Izvodi iz knjiga | O.L.I. centar

Inicijativa-pokretač psihe i sposobnost za zrelu ljubav

Definisali smo inicijativu kao sposobnost da se otpočne, pokrene nešto samostalno, voljnost da se preuzme prvi korak, kao i odgovornost za to da se istraje u otpočetoj aktivnosti. Inicijativa je kad “prepoznam i uradim ono što mislim da treba da se uradi pre nego što to neko traži od mene”...

Može li čovek zrelo voleti bez razvijene sposobnosti za preduzimanje inicijative? Teško da je to moguće. Bez inicijative je osoba reaktivno biće. Ona može imati dobru volju da učini ono što je potrebno za razvoj osobe koju voli, za razvoj odnosa, ali ne može sama da otpočne tu aktivnost. Neko treba da joj kaže šta da radi, da joj da „domaći zadatak“. Bazične vrline ili veštine koje su uključene u inicijativu su osećanje svrhe i usmerenost, sposobnost donošenja odluka, sarađivanje sa drugima i vođenje drugih, sposobnost da se definiše lično usmerenje i ciljevi, sposobnost da se preduzme inicijativa i prikladni rizici (Erikson, 1985). Sposobnost za inicijativu sa sobom nosi realističan osećaj ambicioznosti i svrsishodnosti.

Ljubavni odnosi nisu domaći zadatak u kojem je jasno definisano šta ko treba da radi i za čije je rešavanje dovoljna dobra volja. Nema „dobrog recepta“ za ljubavne odnose, i nije dovoljno biti poslušni dobrovoljac da bi se ostvario zreo ljubavni odnos. Svaki ljubavni odnos podrazumeva stvaralaštvo, a nema stvaralaštva bez inicijative. Iz ljubavnih odnosa drugih ljudi čovek može naučiti po nešto, neke dobre osnove, postupke, način odnošenja prema drugome...po nešto se može naučiti i iz knjiga, filmova...od raznih „modela“. Međutim, ne može se voleti po bilo čijem modelu, jer bi to značilo da su u ljubavnom odnosu dve potpuno indentične osobe kao što su bile osobe iz modela, a to ne biva. Mora se stvoriti nešto novo, što nije moguće bez inicijative i preuzimanja rizika za novi „ljubavni eksperiment“, jer svaka nova ljubav je novi eksperiment, kao što je i svako novo umetničko delo. Ne znate šta će „ispasti iz toga“. Ljudi bez inicijative pokušavaju da budu uspešni „plagijatori“ ljubavi, a i života. Nemaju sposobnost da „probaju nešto svoje“.

U ranijem tekstu o inicijativi govorili smo o dva osnovna faktora koji utiču na razvoj ove sposobnosti:nuklearnom selfu (koji se razvija modifikacijama, sazrevanjem „grandioznog selfa“ - bazičnih ambicija osobe, i „idealizovanog roditeljskog imaga“ – bazičnih ideala osobe, povezanih sa talentima i sposobnostima sa kojima se osoba rađa) (Kohut, 1977) i razvoju seksualnosti ka prevazilaženju Edipovog kompleksa i genitalnom primatu što omogućava sposobnost za uzajamnost (Erikson, 1985). Problemi u razvoju ova dva faktora na specifičan način utiču na razvoj sposobnosti za inicijativu i zrelu ljubav.

Razvoj seksualnosti i inicijative i sposobnost za zrelu ljubav

Krenućemo prvo od veze između seksualnosti i inicijative, i refleksije zastoja u seksualnom razvoju na sposobnost za inicijativu i zrelu ljubav. Napomenuli smo da je Erikson smestio početak razvoja inicijative u period između 3 i 5 godine života, u takozvanu falusnu fazu razvoja libida i period kada se odvija Edipalni konflikt. Raniji razvoj u velikoj meri određuje koliko će dete biti „pelcovano“ za iskušenja falusnog stadijuma i edipalni konflikt. Pominjali smo istraživanje Hoffmann i saradnika (1999) koje je ukazalo na povezanost ozmeđu odgovora majke na detetovu inicijativu vezanu za hranjenje u prvoj godini života i daljeg razvoja detetove inicijative. Povoljan materinski odgovor (kad majka ne nameće svoju inicijativu u procesu hranjenja i drugim aktivnostima, već prihvata detetovu...ne “siluje” dete hranom, nije intruzivna) dovodi do toga da dete pokazuje još više inicijative, češće pokušava, pokazuje manje averzivnosti i manje konfliktnosti. Konfliktnost je definisana kao recipročna razmena odbojnih reakcija kao što su suprotstavljanje, gađenje ili neprijateljstvo. Možemo, dakle, reći da se osnove uzajamnosti kao kvaliteta buduće, razvijene inicijative grade u najranijem periodu života. Ovaj kvalitet uzajamnosti, u velikoj meri, određuje kasnija detetova doživljavanja u edipalnom periodu -”pelcuje” dete za iskušenja falusnog stadijuma razvoja (stvaranje defanzivne falusne organizacije ličnosti-nedostatak uzajamnosti).

