Izvodi iz knjiga | O.L.I. centar

Zašto O.L.I. metod, kad već postoji toliko psihoterapijskih metoda?

 

            Na ovo pitanje odgovoriću u prvom licu, kao autor O.L.I. metoda (u knjizi ćemo koristiti obraćanje čitaocima u prvom licu množine jer su brojne ideje koje iznosimo nastale razmenom mišljenja i iskustava iz prakse grupe O.L.I. psihoterapeuta).

Bavim se poslom psihoterapeuta više od trideset godina. Krenuo sam sa psihoanalizom (kroz koju sam prošao i kao “pacijent”, “analizant” na didaktičkoj analizi) i koristim se psihoanalitičkim metodom i danas (i u takvom radu veći akcenat dajem na procese, rad sa bazičnim sposobnostima za obradu emocija), kada imam mogućnost, to jest klijenta koji ima vremena i novca da se, nekoliko puta nedeljno, duži period vremena, upusti u proces samootkrivanja i menjanja. Takvih je, na žalost, sve manje, posebno u našoj sredini. Pored psihoanalize, koristio sam u svojoj praksi metode i drugih psihoterapijskih pravaca-bioenergetske psihoterapije, Transakcione analize, Geštalta, Neurolingvističkog programiranja (N.L.P.), biofidbek i neurofidbek metoda, R.E.B.T.a...Postao sam, kako se to kaže, eklektičar. Praktičar koji koristi svašta u svojoj praksi kada mu se učini da će biti delotvorno, bez obzira iz kojeg pravca to dolazi i kakav mu je teorijski okvir. Naravno, pored kriterijuma efikasnosti, izbor određenih “tehnika” ili “metodologije” rada bio je određen i time da li sam osećao da se to što koristim uklapa u sistem vrednosti koji je osnova mog pristupa čoveku. Ono što bi, možda, dalo nekog efekta, ali bi se kosilo sa mojim uverenjima i vrednostima, nisam koristio u svom psihoterapeutskom radu.

            U radu sa ljudima, posebno u poslednjoj deceniji, osećao sam da mi treba još nešto, nešto što mi nisu nudile metode koje sam već koristio. Jedan od razloga bio je taj što mi se obraćao sve veći broj ljudi koji su bili u stanju da dolaze na psihoterapiju ređe nego što je to potrebno da bi se primenjivao psihodinamski pristup ili neki od pomenutih pravaca. Ljudi su me, često, pitali da li mogu oni nešto da rada na svom psihološkom problemu između seansi, nešto po principu “uradi sam”, neki „domaći zadatak“. Šta da im ponudim? Da ima kažem: “Pa, razmišljajte o sebi i svojim problemima, odnosima...” Da su dovoljno dobro znali kako to da rade, ne bi mi se ni obratili za pomoć. Onda mi je palo na pamet da napravim izvesne protokole, pitanja koja bi sistematski vodila klijenta kroz proces samoistraživanja između seansi. Primetio sam da, gotovo u svakoj psihoterapiji koju sam radio, izvesna pitanja kad tad dođu na “dnevni red”. Pa zašto onda ne bih postavio ta pitanja klijentu u nekoj struktuiranoj formi upitnika za razgovor sa samim sobom. Takve stvari već postoje u brojnim takozvanim “self help” metodama (metodama samopomoći) i metodama psihologije uspeha. Pregledao sam brojne takve self-help upitnike i konstatovao da im nedostaje dubina, posebno takozvana “nezgodna pitanja”, pitanja vezana za izvesnu korist koju klijenti imaju od svojih “negativnih” ponašanja (U psihoanalitičkoj teoriji se ta korist koju neko izvlači iz sopstvenih problema i zastoja u razvoju naziva “sekundarna dobit”.)

