Izvodi iz knjiga | O.L.I. centar

PSIHODINAMIKA SPOSOBNOSTI ZA RAD

Sposobnost za rad

 

Kao što smo u poglavlju o ljubavi prvo pregledali izvestan broj radova na tu temu u kojima leže odgovori na pitanje šta je zrela ljubav kao sposobnost, tako ćemo početi i sa razmatranjem sposobnosti za rad.

Psihoanalitička teorija se mnogo više bavila problemima povezanim sa ljubavlju i seksualnošću nego problemima vezanim za rad i traženjem odgovora na to šta sačinjava zrelu sposobnost za rad i kako se ta sposobnost razvija. I u analitičkoj praksi su poremećaji radnih sposobnosti bili, po važnosti, iza poremećaja seksualnosti. Zapravo, nije se ni postavljalo pitanje šta je rad, već se na rad gledalo kao na jednu očiglednu nužnost, a ovladavanje radnim obavezama je bilo znak dobre adaptacije na realnost, dok su neurotični poremećaji kapaciteta za rad ukazivali na neuspehe u toj adaptaciji. Iako je kapacitet za rad najvažniji rezultat normalne ego organizacije, nužan za samostalni opstanak zrele odrasle individue, nekako se ta sposobnostu uzimala zdravo za gotovo, kao da uvek postoji, da je razvijena, i da će se pojaviti samo ako se osoba oslobodi neurotične patologije. ( Lantos, B. 1952).

Sposobnost za rad je, kao i sposobnost za ljubav, veoma složena tvorevina i treba je detaljnije podvrgnuti analizi kako bismo razumeli normalan razvoj ove sposobnosti i devijacije koje na tom putu razvoja mogu da nastanu. U našoj praksi, klijenti se sve više javljaju zbog problema sa sposobnošću za rad, posebno u uslovima kakvi su poslednjih decenija u našoj zemlji, kada je potrebno mnogo više kapaciteta za podnošenje rizika, neizvesnosti u radu, samostalnosti, delanja po sopstvenom nehođenju i inicijativi...i drugih anksioznosti koje rad sa sobom nosi. Drugi deo klijenata se javlja zbog anksioznosti vezanih za nedostatak posla, egzistenciju, ili oseća neispunjenosti, dosade i beskorisnosti kada ne rade, iako ne moraju da rade zbog egzistencije. Imamo utisak da su problemi i poremećaji vezani za sposobnost za rad zastupljeni u podjednakoj meri kao ljubavni i seksualni, ili da su čak i zastupljeniji u našoj praksi.

No, da pređemo na definisanje pojma o kojem govorimo. Šta je rad? Šta pokreće čoveka na rad? Iz čega se satoji zreo kapacitet za rad? Kako se razvija? Kako nastaju poremetćaji kapaciteta za rad? Da vidimo šta kažu malobrojni autori koji su se ovim problemom bavili u okviru psihodinamskog pristupa.

Šta je rad?

Da li možemo reći da životinje rade? Barbara Lantos (1952), u svojim metapsihološkim razmatranjima koncepta rada, daje svoje viđenje ovog pitanja. Ona polazi od toga da je rad suštinski ljudska aktivnost, da životnje ne rade. Rad započinje kod čoveka stvaranjem oruđa i oružja. Životinje žive po instiktima, urođenim mehanizmima stereotipnih akcija. I aktivnosti koje liče na ljudske, kao što je gradnja kod socijalnih insekata, pčela, mrava…, ne treba da nas zavedu da potcenimo činjenicu da, čak i kod njih, instikt radi na nemodificiran, urođen način.

Inteligencija, sposobnost da se modifikuju instiktualni odgovori iskustvom, memorijom i učenjem, percepcijom i integracijom, prisutna je kod viših životinja. Neke njihove aktivnosti možemo prepoznati kao izvorno ego aktivnosti koje ne počivaju samo na libidinalnim zadovoljstvima koja zadovoljavaju instiktualne potrebe, već pokazuju znake zadovoljstva u postignuću, zadovoljstva u dobrom izvođenju zadataka.

Hendrick (1943) je principu zadovoljstva i principu realnosti, principima koje je uveo Frojd, dodao i “princip rada” koji je formulisan kao potreba ljudskih bića za zadovoljstvom koje dobijaju od efektivne integracije neuromuskularnih i intelektualnih funkcija-zadovoljstvom u efikasnosti. Iako se, generalno, doživljava zajedno sa libidinalnim zadovoljstvom, radno zadovoljstvo nije primarno pomereno ili sublimirano senzualno zadovoljstvo (sublimacija nagona), već se smatra ekspresijom “instinkta za ovladavanjem” čiji su ciljevi kontrola ili menjanje sredinskih situacija kroz efektivni razvoj integrisanih intelektualnih i motornih funkcija. Čovek, dakle, ima instinktivnu potrebu da bude efikasan u ovladavanju okolinom i uživa u zadovoljnju tog insinkta kroz efikasan rad.

Barbara Lantos (1952) smatra da se ono što Hedrick naziva “radno zadovoljstvo” može objasniti i bez uvođenja “principa rada” i “instikta za ovladavanjem” kao zadovoljstvo u postignuću koje je ego rekacija, različita od libidinalnog zadovoljenja, ali koja ipak potiče iz ida, iako je prihvaćena od ega. Prema njenim shvatanjima, Hednrickov “princip rada” je princip dobro adaptiranog funkcionisanja koji odražava zadovoljenje potreba za visokom efikasnošću.

No, bez obzira na to da li je ono što pokreće čoveka na rad i daje mu zadovoljstvo u efikasnom funkcionisanju poseban instikt za ovladavanjem sredinom, ili se može svesti na instikt za samozaštitom i zadovoljenjem nagona, ljudski rad u sebi nosi neke osobenosti koje nisu svojstvene životinjama i njihovim aktivnostima usmerenim na zadovoljenje nagonskih potreba. Životinje se rađaju sa “opremom” za zadovoljenje nagona, a ljudski rad se uči, i kao veština i kao splet određenih sposobnosti koje se moraju razvijati kako bi se iznedrila zrela sposobnost za rad.

I u Bibliji je naznačeno da će čovek raditi i podizati svoju decu drugačije od životinja, srećnih stvorenja u rajskim vrtovima. Pošto su Adam i Eva hteli da znaju (razviju svesnost), i ubrali su plod sa drveta znanja, usledila je kazna koja prati ljudsku egzistenciju (kazna svesnosti) jer Bog reče: “U bolu, suzama i žalosti ćeš podizati decu svoju i jesti svoj hleb u znoju lica svoga”. I zaista, ima mnogo psihološke mudrosti u tim rečima. Ljudski način podizanja i vaspitavanja dece kroz dug period njihove zavisnosti kako bi razvila kapacitete neophodne za samostalan život i rad dobro “oznoji” lice svakog posvećenog roditelja, kao i naporan rad kojim se izdržava porodica. Videli smo koliko je teško i komplikovano naučiti zrelo voleti, a tome ćemo pridotati i teškoće i komplikacije ovladavanja sposobnošću zrelog rada. Ne zato što smo pakosni ili zato što želimo da te ljudske sposobnosti prikažemo težima nego što jesu, već zato što je to čovekova sudbina i zato što nema druge no da se tim sposobnostima ovlada, uprkos bolu razvoja, ako želimo mentalno zdravlje koje odlikuje odraslu individuu. “Nema odmora dok traje obnova”. Nije baš iz Biblije, ali odgovara stanju čovekove egzistencije, jer razvoj je celoživotni proces, “krst” koji mora da nosi.

Ta ocena rada kao nečega što je naporno i teško nije ograničena samo na Bibliju, već je nešto što možemo sresti u svakodnevnim opažanjima ljudi. Zadovoljstvo u radu, uživanje u nekim radnim aktivnostima, smatra se srećom, ali i nečim što retko ko postiže. U svakom radu, pa i onom ispunjavajućem, postoje i aktivnosti koje pružaju zadovoljstvo, ali i mnoge koje se doživljavaju kao teške, dosadne, naporne…ali su sastavni deo rada. Rad uključuje i dužnosti, nešto što se mora uraditi, a naši instinkti nisu dovoljni da obezbede sve što je potrebno kako bismo obavili taj posao. Odrasla osoba mora da radi kako bi došla do onoga što želi i što joj je potrebno za život (Ili da nađe “sponzora” koji bi nastavio roditeljsku funkciju, da parazitira na nekome).

U detinjstvu, kroz dug period zavisnosti, ono što nam je potrebno za zadovoljenje potreba dobijamo od roditelja. Na taj način ljudska mladunčad ne obavljaju prirodan sled događaja: glad-potraga za hranom-zadovoljenje potrebe i zadovoljstvo. Šta se događa sa energijom povezanom sa tim aktivnostima i sa tim potencijalima deteta koji se ne koriste. Kako se oni razvijaju i prerastaju u kapacitet za rad?

Tri principa aktivnosti: igra, učenje, rad

Kod deteta, te neiskorišćene instiktualne energije napajaju ego, postaju njegov deo i podvrgavaju se deseksualizaciji, sublimaciji, deagresivizaciji, to jest neutralizaciji, kako bi postale upotrebljive za ljudski rad. One prvo nalaze svoja ispoljavanja kroz centralnu aktivnosti detinjstva – igru. Igri koju pokreću instiktualni porivi ne treba druga motivacija. Ona se izvodi zbog zadovoljstva, libidinalnog zadovoljstva, oslobađanjem tenzije koju produkuju komponente instikata, i zbog zadovoljstva u rešavanju problema ili konflikata.

Međutim, bezbrižnost detinjstva nije baš tako bezbrižna. Zamagljena je oblacima zadataka koje deca treba da ispune kako bi zadržala roditeljsku ljubav i brigu. Moraju da se podrede izvesnim navikama, čistoći, da nauče manire lepog ponašanja, da modifikuju seksualne impulse, da se ponašaju civilizovano, da budu dobra deca. Da bi to postigla, mehanizmi inhibicije cilja, sublimacija, neutralizacija, identifikacija…moraju da se dopune novim mehanizmom kojim se delovi nepotrebne, ili pre uznemiravajuće agresije (primarne i sekundarne) okreću ka unutra, usmeravaju prema manifestacijama nagonskih telesnih funkcija, i menjaju ih u Ego sintone (prihvatljive Egu) rutinske aktivnosti. U ranom detinjstvu taj strah od gubljenja ljubavi i pažnje pokreće takvo okretanje agresije ka unutra i, nakon završetka Edipalnog konflikta i uspostavljanja Super ega, ti mehanizmi postaju interanalizovani i funkcionišu nezavisno. Agresija se okreće ka unutra i pretvara se u savest koja preti nedozvoljenim impulsima. Ako popusti sopstvenim impulsima koje njegova savest (Super ego) smatra lošim, dete može izgubiti “ljubav svoje savesti”- samopoštovanje ili osuditi sebe, osećati samoprezir, stid ili strah.

Mehanizmi igre i adaptiranih telesnih funkcija se koriste u centralnoj aktivnosti perioda latencije - učenju. Učenje je odgovor na snažan instiktivni poriv – da se unese u sebe, ovlada, istraži i upozna, i razvija se iz igre. I kod učenja se dešava slično što i kod sticanja navika i modifikacija instiktualnog načina zadovoljavanja potreba. Jedan veći deo tih instiktivnih energija se koristi za formiranje Ego strukture obezbeđujući Egu energiju koju on onda koristi u svojim aktivnostima, a druge deo, predominantno agresivan, ide u Super ego koji deluje protiv Ega kao dinamička sila. Odnos između ta dva mehanizma nam može pomoći da razumemo centralnu aktivnost odraslih - rad. Ono što su pre bile arhaične pregenitalne instiktivne potrebe u detinjstvu, koje nisu bile vezane za aktivnosti samozaštite (održanje), sada će biti iskorišćene kao produktivne energije van situacija u kojima čovek radi da bi obezbedio preživljavanje. U detinjstvu su te energije transformisane u vešte Ego aktivnosti i korišćene u igri i učenju, gradeći, za upotrebu u kasnijem životu odrasle osobe, snagu Ega da se suoči sa zahtevima civilizacije. Iste libidinalne i agresivne snage će se, kod odrasle osobe, koristiti za nošenje sa sredinom ili za njeno kontrolisanje, da bi se iz nje dobilo ono što je čoveku potrebno za preživljavanje i zadovoljstvo. Agresija, koja u civilizovanom načinu življenja ne može da nađe dovoljno kanala za pražnjenje, postaje internalizovana i iskorišćena od strane super ega (savesti) da natera Ego da napregne sve svoje instiktualne resurse i podvrgne se naporima i dosadi (da radi i ono što mu ne pričinjava zadovoljstvo). Ta internalizovana agresija je uslov bez kojega se ne može da bi se održao rad, a time i samozaštita i preživljavanje.

Sudeći po ovom gledištu koje zastupa Barbara Lantos (a koje je, zapravo, u skladu sa Frojdovim) zadovoljstvo nije krajnji motiv rada. Najjači motiv je samozaštita, ne u smislu direktnog zadovoljenja nagona za preživljavanjem, već modifikovanog inteligencijom i svesnošću. Ono što se oseća kao potreba da se radi je glas Super ega, koji je predstavnik i unutrašnja reprezentacija roditelja. To ne znači da rad nije i izvor zadovoljstva. Ali, to zadovoljstvo proističe iz oslobađanja tenzije koje dolazi zbog uspostavljanja harmonije između ega i super ega (slično kao kod deteta - “bio sam dobar, dobro sam uradio nešto, i mama i tata me opet vole, znači siguran sam”), kada se rad obavi dobro pod pritiskom Super ega. Što se rad bolje obavlja, veštije, dobrovoljnije, manje pritiska Super ego mora da vrši, i javlja se zadovoljstvo u radu (“dobar sam i kad me ne teraju”). Voljno povinovanje (“kad se mora, nije teško”) naporu i dosadi, u svrhu samoočuvanja, i prihvatanje principa rada kao usmeravajućeg motiva u njegovim aktivnostima, to je poseban kapacitet Ega odrasle osobe, koji se postiže dugotrajnim i napornim razvojem. Nije objekt ili veština ono što razlikuje rad od igre, već uloga Super ega, koja menja aktivnost igre u aktivnost rada.

Čovek može uživati i u aktivnostima koje nisu vezane za samoočuvanje i zahteve super ega. Lantos takva zadovoljstva povezuje sa Frojdovim (1905) pojmom autoerotizam. Svaki organ je jedna erogena zona, i svaka funkcija je udružena sa autoerotičkim zadovoljstvom. Kao kad dete uživa da sisa onda kada ne zadovoljava potrebu za hranom. Detetovo učenje da hoda nam pokazuje kako je jedna od najvažnijih ego funkcija originalno igra, kod koje dominira autoerotizam. Smisao hodanja kao ego funkcije, međutim, prepoznaje se tek u zadovoljstvu koje dete ima kada dosegne neki cilj, što je zadovoljstvo drugačije od onog autoerotičnog (zadovoljstva u samom hodanju). Kod odrasle osobe hodanje uglavnom služi tome da stigne na neko odredište, dok hodnje iz zadovoljstva igra minornu ulogu. Rad odraslih se ne obavlja zbog same aktivnosti, već ima neku drugu svrhu. Gratifikacija je van same aktivnosti.

Kod dece možemo videti aktivnosti koje su čisto autoerotičke, gde objekt nije bitan (na primer, kad se malo dete igra svojim rukama, bez ikakvog sadržaja, smejući se i uživajući u samoj aktivnosti. Kod odraslih je takva autoerotička aktivnost pušenje.). Druga vrsta igara kod dece se može smatrati kao zadovoljstvo koje proističe iz pražnjenja nekih komponenti instikata. To je najvažniji deo dečijih aktivnosti koje počinju negde u drugoj godini života, i služe da se odigra, na imitativan način, kroz identifikaciju, sve što je povezano sa instiktima deteta. To su igre u kojima dete reprodukuje događaje iz svakodnevnog života (igranje doktora, scena sa ulice, pravljenje ili uništavanje nečega...) Za razliku od autoerotičkih igara, sve te igre imaju objekte i sadržaj. Manifestni sadržaj igre često pokriva latentni, nesvesni sadržaj koji se odigrava kroz igru. Osnovna karakteristika i autoerotičkih i objektnih igara je da su one zadovoljstvo po sebi i da nemaju drugu svrhu od instiktualnih gratifikacija. Možemo reći da pregenitalna organizacija seksualnih instikata ima svoju paralelu u organizaciji ego aktivnosti na igru. Ego odraslih ljudi koji je organizovan oko pregenitalnih potreba je ego deteta koje bi samo da se igra i zadovoljava sopstvene potrebe. Sa razvojem seksualnosti i ulaskom u genitalnu fazu razvoja dolazi i do većeg usmeravanja deteta ka spoljašnjoj stvarnosti. Sposobnosti koje su se razvile za vreme perioda igranja kao slučajni nuzproizvod sada se voljno treniraju da bi se ispunio neki zadatak vezan za takmičenje sa drugima ili za istraživanje. Znanja koja su u pregenitalnoj fazi sakupljana slučajno, sada se sakupljaju sistematski i kroz trud, čak i na štetu principa zadovoljstva. Školsko dete mora da prihvati i stvarnost koja ne donosi samo zadovoljstvo. Učenje se ne odvija samo zbog zadovoljstva, već zbog svrhe kojoj služi, zbog nekog cilja koji je, u suštini, unošenje znanja iz spoljašnjeg sveta kako bi se detetov ego proširio, ojačao i pripremio se za ulaženje u proces rada i njegovu svrhu-nezavisno samoodržanje. Period latencije u razvoju seksualnog instikta ima svoju paralelu u organizaciji ega oko učenja.

Međutim, koliko god naporno bilo, učenje još uvek nije rad. Učiti znači unositi spoljašnji svet. Raditi efikasno je aktivan napor Ega, koji je osnažen u periodu učenja, da dobije od spoljašnjeg sveta ono što mu je potrebno za samoodržanje. Kroz period učenja dete se razvija u odraslu osobu koja radi da bi živela. Takav razvoj je karakterističan za ljudska bića, što je nova karakteristika u životinjskom carstvu. Za životinje je aktivnost traženja hrane, sama po sebi, zadovoljstvo (setimo se mačke kad lovi miša), dok čovek, da bi obezbedio potrepštine za svoj život, mora da čini mnogo toga što mu nije prijatno. Životnje nemaju period latencije, niti suštinske promene u Ego aktivnostima. Životinjske bebe uče da trče, skaču, love...na isti način na koji to čini i odrasla životinja da bi došla do hrane. Čovek, pak, mora da promeni načine zadovoljavanja svojih instikata i organizaciju ega da bi obavljao svoj rad. U isto vreme kada se pregenitalni seksualni impulsi objedinjavaju u genitalni primat i ego aktivnosti se objedinjavaju u princip rada. Genitalna organizacija seksualnog instikta ima svoju paralelu u radnoj organizaciji ega. Genitalni primat ima svoju paralelu u radnom primatu. Potreba za prokreacijom-stvaranjem potomstva udružuje se sa potrebom za kreacijom kroz proces rada i dolazi do podstičućeg međusobnog uticaja. Zdrav seksualni život podstiče uživanje u radu i obrnuto.