Sposobnost za uzajamnost je ključna za razvoj sposobnosti za zrelu ljubav, i tesno je vezana za razvoj inicijative kao sposobnosti. Da bi se razvila inicijativa koja uključuje uzajamnost u sebe, kao i kod ostalih bazičnih emotivnih sposobnosti, dete prolazi kroz nekoliko faza razvoja ove sposobnosti. Zaglavljivanje u bilo kojoj od faza razvoja ima svoju specifičnu refleksiju na sposobnost za zrelu ljubav. Napomenuli smo već da je Erikson (1985) govorio o tome da razvojni zastoji mogu ići u dva smera - maligniteti (premalo nečega) i maladaptacije (previše nečega). Kada je u pitanju inicijativa, razvoj mogućih devijacija izgleda ovako:

 

Primer

Maladaptacija

Kriza

Malignitet

Primer

Exploatacija drugih, nebriga za druge u ostvarivanju svojih ciljeva, bezosećajnost

Nemilosrdnost

Bezobzirnost

Inicijativ nasuprot Krivici

Inhibicija

Averzija prema svakom riziku, nepoduzetnost

Falusna seksualnost je probojna, nametljiva, difuzna (karakteriše je mnoštvo aktivnosti i fantazija), a takva je i inicijativa deteta u ovom periodu razvoja. Iz svakodnevnog života nam je poznato da odrasli ljudi zaglavljeni u falusnom stadijumu razvoja, kod kojih je razvoj inicijative otišao u smeru maladaptacije, mogu imati inicijativnu tipa “mnogo hteo, mnogo započeo”, “od svega po malo, ni od čega dovoljno”. Da li možemo reći da je ta inicijativa “promiskuitetna”? Stalno započinje, a ni u šta se ne udubljuje. Seksualna inicijativa faličko-osvetničkog muškarca može biti, kao što Erikson opisuje maladaptaciju krize stadijuma inicijative nasuprot krivice, eksploatatorska, bezobzirna, usmerena na skupljanje trofeja i zadovoljenje seksualnih potreba i ambicije (takva može biti i kod žena, “fam fatal” inicijavnost usmerena na zavođenje i ostavljanje, skupljanje trofeja, kastrativna).

Falička predstava seskualnosti ne uključuje uzajamnost, već nasilnost i borbu za moć, faličku hegemoniju. Predstava seksualnog akta u falusnom stadijumu, to jest njegovog pretpostavljenog vrhunca seksualnog zadovoljstva, sastoji se od probijenja-razbijanja ili toga da se bude razbijen. To možemo videti i u izrazima odraslih kada opisuju seksualni čin: “Razbio sam je od kurca...”, “Izbušio sam je”, “Nabo sam je na kolac” i sl., ili u samim žargonskim nazivima za seksualni čin: “tucanje”, “kresanje”, “fircovanje”...To nije uzajamni libidinalni čin koji podjednako uključuje oba učesnika u skladu sa njihovim dobro prilagođenim genitalijama. Falusna organizacija se koristi kako bi se izbegla ili negirala genitalna uzajamnost. Zamenjivanje genitalne uzajamnosti falusnom nasilnošću srozava uzajamnost na nasilnost i vežbu moći. Falusna organizacija libida vodi do falusne, nasilne, probojne inicijative-bez osećanja uzajamnosti.

Ovakvo faličko doživljavanje seksualnosti dovodi do toga da su ljubavni partneri neprekidno u nekom skrivenom muško-ženskom ratu, suparnici u bormi za faličku moć, privučeni jedno drugim, ali i uplašeni jedno od drugoga. Faličkom muškarcu, koji teži dominaciji nad ženom, partnerka je, u isto vreme i „sudija“, procenitelj njegove muškosti, neko ko ga može kastrirati omalovažavanjem, nezadovoljstvom („ako sam ja nezadovoljna, onda ti nisi muško, ne možeš da me zadovoljiš“), nalaženjem nekoga „sa većim“ organom od njegovoga...Ženu sa ovakvom predstavom seksualnosti uživanje u seksualnom aktu može učini „robinjom“, „podčinjenom“, „inferiornim kastratom“...Može doći i do erotizacije paćeništva. Faličnoj defanzivnoj organizaciji je implicitna ideja da se može biti i objekt faličkog čina (Freud, 1924) Za devojčicu, kao i za dečaka, biti falički objekt znači biti razbijen, kastriran (i žene, tokom seksualnog čina, često izgovaraju te reči: “razbij me”, “rasturi me”...). Međutim, iako su izvor straha, takve ideje su ipak privlačne. Uzbuđenje koje one donose može se videti u opasnim i surovim senzualnim zadovoljstvima. Dok je nekim ljudima takva faličko-mazohistička slika seksualnog života razlog da se udalje od seksualnog života, drugi u njoj nalaze razlog za prihvatanje patnje, podnošenje toga kao dela seksualnog života faličkog objekta, dok je nekima čak motiv za ekstatičke fantazije i akting aut agonije i opasnosti. Pasivni falicizam je prirodni most ka seksualizaciji različitih vrsta paćeništva. To mogu biti strahovi, anksioznosti, osećanja krivice, stida i zavisti iz bilo kojih razloga, kao i razne vrste poricanja i pravljenja žrtve od sebe. Aktivni i pasivni falicizam se često prepliću.

