sposobnosti. U tom slučaju nećemo imati ni napade panike. Patićemo, najverovatnije, od neke druge vrste problema (dosade, apatije, praznine, besmisla...), ali ne i od panike. Ako povećamo sposobnosti po meri svojih potreba, nećemo patiti ni od kakve neurotične patnje. Mučiće nas samo ono što je Frojd zvao “svakidašnja nesreća”. Zapravo, od nužnih, ali podnošljivih frustracija koje život sa sobom nosi. Nikada nam neće biti baš “sve po meri”, biće lepih i ružnih dana, sreće i tuge, radosti i nezadovoljstava. Što smo “bolji majstori” (sa razvijenijim “alatkama”-sposobnostima), biće više onih lepih od onih ružnih stvari u našim životima. Naravno, ne zavisi u našem životu sve od nas. Čuli ste ili pročitali već negde, verovatno, izreku: Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, daj mi hrabrosti da promenim ono što mogu da promenim, i mudrosti da to dvoje razlikujem.

            Oblast jakih ansioznosti, paničnih napada i straha od života nalazi se negde između ove dve moguće strategije. U “ničijoj zoni”. Između umanjivanja života i povećavanja sposobnosti za nošenje sa njim-ili za življenje. U zoni zvanoj “životarenje”. Ako hoćete da se oslobodite panike i straha od života, krenite u jednom od ta dva smera. Ja vam preporučujem drugi-povećanje vlastitih sposobnosti. Biće teško, ali se isplati. Kud god da krenete, želim vam sreću.

Izdanja

Newsletter

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama...

RSSFacebookTwitter

Текстиль для дома, Вышивка, Фурнитура, Ткани
автоновинки