Dakle, izdvojili smo tri principa aktivnosti: princip igre, princip učenja i princip rada. Princip igre znači da se ono što se radi radi za „svoju dušu“, zbog autoerotičnog zadovoljstva u aktivnosti, dok princip rada znači da se akcija ne preduzima zbog sebe same, već iz drugog razloga, da služi svrsi samoočuvanja. Između ova dva principa je princip učenja, koji podrazumeva aktivnosti koje ne služe samoočuvanju direktno, ali služe razvoju sposobnosti za taj cilj.

I odrasla osoba ima aktivnosti u koje može da uloži puno energije i napora, kao što su sport, hobiji, uživanje u umetnosti, putovanjima...koje se obavljaju sa osnovnom svrhom dobijanja zadovoljstva. One su pod uticajem principa igre. Energije koja osobu pokreću na uživanje u kretanju, igranju, radoznalosti... su pregenitalne energije. Nije napor ono što razlikuje te aktivnosti od rada, već svrha aktivnosti.

Da dodamo još i to da ne treba shvatiti kako je rad usmeren jedino na lično samoočuvanje, već i na očuvanje dece, porodice, grupe ili čovečanstva u celini. Ljudska bića čeznu za radom čak i kada nema finansijske potrebe za tim. I u takvim situacijama često traže neki dobrotvorni rad, nešto što se smatra korisnim za društvo. Ne retko viđamo ljude koji nisu prinuđeni da rade kako pate od besmisla, dosade i nedostatka poverenja u sopstvene snage (poznat je primer dece bogatih roditelja). Osećanje slobode, nezavisnosti i sigurnosti zavisi od sposobnosti da se lična egzistencija obezbedi sopstvenim postignućima. Ako se dinamička sila instikta za samoočuvanjem ne transformiše u rad, okrenuće se u strah. Oslobađanje od straha je posledica i prirodna i suštinska funkcija rada. Kroz razvijanje principa rada osoba razrešava osnovnu dilemu ambivalencije o kojoj smo ranije govorili: živeti na svoj ili na tuđ račun. Razvija se od parazita u samostalnu individuu.

Sve su svemu, ovaj pogled vidi rad kao “moranje” koje čovek podnosi dobrovoljno, u svrhu smoodržanja, na šta ga pritiska savest (Super-ego-internalizovani roditelji, agresija okrenuta prema sebi, pretvorena u zahteve). Dobrovoljno pristajanje na to olakšava stvari (kad se mora, nije teško) i dovodi do harmonije između Super ega i ega, što donosi zadovoljstvo u radu (dobar sam, uradio sam kako treba, voleće me moj super-ego-ili mama i tata koje on predstavlja.) Na taj način se dete, kroz zadovoljavanje zahteva roditelja za civilizovanjem, da bi održalo njihovu ljubav i pažnju, priprema za rad kao odrasla osoba. Sigurno da ima toga i da je super ega sastavni deo kapaciteta za rad. Ali, da li je to sve? Da li ovaj proces nudi potpuno razumevanje razvoja kapaciteta za rad? Različite psihoanalitičke škole, i različiti autori, nude i nešto drugačija objašnjenja, ne negirajući ovakva kakva je dala Barbara Lantos u skladu sa Frojdovom teorijom nagona.

Princip rada-instikt za ovladavanjem

Hendrick (1943), na primer, smatra da princip zadovoljstva i princip realnosti, kako ih je Frojda definisao, kao neposredni i odloženi odgovor na potrebe za senzalnim zadovoljstvom, nisu dovoljni za razmevanje kapaciteta za rad. On sugeriše da rad nije primarno motivisan seksualnim potrebama ili asociranom agresijom (okrenutom unutra u obliku super ega koji prisiljava ego da radi), već potrebom za efikasnom upotrebom muskularnih i intelektualnih oruđa, bez obzira koju sekundarnu potrebu, samozaštitu, agresivnost, ili seksualnost, obavljanje rada može takođe da zadovolji.

Tu tezu naziva “princip rada”, princip po kome primarno zadovoljstvo proističe iz efikasne upotrebe centralnog nervnog sistema za izvođenje dobro integrisanih ego funkcija koje omogućavaju individui da kontroliše ili menja okolinu, a pokreće ih „instikt za ovladavanjem“ ili „ovladavajući instinkt“ (Hendrick, 1942).

Princip zadovoljstva (čoveka primarno pokreće potreba za zadovoljstvom i izbegavanjem bola) je, kaže Hendrick, sam po sebi značajna primena dugotrajne filozofske dokrine “hedonizma” na činjenice opšte psihologije, a posebno one otkrivene psihoanalitički metodom. Neophodne modifikaciju su više puta sugerisane od samog Frojda. On je istakao da je princip realnosti bitna novina, ali ga je smatrao modifikacijom principa zadovoljstva u odlaganju ili menjanju načina zadovoljavanja da bi se izbegao bol u budućnosti (I princip realnosti teži zadovoljstvu, ali odlaže zadovoljstvo i menja načine zadovoljavanja kako bi se izbegle moguće štete po osobu ili bol u budućnosti). Radikalnija modifikacija je teorija repeticije kompulsije (prisile ponavljanja), čije je manifestacije Frojd (1922) smatrao dokazom neuniverzalnosti principa zadovoljstva i pokazateljem instikta smrti. Prisile ponavljanja neprijatnih iskustava, trauma, vraćanja na bolne situacije, svakako se ne mogu objasniti težnjom za zadovoljstvom. Ali, da li se mogu i moraju objasniti instinktom smrti, kako je to učinio Frojd.

Hendrick daje drugačije objašnjenje. On se potpuno slaže sa opštom tezom principa zadovoljstva da individua teži, svesno ili nesvesno, da dobije maksimalno zadovoljstvo i minimlni bol, kao i sa biloškom interpretacijom zadovoljstva kao oslobađanja tenzije produkovane biološkim potrebama nazvanim instinkti. Ne dovodi u pitanje ni vrednost principa koji je interpretiran u terminima teorije libida za generalizovanje i objašnjavanje onih činjenica neurotične i normalne psihologije na kojoj je originalno baziran. Ali, savremene studije ega postavljaju probleme koji se ne mogu tako zadovoljavajuće interpretirati kao zadovoljstvo definisano samo u terminima libida. Hendrick i prisile ponavljanja objašnjava na drugačiji način - kao potrebu ponavljanja radi ovladavanja. Osoba ponavlja traumatična iskustva da bi ovladala njima i razvila određenu ego funkciju-sposobnost.

Hendrick razmatra izvesne kliničke probleme čije proučavanje ga je dovelo do formulacije “principa rada”. Njegova polazna tačka je zapažanje da psihoze, i izvesni karakterni problem tesno povezani sa njima (na primer šizoidni, paranoidni i pasivno feminini karakter) ne mogu biti adekvatno opisani poznatim terminima konflikta, represije i odbrana od kastracione anksioznosti i gubitka ljubavi, koji su bili dovoljni za generalizacije psihoneurotičnih problema. Ovakve ličnosti pokazuju upadljiv primarni neuspeh u jednoj ili više integrisanih funkcija koje se obično smatraju ekspresijom ego organizacije. Postoji upadljiva evidencija da su neke esencijalne funkcije, kao što su potiskivanje infantilnih fantazija, proces testiranja realnosti ili socijalno samopotvrđivanje, oštećene. On zato predlaže da se takvi problemi ličnosti drugačijeg tipa nazivaju “neuroze ego deficita”. (Hendrick,1936). Osnova problema kod takvih ličnosti nije u konfliktu Super ega i ega, već u nerazvijenosti Ego funkcija. Ti zaključci, kaže Hendrick, da neki ozbiljni problem ličnosti rezultiraju iz deficita ego funkcija, suočavaju nas sa bitnom činjenicom da je psihoanaliza zanemarila studije dva široka domena ego psihologije, studije onih ego funkcija koje nisu primarno odbrane od neprijatnih iskustava i, drugo, ontogenezu tih izvršnih funkcija.

Sam rad ostaje izazovan problem. Pošto je kapacitet za rad očigledno najvažniji rezultat normalne ego organizacije, njegov esencijalni doprinos biološkom opstanku, njegova korist individui i društvu, uzeta je, manje više, zdravo za gotovo kada nema patologije. Rad je bio prirodno prihvaćen od analitičara kao esencijalna funkcija, ali je generalno smatrana vrstom funkcije koja se podrazumeva i koja se automatski restauriše kada se neuroza uspešno tretira, pre nego kao funkcija koja može sama biti predmet intenzivne psihološke analize. Tako je, koncentrisana na proučavanje mehanizama odbrane, anksioznosti i super ega, psihoanaliza gotovo kompletno zanemarila proučavanje primarnih funkcija ega, definisanih kao organizacija integrisanih funkcija kojima opažamo, procenjujem okolinu i manipulišemo njom. Štaviše, suprotno ekstenzivnim studijama i formulacijama o razvoju seksualnosti i super ega, razvoj ega, ili čak očigledne ideje da zreli ego rezultira iz ontogenetičkog procesa, retko su bile usputno dodirnute od strane analitičara. Rezultat je bilo to da je teorija detinjstva izdvojena isključivo iz znanja o ranim senzualnim iskustvima, objektnim relacijama, i anksioznostima i fantazijama, i zato je neuspela u mnogim značajnim načinima da opiše dete onakvo kavo jeste.

Ali, izvršne funkcije zrelog ega su, po definiciji, visoko integrisane manifestacije preceptualnih, kognitivnih i muskularnih iskustava, ukratko, psihološke i bihejviorlne manifestacije centralnog nervnog sistema, i očigledno je da se one moraju razviti iz onih jednostavnih formi senzornog iskustva i muskularnih adaptacija deteta koje su proučavane od strane razvojnih psihologa. Te prethodnike izvršnih funkcija zrelog ega (kao što su infantilna upotreba očiju, prstiju, ruku i lokomotornog aparata, fonacija i sl.) Hendrick naziva parcijalnim ego funkcijama. Praktikovanje tih parcijalnih funkcija obezbeđuju ona oruđa za uticaj i kontrolu spoljašnjeg sveta koju mi zovemo rad.

Hendrick (1942) uvodi „instikt za ovladavanjem“ ili „ovladavajući instinkt“ koji smatra instinktom, psihoanalitički definisanim kao biološkim izvorom tenzije koji utiče na specifični obrazac akcije. Ali, cilj instikta da se ovlada je konačan, jer se on razlikuje od sadizma ili bilo bilo koje drugog seksualnog ili seksualizovanog instinkta; njegov cilj je da kontroliše ili menja deo okoline, neku ego-otuđenu situaciju, da veštom upotrebom percepcije, intelektualnih i motornih tehnika kontroliše ili menja deo sredine. To je poriv usmeren na integraciju i vešto izvođenje, i zato je on podsticaj za razvoj i uvežbavanje ego funkcija koje su mentalno i emocionalno doživljene kao potreba da se izvodi rad efikasno. Radno zadovoljstvo je, zato, ekspresija instinkta za ovladavanjem (a ne autoerotizam), i postiže se veštom upotrebom centralnog nervnog sistema, dok je afekt koji karakteriše seksualno zadovoljstvo primarno pražnjenje tenzije autonomnog nervnog sistema. Hendrickova teza vezana za zadovoljstvo u radu je da se kroz rad dobija zadovoljstvo efektivnim korišćenjem psiholoških i motornih instrumenata koji obezbeđuju ovladavanje okolinom.

Rad i princip realnosti:

           Površno razmatranje principa rada može sugerisati da on nije ništa više od preformulacije principa realnosti. Hendrick u njemu vidi više od površne zamene. Uslov bez kojega se ne može kod oba principa je efektivno testiranje realnosti; jednostavan princip zadovoljstva je, kao posledica, modifikovan ili negiran. Tako dijabetičar na dijeti koji jede kutiju slatkiša jasno postupa u skladu sa nemodifikovanim principom zadovoljstva; zadovoljstvo potrebe za slatkim nije nenormalno samo po sebi, ali se inteligentni dijabetičar koji zadovoljava tu potrebu slobodno, ponaša kao dete. Dijabetičar koji striktno ograničava slatkiše očigledno postupa zrelije, jer modifikuje pritisak principa zadovoljstva da bi izbegao ugrožavajuće posledice njegovog zadovoljavanja. Takvo ponašanje je potpuno u skladu sa principom realnosti kako ga je definisao Frojd, odbijanjem ili odlaganjem instiktualnog cilja kako bi se izbegla patnja u budućnosti. Ispunjavanje principa realnosti je važna ego funkcija, ali je ona, bazično, odbrambeni mehanizam; u primeru dijabetičara, voljna inhibicija koja služi da se izbegne opasnost.

Princip rada, kao što je gore definisan, je nešto drugo. On nije primarno privremena negacija instinkta. On je zadovoljenje instinkta za dobro organizovanom aktivnošću. Tako dijabetičar koji kontroliše svoju dijetu normalno reaguje inhibicijom u skladu sa principom realnosti; ali zadovoljava i princip rada, jer dijabetes stvara dodatnu, iako nužnu, prepreku njegovoj funkciji. Ako je depriviran, to mu otežava da radi. Tako princip realnosti služi primarno defanzivnoj organizaciji ega, dok princip rada služi izvršnoj organizaciji. Oni obično nadopunjuju jedan drugog, ali u slučaju kao kod dijabetičara mogu biti i u ozbiljnom konfliktu, iz kojega patnja koja rezultira iz deprivacije šećera može da utiče na kapacitet za rad.

Sledi da princip realnosti, kako ga je Frojd opisao, služi da osigura maksimalno libidinalno zadovoljstvo (uključujući i sadističko) sa minimumom patnje, dok je princip rada primarno u službi instinkta ovladavanja, i njegovo zadovoljenje zavisi od efikasnosti intelektualnog i motornog aparata u izvođenju korisnih zadataka.

Sublimacija i princip rada

Iako je psihoanaliza uvek smatrala kapacitet za rad bitnim znakom mentalnog zdravlja, kaže Hendrick, nikako nije bilo opšte prepoznato radno zadovoljstvo kao primarna psihološka motivacija. Možda je to posledica prepoznavanja važne činjenice da postoji sublimacija, i ponavljanih demonstracija da rad, najtransparentnije umetnički rad, obezbeđuje zadovoljenje nesvesnih seksualnih i agresivnih fantazija. Princip rada nije kontradikcija toj često demonstriranoj činjenici, ali postavlja pitanje da li je sublimacija, sama po sebi, sveobuhvatan izraz za totalno iskustvo. Da li je uživanje u radu uvek i samo uspešna sublimacija seksualnosti i agresivnosti, pražnjenje ovih potreba na društveno prihvatljive načine? Hendrick predlaže uverenje da su ego organizacije koje funkcionišu kao rad primarno u službi potrebe da se izvodi efikasno. Ali da su takve organizacije generalno, i možda uvek, iskorišćene konkurentno i za pražnjenje viška libidinalne tenzije. Zadovoljstvo radom i libidinalno zadovoljstvo obično koincidiraju, i njihov relativni značaj varira sa različitim vrstama rada. Generalno, libidinalno zadovoljstvo u radu je predominantno u adolescentnim aktivnostima, nasuprot većem zadovoljstvu u efektivnom izvođenju koji karakteriše zrelost.

Empirijsku osnovu za ovu izjavu on ilustruje kroz poređenje diletanta i uspešnog umetnika: diletant često postiže estetsko libidinalno iskustvo sa malo napora, ali ne proširuje rad na ovladavenje tehnikom. Profesionalni umetnik može, a često to i čini, da žrtvuje to iskustvo da bi zadovoljio svoju potrebu za ovladavanjem tehnikom, ali dobija iskustvo pune iskorišćenosti tih potencijala za izvođenje. U umetnosti diletanta dominira princip zadovoljstva, dok u umetnosti profesionalnog umetnika princip rada. Ta razlika u proporciji libidinalnog zadovoljstva i zadovoljstva rada u različitim slučajevima umetničkog izvođenja je jasna svakom kliničaru kroz njegove opservacije diletantske umetnosti kao zadnje nade za dobijanje zadovoljstva kod nekih socijalno maladaptiranih ljudi. Hendrick zaključuje da zadovoljstvo u radu često ishod zadovoljenja “potrebe za ovladavanjem”, i da ne mora da bude sublimacija seksualnih ili agresivnih potreba.

Rad kao reakciona formacija

Zato što reakcione formacije često proizvode izvesne tipove korisnog napora, one su povezane sa problemima sublimacije, ali je njihova diferencijacija od rada daleko jednostavnija. Reakcione formacije su takvi stavovi koji su determinisani potrebom da se negira neki neprihvatljivi latentni impuls i da se dela kao da on ne postoji (okretanje u suprotno), dok sublimacija koristi ego funkcije da bi postigla zamensko zadovoljstvo (ne potiskuje se nagonska potreba, ali se prvobitni cilj zamenjuje nekim društveno prihvatljivim). Reakciona formacija je, zato, primarno odbijanje-odbrambeni mehanizam (iako normalno korisna i esencijalna za socijalizovani život), dok sublimacija koristi kapacitet za rad za ispunjenje drugih potreba, i postiže se kroz libidinalno korišćenje izvršnih funkcija. Ništa manje fundamentalna nije ni razlika između mehanizama odbrane i izvršnih funkcija ega, a isto tako se često zanemaruje. Kapacitet za rad nije odbrambeni mehanizam od instikata (radim da bih, kroz rad, zadovoljio seksualne i agresivne impulse na prikriven i društveno prihvaćen način), već direktno zadovoljavanje instikta za ovladavanjem.

Rad i prisila ponavljanja

Potencijali principa rada za razjašnjavanje psihoanalitičkih problema su posebno evidentni kada razmatramo njegov odnos sa prisilom ponavljanja. Frojd (1922) je rekao da je teorija prisile ponavljanja njegov odgovor na problem da princip zadovoljstva i princip realnosti ne vrede za neke veoma važne psihološke činjenice. On je ilustrovao taj problem u transfernoj neurozi, traumatskoj neurozi, neurozi sudbine i primerima igre jednog deteta. Jasno je ustanovio da je prisila ponavljanja manifestovana u tim stanjima bazični atribut instikta koji produkuje ponavljanje izvesnih ponašanja i iskustava, nasuprot težnji ka zadovoljstvu. Hendrick dodaje da je svaka manifestacija tih poseda instinkta suočavanje sa tim da ego ne funkcioniše adekvatno. Kada su sredstva pražnjenja tenzije kroz neki prikladno integrisani akt dostupna, obejktivna i subjektivna evidencija prisile ponavljanja nestaje. Drugim rečima, libidinalni i agresivni instinkti su normalno subordinirani principu rada u smislu da prijatna zadovoljenja zavise od efektivne integracije, i samo kada je ego neadekvatan, kada nije u stanju da ovlada nekim problemom, javljaju se ponovo prisile ponavljanja (da bi ego naučio kako da reši problem, da ovlada situacijom).