Iz odgovora koje su moji klijenti davali na takva pitanja mogao sam jasno da vidim da postoje neke emotivne kalkulacije, najčešće nesvesne, o tome „šta se isplati, a šta se ne isplati“ u emotivnom životu, neka skrivena „psihološka matematika“ koja rukovodi ponašanjem i emotivnim životom osobe. Iako čovek obično nije svestan formula po kojima preračunava emotivnu dobit i štetu koje nastaju kao posledica određenog načina življenja i psihološkog funkcionisanja, te unutrašnje formule postoje i po njima osoba, brzinom svetlosti, preračunava isplativost svojih ponašanja bezbroj puta, u svakoj sekundi svoga života. Te formule su osnova našeg karaktera. Na osnovu njih, uglavnom nesvesno, neprekidno odlučujemo o svakoj aktivnosti u našem životu. Na primer, da li ćemo uraditi nešto ili ne, da li ćemo se suprotstaviti kada neko ugrožava naše interese, ili ćemo mu se nasmejati da ga umilostivimo i budemo „dobri“, da li ćemo izabrati neku vrstu pasivnog otpora pa ga puštati da nas pritiska, ali biti skriveni oportunisti, ili ćemo se povući...Da li ćemo dozvoliti sebi da rizikujemo i izađemo iz svoje „zone sigurnosti“ i iskusimo nešto novo, ili ćemo uvek biti „ziheraši“...Da li ćemo ići ka problemu i rešavati ga, ili ćemo bežati od njega. Ljudi biraju različite „strategije“ na osnovu iskustva koje ih je naučilo da se nešto „isplati“ ili „ne isplati“. Te strategije su uglavnom nesvesne, neizrečene i deluju automatski, kao neki softver, program za preračunavanje isplativosti ponašanja ugrađen u nas. Većina ljudi je na „automatskom pilotu“.

                Problem sa ovim softverom za „emotivno računovodstvo“, kako sam ga nazvao, i formulama „psihološke matematike“ koje su ugrađene u njega, utome je što je zastareo i nefleksibilan. Nije prilagođen, kako bi to rekli ekonomisti, „savremenim zahtevima poslovanja“. Poslovanja sa životom. Stvoren je nekada davno, kada smo bili mali i kada su naše mogućnosti, naše veštine, znanje, sposobnosti...bile na daleko nižem nivou. Kada smo bili mnogo zavisniji od drugih. Tada su te strategije možda i bile prikladne da nas zaštite od bola i neprijatnih osećanja, ali smo morali da plaćamo i visoku cenu za taj „sistem zaštite“. Plaćali smo je umrtvljavanjem, gubitkom energije i životne radosti, radoznalosti, strasti za životom, ili nekom drugom emotivnom cenom. Osnovno sredstvo plaćanja i nagrađivanja, u našem odnosu sa životom, su emocije. Ljudi rade za emocije. Kada odrastemo i kada se naše mentalne sposobnosti i veštine uvećaju, kada postanemo samostalniji, više ne moramo da trošimo tolika „sredstva“ na sistem zaštite, možemo pronaći efikasniji i rentabilniji način da se branimo od neprijatnosti i onoga što doživljavamo kao opasnost. Ali, staro emotivno računovodstvo je već naviknuti, uhodani sistem koji rutinski funkcioniše i opire se promenama. Uglavnom ga nismo ni svesni. Doživljavamo ga kao sopstvenu prirodu. „Takav sam“ ili „takva sam“, kažemo sami sebi. Da bi se nešto promenilo, potrebno je da ga prvo budemo svesni. Ne možemo promeniti ono što ne priznajemo, ono što ne znamo da postoji, ili verujemo da je urođeno i nepromenljivo, da je sama naša suština.

Da bih pomogao svojim klijentima da prepoznaju ove svoje unutrašnje formule koje određuju njihov emotivni život i ponašanje razradio sam protokole „psihološke matematike“ i „emotivnog računovodstva“ čija je namena upravo izvlačenje tih nevesnih obrazaca na svetlost dana, njihovo jasno formulisanje, prikazivanje „crno na belo“, na papiru, ponovna evaluacija tih formula i redefinisanje onoga što nije adekvatno.

Programeri kompjuterskih programa znaju da, ako žele da otklone neki „bag“, neku grešku, ili ako žele da izmene neki algoritam na osnovu kojega program radi, moraju da „edituju“ bazu podataka, da uđu u „sourse“, u nevidljivu matricu koja je ispod onoga što vidimo na ekranu računara. Tamo su, uglavnom, formula tipa „if-then“, ako se pojavi X onda uradi Y. Tako je i u našoj glavi. Naš „softver“ radi upravo to: ako-onda. Ako su te formule dobro usklađene sa realnošću i dobro prilagođene uslovima „poslovanja“ sa životom, onda mi živimo dobro i uživamo u svojim životima. Ako nisu, onda se precizno, gotovo kao i kroz računovodstvo neke kompanije, može predvideti kako i kada će neko da „pukne“, da doživi emotivni bankrot koji je posledica njegovog lošeg „poslovanja sa životom“. Kada uspem da sa klijentom izvučem na „svetlost dana“ njegovo emotivno računovodstva, u stanju sam da mu, kao i svaki dobar knjigovođa u kompaniji, predočim greške u „poslovanju“ i rizike takvog poslovanja po njegov emotivni život.

