Izvodi iz knjiga | O.L.I. centar

Šta je O.L.I.-Integrativna Psihodinamska Psihoterapija

 

O.L.I. je skarćenica od Otkrivanje Lične Istine Otklanjanjem Lažnih Informacija

O.L.I. metod je psihoterapijski (savetnički i koučing) pravac sa bazično psihodinamskom orijentacijom. Teorijski je zasnovan na integraciji saznanja četiri psihoanalitičke psihologije: psihologije nagona („klasnična psihoanalitička teorija“), Ego psihologije, psihologije objektnih odnosa i self psihologije. Iz ovih teorija ekstrahovana su saznanja o bazičnim sposobnostima za obradu emocija na kojima se bazira rad u O.L.I. metodu. Metod rada sa klijentima je, takođe, integrtivni, jer se primenjuju tehnike različitih psihoterapijskih pravaca (psihoanalize, geštalt terapije, transakcione analize, bioenergetike, N.L.P., „fokusiranja“, biofidbeka i neurofidbeka, R.E.B.T...) u kombinaciji sa tehnikama nastalih u okviru O.L.I. metoda kao što su „O.L.I. protokoli za razvoj ličnosti“, „protokoli za razvoj Bazičnih emocionalnih kompetencija“, „Emotivno računovodstvo i psihološka matematika“...

O.L.I. metod, međutim, nije eklektički, već integrativan. Osnovu za integraciju različitih teorijskih okvira , metoda i tehnika, pruža model bazičnih emotivnih kompetencija. Osnovna postavka O.L.I. metoda je da „nema alata bez zanata“, da se osoba ne može promeniti ako se ne razviju ili deblokiraju njene osnovne „alatke za život“, bazične sposobnosti za obradu emocija, softveri kojima naša psiha obrađuje emotivne informacije (emocije su oblik obrade informacija). „Bagovi“ ili „virusi“ u tim izvršnim programima dovode do disfunkcionalnih emocija, pogrešnog opažanja i tumačenja odnosa sa sobom, drugima i svetom. O.L.I. psihoterapeut radi u dve ravni: ravni sadržaja i ravni procesa. Slušajući sadržaj koji klijent iznosi, razgovarajući sa njim o tom sadržaju, životnim događajima, njegovim odnosima, ljubavi i radu, O.L.I terapeut posebnu pažnju obraća na obrasce koje klijent primenjuje, na tipične načine na koje obrađuje svoja iskustva i emocije koje ta iskustva izazivaju.

Terapijske tehnike različitih pravaca se uključuju u rad sa klijentom ako one mogu da doprinesu razvoju određene bazične emotivne sposobnosti. To je osnov za integraciju tehnika iz različitih pravaca, bilo da potiču iz psihodinamske, bihejvioralne ili neke druge orijentacije.

O.L.I. metod se usmerava na dve ključne, složene sposobnosti: sposobnost za ljubav i sposobnost za rad. Ove dve složene ljudske sposobnosti su, kao „lego kocke“ sastavljene od određenog broja manjih, jednostavnijih kockica-bazičnih emotivnih kompetencija:

1) Sposobnosti za neutralizaciju i mentalizaciju(razboritost psihe)

2)Celovitost „objekta“-(lepak psihe)

3) Konstantnost objekta (stabilizator psihe)

4) Tolerancija na ambivalenciju (usmerivač psihe)

5) Tolerancija na frustraciju (imunitet psihe)

6) Volja (motor psihe)

7) Inicijativa (pokretač psihe)

Bez bilo koje od ovih kockica psiha je defektna. (Osobi „nedostaje neka daska u glavi“-neka kockica) Sposobnost osobe za ljubav i rad je oštećena. Bez razvijene neutralizacije osoba je u vlasti svojih nagona („kao bez glave“), impulsivna, iracionalna i neartikulisana. Bez „lepka“-sposobnosti za celovito doživljavanje druge osobe („objekta“) doživljaji osobe su rascepljeni na crno-beli svet dobra i zla (kaže se da je „odlepila“, sve vidi ili ružičasto ili crno, idealizuje ili mrzi...). Bez konstantnosti objekta-stabilizatora psihe, osoba je „nestabilna“, zavisna od drugih. Bez tolerancije na frustraciju-osoba nema imunitet na frustracije koje donosi život, ljubav i rad, „puca pod pritiskom“. Bez tolerancije na ambivalenciju osoba je neodlučna, nesposobna da se suoči sa oprečnim emocijama prema nekome ili nečemu (ili prema sebi) i da odmeri i „preseče“, da se opredeli i donese odluku. Bez volje, osoba je kratkog daha, bez energije da podrži u kontinuitetu sopstvene želje i ciljeve. Bez inicijative osoba je reaktivna, nema „ključ“ za svoj „motor“, potrebno je da je pokrene neko drugi.