U najranijim stadijumima razvoja, u prve dve godine života, dok se ovladava nekom funkcijom, prisila ponavljanja je normalna pojava, prisila da se praktikuje svaka senzorna i motorna funkcija kako postaje fiziološki izvodljiva, kao što je okularna fiksacija, prehenzija, fonacija, lokomocija…Sva ta ponavljanja koja dete izvodi pokazuju karakteristične osobenosti prisile ponavljanja. Ali, kada se ovlada bilo kojom motornom tehnikom, ponavljanje nestaje, i veština tada postaje dostupna za svrhe koje služe drugim ciljevima cele ličnosti. Te karakteristike nezrelih parcijalnih funkcija Hendrick naziva “stanja nenaučene funkcije”. Sve manifestacije prisile ponavljanja u kasnijim godinama predstavljaju regresiju na infantilni tip ego organizacije, povratak tih prisila da se ponavlja, koje su karakteristike “nenaučenih funkcija”. Tako svi psihoneurotični simptomi i karakterne crte manifestuju prisilu da se ponavlja i, radeći to, ne pokazuju samo instiktualnu potrebu, kao što je Frojd istakao, već takođe i funkcionalni defekt ega, neuspeh principa rada. Sličan pokazatelj regresije na stadijum “nenaučenih funkcija” pojavljuje se uvek kad je ego neadekvatan iz nekih razloga koji su van seksualnih konflikata.  

Tako neuspeh da se razviju izvesne esencijalne ego funkcije dovodi do prisilnih ponavljanja koja karakterišu i psihoze i neuroze ego deficita, kao i one koje su patološki nastale od traumatskih neuroza. Zato se puno razumevanje prisile ponavljanja može postići samo dopunjavanjem Frojdove interpretacije prisile ponavljanja, kao atributa instikta koji nije kompatibilan sa principom zadovoljstva, priznavanjem izvršnih funkcija ega i njihovog razvoja.

Ovakvo shvatanje, po kojem su neefikasnosti u kapacitetu za rad posledica ponavljanja “nenaučenih funkcija” više odgovara našem stanovištu, koje ćemo razraditi kasnije, da su nedostaci u razvoju kapacitetu za rad odraz nerazvijenosti bazičnih sposobnosti za obradu emocija o kojima smo govorili, a koje se mogu smatrati bazičnim izvršnim ego funkcijama.

Navešćemo i nekoliko Hendrick-ovih zaključaka vezanih za princip rada, jer će nam poslužiti kasnije za razmatranje uticaja bazičnih emocionalnih kompetencija na sposobnost za rad:

  1. Princip rada je formulisan kao potreba ljudskih bića za zadovoljstvom koje dobijaju od efektivne integracije neuromuskularnih i intelektualnih funkcija. Naglašeno je da, iako se generalno doživljava zajedno sa libidinalnim zadovoljstvom, radno zadovoljstvo nije primarno pomereno ili sublimirano senzualno zadovoljstvo.
  2. Preporučeno je da se radni princip smatra ekspresijom instinkta za ovladavanjem čiji su ciljevi kontrola ili menjanje sredinskih situacija kroz efektivni razvoj integrisanih intelektualnih i motornih funkcija. Ta hipoteza izgleda obezbeđuje adekvatnu teoriju o potrebu za integracijom koja nagoni na razvoj i upotrebu izvršnih funkcija ega, i time može da pojednostavi primenu teorije instinkta na ego psihologiju i patologiju.
  3. Prva objektivna evidencija principa rada uočena je u razvoju svake “parcijalne funkcije” za vreme detinjstva, kada se stereotipna ponavljanja funkcija zamene sposobnošću da se funkcija modifikuje efektivno i adaptira zadatku koji zadovoljava potrebu za ovladavanjem. Princip rada će zato biti smatran dokazom zrelosti ego funkcija, i prisila ponavljanja kao dokaz da ego funkcioniše neadekvatno za vešto obavljanje izvesnog zadatka.
  4. Ova razmatranja nas uvode u studije normalnih izvršnih funkcija, njihov razvoj i integraciju, i mogu da naglase da su takva proučavanja esencijalni dodaci analizi mehanizama odbrane. Ovakvo gledište ima prednost adekvatnog prepoznavanja uloge ego deficita u raznim kliničkim problemima, i njihovih ontogenetskih relacija sa nesavršenostima u razvoju ranog ega.

Videli smo, dakle, i nešto drugačije psihodinamsko viđenje u kojem se zadovoljstvo u radu i potreba za radom ne smatraju samo sublimacijama libida, rekacionim formacijama, odbranama od impulsa ili udovoljavanjima super egu i zadovoljstvom zbog “pomirenja” sa našom savešću, iako se ne negira značaj i tih motivacionih sila u radu.

Međutim, još smo na prava dva pitanja: šta je rad, i šta pokreće čoveka na rad. Rekli smo, usput, po nešto i o razvoju kapaciteta za rad, preko razvoja kapaciteta za igru, učenje, razvoj super ega, izvršnih Ego funkcija…Ali, ne i dovoljno. Sada ćemo se pozabaviti nekim poremećajima kapaciteta za rad, kako bismo napravili “šlagvort” za povezivanje kapaciteta za rad sa bazičnim sposobnostima za obradu emocija, kao što smo to učinili u analizi sposobnosti za ljubav.

Poremećaji kapaciteta za rad-konkretizam i ego deficit

Bez obzira na to odakle dolazi energija za rad i da li ga pokreće princip realnosti ili princip rada, rad je aktivnost koja dovodi do odloženog, pre nego do neposrednog zadovoljstva. To zahteva trening u razboritosti i odlučivanju o tome koji put i način sprovođenja aktivnosti će dati najbolje rezultate. Moraju se koristiti diskriminacija i prosuđivanje i, na osnovu toga, donositi odluke. Odlučivanje sadrži u sebi nesigurnost u mudrost odluka, i traži razvijen kapacitet da se toleriše neizvesnost i nesigurnost dok se čeka finalni ishod, i moguć neuspeh.

Ta nesigurnost ima poseban kvalitet. Korišćenje razboritosti zavisi od nesvesnog kao i od svesnog mentalnog funkcionisanja, od kapaciteta za sintezu nesvesnih ideja i intuicija i njihovo dovođenje u svest. Dok čekamo da vidimo koji su rezultati naših odluka u radu u našoj glavi se dešava „svašta“, odigravaju se svesni i racionalni procesi, logički zasnovana razmišljanja, ali i nesvesni procesi, fantazije, strahovi i anksioznosti. Zato nismo iznenađeni time što u srži te nesigurnosti leži anksioznost izazvana time što uspeh zavisi od usaglašenosti i dostupnosti nesvesnog mentalnog života. (Jaques, E. 1960). Često ljudi u radu osećaju napetost dok čekaju da vide rezultate svog rada koju ne mogu racionalno da objasne („Ne razumem zašto sam tako nervozan oko rezultata tog posla...objektivno, ništa strašno ne može da se desi, ali ja sam veoma uznemiren...kao da mi preti ne znam šta...“). Opasnost je skrivena u nesvesnim tumačenjima neuspeha, povezivanjem neuspeha sa nečim drugim, nekom drugom opasnošću koje nismo svesni (neuspeh može biti nesvesno povezan sa gubitkom objekta, gubitkom ljubavi, gubitkom sopstvene vrednosti, kastracijom, smrću...).

Govoreći o poremećajima kapaciteta za rad Jaques (1960) izdvaja dve komponente rada: prva komponenta je propisani sadržaj - zakoni, običaji, resursi, instrukcije, pravila i norme i materijalna ograničenja - to je komponenta u kojoj nema prostora za slobodu izbora, već predstavljaju okvir u kojem se rad odvija i u čijim granicama su mogući izbori. Drugu komponentu, predstavljaju svi oni sadržaji procesa rada u kojima postoji sloboda izbora, procenjivanje, razboritost i odlučivanje. Ono što se u radu doživljava kao psihički napor je upravo intenzitet ili težina odgovornosti koja je povezana sa aspektom rada u kojoj postoji sloboda izbora. Usklađivanje sa pravilima i regulativama i drugim propisanim aspektima rada zahteva znanje. To ili znate, ili ne znate da radite. Ali, taj aspekt ne zahteva psihički napor promućurnosti, razboritosti i odlučivanja, sa kojima je povezana i anksioznost.

Težina ili nivo odgovornosti je objektivno merljiv u smislu maksimalnog perioda vremena tokom kojega osoba samostalno mora da radi po sopstvenom nahođenju, da procenjuje i odlučuje. Što je duži taj period vremena, to je više nesvesnog materijala koji treba da se osvesti, duže se mora tolerisati neizvesnost finalnog ishoda i anskioznost vezana za rad po sopstvenom nahođenju, samostalne procene i odluke. Ukratko, što je duži put ka zadovoljenju izabranom u skladu sa principom realnosti, veći je doživljaj psihičkog napora u radu.

Jacques daje sledeću definiciju rada: „Rad je preduzimanje odgovornosti (procene, samostalnog nahođenja, odlučivanja) u okviru spolja propisanih uslova, da bi se ostvario neki cilj koji može biti testiran u realnosti, i kontinuirano prorađivanje anksioznosti koja kroz rad nastaje.

Kapacitet za rad zavisi od usaglašenosti nesvesnog i svesnog, i od integrisanosti i snage ega da održi svoje funkcije kad je suočen sa anksioznošću i neizvesnošću, da održi princip realnosti i uloži napor da osvesti nesvesno (nesvesne aspekte procesa rada). Najveći problemi u kapacitetu za rad povezani su upravo sa tim periodima kada rad zahteva odlučivanje i odgovornost, kada se čekaju rezultati rada, i kada nesvesni sadržaji sa kojima se povezuju potencijalni uspeh ili neuspeh izazivaju veliku anksioznost koju Ego ne može da osvesti i proradi.

Osnovne komponente u mentalnoj aktivnosti

           

Rad nikada nije jednostavan proces srtemljenja prema spoljašnjem cilju. Pored težnje ka spoljašnjem cilju, uvek postoji i odnos sa ciljem koji je doživljen kao simbol. Cilj koji čovek želi da postigne za njega uvek ima i neko simboličko značenje, predstavlja nešto za tu osobu. Postići nešto, na primer uspeh u poslu, ne znači samo ostvarenje tog konretnog cilja. Uspeh može biti simbol potencije, samostalnosti, pobede na Edipalnim rivalom...U tom simboličkom predstavljanju cilja Jacques vidi jedan od uzroka poremećaja u kapacitetu za rad koji naziva „konkretizmom“.

Da razjasnimo malo taj pojam. Opažajući nešto, čovek ne stvara sliku toga što opaža samo na osnovu onoga što primaju njegova čula, već te sadržaja uklapa u neke stare „fioke“, asimilacione šeme, pretohodna iskustva...povezuje te nove sadržaje sa nekim svojim simbolima, mentalnim reprezentacijama...sa onim što sadržaj koji opaža znači „za njega“. Opažanje nekog objekta (predmeta, pojave, osobe...) je određeno međudejstvom onoga što opažamo čulima i dva tipa simboličkih sadržaja koje su različiti autori različito nazivali. Na primer, Segal (1957) je jedan tip simboličkih sadržaja nazivala simboli, a drugi simbolske jednakosti, dok je Jones (1948) prvi tip simboličkih aktivnosti nazivao simboli, a drugi pravi simboli. Bitna razlika između te dve vrste simboličkog sadržaja, centralni faktor razlike između njih je stepen sjedinjenosti simbola, i stepen u kojem on koegzistira sa objektom ili ga potpuno obihvata. Simbol bi trebalo da bude samo predstava za nešto i, kod pravih simbola, postoji svesnost o tome da simbol i ono što on predstavlja (objekt) nisu ista stvar. Veliki auto koji neko poseduje, na primer, može predstavljati simbol njegove potencije, ali auto nije isto što i seksualna potencija, već samo simbol (neki ljudi, kad im se neko „čukne“ auto, osećaju se „strašno“, kao da su kastrirani, da im je nestala moć-kao da simbol nije simbol, već ono što predstavlja). Stepen sjedinjenosti zavisi od karaktera procesa cepanja koji se dešava u formaciji simbola. Da bismo stvorili simbol koji predstavlja neki objekt (osobu, pojavu) potrebno je prvo da imamo celovit doživljaj tog objekta (celovitost objekta). Pre nego što dete spoji doživljaj objekta (majke) ono ima razdvojene pozitivne i negativne predstave o njoj („dobra vila“ i „veštica“, „dobra dojka-loša dojka“, ima „parcijalne objekte“, predstave koje sadrže samo određene aspekte objekta). Za takve parcijalne objekte dete ne može da stvori prave simbole, već samo ono što je Hana Segal nazvala „simbolske jednakosti“ - predstave koje su sjedinjene sa objektom, kao da su te predstave sam objekt. U takvim predstavama osoba može imati doživljaj da je neko ili nešto otelotvorenje dobra ili zla (ne simbol dorba ili zla, već original-sam parcijalni objekt).

Kada postoji snažno cepanje i fragmentacija objekta i selfa predominantne su sjedinjene (simbolske jednakosti), pre nego plastične formacije simbola (pravi simboli) (Klein, M. 1948a). Jacques pokazuje da je ova pretpostavka korisna i neophodna ne samo u razmatranju problema u radu, već u odnosu na sve mentalne procese, a posebno fundamentalni proces percepcije. Percepcija nekog objekta može biti u većoj ili manjoj meri „izvrnuta“ ili nerealna, u zavisnosti od toga koliko je opterećena tim nesvesnim značenjima ili simbolskim jednakostima. Percepcija nekog objekta je determinisana međudejstvom:

a) bitnog sadržaja percepcije, koji rezultira samim mentalnim perceptom objekta (onog što je objektivno dato, što primamo preko čula. „Vidimo svojim očima“, „čujemo svojim ušima“...)

b)simboličkim sadržajem, u kojem je objekt modifikovan projektivnom identifikacijom, rascepljenim delovima selfa i internalizovanih objektata koji su nesvesno opaženi kao da postoje u spoljašnjem objektu ili da su povezani sa njim, i objekta introjektovanog u modifikovanoj formi (u ono što vidimo projektujemo svoje nesvesne sadržaje, a zatim takav objekat unosimo u sebe, stvaramo nerealnu predstavu o njemu.)

c) onoga što Jacques naziva „sjedinjeni“, „konkretivni“ sadržaj, u kojem je objekt modifikovan eksplozivnom projekcijom u njega oštro rascepljenih i fragmentirnih internih objekata i delova selfa, gubi svoj sopstveni identitet i postaje sjedinjeni simbol (ili, u terminima Hane Sigal-simbolička jednakost)... On je tada snažno introjektovan i doživljen iznutra kao sjedinjena telesna forma u rascepljenom i fragmentiranom stanju unutar telesnog ega. Objekat time prestaje da bude „objektivno postojeći“, on je potpuno obojen unutrašnjim sadržajima, nerealno opažen, postao je isti kao naš simbolički sadržaj - „sjedinjen“ sa njim, „konkretizovan“.

Kada se ono što opažamo izjednači sa našim nesvesnim simboličkim sadržajem, mi spolja vidimo ono što je unutar nas, a ne stvarnost. Za čoveka spoljašnji objekti uvek imaju i neko simboličko značenje. Ali, postoji razlika između „pravih“ simbola, apstrakcija sa kojima pravimo asocijacije i „konkretizma“ u kojem relani objekt gubi svoje objektivno, nezavisno postojanje i pretvara se u ono što smo u njega projektovali (Nije isto da li je nekome učitelj, na primer, simbol oca, ili je doživljaj konkretnog učitelja potpuno sjedinjen sa doživljajem nekog odcepljenog aspekta konkretnog oca, recimo sa doživljajem očevog sadizma, rivalstva sa sinom i kastratorskih težnji, pa se učitelj, kao posebna osoba, više i ne doživljava nezavisno, već je simbol prerastao su simbolsku jednakost. Učitelj postaje otelotvorenje opasnog i zlog kastratora koji je učenika „uzeo na zub“ i želi da ga ponizi, kastira ili uništi)

Ta koncepcija „konkretizma“- sjedinjenosti objekta koji se opaža i simboličkog sadržaja, povezana je sa fenomenima sličnim onima koje opisuju Goldštajn pod naslovom konkretno nasuprot apstraktnom mišljenju (Goldstein, K. 1948) i Pijaže (Piaget, J. 2002) u poglavlju o sinkretizmu. Sinkretizam je način mišljenja i doživljavanja karakterističan za dete. Kod takvog mišljenja elementi neke misli se međusobno spajaju u jednu celinu, u kojoj je sve povezano i difuzno (opširno, razvučeno). Do takvog stapanja dolazi pod uticajem mašte i želja i nedovoljnog iskustva deteta. Dete je uvereno da je sve onako kako ono razume, pa se prema stvarnosti odnosi naivno i bez kritičkog percipiranja. Analiza stvarnosti zasnovana na objektivnim odnosima prostora, vremena i uzroka, kako ih shvataju odrasli, kod takvog načina mišljenja ne postoji. Za dete je svet obojen njegovim unutrašnjim sadržajima - svet je ono što zamisli da jeste. Na primer, mesec smatra svetiljkom, pa će pokušati da je ugasi duvanjem. Mesec nije simbol svetiljke, apstrakcija, već je opažanje meseca simbolska jednakost - on je isto što i svetiljka. Objekti su povezani subjektivnim vezama, a ne bilo čime što je njihovo objektivno svojstvo.

Tavke simbolske jednakosti, simboli koji nisu simboli, postoje i kod odraslih i mogu dovesti do ozbiljnih poremećaja u kapacitetu za rad. Zašto oni postoje kod odraslih? Jacques veruje da proces oštrog cepanja i fragmentacije, za kojim sledi eksplozivna projekcija i snažna introjekcija, sa pridruženom veoma konkretnom stapajućom formom identifikacije, nude objašnjenje dinamike ovakvih pojava. Zapravo, mogli bismo reći da Jacques razmatra poremećaje kapaciteta za rad koji nastaju kao posledica nedostatka celovitosti objekta, sposobnosti o kojoj smo govorili. Kada se objekt ne doživljava kao celina, onda se rascepljeni delovi doživljaja ekscesivno projektuju u njega, iskrivljuju ga projekcijom u „dobre“ i „loše“ parcijalne objekte, i gubi se kapacitet za realno opažanje koja je ključna za kapacitet za rad i ljubav.

Govorili smo o tome da je, razvojno, oštro cepanje sa fragmentacijom povezano sa najranijim fazama paranoidno šizoidne pozicije, gde je rudimentarni ego pod uticajem intenzivnih destruktivnih impulsa i instiktualne defuzije. Na tom stadijumu, uobičajeni spliting (razdvajanje dobra i zla, pozitivnih i negativnih aspekata objekta) ne uspeva kao ego odbrana, jer se intenzitet anksioznosti povećava zbog odcepljenih progoniteljskih primalnih objekata i zbog opasnosti od uništavanja idealizovanih odcepljenih objekata. Kao što je Klajn (1940) pokazala, oba aspekta odcepljenih primalnih objekata postaju doživljeni kao proganjajući, i doprinose neumoljivom kvalitetu primitivnog super ega. „Veštice“ prete uništenjem deteta, ili uništenjem „dobrih vila“ (dobrih unutrašnjih objekata) jer su one čisto zlo. Internailizovano „čisto dobro“ postaje nedostižni ego ideal, nešto što se mora ispuniti, biti takav, potpuno dobar, što postaje nerealni i progoniteljski zahtev od samog sebe.