                Ljudi se ne menjaju samo kroz psihoterapiju. Često sam bio svedok bitnih pozitivnih promena kod nekih ljudi koje nisu bile posledica određenih velikih i dubokih psiholoških uvida. To me je uvek kopkalo. Šta se to dešava pa dođe do takvih „spontanih“ promena kod nekih osoba. Ako bih „provalio“ šta je izvor takvih promena, mogao bih, možda, da to ugradim i u psihoterapijski rad. Kroz razgovore sa ljudima kod kojih su se desile takve „spontane“ promene došao sam do zaključka da se one, uglavnom, zasnivaju na tome što su te osobe od nekoga naučile kako da razviju izvesne sposobnosti i veštine koje ranije nisu bile, u dovoljnoj meri, razvijene kod njih. Najčešće su imali „sreću“ ili „njuh“, „nos“ da uđu u odnos (ljubavni ili prijateljski) sa nekom drugom osobom koja je imala razvijene sposobnosti koje su njima nedostajale. Na primer, povučena, stidljiva osoba sa problemom ispoljavanja agresivnosti uđe u odnos sa ekspresivnom osobom koja je provocira na otvorenije ispoljavanje i pri tome je ne poklapa (dopušta joj da dođe do izražaja, ne dominira u komunikaciji). Ili, osoba bez inicijative uđe u odnos sa osobom koja ima inicijativu, ali je ne otima sebično u želji da uvek vodi, već dopušta i partneru da razvije inicijativu podstičući ga i prihvatajući njihovu inicijativu. Naravno, takvi odnosi, da bi se konstruktivno razvijali, moraju se zasnivati na nekoj razmeni učenja i razvoja sposobnosti. Ljudi se, ako imaju njuha i sreće, često biraju po tome što jedno drugo mogu da nauče nečemu, po potencijalu da postaknu razvoj neke sposobnosti koju jedan član para ima razvijeniju od drugog i da, za uzvrat, od onog drugog nauče kako da razviju neku sposobnost koja im nedostaje. Npr. „ja ću od tebe naučiti da se slobodnije ispoljavam, a ti od mene da budeš manje impulsivan i strpljiviji...“ Postoji, naravno, i mogućnost da ne uče jedno od drugog, već da pokušaju da onom drugom nametnu svoj „stil“ trudeći se da ga „prekroje po svojom meri.“, da razliku u sposobnostima koriste za dominaciju i neki oblik manipulacije drugim.

                Ono što sam izvukao kao zaključak koji se može primenjivati u psihoterapijske svrhe je to da se promena može podstaći vežbanjem određenih sposobnosti i kada se ne uđe duboko u razloge zbog kojih osoba te sposobnosti nije razvila. Kada se sposobnost razvije i kada se počne primenjivati u životu, razlozi zbog kojih je osoba blokirala razvoj te sposobnosti u prošlosti počinju da blede, da gube na snazi. Da li je nečiju ekspresivnost, spontano izražavanje emocija, ili inicijativu...gušio tata ili mama, ili baba, ili deda, ili neka druga osoba od koje je kao dete zavisila...nije više tako bitno. Novo, pozitivno snažno iskustvo je otklonilo barijeru i ono staro i negativno gubi na snazi. Ako se takve promene mogu spontano dešavati u životu, da li ih možemo podsticati i kroz proces psihoterapije tako što ćemo jasnije utvrditi koja bazična sposobnost nije razvijena i ponuditi klijentu određene metode za razvoj te sposobnosti? U brojnim psihoterapijskim metodama postoje određene „tehnike“ koje upravo tome i služe. Na primer, za razvoj sposobnosti spontanog i konstruktivnog ispoljavanja postoji „asertivni trening“, trening ispoljavanja. U okviru transakcione analize postoje tehnike za trening „veština komunikacije“, u okviru biofidbeka postoje tehnike za trening kontrole fizioloških reakcija i emocija...“Arsenal“ psihoterapijskih tehnika za razvoj sposobnosti je prilično obiman, ali su one „raštrkane“ po raznim psihoterapijskim metodama i ne postoji spisak tehnika i uputstvo za upotrebu – koja tehnika čemu služi i kada se treba i može primenjivati. U oviru O.L.I. metoda, radimo na tome da napravimo spisak tehnika iz različitih psihoterapijskih metoda (kao i tehnika koje smo razvili), spisak bazičnih ljudskih sposobnosti sa uzrasnim zadacima, i da povežemo ta dva spiska sugestijama koje se tehnike mogu koristiti za razvoj određenih sposobnosti.