Problemi sa prevazilaženjem faličkog stadijuma razvoja seksualnosti (razrešenje edipalnog konfilikta) mogu usmeriti inicijativu i ka seksualnom egzibicionizmu. Želja da se pozove drugi u seksualnu uzajamnost se može preokrenuti u želju da se šokira, zapanji ili fascinira, ostavi sugestivni utisak na drugoga. I muškarci i žene su često opsednuti svojim „seksipilom“, utiskom koji ostavljaju na osobe suprotnog pola (a i na osobe istog pola, potencijalne rivale). Primeri takvih ponašanja su brojni, od onih banalnih potreba da se impresionira drugi kroz ponašanja tipa “Vidi me šta mogu” ili “Vidi me šta imam”, opsednutosti garderobom, izgledom tela, do grandioznih vojnih parada, sportskih takmičenja, modnih revija i raskošnih prijema u svetu odraslih. Naravno, psihodinamika takvih događanja je multi determinisana, ali su faličke teme jasno vidljive. Kod muškaraca dominira okupiranost potencijom i moći (ua različitim oblicima, karijera, finansije, titule, ono što poseduje, „švalerska reputacija“), kod žena je češća investicija u izgled, atraktivnost, moć privlačenja i zavođenja, “hvatanje”, pridobijanje ljudi atraktivnošću, umiljatošću. Falički karakter se ispoljava kroz naglasak na autopotenciji i odbijanju uzajamnosti zbog pozicije superiornosti, jer uzajamnost uvek uključuje (za faličku organizaciju) pretnju aktualizacijom apsolutne edipalne nekompetencije i pratećeg poniženje i stida. Suštinsko obeležje faličkog egzibicionizma je dominacija njegove odbrambene funkcije. Kod oba pola, falički egzibicionizam je povezan sa delovima tela koji se mogu zamisliti kao falički i fetišizirati se, i sa pokušajima da se oni prikažu kroz razne oblike tekuće mode: kroz odeću, tetovaže, razne fizičke vežbe, korišćenje nakita i drugih ukrasa, statusnih simbola...

Falicizam, koji stoji iza potrebe osobe da se pokaže, može dovesti i do maligniteta, nesposobnosti da se ispolje sopstvene vrednosti. Strah od kastracije, ismevanja, neadekvatnosti, osećanja poniženja i stida, koji je povezan sa faličkim egzibicionizmom, često je u korenu „treme“ ili inhibicije koju ljudi imaju kada treba javno da nastupe, iznesu svoje stavove, pokažu svoja dela i umeća. Ne retko se to izražava rečima „osećam se kao da sam go pred drugima“. Drugi će videti da su moje težnje za pokazivanjem seksualne prirode, a mogu videti i „da mi je mali“ ili „da ga nemam“. Krivica zbog seksualnosti, seksualnih istraživanja svog tela, egzibicionističkih težnji, može da dovede do brojnih socijalnih inhibicija, povlačenja i gubitka inicijative za sve što se simbolički može povezati sa seksualnošću. Nije retko da osobe sa inhibicijom inicijative (i faličkog egzibicionizma) biraju za partnere one koji su razvili maladaptacije, koji preteruju u tome. Onda im se, sa jedne strane, dive, a sa druge strane im zavide i potajno ih mrze. Od obožavatelja se često razvija kastrator. Zavist je razorno osećanje. I aktivni i pasivni falicizam onemugućavaju uzamjamnost koja je preduslov sposobnosti za zrelu ljubav.

Falička organizacija libida se reflektuje i na roditeljsku ljubav. Dete istog pola se može doživljavati kao rival, izazivati zavist kada roditelju počinju da opadaju moći, a detetu rastu...što se može ispoljavati kroz sarkazam, podcenjivanje, otvoreno ispoljavanje rivalstva, podsticanje deteta na nadmetanje sa roditeljem u onome u čemu je roditelj dominantniji. Može se reflektovati i kao tretiranje deteta istog ili suprotnog pola kao svog „faličkog produžetka“, podsticanje falicizma kod deteta, faličkog ponosa, faličko bojenje prezimena („On, ili ona je pravi/a...Jovanović/ka“, mi Jovanovići smo...takvi)...Ili, kao usmeravanje na ljubavne odnose kao borbu za moć: („Sine, mora da se zna ko je gazda u kući...da li u našoj kući kukuriče kokoška ili petao...“, „Nemoj, ćero, da kontriraš mužu...pusti ga neka misli da je on glavni, a ti ga motaj oko malog prsta, al’ da se to ne vidi...“)