Formiranje simbola sa umanjenim konkretizmom postaje moguće u prelaznom stadijumu između paranoidno šizoidne i depresivne pozicije. Ego, sa većom integracijom, postaje sposobniji da se nosi sa progoniteljskom anksioznošću sa manje oštrim cepanjem i manjom fragmentacijom. Rezultat je narastajuće poverenje u kapacitet da se dobri objekti drže odvojeni od loših. Rastući kapacitet da se umanji anksioznost formiranjem simbola povratno pojačava rađanje depresivne pozicije. Kontakt sa realnošću je ojačan, pojavljuje se veća realnost u percepciji, i detetu postaje dostupan čitav opseg odbrana, posebno reparacija i sublimacija i razvijenije korišćenje simbol formacije (Segal, H.1957). To se dešava zato što je simbol formacija uvek bazirana na izvesnom splitingu, zato što simboli teže da budu normativni-dobi ili loši.

            Upravo je koegzistencija i međupovezanost komponenti mentalne aktivnosti (ono što je objektivno dato, simboli i konkretivni elementi) ono što utiče na sposobnost za rad - relativni kvantitet, balans, i sadržaj tri komponente determiniše realizam, kreativnost, energiju, i direkciju rada, kao i stepen u kojem taj rad doprinosti psihičkoj integraciji. Ova formulacija se razlikuje od Hartmanove (1958) u kojoj on, definišući ono što on naziva Ego zonom oslobođenom od konflikta, piše „to predstavlja funkcije koje u bilo koje vreme sporovode svoje efekte izvan regiona mentalnih konflikata.“ Nasuprot Hartmanu, Jacques veruje da put od psihoanalize ka opštoj psihologiji ne može da se premosti bez uzimanja u obzir fundamentalne uloge konflikta u svakom mentalnom funkcionisanju. Mi, zapravo, ne opažamo ništa bez konflikta, bez uplitanja neke nesvesne borbe u opažanje objekta.

Proces rada

U razmatranju procesa rada Jacques uočava 6 glavnih stadijuma:

  1. Postizanje nekog cilja je započeto, i uspostavljena je relacija sa ciljem.
  2. Prikladan kvantitet mentalnog aparata mora biti usmeren na cilj.
  3. Mora se stvoriti i elaborirati integrativna mreža u okviru koje se rad organizuje.
  4. Koncentracija na zadatak, izdvajanje sadržaja onog područja uma koji se time bavi, i ispitivanje i traženje elemenata koji bi pomogli u rešavanju problema; procesi koje označava terminom analiza (lysis) i skeniranje.
  5. Prikupljanje, povezivanje i sinteza elemenata koji se uklapaju
  6. Odluka, pod kojom se podrazumeva preduzimanje akcije sa značajnim posvećivanjem resursa.

Proces rada koji opisuje odnosi se na međuigru mentalnih događaja između svesnih i nesvesnih područja uma. Stalno se smenjuje uticaj svesnih i nesvesnih kao figura i pozadina, ali ni jedan ni drugi proces nikada nije neaktivan. Iako izdvaja 6 stadijuma da bi analizirao proces, Jacques naglašava da su, u stvarnosti, različiti stadijumi u interakciji. Prva integrativna mreža može biti probna, kao hipoteza, ili samo nagoveštaj ili osećanje. Nedovoljno ili previše mentalnih kapaciteta može biti angažovano. Kako analiza i sinteza napreduju, i znanje se prikuplja, integrativna mreža se može modifikovati, manje ili više mentalnih kapaciteta se angažovati, libidinalna relacija sa ciljem se može izmeniti-ambivalencija i intenzitet libidinalne investicije raste ili se smanjuje kako se doživljava zadatak i susreće sa teškoćama. Prikazaćemo detaljnije ove procese koji se, prema Jacquesu, odvijaju u umu osobe dok radi, da bismo razumeli kakva sve ometanja mogu da nastanu u bilo kojoj od tih aktivnosti u procesu rada.

Povezanost sa ciljem

Jedan radni cilj (engl. objective) je objekt koji treba da nastane, objekt koji treba da se stvori, kreira. Za cilj se može raditi zbog unutrašnje potrebe i prisile, zbog lične satisfakcije koja se dobija, bez obzira na druge dobiti. To može biti i dodeljen zadatak koji je sastavni deo posla jedne osobe. Količina energije odvojene za zadatak će zavisiti i od želje da se postigne cilj i dobije prateća nagrada, i od simboličkog značenja cilja i pratećeg psihičkog zadovoljenja. Rad pruža najviše zadovoljstva kada su oba elementa konzistentna jedan sa drugim, i relativno neometena konkretizmom. Ako je depresivna pozicija dovoljno prorađena, simbolički sadržaj rada će biti povezan uglavnom sa reparacijom (simbolički će se cilj rada povezati nekim popravljenjem štete, vraćanjem nečega dobrog što je bilo ugroženo, sa potrebom da se nadoknadi šteta izazvana destruktivnim impulsima, da se repariraju dobri objekti...). Analitička literatura sadrži brojne primere u kojima cilj simbolički predstavlja kreiranje bebe i davanje života („Stvorio sam svoje čedo, svoj projekt, delo...dao sam mu život...“, „porodio se u kreativnim mukama stvaranja umetničkog dela...“). Na dubljem nivou, rad simbolizuje reparaciju, obnavljanje, i ponovnu kreaciju primarnog dobrog objekta, povratak dobrih impulsa i dobrih delova sebe (To je posebno vidljivo u humanitarnim aktivnostima, gde je rad usmeren na pomoć ugroženim grupama, osobama, na popravljanje štete koju je neko drugi izazvao, u poslovima restauratora, onih koji popravljaju pokvarene stvari, ili „pokvarene živote“ - kao što to čine psihoterapeuti...). Cilj rada je često prikladan da bude takav simbol, jer on postoji kao nešto parcijalno, nedovršeno, nešto što treba da bude kompletirano i oživljeno radom sa ljubavlju i brigom. U isto vreme, cilj je simbolički identifikovan sa dobrim objektom koji je predmet reparacije i obnavljanja, a loši objekti i loši impulsi i delovi selfa su simbolički identifikovani sa preprekama koje stoje na putu do cilja. Što je konzistentniji realni sadržaj rada sa nesvesnim simboličkim reparativnim aktivnostima, veća će biti ljubav za cilj („Ovim činim dobra dela, popravljam svet, ja sam dobar-volim da radim to što radim“)

Ako je raskorak između realističnih i simboličkih aspekata suviše veliki, dolazi do gubitka interesa ili mržnje i do nestajanja podsticaja za rad. Na primer, osoba može konkretizmom da izjednači posao i „dobru dojku“, izvor prihoda na koji može da se „nakači“ bez velikog truda i koji bi trebao da zadovolji sve njegove potrebe. Može zamišljati kako će se obogatiti preko noći, kako je taj cilj koji treba da ostvari njegov „dobitak na lutriji“, njegovih „pet minuta“ koji će učiniti da ostatak života ne mora da radi i da može da živi u rajskom blagostanju (kao beba na majčinim grudima). Ili, osoba doživi neki društveno relativno nebitan posao kao „veliku stvar“, „spas čovečanstva, države, neke vrednosti“...a time i sebe kao spasioca, velikog reparatora, „velikog sina svog naroda, čovečanstva...“. Sudaranje sa stvarnošću, taj raskorak između realnih aspekata cilja i simboličkih značenja (konkretivističkih) koje osoba povezuje sa ciljem, dovodi do razočarenja, gubljenja interesa ili čak mržnje (prema cilju, radu, preprekama i osobama koje ih postavljaju, stvarnosti...životu koji je takav).

Mržnja može biti intenzivirana snažnim cepanjem i fragmentacijom. Dobar parcijalni objekat, cilj koji nije ispunio očekivanja ili koji nije dostignut, pretvara u loš, frustrirajući i progoniteljski (jer razočarana osoba projektuje svoja negativna osećanja u objekt - u cilj). Nedovršeni cilj može biti konkretivno (stapajuće) introjektovan i poistovećen sa uništenim i progoniteljskim unutrašnjim objektima („moj neuspeh je postao deo mene, ja sam neuspeh, ja sam niko i ništa, to uništava sve dobro u meni, sve moje vrednosti...Ako to nisam mogao, onda ništa ne vredim...“). Sam cilj tada postaje pojačano progoniteljski kroz snažnu projekciju i konkretivnu formaciju simbola („Crkni kad si nesposoban, nulo jedna...Taj neuspeh je potpuno isto što i biti ništa...niko me ne može voleti takvog, ja sebe ne mogu voleti takvog, raspadam se, umreću, ne postojim...). Intenzitet konkretizma će odrediti nivo u kojem „upuštanje u posao“ postaje stvar snažne pozitivne motivacije i usklađenih napora (kad je cilj realno opažen i simbolički povezan sa reparativnim potrebama), ili konfuzije i inhibicije (kada je cilj rada opažen nerealno i simbolički povezan sa destrukcijom i agresijom). Rad u kojem je cilj nerealno, konkretivno opažen, može imati negativne efekte na mentalno zdravlje koji su izazvani nesvesnim iskustvom gubljenja delova sebe i pounutrenih objekata (unutrašnjih vrednosti) u slučaju neuspeha (zapravo, neuspeh je zagarantovan jer u stvarnosti ne postoji cilj koji bi mogao biti tako idealan). Posledica su teške inhibicije sposobnosti za rad. Slično se dešava kada je, na primer, genitalna seksualnost inhibirana uretralnim i analnim sadizmom kada osoba seksualni cilj, akt spajanja, doživljava kao napad (često to možemo prepoznati u izjavama koje opisuju seksualni čin kao što su „natako sam je na kolac“, „razvalio sam je“, „odrao sam je od k., ) što je, ne retko, uzrok seksualnih inhibicija i impotencije. Strah od neuspeha se tada intenzivira nesvesnim strahovima od sopstvenih nekontrolisanih destruktivnih impulsa kao i strahovima od osvete napadnutih objekata (projekcija sopstvenog besa u spoljašnju sredinu pojačava očekivanje da će spoljašnji objekti biti neprijatelji, da će napasti i ugroziti ili uništiti osobu i njene dobre objekte.).

Raspodela mentalnih kapaciteta

Količina mentalnih kapaciteta koja je usmerena na zadatak (okupiranost zadatkom) biće određena procenom veličine zadatka (koliko nam se čini teškim), intenzitetom libidinalnih investicija (koliko nam je stalo do toga, šta nam uspeh znači) i količinom ambivalencije (koliko smo za, a koliko protiv. Šta nas vuče ka zadatku, a šta nas odbija od njega). Na tačnost procene veličine zadatka uticaće znanje o tom tipu posla. Ono može biti iskrivljeno snažnim splitingom i fragmentacijom (idealizacija umanjuje procenu težine zadatka - „lako ću ja to“, a doživljaj zadatka kao progoniteljskog lošeg objekta može preuveličati težinu zadatka -„to je nemoguće za mene, sve je protiv mene u tom poslu“). Što je jača ljubav za realan i simbolični cilj, veća psihička energija će biti dostupna za zadatak.

Raspoređivanje mentalnih kapaciteta zahteva svojerodni akt mentalnog investiranja, i zahteva razdvajanje investiranog područja od ometanja drugih mentalnih aktivnosti. To je raspoređivanje u vremenu i u količini. Koliki treba da bude intenzitet okupiranosti zadatkom veoma je bitno pitanje kada ulazimo u ostvarivanje nekog cilja. Stidentima je dobro poznato da, ako omanu u tome, najčešće budu u situaciji da im „zafali“ još nekoliko dana da bi položili ispit, ili da su se previše mučili oko nečega što ne zahteva toliko truda i može se obaviti i na lakši način. Procena raspoređivanja mentalnih kapaciteta može da zahteva i naknadnu reviziju, kada, kroz proces savladavanja zadatka uočimo da se nismo dobro „preraspodelili“. Što je veći vremenski okvir, obično je veće i područje mentalnog aparata koji je uveden u igru. Biti preokupiran drugim stvarima znači uprvo ono što reči impliciraju: previše mentalnog aparata je već raspoređeno, pa nije dostupno dovoljno za zadatak koji se obavlja. Tada je srušeno razdvajanje dela mentalnog aparata koji je raspoređen za zadatak i koncentracija na zadatak je ometena (Znamo kako izgleda kada treba da spremamo ispit, ili obavimo neki zadatak koji zahteva visoku angažovanost, a muče nas neki ljubavni problemi ili neke druge strepnje). Kapacitet za rad je oštećen u neurozi apsorbcijom mentalnih kapaciteta u unutrašnji konflikt, što ostavlja relativno malo kapaciteta dostupnih za bilo koji drugi rad.

Integrativna mreža

Kada se osoba poveže sa ciljem, dobije motivaciju za rad i rezerviše i preraspodeli svoje mentalne, emotivne i voljne kapacitete za ostvarivanje zadataka koji vode ka cilju, pokreće se i proces stvaranja mreže znanja, informacija, metoda...resursa koji mogu pomoći u rešavanju problema koji se postavljaju između nje i cilja koji želi da postigne.

Integrativna mreža je mentalna šema kompletnog objekta i sredstava potrebnih da se on stvori, organizovana na takav način da su ustanovljene praznine u mentalnoj slici objekta i metodama za njegovo kreiranje. Svesno, to je kombinacija nekih koncepata, teorija, hipoteza, i radnih pojmova ili slutnji („Imam neki koncepciju kako bih to uradio“). Nesvesno, to je konstelacija ideja u osećanjima (ideas- in- feeling), sećanja u osećanjima, fantazija i internih objekata-spojenih i sintetizovanih do stepena koji je potreban da se usmeri ponašanje, čak i ako nije dovoljan da bi postalo svesno („Imam neki osećaj, intuiciju, kako bih to uradio“).

Stvaranje adekvatne mreže zahteva dovoljno ego snage da bi se postigao neophodan intenzitet koncentracije na zadatak. Ako je ambivalencija vezana za zadatak mala, i ako nema ekscesivnog cepanja svesnih od nesvesnih delova uma, veća će biti ego snaga i svesna mentalna koncentracija i napor uložen u zadatak, kao i koncentracija na zadatak u nesvesnom umu. Takoreći, svesni mentalni napori imaju kontinuirani efekat na mobilisanje nesvesnih mentalnih aktivnosti i napora, i na sadržaj i direkaciju tih aktivnosti.

I obrnuto, snaga ego aktivnosti mobilisanih za zadatak, kapacitet da se koncentriše na cilj, i koherencija sintetišuće snage rezultirajuće mreže, zavise u velikoj meri od koherencije i orgnizacije nesvesnih mentalnih procesa. Stepen koherencije u nesvesnom je povezan sa dominacijom ljubavnih impulsa nad destruktivnošću, i intaktnošću unutrašnjih dobrih objekata—to stanje smanjuje zavisnost ega od oštrog cepanja. Osoba ima doživljaj da su mu misli i ideje celovite, jasne, da praznine u znanju i prepreke nisu pretnja, već izazov. Kada, međutim, nema dovoljno koherencije i dolazi do oštrog cepanja i fragmentacije, zadovoljavajuća integrativna mreža se ne može uspostaviti. Zaista, šema objekta konstruisana pod takvim uslovima će i sama biti rascepkana i fragmentirana i tako će podsticati dalje cepanje i fragmentaciju: ona deluje pre kao dezintegrišuća nego kao integrišuća mreža i izaziva konfuziju i dezorganizaciju u radu. Osoba se oseća rascepkano, misli su rasute, kontradiktorne i konfuzne, prepreke deluju zastrašujuće.

Pretpostavka o uticaju nesvesnog na svesne mentalne je već dobro poznata i potvrđena. Međutim, dve pretpostavke: ona o koherentnoj strukturi i funkcionisanju u nesvesnim procesima, i o svesnim naporima i uticaju na intenzitet, koherenciju i direkciju i sadržaj nesvesnih aktivnosti-mogu zahtevati kratak komentar. Validnost pretpostavke se može jednostavno demonstrirati. Svako od nas je imao iskustvo nesvesnog rešavanja problema, kada nam neko rešenje „klikne“, „dođe samo od sebe“. Uspešno obavljanje bilo kog zadatka zahteva vežbu neke ili svih funkcija koje mi opisujemo kao dodir, osećanje, oset, ili intuicija i uvid. Te funkcije se odvijaju uglavnom nesvesno, ili nisi jednostavno predsvesne. One se mogu dovesti u igru svesnom orijentacijom na određeni zadatak. Jednom kad su postavljene, mogu da operišu, na primer, i tokom sna, donoseći rezultate koji su svesno dostupni, ali da aktivnosti korišćene za rešavanje problema nisu osvešćene. Rodila nam se neka ideja, rešenje, ali nismo svesni kako smo do toga došli. Često ljudi imaju doživljaj da im je „neko poslao ideje, rešenja“, da im je „Bog šapnuo u snu“...Takve aktivnosti zahtevaju pretpostavku o koherenciji dinamičke orgnizacije nesvesnog koja je intimno povezna sa svesnim aktivnostima. Ako u nesvesnom vlada „mir“, usklađenost između različitih aspekata nas samih, „delova nas“ ili internalizovanih objekata, kako to zovu psihoanalitičari, onda se u takvoj „unutrašnjoj atmosferi“ može odvijati nesvesno rešavanje problema vezanih za radni zadatak. „Svađa“ u nesvesnom, razjedinjenost (fragmentacija) delova nas, konflikti između razjedinjenih delova selfa, dovode do atmosfere „lude kuće“ u našem nesvesnom umu u kojoj je sve tako haotično i „sluđeno“ da je nemoguće stvoriti saradnju i radnu atmosferu.

Analiza i skeniranje

Pod analizom, Jacques smatra proces odvajanja i izvlačenja sadržaja onih područja uma okupiranih zadatkom - produkata svesnih znanja i nesvesnih fantazija i osećanja, svesnosti kroz iskustvo, i intuicije. Izdvajanje iz svega što znamo, osećamo i umemo, onoga što nam može biti od koristi za rešavanje zadatka („da vidim šta mi je sve na raspolaganju za rešavanje ovog zadatka“). Pod skeniranjem podrazumeva proces mentalnog pregledanja i razmatranja selekcionisanog materijala. I analiza i skeniranje su usmerene na dovođenje nesvesnog u svest.