                Međutim, da bi te tehnike stvarno pomogle nekom klijentu da razvije sposobnosti za obradu emocija neophodno je da se one primenjuju kroz dobar, dubok emotivni kontakt sa terapeutom. O.L.I. metod nije tehnologija za promenu u kojoj je kontakt sporedna stvar. O.L.I. metod je „full cocntact“ pristup. Sposobnosti se usvajaju kroz identifikaciju klijenta sa sposobnostima psihoterapeuta, kroz prenos funkcija i takozvano „proceduralno učenje“ (neposredno „preuzimanje“ funkcija obrade emocija). Kako će klijent preuzeti naše funkcije obrade emocija ako su mu nepoznate naše emocije, načini na koje se nosimo sa njima, šta osećamo i mislimo dok radimo sa njim...? Terapeut ne može biti „prazno platno“ na koje klijenti projektuju svoje nesvesne fantazije, niti tehničar koji samo uči klijenta nekim procedurama i tehnikama. Terapeut se mora razotkrivati, ali na onaj način i u onim aspektima koji podstiču razvoj klijentovih sposobnosti. To nije ni malo lako. Lakše je skrivati se iza paravana uloge psihoterapeuta. Međutim, iskustvo u radu sa klijentima mi je pokazalo da su ti „momenti susreta“ između klijenta i terapeuta ključni izvori promene. Ljude menjaju ljudi sa kojima su u bliskom odnosu, a ne terapijske tehnike. Osnova obuke O.L.I. terapeuta je razvoj njihove sposobnosti za kontakt, kroz izgradnju njihovih bazičnih psosobnosti za obradu emocija, ljubav i rad.

                Razmišljajući o uspešnim, manje uspešnim i neuspešnim psihoterapijama koje sam radio, tragao sam za onim što ih razlikuje. Šta sam radio drugačije sa klijentima kod kojih je došlo do značajnih pozitivnih promena, pitao sam se? Jedan odgovor se odmah nametnuo: bili su mi draži. Da li su mi bili draži zato što su se promenili, pa sam ja ispao uspešan? Ne. Bili su mi dragi i dok se nisu promenili, i dok su se opirali promenama, i dok su imali negativne emocije prema meni...Osećao sam da mi je jako stalo do njih, da želim da im pomognem...zapravo, da ih volim, koliko god „blesavi“ bili. Imao sam i grešaka u radu sa tim klijentima (koje sam priznavao kad bi ih otkrio, ili kad bi mi oni na to ukazali), ali te greške nisu napravile neku ozbiljnu štetu u našem odnosu (kod klijenata koji mi nisu bili tako dragi i manje greškice su imale ozbiljnije negativne efekte po naš odnos.) Da, odnos je bio „tehnika broj jedan“. Kroz odnosu so od mene učili kako ja obrađujem sopstvene emocije, kako obrađujem njihove, kako izlazim na kraj sa ovim životom...Kada bi se nešto pokvarilo u našem odnosu, kada bi osećali da smo manje bliski, ono što su naučili od mene bi prvo nestajalo (vraćali bi se na stare oblike ponašanja), sve dok ne bismo ponovo uspostavili bliži odnos. Vremenom su se te sposobnosti učvšćivale i postajale nezavisnije od odnosa sa mnom.

                Drugi zaključak do kojeg samo došao, upoređujući svoje uspešne i manje uspešne psihoterapije je da su uspešnije bile one u kojima sam sa klijentima više radio na procesima, na njihovim tipičnim načinima obrade sadržaja, na karakteru, načinu komuniciranja i razumevanja drugih, posebno ako smo te procese zapažali i analizirali „ovde i sada“, u našem odnosu. Sadržaji koje su iznosili više su služili da se na njima može videti proces, njihov način razmišljanja, ono što je dovelo do toga da se osećaju tako kako se osećaju, da veruju u ono u šta veruju. Fokus na bazične sposobnosti za obradu emocija davao je najbolje rezultate.  