Uzajamnost je integralni deo genitalne veze između zrelih odraslih osoba. Predstava o uzajamnosti je, kod osobe koja je dostigla genitalni nivo razvoja, uključena u koncepciju genitalne seksualnosti. Koncepcija seksualnog akta uključuje predstavu (doživljaj) vagine kao komplementarnog receptivnog organa za penetrirajući penis. Uzajamnost uključuje pripremu kod obe strane, genitalija i celog organizma za seksualni čin, kao i “predigre”. Nedostatak uzajamnosti može učiniti koitus nemogućim, umanjiti ili isključiti zadovoljstvo. Genitalna uzajamnost se mora otkrivati na svakom od stadijuma odnosa, počevši od pronalaženja odgovarajućeg i voljnog partnera. Isključuje zavođenje (lažno predstavljanje, navođenje, „muvanje”). Pored toga što daje najveći osećaj ispunjenosti, uzajamnost je preduslov za takvo osećanje ispunjenjenosti, i traženje i pronalaženje uzajamnosti je neprekidni i samonagrađujući proces. Falički odnos ne prepoznaje uzajamnost, već samo relaciju kastrator nasuprot kastriranom, sa svojim različitim derivatima (oblicima „kastracije“ i „kastriranosti“) svaki poraz u borbi za faličku hegemoniju znači, za faličkog subjekta, kastraciju, to jest nekompetenciju da se bude falički subjekt („on ili ja, neko mora da bude kastriran“). Ljubav nije borba za moć i faličku hegemoniju. Fenihel (1961) je, govoreći o “genitalnom karakteru”, rekao: “O ljubavi se može govoriti tek kad razmišljanje o objektu dostigne toliki stepen da je vlastito zadovoljenje nemogućno ako se i objekt ne zadovolji. 

Potpuna sposobnost za ljubav ne menja samo odnose prema drugim osobama, već i odnos prema vlastitom “Ja”. I razlika između ljubavi prema objektu i ljubavi prema samome sebi je relativna; kod primarnog narcizma postoji ljubav prema sebi umesto ljubavi prema objektu, kod sekundarnog narcizma postoji potreba za ljubavlju prema sebi (samouvažavanje) koja baca u zasenak ljubav prema objektu. Sa sposobnošću za ljubav prema objektima dolazi do jedne druge, više, postnarcističke vrste samopoštovanja...”...Promena odnosa prema objektu, povezana se genitalnim primatom, ne donosi samo promene u sferi ljubavi već, povezano sa tim, i promene u sposobnosti testiranja realnosti...

...Može se reći da se na vrhuncu potpunog genitalnog zadovoljenja identifikacija vraća na jedan viši nivo; bitan sadržaj tog zadovoljenja je osećanje zajedničkog toka, gubljenja individualnosti, postizanje željenog sjedinjavanja “Ja” sa nečim većim, što je van granica “Ja”. Uzimanje zadovoljenja objekta za uslov potpunog zadovoljenja osobe, kroz razvoj potpunog objektnog odnosa, Ferenci (1926) je nazivao erotičkim osećanjem smisla za realnost. On je ukazao na to da osobe koje su ostale fiksirane na stadijumima koji prethode ljubavi nisu sposobne da potpuno shvate realnost.”

Kako ove promene utiču na inicijativu osobe? Savlađivanje ambivalencije dovodi do toga da osoba jasno zna šta želi i šta hoće (smer inicijative je utvrđen i ide u pravcu individuacije). Unutrašnji konflikti ne dovode do toga da podemeće sebi “klipove pod točkove”. Pokrenute aktivnosti služe zadovoljavanju ciljeva koje je osoba postavila, a ne zadovoljavanju nesvesnih, potisnutih potreba, niti služe odbranama protiv njih. Sposobnost uzajamnosti i empatičke identifikacije sa objektom dovodi do toga da se inicijativa osobe usklađuje sa potrebama drugih, da je sposobna za saradnju i timski rad. Ono što je Ferenci nazvao erotičkim osećanjem smisla za realnost, to jest sposobnost da se uzme zadovoljenje objekta kao uslov potpunog zadovoljenja osobe, utiče na kvalitet inicijative u ljubavi i u radu. Druga osoba više nije samo sredstvo za zadovoljenje vlastitih potreba, već zadovoljenje potreba osobe uključuje i zadovoljenje partnera.