Teško je živeti, voleti i raditi bez razvijene bilo koje od navedenih sposobnosti. Ključ promene u terapiji je pomoći klijentu da navedene sposobnosti razvije ili deblokira. Terapijske tehnike su „sortirane“ po tome koju sposobnost i u kojoj fazi razvoja mogu da pokrenu ili deblokiraju. O.L.I. metod daje i taksonomiju psihoterapijski ciljeva, ukazujući na to koje vrste učenja se odvijaju u procesu psihoterapije i koje sposobnosti se aktiviraju kroz određeni oblik učenja.

O.L.I. metod je saznajna procedura usmerena ka otkrivanju lažnih informacija o sebi i svetu, proces dolaženja do lične istine. Zadatak svakog čoveka je da otkrije kako funkcioniše život da bi bio kompetentniji da se u životu snalazi. Od rođenja nas uče tome kako funkcioniše život, ali u tom procesu primamo i mnogo lažnih informacija koje usvajamo i orijentišemo se prema njima. Primamo lažne informacije (ili ih stvaramo sami, zbog nezrelosti našeg kognitivnog sistema da adekvatno obradi informacije koje dobija) o tome kakvi smo mi, kako funkcionišu međuljudski odnosi, kako možemo uspeti u zadovoljavanju naših bazičnih psiholoških potreba, šta se može očekivati od života...Informacije primamo od osoba koje i same imaju puno neistinitih informacija u svom sistemu uverenja. Svaka lažna informacija vezana za neki bitan aspekt života koja je usvojena kao uverenje vodi do neuspeha u toj oblasti života. Lažna informacija je kao kompjuterski «bug» ili virus koji uništava «fajl» u kojem se nalazi. Virusi su skloni razmnožavanju, širenju. Lažne informacije su sklone da se generalizuju, uopštavaju.

            Stručnjaci za kompjutere razvili su programe čiji je cilj da otkriju «viruse» i eliminišu ih. O.L.I. metod je psihološki program koji ima sličnu ulogu u sistemu zvanom psiha. Njegova uloga je detekcija i otklanjanje lažnih informacija u sistemu uverenja čoveka koje su vezana za osnovne, bitne aspekte življenja-predstavu o sebi, predstave o međuljudskim odnosima, predstave o roditeljstvu, predstave o funkcionisanju čoveka, predstave o svetu i životu. Naravno, i predstave o dešavanjima, promenama, sistemu vrednosti i „pravilima igre“ u konkretnom društvu u kojem osoba živi.

                Zašto je orijentacija na procese obrade emocija od ključnog značaja za O.L.I. metod? Napravićemo, radi jasnije slike, ponovo poređenje funkcionisanja čoveka sa funkcionisanjem računara (čovek je, naravno, neuporedivo složeniji sistem od računara.) Kada nešto ne funkcioniše sa radom računara, korisnik to vidi na ekranu. Pojavljuju se neke kukice, kvakice, kvadratići…ne može se pročitati tekst ili videti slika…Korisnik koji je iole upućen u način funkcionisanja kompjutera ne misli da se pokvario ekran, već softver koji obrađuje podatke i stvara ono što se vidi na ekranu, ili hardver-neki mehanički deo računara. Kad je kod čoveka “pokvaren hardver” on ide kod lekara, neurologa, hirurga, ili nekog drugog specijaliste za određeni ljudski hardver, ili organ. Kada mu ne funkcioniše “softver” (program za obradu podataka), obraća se stručnjacima za psihu.

                Stanja zbog kojih se obraća su, zapravo, ekran ili “klinička slika”, kako je obično zovu stručnjaci za psihu. Slika se ne može poraviti, već samo defekti na hardveru ili softveru koji je stvaraju. Psihoterapeuti se ne bave organima (hardverima) već sposobnostima i veštinama koje klijent nema dovoljno razvijene. Dakle, mi ne možemo popraviti nečije samopoštovanje ili depresivnost ili nestrpljenje ili bilo koje drugo nepoželjno stanje, niti možemo stvoriti bilo koje poželjno stanje, ako ne “popravimo” bazične sposobnosti za obradu emotivno- kognitivnih podataka, što će dovesti do promene stanja. Čovek stvara svoja stanja načinom obrade onoga što mu se dešava. Posao psihoterapeuta je da pomogne klijentu da razvije ili oslobodi od “virusa” te osnovne, izvršne softvere za obradu emocija, jer njihov nepravilan rad stvara one vidljive problem i poremećaje koje nazivamo “klinička slika”.