            U psihoterapijskoj literaturi nisam naišao, na jednom mestu, na sveobuhvatan i jasan prikaz bazičnih ljudskih sposobnosti za obradu emocija (onih koje se mogu razvijati psihoterapijom), kada i kako se one razvijaju, koje razvojne zadatke čovek mora da ispuni da bi razvio svoje sposobnosti, čime zdrava ljudska jedinka treba da ovlada u određenom periodu života. Vremenom sam, sve više, svoj psihoterapeutski pristup počeo da baziram upravo na konceptu bazičnih sposobnosti za obradu emocija i na konceptu razvojnih zadataka. Naravno, ovde govorimo o onim bazičnim kognitivno-emotivno-konativnim (voljnim) sposobnostima koje se mogu razviti u procesu psihoterapije. Da bih podstakao prepoznavanje tih nedostataka u razvoju određenih bazičnih sposobnosti kod svojih klijenata i pospešio rad na njihovom razvoju, razvio sam određene protokole samoprocene koji imaju funkciju da osoba stekne uvid (edukaciju) u to koje su to bazične sposobnosti, koliko su razvijene kod nje, kako se one ispoljavaju kada su dobro razvijene, koji je uzrast kada treba da se razviju u punoj meri. Taj „poprečni presek“ vlastitih sposobnosti i njihovog stepena razvijenosti omogućava osobi da, uz pomoć psihoterapeuta, napravi „plan rada“, akcioni plan za lični razvoj.

                Interesantno je to da su psihoanalitički pojmovi vezani za mehanizme odbrane prilično poznati široj javnosti. Prosečni gimnazijalac je čuo za potiskivanje, racionalizaciju, projekciju...malo obrazovaniji znaju da je „najzreliji mehanizam odbrane sublimacija“...Dakle, o mehanizmima odbrane se dosta zna, a o zrelim sposobnostima za obradu emocija, razvojnim dostignućima koja nadrastaju mehanizme odbrane (zrelim adaptivnim mehanizmima koji ne koriste laži ili iskrivljavanja stvarnosti u svrhu odbrane), veoma se malo zna čak i u stručnoj javnosti. Psihoanalitička razvojna psihologija, ili dubinska razvojna psihologija normalnog razvoja, dala je brojne uvide u to kako se ove sposobnosti razvijaju, kakve devijacije mogu nastati, ali i to kako izgleda normalan razvoj bazičnih sposobnosti za obradu emocija i šta može pomoći u njihovom sazrevanju. U ovoj knjizi ćemo dati pregled tih saznanja.  

                Ljudi se najčešće obraćaju psihoterapeutima za pomoć zbog neke patnje koju imaju, zbog nekog simptoma, poremećenog odnosa... Međutim, ta patnja je izvesna „kazna“ zbog nerazvijenosti sposobnosti koje bi im omogućile da se sa životnim problemima nose na konstruktivniji način. Cilj psihoterapije i jeste da se podstakne razvoj određenih sposobnosti i klijent oposobi da životne i emotivne probleme rešava sam u budućnosti. Što pre klijent postane svestan te povezanosti njegove patnje sa nerazvijenošću određenih sposobnosti i sa time što izbegava da se suoči sa razvojnim životnim zadacima, pre će se terapijski proces okrenuti ka njegovom prihvatanju odgovornosti za sopstveni razvoj, aktivnom traženju rešenja i razvoju.