Nuklearni self, inicijativa i sposobnost za zrelu ljubav

Na razvoj inicijative i sposobnosti za uzajamnost, međutim, ne utiče samo razvoj seksualnosti. Govorili smo o „relativno nezavisnoj“ razvojnoj liniji narcističkog sektora ličnosti u uticaja razvoja zrelog narcizma na inicijativu i sposobnost za zrelu ljubav. Prisetimo se Kohutovog (1977) pojma „nuklearni self“:

“Self (nuklearni self) sadrži nuklearne ambicije i ideale individue u saradnji sa izvesnim grupama talenata i veština. Te unutrašnje osobenosti moraju biti dovoljno jake i konsolidovane da bi bile u stanju da funkcionišu kao manje više samopokretačka, samousmeravajuća i samopodržavajuća celina koja koja daje centralnu pokretačku snagu ličnosti, osećaj smisla života individue. U analizi se može reći da je self uspostavljen onda kada su selfobjekti (i njihove funkcije) dovoljno transformisani u psihološku strukturu tako da funkcionišu u izvesnom stepenu nezavisno, u saglasju sa, iz selfa generisanim, obrascima inicijative (ambicijama) i unutrašnjim vodiljama (idealima)...”.

            Za inicijativu, pokretačku snagu i vodilju ličnosti, potreban je, dakle, razvijeni nuklearni self, sržni doživljaj autentičnog sebe, sopstvenih ambicija, talenata i ideala. Erikson je govorio, sa stanovišta psihologije nagona, da osobu na inicijativu mogu podsticati potrebe da se zadovolje nagoni, želje, potreba za zadovoljstvom i sl., kao i to da različite inhibicije zadovoljenja želja i nagona mogu uticati na gubljenje inicijative ili na njeno ispoljavanje u neadekvatnim oblicima (uprkos krivici, strahu). Kohut, govori o drugom pokretačkom centru, o silama u nama koje nas pokreću “izvan principa zadovoljstva” i koje nas guraju ka uspostavljanju “narcističke ravnoteže” kroz ostvarivanje bazičnih ambicija i ideala našeg nuklearnog selfa. Narcizam čoveka se razvija i narcističke potrebe nas pokreću kao i nagonske. Self psihologija i razumevanje narcizma ne pobijaju psihologiju nagona, već je dopunjavaju. U ljubavi partneri ne zadovoljavaju samo nagonske potrebe, već i narcističke, objektne i Ego potrebe. Za zrelu ljubav su potrebni svi ovi aspekti ličnosti i njene sposobnosti voljenja.

; Za ljubav je potrebna hrabrost, osećaj smisla, i veština. Sve ove aspekte obuhvata pojam nuklearnog selfa. Razvijeni grandiozni self daje osobi zdravo samopoštovanje, samopouzdanje i zrelu ambiciju. Prisustvo nemodificirane grandiozne substrukture ometa sposobnost osobe da drugu osobu doživi kao nezavistan centar inicijative i opazi je kao odvojenu od sebe. Narcistične osobe, u ljubavnim odnosima, mogu da empatišu samo sa onim aspektima partnera koji se podudaraju sa sadržajima njihovog grandioznog selfa, sa grandioznim fantazijama koje dele zajedno. Potrebe partnera koje proizilaze iz drugih motivacionih izvora, potrebe nezavisne od njegovih, narcistična osoba ne razume.

; Hrabrost, koja je potrebna za inicijativu i ljubav, Kohut povezuje sa „idealizovanim roditeljskim imagom“ ili „Ego idealima“. U Kohutovom tekstu o liderstvu (1977) videli smo da neobično hrabre individue, u situacijama izuzetnih opasnosti, projektuju svoje ego ideale napolje i osećaju se povezani sa nekim ili nečim izvan njih, što im daje osećaj snage i hrabrosti. Međutim, hrabrost se ne može objasniti samo preko izbacivanja ego ideala napolje i njegove personifikacije u obliku spoljašnje moćne osobe ili sile? To je samo deo odgovora, ali nije sve. Suština hrabrosti je, po Kohutu, u dodiru sa nuklearnim selfom osobe, u tome što nuklearni self prožme ličnost i doživljava se kao njen centar (prostorna dimenzija selfa, osećaj osobe da „živi svoj autentični self”). Taj dodir sa svojim najdubljim ambicijama, namerama, vrednostima i idealima, osnova je hrabrosti, a i inicijative. Dodir sa tim delom ličnosti je, rekli bismo, nešto što u velikoj meri nedostaje savremenom čoveku. Da li je čovek današnjice postao kukavica da živi svoj centralni self, svoje bazične ambicije i ideale? Današnja usmerenost na praktično, materijalno, standard, karijeru...može u velikoj meri da udalji čoveka od osećanja smisla sopstvenog života koje pruža življenje centralnog selfa. Za razliku od ranijih perioda, kada su društvene snage u većoj meri inhibirale nagone, danas su te društvene sile restriktivnije u inhibiranju slobode življenja našeg autentičnog selfa, vrednosti i ideala. Te sile nas čine uplašenima da razvijamo našu samoekspresivnu inicijativu ili našu kreativnost. „Povlačimo se od naših najdubljih ciljeva i ideala, i falsifikujemo ih ili razblažujemo.” (Kohut, 1977)

; Ljubav je kreativna aktivnost, aktivnost kojoj je neophodan doživljaj smisla, hrabrosti, inicijativa, rizik preuzimanja odgovornosti za kreiranje nečega novog. Ljubav pokreće sve te procese, ali izaziva i strah od rizika koje ti procesi sa sobom nose. To je jedan od razloga ljudskog straha od ljubavi.