Analiza i skeniranje zahtevaju kapacitet da se razlabave elementi organizovani oko drugih grupa ideja, tako da mnogi relevantni elementi mogu da se abstrakuju i koriste u drugom kontekstu. Npr. izvesne ideje iz knjiga; ili nesvesna sećanja određenih osobina ponašanje neke druge osobe, neka iz sopstvenog detinjstva. Svašta nam pada na pamet, što bi moglo imati veze sa rešenjem, i mi prebiramo te ideje, osećanja, slike...prateći osećaj koji će nam reći: „Aha, ovo bi moglo biti od koristi, ovo ima veze...“. U isto vreme, integrativna mreža može biti razlabavljena i pripremljena za povezivanje novih elemenata, uključivanje tih ideja u predstavu o rešenju problema. Skeniranje može biti eksterno, kao i interno. Kada se nedovoljno materijala za rešenje problema nazre u svesti i oseti u nesvesnom umu, nove informacije se traže u spoljnom svetu (pitamo nekoga, tražimo literaturu, pretražujemo internet...). Ako je libidinalna investicija u rad jaka, snažna je i radoznalost i potreba za istinom, kao i želja da se otkrije i iskoristi takvo znanje koje već postoji, tako da je rad drugih cenjen.

Kada je snaga ega dovoljna, koncentracija mentalnih napora na zadatak u okviru integrativne mreže, predstave o rešenju zadatka, dolazi do oslobađanja i mobilizacije misli i ideja relevantnih za zadatak. Padaju nam na pamet brojne mogućnosti, načini rešenja, kreativne ideje...Ti elementi ne dolaze samo iz svesnog ega. Ako je nesvesni ego dovoljno orijentisan na zadatak, to će uticati na dalje ubacivanje elemenata povezanih sa prazninama u integrativnoj mreži. Što je koherentnija organizacija nesvesnog ega, veći je njegov uticaj na ulaganje svesnih mentalnih napora koncentracije, i veće će biti oslobađanje elemenata iz nesvesnog da budu dostupni za skeniranje i za moguću upotrebu u postizanju cilja. Osobe će imati doživljaj da radi lako, da joj ideje „same dolaze iz dubine“ , da je kreativna.

U analizi i skeniranju, ako su mentalni procesi plastični, elementi misli postaju dostupni za sintezu u okviru drugih procesa mišljenja, bez uništavanja mentalnog konteksta. Možemo koristiti iskustva koje smo stekli u jednom kontekstu i prenositi ih na rešavanje nekih problema iz drugog konteksta (na primer, iskustva koja smo imali u rešavanju problema u igri sa vršnjacima, kad smo bili deca, na razumevanje problema koje imamo u procesu rada sa kolegama...ali ne brkamo kontekste. To nije isto, ali postoje neki zajednički elementi). Na simboličkom nivou, taj proces se odvija uz pomoć širokog spektra mogućih cepanja i fuzija, ali tako da dobri i loši aspekti cepanja ostaju intaktni. Umereno cepanje se dešava kada prvo pretražujemo i razdvajamo različita dobra i loša iskustva, „dobra“ i „zla“ koje smo doživeli, a koja bi mogla imati veze sa rešenjem konkretnog problema, ali ta iskustva nisu oštro pocepana, nisu podeljena na idealno dobra i užasna iskustva. Potom ta iskustva integrišemo u celovit doživljaj vezan za problem koji rešavamo. Zavisno od stepena progoniteljske anksioznosti, oštrog cepanja, i od toga koliko je konkretizma na delu, analiza i skeniranje su inhibirani ili vode do konfuzije, jer se analiza doživljava kao fragmentacija i dezintegracija. Mentalni proces je konkretan i nefleksibilan, delovi i parčići nisu dostupni za sintezu, i integrativna mreža postaje kruta, ne prima nove ideje. Osoba ne može da „se poveže“, „da poveže misli i ideje“ u celinu koja bi vodila rešenju zadatka. Svašta joj pada na pamet, ali je sve rascepkano i raštrkano (fragmentisano) i osoba ne može da se „sastavi sa sobom“ (Ovakvo stanje srećemo kod osoba koje puno pričaju, asociraju i disociraju nepovezano na temu razgovora, ali nikako da izvuku poentu, da se drže teme...što često izaziva agresiju kod sagovornika, jer osećaju agresiju u tom cepkanju sadržaja i dezintegraciji misli. U procesu rada se to može videti kod osoba koje započinju brojne aktivnosti koje imaju nekakve veze sa zadatkom, ali su nepovezane u celinu - „kao muva bez glave“ pristup).

Grupisanje, povezivanje i sinteza

Kako proces analize i skeniranja napreduje, oni elementi koji se uklapaju jedni sa drugima i sa integrativnom šemom, okupljaju se zajedno. Šta je to što stvara taj osećaj uklopljenosti? Oslobođeni elementi se mentalno isprobavaju da li „pasuju“ u praznine u mreži, i oni koji se uklapaju se zadržavaju. Osećanje koje nastaje kad se uklapaju je osećanje uvida, osećaj da nešto „klikne“ („to je to“). I sama reč „gathering“ - okupljanje zajedno, dolazi iz istog korena kao i reč good - dobro. Lingvistički, postoji razlog da povežemo kreativno okupljanje, grupisanje elemenata i sintetički proces u radu sa nesvesnim iskustvom uspostavljanja dobrog objekta (takav osećaj smo imali kada, nakon neke frustracije, uspostavimo harmoničan kontakt sa majkom, kada se „sve ponovo uklapa“.)

Grupisanje tih elemenata i njihovo povezivanje u integrativnu mrežu sačinjavaju akt sinteze. Kada se grupisanje i uklapanje dešavaju nesvesno, senzacija uvida i „osećaja“ da je nešto kliknulo se javlja, ali nije tačno jasno šta. To je osećanje da osoba može to sama da uradi, ili da demonstrira kako se to radi, ali da ne može da objasni kako to zna. Potreban je napor i proučavanje da se to iskustvo prevede u predsvesno nalaženjem verbalnih prestava koje korespondiraju sa tim, i da se tako elementi dovedu do svesti.

Odluka i akcija

Kada je mentalni proces dovojno odmakao, ili kada vreme počinje da ističe, dostignut je trenutak za odluku i izvršenje. Pod terminom odluka Jacques smatra preduzimanje akcije da se kreira objekt u celini ili njegov deo, sa značajnim upošljavanjem resursa, tako da, ako su razboritost i prosuđivanje primenjuju adekvatno, uspeh bude postignut, a ako nisu bili adekvatni, neuspeh će biti doživljen kao traćenje upošljenih resursa.

Odluka je „presecanje“ („presekao sam“=odlučio sam), akt od kojega nema povlačenja. To je tačka na kojoj je poverenje osobe u svoje mentalne kapacitete na testu, jer su posledice jednog akta odluke testiranje realnosti. Osoba se mora suočiti sa rezultatima svoje odluke. To je moment kada je anksioznost vezana za zadatak mobilisana u najvećem stepenu.

Ako, zbog toga, dođe do oštrog cepanja i fragmentacije, nesvesno se predviđa katastrofa. Taj strah od katastrofe je paranoidno šizoidnog tipa. Strah od samouzrokovane katastrofe i samo nametnute gluposti ili samoomalovažavanja do kojeg dolazi kad god su na delu cepanje i fragmentacija, sa svojom pratećom konfuzijom. To dovodi, nakon aktuelnog neuspeha, do samooptuživanja tipa „samo da nisam uradio ovo ili ono...“ i odbrana od tih samokritika projekcijom optužbi u druge samo intenzifikuje progoniteljsku anksioznost („svi će misliti da sam bezvredan, glup, nesposoban...), i nikako ne popravlja štetu. Potencija destruktivnih impulsa se doživljava kao neposredno prisutna. Kao posledica dolazi nerealnost i vraćanje na princip zadovoljstva. Povlačenje testiranja realnosti može biti postignuto opsesivnom neodlučnošću i paralizom akcije ili, podjednako, bezbrižnom i grandioznom „odlučnošću“ zasnovanom na magičnim omnipotentnim fantazijama i zanemarivanju rezultata. Osoba postaje nekritična, ne vidi nikakve nedostatke produkata svog rada.

Ako je, međutim, cilj rada potpuno dostignut u realnosti, tada je podstaknuta reparacija („uspeo sam da povratim dobo osećanje, da rešim problem, da povratim sklad...), i loši objekti i impulsi se umanjuju identifikacijom sa preprekama koje su prevaziđene („te prepreke nisu demoni koji mi prete, to su samo iskušenja, izazovi...koje ja mogu da rešim“), pa je i cepanje umanjeno. Integracija u egu je ojačana, i delovanje principa realnosti osnaženo.

Melanieja Klein (1940) je, u svom radu, detaljno pokazala kako svako iskustvo u prevazilaženju prepreka i anksioznosti, a to suštinska odlika procesa rada, dovodi do napredovanja u prorađivanju infantilne depresivne pozicije, i vodi korak dalje u sazrevanju i razvoju kapaciteta za sublimaciju.

O ulozi super ega u radu

Kada se super ego razvija u prisustvu oštrog mehanizma cepanja i fragmentacije, on postaje oštar i progoniteljski u odnosu na ego, i doživljen je kao izuzetno ograničavajući. Kao „griža savesti“, „progoniteljska savest“ (Klein,1958). Takvi uslovi postoje u radu kada je konkretizam jak. Propisana ograničenja, pravila i regulacije u okviru kojih rad treba da se izvodi, doživljeni su kao progoniteljski. I, podjednako ozbiljno, samo znanje počinje da se doživljava kao progoniteljsko, jer je jedan važan efekat znanja da ograničava i limitira područje akcije ega, na isti način kao što to čini super ego (Znanje nam ukazuje na to da ne možemo činiti stvari kao u našoj omnipotentnoj mašti, magijom ili čarobnim štapićem, već da se stvari mogu uraditi na određene načine koji su, u isto vreme, i ograničenja. Zahtevaju veštine, trud, vreme, strpljenje...). Nesvesno se, tada, znanje mrzi i odbacuje, obično tako što se fragmentira i potiskuje. Odbojnost prema radu je dobro ilustrovana u ponašanju adolescenata i graničnih psihotičara koji reaguju na zahteve za konformiranjem propisanom sadržaju rada i na znanje koje treba da se sprovede, omnipotencijom, nebrižnošću, nepažljivošću i neprijateljskim zanemarivanjem. Podjednako poznata je i reaktivna formacija i konkretivno prihvatanje znanja koje neko poznaje i preterana zavisnost od njega, sa odbojnošću prema novom znanju koje ugrožava postojeće koncepcije, teorije i referentni okvir.

Prestrogi super ego dovodi ili do pobune („Ne prihvatam nikakva ograničenja, pa ni realnost koja ograničava, ni znanje koje ograničava“) ili do krutog, autoritarnog i zadrtog pridržavanja onoga što već znamo i umemo kao da je „Božja zapovest“.


Klinička ilustracija

Primer br. 38

Kako bi ova teorijska razmatranja procesa rada i poremećaja u kapacitetu za rad bila potkrepljna konkretnim sadržajima iz kliničke prakse, daćemo i kratak prikaz slučaja koji Jacques iznosi u svom članku o poremećajima sposobnosti za rad:

Želim sada da prezentujem izvesni klinički materijal iz analize pacijenta koji je patio od šizofrenog sloma, i koji se u svojoj petoj godini analize vratio na posao. Izabrao sam taj slučaj jer on pojačava i osvetljuje efekte konkretizma pokazujući njegovo delovanje kroz izazivanje velike količine oštrog cepanja i fragmentacije.

Pacijent, dvadeset osmogodišnji muškarac, radio je kao pisac scenarija. Interakcija različitih faza u radu koju opisujem može biti ilustrovana materijalom iz određenog broja seansi iz vremena kada je pokušavao da napiše scenario za televiziju. Došao je na jednu seansu sa stanjem uma koje je bilo polu-pobedničko i polu- očajničko. Mislio je da je napisao odličan govor, ali je bio ubeđen da ga niko ne bi kupio. „Ako bi ga kupili“, izjavio je pobednički, „ja bih im pokazao, osvojio bih publiku!“.

Njegov stav mi je izgledao sličan kao onaj prethodnog dana kada smo (kao i u nekim drugim okolnostima) analizirali kako je pokušavao omnipotentno da me osvoji svojim govorom, kako bi me naveo da radim baš ono što želi - da ga analiziram, dam mu insulinski tretman, dozvolim mu da ostane samnom u mojoj kući, spava sa mojom ženom i preuzme moje prijatelje i socijalni život. Interpretirao sam mu, zato, da želi da iskoristi televiziju kako bi ušao u domove ljudi i kontrolisao ih svojim govorom. Zaurlao je sa smehom na ovo povezivanje i uzviknuo sa pobedničkom radošću: „Rekao bih im! Ušao bih u milione domova odjednom. Kopilad, posrao bih se po svima njima!“

U svetlu njegovih asocijacija i prethodnog materijala, bio sam u mogućnosti da mu interpretiram da je TV publika predstavljala za njega njegovu sopstvenu porodicu razbijenu u milione komadića, koju je projektovao u porodice koje gledaju. Tada je mogao da uspostavi kontrolu nad njima dobijajući omnipotentnu kontrolu nad televizijom, i ulazeći u njihove domove. Ulazak je bio silovit upad, sa njegovim fecesom, gde je on pohlepno posedovao i kontrolisao sve - hranu, komfor, i roditeljsku seksualnost. Na dubljem nivou, nesvesno je to bio silovit upad u majčine dojke i telo.

(Ovde Jacques pokazuje konkretizam kao problem - TV publika nije samo simbol porodice, već je izjednačena sa porodicom i odcepljenim osećanjima klijenta prema primarnim objektima. Cilj rada nije pisanje scenarija koji će se dopasti publici i omogućiti mu prihode i profesionalnu afirmaciju. Simbolički, cilj se pretvorio u nešto drugo, dobio je sasvim drugo, destruktivno, značenje. Ako bi njegov scenario bio prihvaćen on bi „upao“, probio se u domove ljudi, i „posrao se po svima njima“, zavladao i sve posedovao. A, ipak, klijent ima i potrebe da se približi, da dopre, da bude sa ljudima...nije indiferentan. Međutim, dominacija agresije nad libidinalnim potrebama dovodi do cepanja. I njegova osećanja su pocepana, polu-pobednička i polu-očajnička, kao i konfuzne misli koje ne može da „sastavi“ kad radi)

Producent koji bi odbacio njegov program je, nesvesno, bio njegov otac koji je bio zavidan na njegovu potenciju, i koji će pokušati da ga spreči od nasilnog upada u njegovu majku i preuzimanje kontrole nad njom. Osobe koje su bile oklevetane u njegovom govoru i koje je on time hteo da uništi, predstavljale su njegov sadistički i destruktivni super ego, i taj super ego je bio fragmentiran i projektovan u mene i napadnut, tako da je osećao da sam ja na njihovoj strani i protiv njega.

Zato, kada je pokušavao da piše, nije imao ni objedinjeni cilj niti koherentu integrativnu mrežu. On je bukvalno bio svuda. Prihvatio je da je taj deo njegovog govora, koji je sadržao više progoniteljskog i pogrdnog materijala, bio napisan loše i konfuzno. „Izobličen“ je termin koji je on upotrebio. Kao posledicu, možemo reći da je koristio dezintegrativni okvir pre nego integrativni za deo svog pisanja, pokušavajući da razbije svoj materijal u komadiće da omete i smeša fragmentirane interne objekte i delove sebe projektovane na publiku, pre nego što je pokušao da zadovolji publiku.

Pod tim uslovima, proces analize je bio teško ometen. Objasnio je kako, kad pokušava da piše, ne može da sortira svoje ideje. Kad pokuša da nađe prave reči, ideje i reči kao da se slome, raspadnu u njegovom umu. Ne može da misli u rečima. Može samo da speluje. Mačka nije mačka, već m-a-č-k-a. Čak i gore, nije mogao ni da speluje korektno, nije mogao ponovo da sastavi slova u reč. Onda je osećao da mu se ljudi smeju - publika, producent, prijatelji...su se podsmevali i trijumfovali nad njegovom impotencijom.

Povezivnje i sinteza postaju nemogući za njega u takvim periodima, jer doživljava sebe toliko konkretno na poslu kao da je unutar majčinog tela (da je posao majčino telo). Povezivanje samo pojačava njegovu progoniteljsku anksioznost jer je, na primer, doživljeno kao unošenje njegovog okrutnog i sadističkog penisa sa opasnim sadržajima u majčino telo. Šta više, ako pokuša da pogleda spolja za neke dodatne informacije ili znanje, on je tako okupiran zavišću da postaje gotovo slep od mržnje. U jednom slučaju, pročitao je nekoliko strana omiljenog autora kako bi dobio pravi stil za nešto što piše. Tada je video sebe nesposobnim da piše. Na seansi, toga dana, njegove asocijacije su nas dovele do nesvesne zavisti i pohlepnog jedenja reči na stranama - bukvalnog „cepanja iz konteksta“, i onda osećanja užasnutosti i dominacije nad njim tih reči iznutra, sa strahom da će se obrukati jer će drugi prepoznati tuđe reči u njegovom pisanju. Simultana idealizacija i inkorporacija drugog autora i njegovog rada su delimično pogoršale stvari pojačavajući njegovo osećanje inferiornosti, bespomoćnosti i očaja.

Pod tim uslovima, odluka postaje zastrašujuća i on bi se vraćao u krevet, ponekada danima, i vraćao se u magične fantazije u kojima je verovao da je prevazišao sve svoje poteškoće.“

Ovaj slučaj nam slikovito pokazuje kako „svađa“ u nesvesnom, razjedinjenost i međusobna borba različitih aspekata sebe i predstava objekata unutar osobe, deluje na svesne procese i ugrožava kapacitet za rad konkretizmom. Rad postaje samo scena za odigravanje unutrašnjih konflikata i kapacitet za testiranje realnosti je ozbiljno ugrožen, a time i sposobnost za rad.

Kapacitet za rad i poverenje

Što je duži period vremena samostalnosti u radu, duže mora da se podnosi neizvesnost i nesigurnost, anksioznost bez koje se rad ne može obavljati. Sposobnost da se održi kontinuirano prorađivanje ansioznosti, i da se nastavi sopstveno nahođenje i donošenje odluka, zahteva da potrebni i simbolički sadržaji mentalnih procesa uključenih u rad predominiraju nad konkretivnim procesima - što je stanje stvari u kojem ljubav dominira nad mržnjom. To su uslovi koji dovode do poverenja u sopstvene kapacitete za prosuđivanje. Oni umanjuju progoniteljsku anksioznost i oštro cepanje i obezbeđuju nesvesni osećaj dobrobiti i lakoće, kao i veru u sposobnost da se restauriraju i neguju unutrašnji dobri objekti (da se održi doživljaj sopstvene vrednosti, dobra osećanja, predstave dobrih objekata u sebi). Ta osećanja leže u korenu poverenja u sopstvene kreativne impulse, sposobnosti za sublimaciju i kapaciteta da se toleriše anksioznost i nesigurnost.