Osnovna razlika O.L.I. psihoterapijskog pristupa od drugih psihoterapijskih pravaca (po našem viđenju) je u tom naglasku na radu na bazičnim sposobnostima - „softverima“ za obradu emocija, kroz pun kontakt sa terapeutom. Slušajući sadržaj koji klijenti iznose (i gledajući njegovo ponašanje, telesne manifestacije…) terapeut se može usmeriti na razne stvari. On može, kao u Rodžersovoj klijentom centriranoj terapiji, pustiti da „klijent vodi“ terapijski proces, da reflektuje ono što klijent iznosi (mada, terapeut uvek mora da bira šta će, od onoga što klijent iznese, da reflektuje). Može da pokuša da prepozna šta je, od onoga što iznosi, klijentu emotivno najznačajnije, ili da reflektuje ono što mu se čini da je odraz konflikta koji treba rasvetliti…Terapeut može da se usmeri na prepoznavanje pojava otpora (sve ono što klijent čini opirući se napretku terapijskog procesa) i tranesfera (prenos osećanja sa važnih osoba iz detinjstva na psihoterapeuta), na analizu nesvesnih sadržaja…zavisno od psihoterapijskog pristupa koji psihoterapeut koristi i svojih teorijskih uverenja šta je važno za proces promene. Moje psihoterapeutsko iskustvo dovelo me je do zaključka da psihoterapijski proces najbrže napreduje i da dovodi do najstabilnijih promena ako se usmerimo na bazične sposobnosti klijenta za obradu emocija i njihov razvoj. To ne znači da zanemarujemo ostale aspekte psihoterapijskog procesa, analizu odnosa, nesvesnih sadržaja, istoriju klijenta, detinjstvo…Međutim, svi ostali aspekti su protkani klijentovim bazičnim sposobnostima (ili njihovim nedostacima) i mogu se posmatrati kao odraz, manifestacija tih sposobnosti ili njihove manjkavosti. Emocije vidimo kao primarni oblik mišljenja. One su naši bazični sudovi o stvarnosti. Nešto što se dešava nam se sviđa ili ne sviđa (taj raspon je kontinuum), prija ili ne prija…emocijama to dešavanje procenjujemo kao dobro ili loše, lepo ili ružno…na bazičnom nivou. Na taj nivo se nadovezuje naša kognicija, ono što zovemo mišljenjem i suđenjem. Emocije su, dakle, primarni oblik kognicije, emocionalno„mišljenje“ koje je baza za ono što obično nazivamo mišljenjem. (Stein, R. 1998). (o emocijama kao kogniciji detaljnije ćemo govoriti u poglavlju o neutralizaciji) Naš ego, veoma rano, gradi softvere za obradu primarnih sudova o stvarnosti-emocija, i te softvere nazivamo „bazičnim emotivnim sposobnostima“. One su u osnovi naših kasnijih kognitivnih sposobnosti i, u velikoj meri, određuju sposobnost racionalnog mišljenja. U psihoterapijskom radu polazimo od površine, od „sekundarnog mišljenja“ ali, u „šumi“ misli tragamo za problemima u „sours“-u, u bazi mišljenja, u neadekvatnom radu naših softvera za obradu emocija.

                Poznata je izreka da „bez alata nema ni zanata“. Koje su to „alatke“ neophodne za život. Koje su to bazične kognitivno-emotivno-konativne sposobnosti koje se razvijaju u procesu psihoterapije? Frojd je govorio da je cilj psihoanalize razvoj (ili oslobađanje) kapaciteta za ljubav i rad. Sposobnosti da se voli i da se radi. Međutim, sposobnosti za ljubav i rad su veoma složene sposobnosti. One su, kao lego kockice, sastavljene od grozda manje složenih sposobnosti. Kao složeni molekul sastavljen od različitih atoma. Kao i sve sposobnosti, i sposobnost za ljubav i rad prolaze kroz određene faze razvoja. Kad radimo na razvoju određenih sposobnosti, moramo znati koje su faze njihovog razvoja. Ne možemo preskakati stepenice. Potrebno je da znamo koji je sledeći razvojni korak. Čuveni razvojni psiholog Vigotski (1983) govorio je o tome da se vaspitanje može odvijati samo u „zoni narednog razvoja“. Zona narednog razvoja je ono što je dete u stanju da uradi, ali ne može samo. Potrebna mu je „mala pomoć prijatelja“ ili „kompetentnog odraslog“. Kako je psihoterapija, u svojoj suštini, proces naknadnog, korektivnog vaspitanja (a ne lečenja), potrebno je da psihoterapeut zna koja je to zona narednog razvoja klijenta sa kojim radi na razvoju neke njegove sposobnosti. Ako radimo na onome što klijent može sam, trošimo i njegovo i naše vreme. Ako radimo na nečemu što je dva ili više koraka dalje od njegovih trenutnih razvojnih potencijala, razvoj se ne može desiti. Može se razviti zavisnost od psihoterapeuta ili odbojnost.