Smer i pravac inicijative i sposobnost za ljubav

U delu teksta u kojem smo govorili o inicijativi i motivaciji iz ugla četiri psihoanalitčke psihologije napomenuli smo da se inicijativa (i motivacija) mogu kretati u dva smera (ka individuaciji ili od nje) i četiri pravca (zadovoljenje nagona, ka objektnim odnosima, zadovoljenju Ego potreba i uspostavljanju narcističke ravnoteže). Smer inicijative u velikoj meri određuje sposobnost za zrelu ljubav (osobu čini manipulatorom ili aktualizatorom), dok hijerarhijska organizacija pravaca inicijative daje specifičnu boju načinima na koji osoba voli.

Ljudi se razlikuju po hijerarhijskog organizaciji motivacionih faktora koji ih pokreću na inicijativu.

Oni kod kojih dominira “objektna orijentacija”, ako smer inicijative nije usmeren ka separaciji i inidividuaciji, pokazivaće najviše inicijative u pokretanju aktivnosti koje imaju tendenciju da se aktivno ponavljaju internalizovane objektne relacije, da se kroz nove odnoseponavljaju stari objektni odnosida bi se njima naknadno ovladalo, i da bi se dobilo naknadno zadovoljstvo, zadovoljstvo zbog toga što one predstavljaju vezanost za roditelje iz detinjstva i ponavljanje, nesvesno, održava te veze živima. U ljubavnom životu takva osoba je preokupirana odnosom, „razrešavanjem, razjašnjavanjem” problema u vezi, kontrolom ili udovoljavanjem partneru...Najviše inicijative pokazuje kroz aktivnosti koje su usmerene na to da se bude sa ljudima, objektima ljubavi, što nije problem ako te aktivnosti nisu samo ponavljanje starih obrazaca usmerenih na kontrolu i manipulaciju objektom zbog nemogućnosti separacije. Ako je objektna inicijativa usmerena ka separaciji i individuaciji, vidimo samostalne ljude koji su u svojim aktivnostima druželjubivi i posvećeni drugima, orijentisani na ljude (ali ne da bi se o njih kačili, manipulisali, udovoljavali, živeli kroz druge...). Takve osobe imaju razvijene i druge motivacione faktore (sposobni su da uživaju u zadovoljenju sopstvenih nagonskih potreba, da razvijaju svoje adaptivne sposobnosti i veštine i održavaju narcistički balans-sopstvene ambicije i ideale), ali je njihova osnovna boja „objektna”. Dominantna je usmerenost na ljude. Oni su često „gravitaciona sila” porodice, malih prijateljskih grupa, oni koji okupljaju druge, održavaju koheziju grupe, organizuju druženja, interakcije i komunikacije (slavlja, rođendane, sedeljke, okupljanja...).

Onih kod kojih dominira „Ego motivacija” pokreću, pretežno, ona ponašanja koja su povezana sa testiranjem realnosti, adaptacijom, uvežbavanjem novih funkcija (sposobnosti, veština). Oni uživaju u razvoju funkcija (“požuda za funkcijom”). Ako inicijativa nije usmerena ka separaciji i individuaciji, onda osoba teži da adaptivne mehanizme koje je stekla prilagođavajući se okruženju svoje primarne porodice koristi i u drugim okruženjima (novim odnosima i situacijama. To bismo mogli nazvati transferom adaptivnih mehanizama). Dakle, kada osoba dostigne određen, za nju karakterističan oblik organizacije ego funkcija, način za izlaženje na kraj sa stimulusima, koji je prilagođen uslovima u kojima odrasta, onda održavanje te organizacije (u okviru njenih ograničenja, kroz spore promene) postaje nezavisna motivaciona sila. Ako osoba održava stereotipne adaptivne obrasce ona može, u ljubavnom životu i roditeljstvu, postati pravi „davitelj” funkcijama, insistirati da stvari moraju da se odvijaju na određeni način, da se mora živeti po nekom uhodanom receptu...Uočavanje stereotipnih obrazaca ponašanja (uvek pokreće iste stvari, sa sličnim ishodom, tumači na isti način, donosi slične zaključke...”igra igre”...produkuje nezadovoljstvo u kojem ipak ostaje), može nam ukazivati na navike, reprodukcije kontraveština koje vode stagnaciji i “zadrtosti”, održavanju stanja u kojem je osoba nezadovoljna, ali ga održava jer ima neku nezdravu, sekundarnu dobit i zato što je taj način adaptacije poznat, a time se doživljava i kao sigurniji.