U stepenu u kojem ti uslovi nisu ispunjeni, poverenje u rad i kapacitet da se on obavi sa umanjeni. Nesigurnost zamenjuje poverenje, i pojačava anksioznost i konfuziju. Što je veće vreme sopstvene odgovornosti, više će se nagomilavati anksioznost i nesigurnost. Pod tim uslovima proces sublimacije teži da se okrene u suprotnom smeru (umesto zamene instiktivnog cilja nekim prihvatljivim, okreće se ka potrebi da se zadovolji primarni cilj instikta). Plastična simbol formacija (cilj rada više nije simbol zadovoljenja instiktivnog cilja) se ruši i postaje pojačano fragmentisana i konkretivna (cilj rada se potpuno izjednačuje sa instiktivnim ciljem) kako bi vezala difuznu instiktualnu energiju i umanjila progoniteljsku anksioznost. To su, prema Jacquesu, bazični procesi koji stoje ispod poremećaja sposobnosti za rad.

Ovaj opis pristaje podjednako i neurotičnom bežanju u ekscesivni rad. Takvo bežanje generalno sadrži kao dominantnu osobinu cepanje i fragmentaciju dela rada - polja u kojem je rezultat da rad postaje bezdušan i bez humanosti. Unutrašnja refleksija tog rada je cepanje i fragmentacija dela uma, tako da psihički procesi koji mogu da obogate proces rada nisu dostupni, i sublimacija je inhibirana. Jedan od paradoksalnih rezultata pravljenja „uspeha“ u takvom radu je da su konkretizam i fragmentacija tako pojačani da dolazi do osiromašenja ličnosti.

Procesi dezintegracije i konkretizma su uvek prisutni u izvesnom stepenu u nesvesnom, i oni su pojačani neuspehom i anksioznošću koju indukuju. Ti procesi zahtevaju konstantnu reviziju, i dnevni rad je jedno od sredstava kojim se ta revizija vrši. Rad, posebno rad za život, je zato fundamentalna aktivnost u testiranju ličnosti i snage njenog zdravlja.

Mogli bismo reći da ova Jacquesova zapažanja bacaju dosta svetla na razumevanje poremećaja sposobnosti za rad kod osoba sa ego deficitom i razjašnjavaju ulogu sposobnosti celovitosti objekta u sposobnosti za rad. Međutim, ostaje nam da potražimo i odgovore na to kako ostale bazične emotivne sposobnosti utiču na sposobnost za rad. O uticaju neuroze na kapacitet za rad govori Karen Horney (1947) u članku o inhibicijama u radu. Prikazaćemo i osnovne ideje koje je ona iznela o procesu rada i inhibicijama sposobnosti za rad.

Neuroza i rad

Opseg neurotičnih teškoća u radu je veliki. Postoje radnici sa naizgled neiscrpnom energijom, ali kvalitet njihovog rada ostaje daleko ispod njihovih potencijala. Ima i onih koji rade frenetično i smatraju proćerdanim svaki sat koji nisu posvetili radu. Mnogo je onih koji ne mogu da se koncentrišu, ili obdarenih osoba koji otpočinju sa entizijazmom jednu aktivnost za drugom, ali obrzo odustaju. Neki čine sporadične napore, ali im nedostaje konzistentnost, drugi rasipaju svoju energiju u različitim pravcima. Ima i onih sa brilijantnim idejama ili projektima koji nikada ne urade ništa sa njima. Svaki od ovih tipova poremećaja u radu povezan je sa specifičnim neurotičnim problemima i nedostacima u razvoju neke od bazičnih emotivnih sposobnosti.

Neurotične osobe doživljavaju pojačani stres povezan sa radom koji može biti vezan sa naporom, iscrpljenošću ili sa strahovima i otvorenom panikom. Stres može da proizilazi iz samog procesa rada ili iz javnog izvođenja, iz situacija kad treba da rade sami... Poremećaji u kapacitetu za rad se, po pravilu, snažnije ispoljavaju kad je više ličnih sposobnosti koje zahteva rad. Pojačavaju se kada je potrebnije više inicijative, odgovornosti, oslanjanja na sebe, hrabrosti i kreativnosti.

Četiri ključna faktora kapaciteta za rad

Karen Horney (1947) navodi četiri ključna faktora kapaciteta za rad (posebno za kreativan rad):

  1. Nadarenost
  2. Konzistencija interesovanja i napora
  3. Samopouzdanje
  4. Pozitivan emotivni stav prema radu – izvorni interes, ljubav, privrženost, vera

 

Nadarenost

Naravno, nisu svi ljudi podjednako obdareni sposobnostima i telentima za rad. Međutim, ne možemo reći koliko je neko nadaren dok se ne isproba u toj vrsti rada. Dokle god je osoba inhibirana da podvrgne svoje sposobnosti testu realnosti, ona može da zamišlja kako ima izuzetne nadarenosti ili da nema nikakve. Neurotični ljudi često imaju baš takve stavove prema svojim nadarenostima. Neke osobe negiraju svoje posebne obdarenosti. Visoko inteligentna osoba može, na primer, misliti da je glupa, osoba koja razume slikarstvo može smatrati da je nesposobna da slika…Takav stav može biti integralni deo prožimajuće samokritičnosti. Osoba sa tom vrstom odnosa prema svojim sposobnostima obično su, nesvesno, pre sklone da se povuku nego da se izlože podsmehu. Strah od podsmevanja je posledica nesklada koji osećaju između zamišljenih velikih postignuća i realističnih postignuća. Koreni takvog odnosa prema sopstvenim kapacitetima najverovatnije leže u neravnoteži koja postoji u narcističkom sektoru ličnosti (netolerancija na narcističke frustracije, potiskivanje ambicija “grandioznog selfa”…)

Suprotan ekstrem su osobe koje naglašavaju i preuveličavaju svoje potencijale, ozarene su njima, ali, u stvarnosti, nikada ne idu dalje od “brilijantnih ideja” ili projekata, ne realizuju ih. To su ljudi koji lebde u mogućnostima i zabušavaju u suočavanju sa neophodnošću da se spuste na zemlju i rade nešto. U njihovoj mašti, potencijali su dovršeni produkti i obično traže isto priznanje kao da su ostvarili zamišljena dela. Njihov ponos je toliko uobražen i baziran na mogućnostima da ne dopušta nikakvo testiranje tih mogućnosti.

Možemo videti da odnos prema sopstvenim sposobnosti može ležati u korenu poremećenog kapaciteta za rad ako je poremećena sposobnost za testiranje realnosti (koja je jedna od ključnih sposobnosti zdravog ega i tesno je povezana sa celovitošću i konstantnošću objekta, kao i sa razvojem nuklearnog selfa kao osnove narcističkog sektora ličnosti).

Konzistencija interesovanja i napora

Pod konzistencijom Horney podrazumeva ograničavanje interesovanja i napora na jedno polje. Ne u smislu stvaranja zatucanosti ili uskog uma “specijaliste” (“fah idioti”). Kakav god rad da osoba obavlja, on se može obavljati i pored širokih interesovanja koje ona ima. Ali, da bi se nešto dostiglo u nekoj oblasti, mora biti jasna hijerarhija interesovanja. Moramo odlučiti koja su naša glavna interesovanja, ili naše glavne sposobnosti. Inače smo izloženi opasnosti da radimo “od svega po malo, ni od čega dovoljno”. Takođe, moramo imati samodisciplinu neophodnu za ulaganje konzistentnih napora u izabranom području. Naravno, produktivan rad ne znači da radimo kao mašina. Neophodna je i relaksacija. Takođe je potrebna i tolerancija za periode kada nešto polako raste unutar osobe, bez ikakve produktivnosti (akumulacija ideja).

Horney opisuje i najčešće poteškoće neurotičara vezane za konzistentnost. Jedna je rasipanje interesovanja i energije u mnogo pravaca. Na primer, kod žene koja mora da bude perfektna majka, domaćica, najlepše odevena žena, aktivan član udruženja, da se bavi politikom i bude veliki pisac. Sama osoba, kada uoči da ima takav poremećaj, to pripisuje mnogostrukim talentima. Sa izvesnom arogancijom može da zavidi manje obdarenim, običnim ljudima koji imaju samo jedan dar (ili nemaju darove). Raznolikost obdarenosti može stvarno da postoji, ali nije to izvor njenog problema. Koren problema je u odbijanju da se priznaju ograničenja. I pored svih dokaza za suprotno, ona oseća da drugi možda nisu sposobni da rade tako puno stvari, ali ona može, i to do savršenstva. Ograničiti svoje aktivnosti za osobu ne bi značilo mudrost, već nešto što miriše na poraz i slabost vrednu prezira. Mogućnost da se bude ljudsko biće kao drugi, sa ograničenjima kakva imaju drugi, degradirajuća je i zato nepodnošljiva. Naravno, ne treba posebno naglasiti da je posledica to da osoba nije stvarno povezana sa bilo kojom aktivnošću. Obuzeta je dokazivanjem svoje neograničene moći i izuzetnosti i zarobljena tim porivima.

Mnogi neurotičari, koji inače inertno traće vreme na trivijalnosti, mogu da čine sporadične napore. Hitni slučajevi mogu da odagnaju psihičku paralizu. Oubičajeno spora i dezorganizovana domaćica može da napravi veliki prijem, ili veliko spremanje stana. Ta veličina dramatičnog, neobičnog, pleni njenu maštu, dok skromni poslovi svakodnevnog života izazivaju ogorčenje, jer ih doživljava kao poniženja ili prinudu.

Drugi, pak, otpočinju svoje težnje sa grozničavom energijom i entuzijazmom. Oni prave velike naslove za svoju knjigu, imaju poslovne projekte, otpočinju neku organizaciju ali, uskoro njihovo interesovanje nestaje. Nekoliko stvari mogu da ometaju njihov nastavak procesa, ali sve potiču iz sličnog izvora. Osoba nije nikada ni mislila da realno nešto uradi, ali je njena mašta jednostavno zavodila praveći svetlucave mehuriće sapuna. Ona može osećati da je to čini genijem koji je potreban da bi razvijao planove, ali "detalje" posla treba da urade “obični ljudi”. Očito je da svi ovi problemi sa konzistencijom i istrajnošću koje opisuje Horney potiču iz narcističkog samoprecenjivanja (i realnog podcenjivanja) sebe koje je posledica neravnoteže u narcističkom sektoru ličnosti. Takva individua ne može da podnese neizvesnost “neuspeh ili uspeh”, jer bi je neuspeh ugrozio totalnim samoprezirom i, stoga, ona teži da odustane na prvoj teškoći. Može biti nestrpljiva da dobije neposredne rezultate, jer oseća da bi trebalo da je u stanju da usavrši veliki izum, ili da napiše knjigu za kratko vreme (ima uverenje da, ako je pravi genije, trebalo bi da to tako lako ide.). Prerano odustajanje je manevar u službi očuvanja ponosa. Kada bi istrajala malo duže, svaka prepreka bi se pretvorila u iskušenje, jer osoba oseća i očekuje da bi svaku prepreku trebalo da prevaziđe perfektno i brzo, inače nije genije, već samo jadna budala.

Sporadični napori, tako, pre pothanjuju narcistični, nerealni ponos, nego što ga umanjuju. Svaki jadnik bi mogao nešto da postigne ako radi, razmišljaju ljudi sa takvom “filozofijom rada”. Dokle god se ne ulažu napori, ponos je zaštićen. Uvek im ostaje “rezervacija” za uspeh, ideja da bi učinili nešto veliko da su uložili realne napore. Pre će sebe smatrati lenjim genijima nego običnim smrtnicima koji treba da se trude i podnesu rizik testiranja stvarnosti. Njihova najskrivenija averzija prema radu i konzistentnim naporima leži u opasnosti rušenja iluzije o neograničenim moćima. To bi značilo odricanje “plemićkog” statusa i “padanje” među obične smrtnike. Rad koji im ukazuje na ograničenja ljudskog bića preti da rasturi narcističke “kule od karata” koje su izgrađene kao odbrana od dubokog osećanja inferiornosti i bezvrednosti.

Samopouzdanje

Svaki rad koji nije mehanička rutina zahteva izvesnu meru samopouzdanja. Samopouzdanje je potrebno da bi neko shvatio svoj rad ozbiljno, posebno ako ne donosi neposredne rezultate. Što ga više imamo, manje smo zavisni od odobravanja drugih, i možemo da radimo sami. Čak i ako imamo opoziciju, možemo da donosimo više odluka i naš rad postaje kreativniji. Međutim, videli smo da svaki nedostatak u razvoju neke od bazičnih psosobnosti dovodi do nesavršenosti naših “alatki za život” i toga da ne možemo da se pouzdamo u sebe pri izvršavanju važnih životnih zadataka. Neuroza uništava samopouzdanje (realno samopouzdanje. Čovek, kompenzatornim mehanizmima, može da kreira i lažno samopouzdanje). Samoidealizacija i glorifikacija, iako osobi daju neko osećanje važnosti, zapravo doprinose unutrašnjoj nesigurnosti, jer “grade visoku kuću bez temelja”. To oduzima neurotičnom čoveku čvrstu osnovu na kojoj stoji, otuđuje ga od sebe ili, još gore, okreće ga protiv svog stvarnog selfa mržnjom i prezirom.

Vrste poremećaja u radu variraju zavisno od strukture ličnosti. Lažno samopouzdanje može biti u pozadini poremećaja kod kojih su sumnje u sebe snažno potisnute. Takva osoba je, u svojoj imaginaciji, sopstvena idealizovana slika (vidi sebe onakvom kakva bi želela da bude. Patološki narcizam). Nema ničega što ona nije u stanju da uradi. Sama mogućnost neuspeha je eliminisana. Neuspesi do kojih dolazi jedva da se registruju. Sve što je urađeno izgleda savršeno. Ljudi tog tipa su često cenjeni zbog njihovog, naizgled nepresušnog, kapaciteta za rad. Pitanje je, međutim, da li njihove razmetljive sposobnosti da pišu, slikaju, govore…zaslužuju dostojanstven naziv rad. Zbog toga što su oni nepovezani sa stvarnom svrhom i ciljevima svojih aktivnosti, zbog nezajažljive težnje za prestižom, njihov rad lako postaje sredstvo suprotnih ciljeva.

Druga kategorija “uobraženih” ljudi sa “previše samopouzdanja” isto tako nije svesna svojih radnih inhibicija. Oni prave “velika dela”, pišu velike knjige, pronalaza svetske izume…u svojoj mašti. Njihov samoprezir nije toliko efikasno izbrisan kao u prethodnoj grupi nekritičnih narcisa. Iako ga slabo opažaju svesno, strah od neuspeha ih vreba iza čoška. Taj strah, iako uglavnom nesvestan, snažno ih odbija od bilo kakvog testiranja realnosti. Njihov ponos, investiran u neograničene potencijale, toliko je lomljiv da mora da bude osiguran neaktivnošću. Kao i svaka krhka pozicija, on zahteva dalju odbranu. Tako će osobe sa tim tipom ponosa razviti sekundarni ponos na samoj činjenici da ne rade. One osećaju da su “van konkurencije”, iznad kompeticije i ambicija (da nisu od onih koji imaju ambicije i laktaju se). Tako postaju još više utvrđeni u svojoj inerciji. Tada postaje neophodno i treće utvrđenje. Svako poređenje sa postignućima drugih, posebno svojih vršnjaka, preti da uništi celu labavu strukturu. Zbog toga moraju da izbegavaju svaki kontakt i povlače se u svoje “kule”.

U obe pomenute kategorije malo od te unutrašnje bitke između ponosa i samoprezira se pojavljuje na površini, u svesti. Bilo da produkuju na razmetljivo oportunistički način ili produkuju samo u mašti, te osobe nisu svesne postojećih poteškoća. Ponekada se osoba oseća kao ping pong loptica između težnji za savršenstvom i samoprezira. Umesto iluzija savršenstva, možda bi mu se mogla malo približiti strpljivim radom.

Te oscilacije između osećaja savršenstva i mržnje prema sebi ne moraju biti toliko oštre. Češće se dešava da suptilno podrivanje, kritikovanje i sumnjanje u sebe isisava energiju, tako da osoba nije svesna šta radi sebi. Sve što ona tada oseća je nedostatak koncentracije i nemir. Vrpolji se, igra pasijans, obavlja telefonske pozive koji nisu hitni, secka nokte, hvata muve…Onda postaje zgrožena sobom, čini herojske napore da radi, ali se, za kratko vreme, toliko umori da mora da odustane. U analizi takvih sutuacije, osoba shvata, takođe, da očekuje nemoguće i maltretira sebe ako to ne može da ispuni. Očekuje, na primer, da piše pre nego što je nešto proradila i promislila, da joj misli klize jedna za drugom bez pravljenje nekog nacrta, perfektno verbalno izražavanje misli koje prethodno nije razjasnila u glavi…Upadajući u teškoće zbog takvih implicitnih očekivanja, ona ne sedne da ponovo razmisli, već počinje da naziva sebe idiotom, prevarantom, tako da njeno slabašno samopouzdanje padne ispod nule. Obuzeta tim besom prema sebi, osoba gubi kapacitet da jasno misli.

Prisilna priroda tih procesa sprečava osobu da uči iz svojih grešaka i da razvija prikladne radne navike. Ona može sto puta da shvati da je bolje da prvo napravi neki nacrt pre nego što počne nešto da piše ali, njeno nesvesno insistiranje na toma da bi morala da bude sposobna da piše bez tih priprema, sprečava je da radi na bolji način.

Što je rad koji osoba obavlja odgovorniji, ličniji, nedostatak samopouzdanja se pokazuje i na još dva drugačija načina. Prvi je problem u donošenju odluka. Zbog podeljenog, dvostrukog samovrednovanja koje se kreće između samoprecenjivanja i samoprezira, neurotičar ne zna šta stvarno hoće ili u šta veruje (O tome smo detaljnije govorili u poglavlju o toleranciji na ambivalenciju). Odluka je odricanje od jedne od mogućnosti. Alteranative se isključuju, a ona bi htela i jedno i drugo, i “jare i pare”. Zbog toga on ne može, ili ne želi da donosi odluke. A odluke se moraju donositi u svakom ličnom radu konstantno. Dok pišemo ovaj tekst, moramo odlučiti šta je manje važno, a šta važnije, šta da ostavimo, a šta da izbacimo od misli i ideja koje nam padaju na pamet, na koji način ćemo napisati ono što želimo da kažemo, kad da završimo poglavlje ili knjigu (o tome upravo razmišljamo, jer je broj strana prilično narastao, ali nas neuroza sprečava da donesemo tu odluku). Takođe, zbog zamagljivanja stvarnog selfa u neurozi, neverovanja u vrednost onoga što osoba stvarno jeste, neurotičari često ne poznaju ili ne žele da znaju svoja osećanja. Za svaki kreativan rad je važno da on bude “istinit”, da izražava iskustva osoba, njene emocije. Emotivna iskrenost je, pored intelektualne, veoma bitna za kreativni umetnički rad, što je često izvor problema u radu neurotičnih osoba.