Da bi smo znali koja je zona narednog razvoja potrebno je da znamo kako se, kojim redosledom, kojim razvojnih koracima, razvijaju sposobnosti na kojima radimo. Dakle, za dobro vođen terapijski proces, potrebno je da se zna: odakle polazimo (stepen razvijenosti neke bazične sposobnosti kod klijenta, u kojoj je fazi razvoja te sposobnosti), gde treba da stignemo (kako izgleda razvijena sposobnost na kojoj se radi), i kojim putem idemo (kroz koje faze razvoj te sposobnosti prolazi). Pored toga, kroz upoznavanje klijenta možemo videti i brojne devijacije određenih sposobnosti-nazivamo ih kontraveštinama, koje je klijent razvio umesto onoga što je trebalo da razvije. Kontraveštine su ćorsokaci na putu razvoja. Kao što je potrebno da znamo kojim putem razvoj sposobnosti ide i gde treba da nas dovede, bitno je da znamo i kuda može da zaluta, i kako se iz slepih ulica može vratiti na razvojni put. Prepoznavanje, rasvetljavanje kontraveština (nazivamo ih i „vrši posao“ veštinama, jer donose određenu emotivnu korist, ali i veliku štetu. Pre svega zbog zaustavljanja razvoja klijenta) njihova rekalkulacija (ponovno izračunavanje dobiti i štete procesom emotivnog računovodstva), odricanje od njih i njihova zamena bazičnim razvojnih sposobnostima, nužni su procesu koji vodi do promene.

                Jedna od bitnih osobenosti O.L.I. metoda je mogućnost integrativne primene, prema jasnim kriterijumima kada i zašto, tehnika različitih psihoterapijskih pristupa. Tehnike koje koristimo u O.L.I. metodu potiču iz različitih psihoterapijskih pravaca, od bihejvioralnih (pravaca koji se bave modifikacijama ponašanja, bez dubljeg ulaženja u nesvesnu dinamiku) do psihodinamskih. Koristimo i psihofiziološke metode kao što su biofidbek i neurofidbek, metode iz psihologije uspeha (coachinga), i raznih drugih oblika pomoći ljudima. Ali, O.L.I. metod nije eklektika, svaštarenje bez jasnih kriterijuma koji nas upućuju na to kada, sa kim, kod kakvih problema, kako i zašto primeniti određenu tehniku. Kriterijum za primenu različitih pristupa i tehnika nam daje poznavanje bazičnih emotivnih sposobnosti na kojima radimo, faza njihovog razvoja (kao i devijacija, zamenskih kontraveština), znanje o tome šta može pomoći u razvoju određene sposobnosti u određenoj fazi. Poznato je da određani psihoterapijski pravci odgovaraju nekim klijentima, dok drugima ne odgovaraju. Ali, nije nam dovoljno poznato zašto nekima odgovaraju, a nekima ne. Odgovor na to pitanje vidimo upravo u poznavanju bazičnih emotivnih sposobnosti i faza njihovog razvoja. Svaka psihoterapijska tehnika je usmerena na razvoj neke sposobnosti. Međutim, najčešće nije jasno definisano čemu ona služi, šta, zapravo, razvija. Obično su to uopštene pretpostavke kao što su „proširenje svesnosti“, „suočavanje sa neprihvaćenim aspektima sebe“, „preuzimanje odgovornosti“…Takvim definisanjem efekata određene tehnike ona dobija status „tehnike opšte prakse“, nešto kao antibiotik širokog spektra, kao mreža koju bacimo u vodu, pa šta uhvatimo. Ako se određena psihoterapijska tehnika poklopi sa razvojnom potrebom, sa stepenom razvoja određene bazične sposobnosti, zonom narednog razvoja klijenta, onda u „mrežu uleti nešto“, dolazi do izvesne promene kod klijenta. U tome, u velikoj meri, pomaže sposobnost terapeuta za empatiju, njegova intuicija i sposobnost da uspostavi dobar kontakt sa klijentom.

Intuicija se, međutim, ne može prenositi drugima. Kada budemo govorili o tehnici rada u O.L.I. metodu ponudićemo kriterijume na osnovu kojih biramo terapijsku tehniku, a koji se zasnivaju na prepoznavanju statusa razvijenosti određenih bazičnih emotivnih sposobnosti, faze u kojoj se nalazi razvoj sposobnosti, i jasnijeg razumevanja čemu određena tehnika služi-šta i zašto ona može da razvije ili razvoj koje sposobnosti i u kojoj fazi može da podstakne.

Izdanja

Newsletter

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama...

RSSFacebookTwitter

Текстиль для дома, Вышивка, Фурнитура, Ткани
автоновинки