Kada je inicijativa usmerena ka separaciji i individuaciji, kod osoba kod kojih dominira Ego motivacija uočavamo inicijative koje odražavaju otvorenost ka novim načinima opažanja, razumevanja, tumačenja stvarnosti, novim adaptivnim mehanizmima. Jedan od bitnih pokazatelja takve promene smera je pojavljivanje radoznalosti vezane za samoistraživanje i “požuda za funkcijom”, uživanje u novim načinima funkcionisanja, potreba da se otkrivaju, uvežbavaju, učvršćuju i primenjuju novi oblici funkcionisanja. Takve osobe, u ljubavnom životu, roditeljstvu, prijateljstvima...su pokretači učenja, ovladavanja (znanjima i veštinama) i rada. Osobe čija je inicijativa (i sposobnost za zrelu ljubav) dominantno obojena Ego motivacijom su ljudi koji najčešće kod sebe i drugih pokreću aktivnosti usmerene na to da se nešto novo nauči, sazna, ovlada nekom novom veštinom, adaptivnim mehanizmom. Kao roditelji, najviše podstiču decu na razvoj veština, učenje, rešavanje problema, uživanje u istraživanju i radu. U kombinaciji sa objektno orijentisanim partnerom (kod kojega je smer inicijative takođe razvojni) mogu biti veoma podsticajno okruženje za razvoj dece. Jedan roditelj podstiče objektnu orijentaciju, druželjubivost, empatičnost...dok drugi roditelj podstiče obladavanja adaptivnim funkcijama, veštinama...sposobnost za rad.

; Naravno, i preostale dve motivacione grane su neophodne za zdrav životni balans. Kada govorimo o dominaciji jedne, ne isključujemo organizovanje drugih motivacionih faktora oko njih. Dominantna motivaciona grana je samo „boja koja dominira”, ali je zdrava osoba „obojena” i ostalim „nijansama”. Ekscesivna dominacija jedne motivacione linije vodi ka nekom obliku patologije. Partnersko nadopunjavanje prestaje da bude nadopunjavanje kada postoji isključivost u nekom od motivacionih faktora kod partnera. U takvim slučajevima imamo self-objektne odnose kada osobine jednog partnera zamenjuju, kao štaka, nedostatke drugoga.

Kod osoba kod kojih dominira motivacija za održavanjem narcističkog balansa izraženija je potreba za trajnom homeostazom u “narcističkom sektoru” ličnosti (osećanje selfa), potreba da češće iniciraju aktivnosti usmerene ka održavanju željenog osećanja selfa, slike o sebi ili ego idealu. Kod ljudi koji nisu razvili i učvrstili dve bazične strukture “bipolarnog selfa”-”grandiozni self” i “idealizovani roditeljski imago” (kod onih koji nisu učvrstili dobro svoje selfobjekte, internalizovali ih kao deo svog mentalnog aparata, učvrstili funkcije koje su drugi vršili ranije) to subjektivno stanje doživljaja sebe (narcistička ravnoteža) će biti u stalnom riziku u svim interpersonalnim relacijama. Onda će i potreba da se ispravi to subjektivno doživljavanje sebe biti konstantna i može postati centralni motivacioni cilj. Inicijativa je, kod takvih osoba, usmerena ka pokušajima nadkompenzacijekoji su često patološki (patološki narcizam, grandioznost, sujeta...ako se nadkompenzuje grandiozni self, ili patološka idealizacija drugih, institucija, ideja sa kojima osoba želi da se stopi...ako se nadkompenzuje idealizovani roditeljski imago).

;U koliko je uspostavljena ravnoteža u nuklearnom selfu, inicijativa osobe je usmerena ka realizaciji svog nuklearnog selfa, svojih bazičnih ambicija i ideala. Osoba je proaktivna. Rezultat te realistično samopoštovanje i osećaj ostvarenosti, življenje života sa smislom. Ljudi kod kojih je dominantna motivaciona linija vezana za narcistički sektor ličnosti mogu biti pokretači sopstvenog i tuđeg razvoja, razvoja porodice, grupe, institucije, ideja...Najčešće su inspiratori, pokretači ambicija ili nosioci ideala u grupi, porodičnoj zajednici. Kao roditelji, usmereni su na razvoj realističnih ambicija kod dece i partnera, nosioci i podstrekači inicijativa usmerenih na to da se „napravi nešto od sebe”, realizuje neka „životna misija”, slede ideali čije ostvarivanje prožima smislom, oni koji ulivaju hrabrost. Potrebe i inicijative koje podstiču iz razvijenog“idealizovanog roditeljskog imaga” podstiču takve osobe da pronađe druge ljude koje realistično procenjuju kao vredne, kao nosioce određenih ideala, teže da uči od njih, da im se približi, da bude deo tih ideala. Na primer, kroz posao koji doživljava kao “poziv”, misiju...nastavljanjem, produbljivanjem ili proširivanjem nečijeg rada koji smatraju velikim doprinosom nekom idealu...Osobe kod kojih dominira ova motivaciona linija su „zreli zanesenjaci i idealisti” i mogu biti veoma inspirativni partneri i roditelji. Kažemo zreli, jer su realni u svojim ambicijama i idealima i potkrepljuju ih stvarnim ulaganjima, posvećenošću, znanjima, veštinama i trudom. Njihova usmerenost na ambicije i ideale nije nadkompenzacija osećanja bezvrednosti, već posvećenost realizovanju autentičnih vrednosti, ambicija, talenata i ideala njihovog nuklearnog selfa.