Drugi problem koji neki neurtičari imaju u radu kada on zahteva odgovornosti i kada je ličniji i kreativniji je samostalnost. Ponekada ljudi osećaju da su sasvim dobro, izuzev zbog njihovih radnih inhibicija. Teško da je taj njihov doživljaj da im je dobro realan, jer je faktor koji utiče na njihove probleme u radu prisutan i u drugim područjima njihovog života, samo ih inhibicija u radu uznemirava opipljivo, jasnije se vidi taj nedostatak. Inhibicija u radu osujećuje i zdrave i nezdrave motive. Teško da se osoba može osećati ispunjenom i zdravo samoostvarenom bez konstruktivnog rada. Sa druge strane, radna inhibicija onemogućava i prisilno neurotično jurcanje za veličinom i slavom (neurotičnim kompenzacijama). Drugi problem koji nedostatak samopouzdanja unosi u radne sposobnosti je vezan za samostalno radno funkcionisanje. Mnogi neurotičari mogu da funkcionišu prilično dobro kada rade sa ljudima. Ali, kada treba da nešto rade sami i samostalno, osećaju se izgubljenima. Uvek im je potreban neko da podeli ili preuzme odgovornost, da im drži strah, da ih podržava, pohvaljuje, odobrava…(ovi problem mogu biti povezani sa problemima celovitosti objekta, separacije i individuacije, tolerancije na neizvesnost…o čemu ćemo detaljnije govoriti kasnije). Kako dolazi do toliko velike razlike u sposobnosti radnog funkcionisanja osobe kad je sa nekim i kad je sama, kad je to ista osoba?

Horney nalazi da se to dešava kada je samoprezir snažan i blizu površine (svesti) i ima pun uticaj kada osoba ostane sama sa sobom. To je gurne u osećanje bezvrednosti i neefikasnosti. Prisustvo drugih je drži “iznad vode”. Ojačava je odobravanjima, pažnjom, bilo kakvim odgovorom. Prisustvo drugi može ojačati takvu osobu čak i neprijateljskim ponašanjem, jer joj spoljašnja agresivnost pomaže da izbaci napolje neprijateljstvo usmereno prema sebi.

Izvorni interes, ljubav, privrženost, vera

Čovek može da radi nešto zbog drugih (da bude učitelj, terapeut, doktor….da pomaže, uči druge…) ali, da bi to dobro radio, mora da veruje u svoj rad i da voli taj rad zbog samog rada. Da bi rad bio plodonosan, on ne treba da bude samo sredstvo koje vodi do nekog cilja, bez obzira da li je taj cilj da se pomogne, zaradi novac ili dobije prestiž. Horney navodi reči John-a Macmurray o odnosu umetnika i njegovog dela: “Bez takvog interesovanja za objekt, sam po sebi, nemoguće je doseći bilo kakvu stvarnost”, jer smatra da se to odnosi na svaki produktivan rad (mislimo da se odnosi i na ljubav - stvarnu zainteresovanost za osobu onakvu kakva jeste, a ne samo za ono što nam daje ). Uspeh u radu zavisi od mnogo faktora, od kojih je većina u nama samima. Sam rad mora imati smisao i vrednost za nas. Samo tada možemo da mu se predamo sa svom svojom osetljivošću, inteligencijom, imaginacijom i energijom. Na ove reči Karen Hornaj dodali bismo: to je moguće ako imamo razvijene sve bazične sposobnosti o kojima smo govorili - celovitost objekta, da možemo da spoznamo objekt rada kao celinu, da nas prepreke ne ispune besom i mržnjom prema “parcijalnim lošim objektima”, konstantnost objekta da možemo da imamo unutrašnje poverenje i optimizam, da budemo strpljivi, podnesemo periode samoće i neizvesnosti (separacionu ansioznost) kada “objekt ne zadovoljava neposredno naše potrebe”, toleranciju na razne frustracije koju donose prepreke i čekanje ostvarenja cilja, toleranciju na ambivalenciju da možemo da se opredelimo, donosimo odluke, volju usmerenu ka razvoju koja će nas napajati energijom i inicijativu koja će nam dati hrabrost da otpočnemo sami kreativan rad.

Ljudi bi, međutim, hteli da postignu radne rezultate bez svih, ili nekih “alatki” neophodnih za rad. Znamo za izreku da “bez alata nema ni zanata”, ali je retko primenjujemo na sebi. Često čujemo žalbe vezane za neuspeh na poslu, a retko pitanje “da li ja ispunjavam sve što je potrebno za uspeh?”. “Ako ne, zašto ih ne ispunjavam?”. Upravo zato, uz pomoć Hornajeve i drugih koji su se bavili psihodinamikom rada, pokušavamo da damo odgovor na pitanje koji su nužni preduslovi kapaciteta za rad, zdravi stavovi prema radu i neurotične teškoće koje ometaju zreli kapacitet za rad.  

Interesantno je da neke neurotične osobe, uprkos svim teškoćama, mogu da osećaju izvorni interes za svoj rad. Mnoge usamljene osobe, na primer, emotivno izolovane od drugih, mogu biti neobično privržene poslu koji rade. Drugi mogu iskreno voleti neke aspekte svog posla. To su područja u kojima dobro funkcionišu uprkos neurozi ili dobro funkcionišu zato što kroz posao zadovoljavaju izvesne neurotične potrebe. Neurotična osoba može da prenese svoje samoveličanje na svoj posao i da, na toj osnovi, razvije gotovo fanatičnu veru u njegovu veličinu i važnost. Interesantno bi bilo tačnije ispitati koje su to individualne konstelacije koje dopuštaju slobodan tok emocija u radu.

Mnogo češće je, međutim, takav pozitivan stav pokvaren neurotičnim zamkama, unutrašnjim konfliktima koji mogu dovesti do opšte utrnulosti osećanja, uključujući i osećanja prema radu. Osoba može biti preokupirana sopstvenim teškoćama i postati toliko egocentrična da je njen kapacitet za rad jako oštećen. Njena radna inhibicija može biti doživljena kao takav udarac na ponos da ona povlači svoja interesovanja ili čak razvija osvetoljubivu mržnju prema radu.

Najčešće je postojeći živ interes za rad umrtvljen osećajem ljudi da rade pod prinudom i ozojeđenošću povodom toga, i ponašaju se u odnosu na posao kao “školarci”, kao da je to dosadan zadatak od kojeg treba da pobegnu. Takve osobe se žale na spoljašnji pritisak, zahteve nadređenih, mušterija…Međutim, bliža ispitivanja kroz terapijski rad pokazuju da očekivanja od strane drugih mogu da postoje, ali da ne objašnjavaju reakciju. Očekivanja drugih su ono što osoba očekuje od same sebe. Koliko god minimalna ili legitimna očekivanja da postoje spolja, ona izazivaju odbrambeni stav i neproporiconalnu ozlojeđenost (o takvoj rekaciji govorili smo kod problema sa tolerancijom na frustraciju analnih potreba, na frustraciju davanja.) Postojeći pritisak, kao što je neki krajnji rok da se uradi posao, može čak da bude i od pomoći, jer privremeno utišava unutrašnju bitku (kod onih koji mogu da rade samo kad su “u cajtnotu”, u “minut do dvanaest”).

Razlog za preteranu osetljivost na pritisak leži unutar osobe, u njenim unutrašnjim tiranima i njihovim diktatima “mora i treba” (progoniteljskog super ega) koji se rađaju iz nesvesnih nadobudnih poriva da se bude kao Bog i postigne nemoguće. Ti unutrašnji tirani su toliko obogaljujući da osoba sanja o nekoj neograničenoj slobodi. Ta “sloboda”, međutim, nije konstruktivna sloboda za nešto, već samo negativna sloboda od svih pritisaka. Ona sadrži pogrešan motiv i ideju da se sloboda sastoji u tome da čovek radi samo ono što mu se dopada u određenom momentu, da se živi život bez ikakvog pritiska i nužnosti. Svako spoljašnje očekivanje se tada doživljava kao nefer i dovodi do besa i potrebe da se suprotstavi svakom “porobljavanju”, bez obzira na stvarne interese osobe. Slepi pobunjenik je usmeren ne samo protiv ljudi, institucija, okolnosti, već i protiv svake nužnosti inherentne u procesu rada. On može otpočeti neki posao sa interesovanjem, ali se slepo opirati svakoj ideji disciplinovanog rada da bi postigao nešto. Rad, pod tim unutrašnjim otporima, čini ga mlitavim i neproduktivnim. Njegova ljubav prema radu je zaražena gađenjem.

Pored ovih opštih faktora postoje i dva specifična faktora koja rade protiv izvornog interesa za rad. Jedan od njih nalazimo kod ljudi koji, zbog mržnje prema sebi, ne samo da se ne osećaju vrednima ljubavi, već pokušavaju da izbrišu iz svog života bilo kakvu nadu u ljubav. Oni osećaju da je ljubav toliko van njihovog dosega, da unose svu svoju energiju u potragu za uspehom. Psihološki, oni posvećuju svoje živote osvetničkom trijumfu nad drugima. Ti ljudi, logično, ne mogu voleti svoj rad, delom zbog toga što ne mogu i ne žele da vole bilo šta, a delom zato što je za njih rad samo sredstvo da postignu cilj.

Na suprotnom kraju ekstrema su oni koji, obrnuto, teže da se povuku iz ambicioznih potraga jer ih osećaju previše psihološki opasnima. I dok se i oni takođe osećaju u dubini nedostojnima ljubavi, ipak frenetično tragaju za njom, nadajući se da će ljubav biti njihovo sveopšte rešenje za neurotične nevolje. Rad je, za njih, suviše tesno prepleten sa osvetoljubivim trijumfom (nad edipalnim rivalom), i zato predstavlja direktnu opasnost za dobijanje ljubavi, pa ga odbacuju sa prezirom (U frojdijanskoj literature ta dva ekstremna razvoja su shvaćena kao odlike za maskulinost i femininost. To nema nikakve veze sa biologijom, ali, kulturološki, traganje za ljubavlju je rešenje koje favorizuju žene. Ako je ljubav prenaglašena, dolazi do začaranog kruga. Ljudi tog tipa se osećaju slabima je su potisnuli svu agresivnost vezanu za želju za pobedom, i onda zbog toga imaju mnogo veći potrebu za direktnom afirmacijom sebe kroz ljubav.)

Ako poznajemo uslove za obavljanje produktivnog rada, možemo gotovo precizno da predvidimo koje će vrste teškoća u radu da ima određena neurotična osoba (kada poznajemo njenu karakternu strukturu). Zapravo, možemo očekivati neke poteškoće u radu kod svake neuroze. Porblemi u radu će nestajati u onom stepenu u kojem se cela osoba menja. Videli smo da neuroza može da utiče na stav prema radu, njegovo podcenjivanje ili precenjivanje, ili da može ograničiti uslove pod kojima osoba može da radi, može uticati na nesposobnost da se otpočne i dovrši posao. Posledica su različite nesposobnosti da se planira, preduzme rizik, da se primi pomoć ili delegira odgovornost drugima…

Horney (1950), u članku o neurotičnim poremaćajima u radu, daje izvesnu karakterologiju neurotičnih poremećaja i tipične problem koje određene karakterne strukture imaju u radu:

Agresivno ekspanzivna osoba se oseća superiorno, kompletno se identifikujući sa svojom idealizovanom slikom. Smisao života joj je želja za vladanjem. Želeće da svaku prepreku prevlada, da uradi težak zadatak odmah, a nemoguć malo kasnije. Takva osoba smatra svoj rad superiornim i oseća da je svako ko se ne slaže sa tim ljubomoran ili da ga napada iz neprijateljskih pobuda. Ne može da dozvoli bilo kakve sumnje u svoju radnu superiornost i mora da odbije svaki kriticizam. Nije u stanju da oda priznanje drugima i ničiji uspeh se ne može priznati u njenom prisustvu. Ona mora da napadne svaki posao, i sigurna je da može to da uradi. Nema toga što ona ne može da uradi, jer generalno precenjuje svoje kapacitete i kvalitet svog rada. Nije u stanju da uvidi bilo kakav svoj poremećaj vezan za posao.

Agresivno narcistički tip ličnosti može biti najproduktivniji od svih agresivnih individua. On je, međutim, progutan od strane sopstvene mašte, i može rasuti svoje talente omnipotencijom. Ako ima bilo kakav neuspeh, to je zato što ima previše darova, pa će reći da “zavidi dosadnijim ljudima što ne moraju da idu na više polja”. Ili, može započinjati pa ostavljati mnogo toga, zaustavljajući se na najmanjim preprekama. On ne želi da vidi da ima teškoće i nedostatak interesovanja koji, na izgled, ima je odbrambeni manevar za očuvanje narcističkog ponosa. Oseća da mrzi detalje…da to treba da rade obični ljudi, a ne genijalci kao što je on. Njegov ponos počiva na superiornosti bez truda i slavi dramatičnog i jedinstvenog. Redovni napori ugrožavaju njegovo osećanje neograničene moći. Kvalitet njegovog rada je često razočaravajući.

Arogantno osvetnička osoba koja je imala užasna rana poniženja preživljava stezanjem nežnijih emocija. Njena pokretačka sila u životu je osvetnički trijumf. Njeno sredstvo je da bude izuzetan radnik sa stvarnom pasijom za radom. Ima nezajažljivu ambiciju, ali prazan život. Za nju je svaki sat koji ne provodi u radu izgubljen. Radi kao mašina. Ali, često ostaje na marginama svog polja rada, jer je njen interes usmeren na metode i rezultate rada, a ne na sadržaj. Kad govori, ona će obuhvatiti svako gledište i temu, ali neće dati nikakav svoj doprinos (takvih “jalovih metodologa” je puno u akademskom svetu). Ona planira dobro i pažljivo, ali je diktatorski usmerena, zastrašujuća i sklona eksploataciji. Nikada neće ništa delegirati, kao da veruje da je samo ona, ili neko kao ona, prikladan da bude šef. Može da namiriše gubitke, zbog dugoročnog planiranja, ali su realni pokušaji za nju zastrašujući.

Agresivno perfekcionistička osoba je nešto drugačija, jer je ona često sprečena svojim snažnim perfekcionističkim potrebama da učini bilo šta.

Preterano skroman tip neurotičara je prilično različit. On postavlja ciljeve previše nisko i potcenjuje svoju nadarenost. Zaražen je samoumanjujućim kriticizmom i konstantno ima osećanje “Ja to ne mogu”. Kvalitet njegovog rada ne mora da bude ugrožen, ali je ugrožen on sam. Može bolje da radi kada radi sa drugim ljudima, dok se oseća bespomoćno kad radi sam. Stvarno može da uživa u radu koji je ispod njegovih realnih kapaciteta. Ako, pak, počne da radi nešto što je u skladu sa njegovim kapacitetima, njegovi zahtevi od sebe će biti visoki kao i kod ekspanzivne osobe. Njegov samoprezir će zahtevati da ispuni te zahteve uz neprekidnu samokritiku. Ako primeti da pobeđuje ili da radi dobro, može se potpuno paralisati. Kada su samoumanjujuće težnje hronične i jače, može se pojavljivati nedostatak koncentracije, zamagljivanja uma. Umesto da radi, osoba će besmisleno gubiti vreme, sve dok se sama sebi ne smuči. Onda pokušava da radi, iako je već umorna od borbe sa sobom. Takvoj osobi je teško da radi nešto za sebe. Ona vidi povezanost ljudskih bića kao dugačak lanac u kojem svako radi nešto za drugoga, ali nikada za sebe. Neprekidno traži potvrdu i simpatiju spolja. Najveći problem mu se pojavljuju kada se suoči sa nekim realno teškim zadatkom, kada uspe, ili kada pretrpi kritiku. Često beži od radnih poteškoća u ljubavne veze tražeći tamo utehu.

Rezignirani tip osobe, čija je poteškoća prevashodno inercija i preosetljivost na prinudu, postaje pobunjenik protiv unutrašnjih i spoljašnjih diktata, toliko da ne može da uradi ni ono što sama želi. Ona može da razmišlja, nađe neku ekspresiju svojih umetničkih darova, ali u nekom prkosnom maniru, radeći sve na neki poseban način, “naopako”, “mimo sveta”…samo radi različitosti, da ne bi bilo “po nečijem”, da bi se održao doživljaj “neće oni mene…da nateraju…”.

„Rad na sebi“ - rad u psihoterapiji

Kako se u psihoterapijskom radu mogu promeniti ti disfunkcionalni obraci vezani za rad? Govorili smo već o tome da u razvoju bazičnih emotivnih sposobnosti postoje roditeljske aktivnosti koje pogoduju njihovom razvoju, kao i one koje ometaju razvoj sposobnosti. Bilo je reči i o preuzimanju funkcija kroz proces identifikacije. Kako je sposobnost za rad veoma složena sposobnost, sastavljena od „kockica“, bazičnih sposobnosti za obradu emocija, svaki psihoterapijski rad na razvoju bazičnih emotivnih kompetencija utiče i na poboljšanje sposobnosti za rad. Prikazaćemo sada kako psihoterapeutski rad, rad klijenta u psihoterapijskom procesu, može biti dobar „radni model“ koji se generalizuje na druge oblasti života klijenta i na njegovu generalnu sposobnost za rad.

Bartlet (Bartlett, F. 1973) daje veoma interesantan i slikovit prikaz psihoanalitičkog rada kao modela za razvoj kapaciteta za rad. Njegova teza je da su klijentove aktivnosti kroz radni savez koji ima sa terapeutom, zbog toga što su te aktivnosti rad, one intrinzično oprečne njegovoj neurozi, suprotstavljaju joj se od početka i postaju izvor promene.

Ako su sposobnosti za ljubav i rad principijelni ciljevi psihoterapije oni su, takođe, u obliku radnog saveza, i sredstva kojima se klijent kreće ka cilju. Promene koje klijent treba da napravi u svojoj terapijskoj aktivnosti, to jest da sarađuje sve tesnije sa svojim terapeutom, prototip su promena koje su uključene u njegovo menjanje u manje neurotičnu ličnost.

Da vidimo kako se „princip rada“ razvija u terapijskom procesu. Ako je cilj jasno definisan – kao određena promena koju klijent želi u svojoj ličnosti i načinu življenja, on sa terapeutom uspostavlja radni savez da rade na tome. Njegov posao i odgovornost je da se, na terapijskim seansama, otkriva što iskrenije (U psihoanalitčkom metodu posao mu je da slobodno asocira, bez autocenzure. U nekim drugim terapijskim pravcima, pa i u O.L.I. metodu, sa terapeutom konstruiše zadatke promene, nešto što će uraditi i između seansi). Što se više uključuje u terapijski proces, klijent postaje sve svesniji kompleksnosti svojih interakcija sa drugim ljudima i posledicama koje ima zbog načina na koje komunicira i gradi odnose sa ljudima. On uči kako da modifikuje svoje reakcije, prekidajući neurotične sekvence i pronalazeći prikladne alternative. Tako bi trebalo da bude ako klijent stvarno radi na terapiji. Ali, on često pokušava da zabušava u svom terapijskom radu, što je odraz njegove neuroze.

U analiziranju specifičnosti psihoterapijskog rada Bartlett polazi od Neff-ove(1968) definicije rada: „Rad je instrumentalna aktivnost koju izvode ljudska bića, čiji je cilj da se zaštiti i održi život, a koja je usmerena ka planskoj izmeni određenih karakteristika sredine“. U toj definiciji rada osvetljeni su izvesne osobenosti rada: 1) Rad je specifično ljudska aktivnost, a samim tim nužno socijalna 2) razlikuje se od, igre koja se izvodi „za svoju dušu“, time što ima cilj 3) usmeren je ka menjanju nečega 4) razlikuje se od fantazije, jer je usmeren na neki aspekt stvarnosti 5) konstruktivan je, makar u nameri, „da ljudska život bude sigurniji, udobniji ili na drugi način poželjniji“.