                Ponekada su ljudi svesni nedostataka određenih veština i obraćaju se za pomoć psihoterapeutima (u novije vreme lifecoachevima-trenerima životnih veština) sa željom da nauče određene veštine, kao što su veštine komunikacije, planiranja, organizovanja… Međutim, ovladavanje veštinama nije moguće ako se ne bazira na određenim sposobnostima. Ne možete naučiti nekoga da pleše, ako nema sposobnost koordinacije pokreta, niti nekoga da peva, ako ne može da kontroliše glasne žice. Pre mogućnosti da se ovlada veštinama potrebno je da se razviju sposobnosti koje čine to ovladavanje mogućim.

                Ako definišemo OLI metod kao psihoterapijsku proceduru koja je usmerena ka otklanjanju lažnih informacija, sa pravom nam se može postaviti pitanje: „Da li vi mislite da znate koje su ispravne informacije, da biste lažne zamenili njima?“. Ako bismo odgovorili „Da, znamo“, bio bi to vrlo prepotentan i arogantan odgovor. Rekli bismo da znamo šta je život, da smo otkrili sve njegove misterije, smisao, pravila funkcionisanja…da znamo kakvi treba da budu ljudi da bi bili zdravi…zauzeli bismo jedan sveznajući stav i ponudili neku novu religiju. Ne, mi to ne znamo. Pored otklanjanje lažnih informacija, skraćenica O.L.I. znači i otkrivanje lične istine. Naglasak je na to da je procedura usmerena na otkrivanje lične istine. Svakako, i tome se može prigovoriti i postaviti pitanje „Ako nemate neke univerzalne istine kojima zamenjujete pogrešne informacije-neistine, kako znate da su te lične istine istinite? Kako znate da to nisu samo nove iluzije na koje upućujete klijente ubacujuću u njih, na uvijen način, sopstvene iluzije, životne filozofije, teorijske koncepte…a pravite se da to ne radite, pod parolom da vodite klijenta ka otkrivanju nekakvih ličnih istina?“. I klijenti se često plaše da će psihoterapeuti pokušati da ih „prekroje“ po nekoj svojoj meri, kao što su to pokušavali i njihovi roditelji, nastavnici, partneri…Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. Možemo reći da, koliko ima ljudi, toliko ima i ličnih istina. Ali, da li, onda, postoje bilo kakve univerzalne istine, nešto što se zove „ljudska priroda“, nešto u čemu se presecaju lične istine ljudi? Da li ljudi, ako ne iskrivljuju stvarnost, ili ako to ne čine u većoj meri, dolaze do nekih opštih, zajedničkih istina o sebi, ljudskoj prirodi, životu…koje ih čine boljim ljudima (o terminu „dobar čovek“, kao jednom od ključnih termina O.L.I. metoda ćemo posebno govoriti kasnije), sposobnijima da žive punim ljudskim kapacitetima, da vole i rade? Naš odgovor je „Da“.

Tragajući za ličnim istinama, što dublje ulaze u svoje lične istine, ljudi dolaze do opšteljudskih istina, pravilnosti utkanih u ljudsku prirodu, u korene života. Da li mi znamo nešto o tim opšteljudskim istinama? Znamo. Kroz decenije psihoterapijskog rada sa ljudima na otkrivanju ličnih istina brojni psihoterapeuti širom naše planete postepeno su dolazili do nekih „tačaka preseka“ istina njihovih klijenata, do nekih pravila razvoja ljudskog bića, njegovog rasta i ispunjenja potencijala, kao i do mehanizama koji mogu taj razvoj iskriviti ili zaustaviti. Gradeći O.L.I. metod, pokušali smo da napravimo integraciju tih opštih principa razvoja koji su tačke preseka raznih psihoterapijskih metoda, i ponudimo delotvoran metod za podsticanje promene kod ljudi-promene u smeru istinitijeg doživljavanja sebe, drugih i stvarnosti, koje bi omogućile potpuniji razvoj kapaciteta osobe da voli i radi, da se potpunije uključi u život, da bude bolji čovek.

Izdanja

Newsletter

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama...

RSSFacebookTwitter

Текстиль для дома, Вышивка, Фурнитура, Ткани
автоновинки