Posmatrano kroz ovu prizmu, može biti zbunjujuće razmišljati o „slobodnom asociranju“ kao nekakvom radu. Klasičan koncept klijentove uloge u asociranju je upravo suprotan od koncepta rada. On treba da odbaci razmišljanje o bilo kakvoj svrsi svojih asocijacija, direkciji, brizi za realnost...i da dozvoli sebi da regredira na izolovano, gotovo hipnoidno narcističko stanje. Analitičar je onaj koji radi tražeći uvremenjenu interpretaciju. Te naizgled „neusmerene asocijacije“ su, ipak, veoma usmerene ka izvesnom cilju. Čak i fantaziranje i odigravanje nekog nerazrešenog odnosa u transfernoj neurozi deo su klijentovog rada, jer je to podređeno njegovoj nameri i svrsi da se upusti u terapijski zadatak. Kriterijum za rad nije to koliko je energije potrošeno, niti čak koliko je direktne pažnje primenjeno. Ljudi mogu da rade i tako što povlače svoje napore (na primer, da ne zalivamo biljke previše). U radu mi regulišemo šta ćemo raditi u skladu sa svojim znanjem o tome šta neki određeni proces zahteva. Kada je u pitanju terapijski proces, to mogu biti i oprečne stvari. Greenson (1967) kaže: “Pacijentov doprinos radnom savezu zavisi od dve suprotne sposobnosti; njegovog kapaciteta da ostane u kontaktu sa realnošću analitičke situacije i spremnosti da rizikuje regrediranje u svet fantazije. Osciliranje između ove dve sposobnosti je ključno za analitički rad”.

Druga poteškoća u prepoznavanju aktivnosti klijenta kao rada leži u činjenici da je u terapiji radnik u isto vreme i objekt rada - um koji posmatra sebe. Obično u radu ljudi ulaze u neki radni proces da bi transformisali neki spoljašnji material koji se i opire i odgovara na njihovu akciju. U terapiji izgleda kao da ne postoji nezavisni objekt na kojem se radi, ali se pokaže da nije tako. Klijent radi da promeni sebe, materijalnu osobu čiji su životni procesi, karakter, interpersonalne relacije i psihološki razvoj isto tako i neposlušni i popustljivi na njegove napore kao bilo koja spoljašnja stvar ili realnost. U svakodnevnom govoru se već odomaćio izraz “radim na sebi”.

Terapeutima je manje teško da prepoznaju klijentove otpore psihoterapijskom procesu kao nerad. Obično otpore ne definišemo kao averziju prema poslu, već ih vidimo kao manifestacije intrapsihičke barijere nesvesnom materijalu, ili kao ometajući transfer, kao strah od emocija, intimnosti ili promene. Ali, koji god aspekt da stoji iza otpora, mi znamo da je, kada se klijent žali, duri se, zavodi nas, napada, kreira distance…jedna stvar sigurna - on ne radi. On je ušao u neurotičnu alternativu terapijskog rada. Više je zainteresovan za manipulaciju terapeutom, nego za postizanje svog cilja. Važnije mu je da zamagljuje i stvara lažni utisak nego da istražuje istinu o sebi. Više je usmeren ka tome da stvari ostanu iste, nego da se nešto promeni. Pokušava da dobije rezultate, a da ne prođe kroz neophodan proces. Ukratko, otpor je antiteza rada.

Klijentov otpor je neurotični način nošenja sa terapijskim zadatkom. U tome možemo videti averzije ili opozicije suštinskim komponentama rada koji su implicitni za neurotične modele rada. Pošto je rad, sam po sebi, modus ulaženja u stvarnost, neizbežno je da neurotični načini, koji god da im je krajnji izvor, motiv, konflikt ili strah, uključuju stavove i delatnosti koji se fundamentalno suprotstavljaju onome što zovemo rad.

Zavisnost, na primer, koja je sveprisutna, čista je antiteza rada. Zavisni klijent oseća da ne može da uradi ono što je neophodno i treba nekog drugog da to uradi umesto njega. Životni problemi, zahtevi stvarnosti, njemu izgledaju preveliki. Oseća se slabim, nekompetentnim, bespomoćnim. Odugovlači. Radi na nečemu samo dok mu ne postane teško. Lako se obeshrabri. Želi da se odmori, da uzme tajm aut, da ne radi ništa. Traži laka zadovoljstva. Hoće nešto za ništa. Oseća da njegova egzistencija zavisi od drugih.

Tako i u terapiji, umesto da preuzme odgovornost za neophodan rad, on hoće da terapeut to uradi za njega. Neurotična zavisnost je, međutim, daleko od oslanjanja na nežnu roditeljsku figuru. Takav klijent ne stavlja sebe na milost terapeutu, već pokušava da manipuliše terapeutovim osećanjima i odgovorima. On može da izgleda zahtevno, povredljivo, patetično. Bespomoćnost postaje moćna taktika. Njegova alternative terapijskom radu je da izazove kod terapeuta zaštitnička osećanja, krivicu i, možda, impuls da bude spasilac.

Ono što takav klijent hoće od terapeuta nema gotovo nikakve veze sa radom, čak ni sa terapeutovim radom. On nije zadovoljan naporima terapeuta da ga sluša i razume, niti komentarima i interpretacijama koje ne daju trenutni efekat u tome da mu bude bolje. Traži čudo koje nema nikakve veze sa terapijskim veštinama: hoće identitet, razlog za življenje, superiorno samopouzdanje, afirmaciju i realizaciju veličanstvenog stvorenja za koje napola veruje da jeste, koje više neće morati uopšte da radi.

Kod zavisnosti su vidljiva dva aspekta odbojnosti prema radu: averzija prema mobilisanju sopstvenih snaga i okretanje ka drugima kao izvoru onoga što može doći samo iz sopstvenih akcija. Govorili smo o tome u poglavlju o toleranciji na ambivalenciju kao o osnovnoj dilemi ambivalencije-živeti na svoj ili tuđ račun-aktualizirati se ili parazitirati. Rad je suprotnost parazitiranju.

Drugačiji neurotični pogled na rad je onaj “sa visine”. Tu se susrećemo sa genijima i kraljevima koji se kreću inkognito među rajom. Za takve klijente problem sa radom nije u tome što je težak, već što im je ispod časti, suviše je običan i sitan, beznačajan. Oni su članovi elite koja ne treba da radi, koja će postizati nešto bez napora, znati bez učenja, kojima je život dužan da pruži ljubav, moć, slavu i besmrtnost. Oni su kao čovek iz vica koji je odgovorio da ne zna ume li da svira violinu, jer nije nikada probao. Takvi klijenti postaju anksiozni ako vide da ne mogu odmah da nešto izvode ekspertski čim pokušaju. Da vide sebe kako dugo ili teško rade izgleda im ponižavajuće. Posvećivanje jednoj oblasti rada vide kao napuštanje drugih mogućnosti i uhvaćenost u teškoće prozaičnog, običnog svakodnevnog radnog sveta. Radije će da se drže svojih nerazvijenih, ali beskonačnih potencijala. Isti su i u svojim odnosima sa ljudima - očekuju da ih vole, dive im se, čak i da ih obožavaju, a da oni ne moraju da daju ništa.

U terapiji, njihova alternative radu, njihov otpor, je da pokušaju da pobede terapeuta, ne bespomoćnošću, već impresionirajući ga i osvajajući njegovo divljenje. Ne koriste svoje vreme na terapiji da rade na samootkrivanju i menjanju, već na projektovanje imidža za koji intuitivno osećaju da će biti impresivan za terapeuta.

Taj “elitistički” modus dovodi u oštar fokus dva dodatna načina na koji neurotičari oštećuju ciljeve i metode rada. Prvo, takvi klijenti žele da izbegnu suprotstavljajuća i frustrirajuća ograničenja koja nam postavlja realnost (Govorićemo o tome detaljnije kod problema u radu koje stvara nedostatak sposobnosti tolerancije na narcističke frustracije). Drugo, oni su manje zainteresovani za to šta je istina, nego za to kako izgledaju. Teže da kreiraju impresiju, iluziju, da falsifikuju stvarnost u nadi da će to dati neposredne rezultate, i doneti im specijalne privilegije i imunutet na ljudske uslove življenja. Oni žele da transcendiraju proces, vreme i materijalne nužnosti, i da zamene ljudski način rada nadprirodnom magijom.

Još jedan neurotični pristup radu treba evidentirati, jer dobro prikazuje oštećivanje kontinuiteta koji je suštinski bitan za radni process. To se najčešće vidi kod osoba koje rade kompulsivno, koje nikada nisu zadovoljne onim što su uradile, čiji mozak neumorno traži izvesnost. Iako je takav pristup radu daleko od toga da je antagonističan prema radu, on se može videti kao otelotvorenje Puritanske radne etike. Klijent smatra rad kao dužnost koja opravdava njegovu egzistenciju pred Božijim očima. U stvari, on doživljava rad kao podčinjavanje stranim, eksploatorskim i opresivnim zahtevima. Radi toliko nevoljno, pa čak i prkosnije nego klijenti o kojima smo prethodno diskutovali. Izvodi pokrete, ali njegovo srce nije u njima. Ovaj način sadrži suprotstavljene pretpostavke oba prethodna načina. Sa jedne strane, on čezne da se oslobodi tereta i da ne radi ništa. Opsesivni način je usaglašen sa realnošću da je rad nužnost, ali samo da bi se postiglo apsolutno znanje, to krajnje savršenstvo koje će onda učiniti svaki dalji rad suvišnim.

U terapiji, kao i u svemu drugome, takav klijent sistematski prekida kontinuitet svog rada i na taj način unazađuje svoj razvoj. U svom suprotstavljanju radu ovakav pristup pojačava cepanje procesa na odvojene, diskretne momente, tako da je proces fragmentiran, delovi se ne uklapaju u celinu, uvid, i iskustvo procesa nestaje.

Da sumiramo u čemu se neurotični oblici interakcije između osobe i realnosti bazično razlikuju i suprotstavljaju onome što zovemo rad:

  1. U radu, osoba preduzima odgovornost za mobilisanje sopstvenih snaga da dela na stvarnost. U neurotičnim načinima osoba pokušava da manipuliše drugima da urade za njega ono što može da dođe jedino iz njegovih aktivnosti.
  2. U radu, osoba se uključuje u spoljašnju stvarnost, hvata se u koštac sa njom, i dozvoljava da stvarnost, takođe, utiče na njega. U neurotičnom načinu osoba želi da izbegne, mimoiđe stvarnost ili da se oslobodi od oponirajućih, frustrirajućih i ograničavajućih sila spoljašnje nužnosti.
  3. Rad uključuje testiranje stvarnosti; osoba podvrgava svoje želje, ideje i zamisli korekciji. Ona je usmerena na istinu i jačanje efektivne regulacije svojih aktivnosti u skladu sa onim što je neophodno i plodonosno. U neurotičnom načinu osoba podređuje pitanje šta je realno kreiranju impresije, igranju uloga i izgledu. Usmerena je na “ko bajagi” aktivnosti.
  4. U radu se osoba obavezuje na sprovođenje niza koraka koji su potrebni da se ostvari željeni cilj kroz određeni period vremena. U neurotičnom načinu osoba prekida proces uzimajući svaki moment kao izdvojeni uspeh ili neuspeh.

Ukratko, rad je voljna posvećenost realnosti koja je dijametralno suprotna od svake ključne tačke neurotičnog delovanja. Jačina neuroze zavisi delom i od činjenice da neurotični obrasci uspostavljaju interakcije sa drugim ljudima i stvarnošću koji ponavljaju štetna iskustva. Ako klijent ne promeni te načine interakcije, on održava ili čak produbljuje svoj poremećaj. Nije dovoljno da terapeut bude drugačiji od primarnih roditeljskih figura iz prošlosti. I klijent mora početi da biva drugačiji. Što više terapeut uspe da uključi klijenta u terapijski rad, klijent počinje da se prebacuje u oblik aktivnosti koji, na bazični način, menja njegove oblike transakcija sa ljudima i stvarnošću.

Bartlett (1973) izdvaja tri glavne kategorije takvih iskustava u terapijskom radu koja utiču na klijentovu kompetenciju i nezavisnost, njegovo prepoznavanje sopstvenih ograničenja i konačnosti i, na kraju, na iskustvo kontinuiteta promene.

Prvo, mobilišući svoje snage da se suoči sa sopstvenim problemima, posebno ako su rezultati važni za njega, on dobija iskustvo poverenja u sopstvene snage. Prepuštajući postepeno svoj deo posla klijentu, terapeut ga uči na primeru šta je suština procesa rada, da je postignuće proprocionalno pojačanim naporima, i ojačava njegovo samopouzdanje, oslanjanje na sebe i nezavisnost. Bitno je, takođe, da se kapacitet za rad ne razvija u izolaciji, već kroz kooperaciju. Neurotična iskustva klijenata su da je intimnost destruktivna za njihov identitet (govorili smo o potreba strah dilemi-potrebi za simbiozom i strahu osobe da će biti progutana, izgubiti identitet u odnosu). U stepenu u kojem on izbegava da radi u terapiji i želi da zadovolji, impresionira ili na drugi način manipuliše terapeutom, on ponavlja takvo iskustvo. Manipulacije su oblik zavisnosti. Kada, međutim, on radi sa svojim kapacitetima ljudskog bića za rad, razvija sopstvene snage i daje svoj doprinos formiranju tesnije saradnje. Tako omogućuje i terapeutu da radi bolje zajedno sa njim, čime uspostavlja novu vrstu odnosa u kojoj ima njemu nepoznato iskustvo da intimnost pojačava njegov identitet (razrešava potreba-strah dilemu). Poverenje u druge i poverenje u sebe se međusobno osnažuju kada je osnova saradnje rad.

Drugo, klijent doživljava frustraciju, ograničenja svojih moći. Dok izbegavajući neurotični obrasci beže od svake pretnje iluziji klijenta da je sposoban da uradi sve što poželi, posvećivanje terapijskom radu ga čini delom procesa koji on ne može da kontroliše - stvarnog života. Što se ozbiljnije posveti razumevanju i menjanju sebe, klijent češće doživljava frustraciju zbog toga što nije u stanju da lako promeni svoje neurotične reakcije, čak i kada ih identifikuje i vidi njihovu iracionalnost i štetne posledice. Shvata da ima posla sa sistemom izuzetne kompleksnosti koji se ne može promeniti samo željom ili voljom, logikom, “ko bajagi” radom, patnjom ili osvajanjem tuđe ljubavi. Shvata da su njegove “kontraveštine” samozamajavanje, da se ne može biti bolje “na foru”. Čak ni ozbiljan i odlučan rad ne stvara magiju u transformaciji njegovog neposlušnog bića. Učeći toleranciju na frustraciju potreba za brzim, lakim i sigurnim promenama, on razvija kapacitet za rad koji kasnije generalizuje i na druge radne situacije. Kroz to iskustvo borbe da promeni kurs sopstvenog razvoja on doživljava sebe kao neposlušnu, ali i kao izdržljivu osobu koja istrajava, koja ne postaje lako neko drugi. Doživljaj da ima neurotični identitet je bolji nego doživljaj da nema nikakav. I, kako počinje da saznaje više o sebi, on uči o tome šta je potrebno, šta je nemoguće, koliko dugo izvesne vrste promena mogu da traju. Uči kada treba da ih forsira, a kada da čeka. Uči da su i neka pogoršanja put ka poboljšanjima da, i kada ne vidi neposredne rezultate, ide ka nekom vrednom cilju, da neke željene promene zahtevaju određene predradnje i ne mogu se postići direktno. Počinje da veruje u sopstveni razvoj (iako razvoj, kao što smo rekli, boli). Ukratko, klijent otkriva preko svog iskustva da, kroz oslobađanje od iluzija moći, magije i lažne slobode i kroz regulisanje svojih napora u skladu sa onim što zahteva stvarnost, počinje da dobija izvestan stepen kontrole nad sopstvenim razvojem.

Treće-klijent doživljava da može da održi kontinuitet svog rada korz duži vremenski period (da nije “kratkog daha”, da razvija “konstantnost objekta”). Čineći to, on učestvuje u stvaranju svog razvoja i iskustva koje menja njegovu crno-belu logiku (postiže celovitost objekta, iskustva se stapaju u kontinuirani doživljaj, nestaje cepanje na dobre i loše objekte, parcijalna iskustva uspeha i neuspeha, “dobre i loše dane” - svoja radna iskustva doživljava kao celinu u kojoj ima i uspona i padova, ali je generalno dobra - jer ljubav nadvladava agresiju).

U stepenu u kojem je terapeut sposoban da podstakne klijenta da održi kontinuitet rada, klijent počinje da povezuje te rascepkane momente zajedno, što dovodi do bitne promene u njegovoj svesti, i on razvija celovit doživljaj sebe i stvarnosti. Shvata da nema tog pojedinačnog koraka koji dovodi do perfekcije, da pojedinačni koraci ne vode ničemu, da je potreban povezani sled aktivnosti da bi se postiglo nešto vredno. Tada počinje da doživljava svaki pojedinačni moment svojih aktivnosti, uspeha ili neuspeha, kao jedinstvo u kojem ispravno i pogrešno, dobro i loše, uspeh i neuspeh, koegzistiraju (Što bi rekao Njegoš –da “Čaša žuči ište čašu meda. Smiješane, najlakše se piju”). Takva iskustva stvaraju osnovu za mnogo fleksibilniji način mišljenja. Pojavljuje se radna matrica koja se prenosi na druga područja klijentovog života.

Kroz preglede nekih malobrojnih psihodinamski usmerenih tekstova o radu prikazali smo određene poglede na suštinu samog rada i njegovog značaja za razvoj individue, devijacije koje mogu nastati u razvoju kapaciteta za rad i viđenje terapijskog procesa kao radnog modela, učenja da se radi. Sada ćemo se pozabaviti još specifičnijim povezivanjem bazičnih sposobnosti za obradu emocija sa kapacitetom za rad, uticajem razvijenih sposobnosti na kapacitet za rad i uticajem devijacija bazičnih emocionalnih kompetencija na kapacitet za rad.


Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue's system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927).A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom's Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient's Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man's Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud's three theories of love in the light of later development. Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36: 653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9, 3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8 ( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001). Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22 ( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S.(1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That "Impossible" Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978)The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.' In: Hartmann 1964Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancyPsychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

Jovanović, N. (2006a),Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego' Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)  

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010).Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd   str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler's theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975). Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst's narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O'Donohue W, T, & Fisher, J, E.(2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu - osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression.George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978).On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant's response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) "Will and Psychoanalysis," J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999).Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.

Izdanja

Newsletter

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama...

RSSFacebookTwitter

Текстиль для дома, Вышивка, Фурнитура, Ткани
автоновинки