Kod nekih ljudi, pak, dominantni motivacioni izvor je težnja ka zadovoljstvu koje dobijaju zadovoljenjem nagonskih potreba. Nazivaju ih hedonistima. Naravno, i u hedonizmu može postojati nezrela, parazitska varijanta i zrela, razvojna varijanta. Ljudi kod kojih je dominantan ovaj motivacioni izvor uglavnom su usmereni ka telesnim zadovoljstvima. Objektno orijantisani ljudi najviše zadovoljstava dobijaju iz odnosa sa ljudima, Ego orijentisani iz ovladavanja veštinama, adaptivnim mehanizmima, self-narcistički orijentisani iz doživljaja sopstvene vrednosti, misije, posvećenosti nekom idealu, a nagonski orijetisani iz direktnih telesnih senzacija koje nastaju zadovoljenjem nagona. Ovakva orijentacija, ako je zrela, nema ništa manju vrednost od ostalih pomenutih. Od takvih partnera i roditelja se može učiti „kako se uživa u životu” u „jednostavnim, malim stvarima, trenucima, zadovoljstvima...”. Naravno, ako je nagonska orijantacija zrela (podržana zrelim objektnim odnosima, samostalnošću, razvijenim adaptivnim mehanizmima, zrelim samopoštovanjem, sposobnošću za uzajamnost...). Tada su u partnerskom odnosu, prijateljskoj grupi, roditeljstvu...ovo osobe koji su pokretači uživanja, oni koji prave atmosferu potrebnu za relaksaciju i zadovoljstvo.

Govorili smo o razlici između neurotskog i genitalnog karaktera. Za genitalni karakter karakteristična je sposobnost da se radi i voli, dok neurotski karakter ne nalazi adekvatne načine za zadovoljenje svojih nagona, te konstantno trpi od narastajućih potreba i upravo za odbranu od njih, a ne za rad i ljubav, troši najveći deo svoje energije. Još jedna izuzeno značajna razlika između ovih tipova karaktera jeste i u mogućnosti genitalnog zadovoljenja koja je kod neurotskog karaktera ometena. Inicijativa osobe neurotskog karaktera usmerena je, gledano iz ugla teorije nagona, ka zadovoljenju pregenitalnih oblika seksualnosti (i kočena, u isto vreme, odbranama protiv njih) i praćena pregentialnim oblicima agresivnosti ( i odbranama od njih). Inicijativa neurotskog karaktera je (kao i volja) okrenuta u suprotnom smeru od separacije i individuacije, a njen kvalitet zavisi od faze u kojoj je zakačena.

Ako jedna osoba ostane fiksirana na oralnom stadijumu, ona će u čitavom svom ponašanju imati avreziju da brine o samoj sebi i tražiće od drugih da se staraju o njoj. Njena inicijativa će biti usmerena ka parazitiranju. Pokretaće ponašanja koja su usmerena na kačenje za druge i iskorišćavanje ljudi.

Fenihel (1961) to opisuje ovako: “Sadističke oralne težnje često imaju karakter “vampirizma”. Osobe toga tipa traže i zahtevaju mnogo od svojih objekata, koje neće da napuste, već im se pripijaju ’sišući’ ih”. Često pominjani termin “energetski vampirizam” odnosi se na ovakva ponašanja. Ljudi koji su u kontaktu sa ovakvim osobama ne retko imaju doživljaj da im one “isisavaju” životnu energiju. To isisavanje energije ne mora biti u formi stalnog traženja od druge osobe, već se može okrenuti u suprotna ponašanja. Fenihel dalje kaže: “Ponašanje osoba sa oralnim karakterom pokazuje znakove identifikacije sa objektom koji ih je hranio. Izvesne osobe igraju prema svojim objektima ulogu majke hraniteljice. One su uvek plemenite i preplavljuju svakoga svojom pomoću i svojim poklonima. Pod povoljnim libidinalnim uslovima, njihovo ponašanje je doista altruističko; pod manje povoljnim uslovima ponašanje postaje mučno. Njihov stav ima magijsko značenje: Ako ja vas obaspem ljubavlju, želeo bih da i ja budem obasut vašom ljubavlju. Dešava se da ta potreba “činiti druge srećnima” postaje pravo mučenje za okolinu.“   

Kod osoba gde je inicijativa okrenuta u pogrešnom smeru i udaljava ih od razvoja možemo govoriti o “porocima” i “zavisnostima” od određenih načina zadovoljenja nagona. Nagoni upravljaju njima, oni su fiksirani za infantilne načine zadovoljenja nagonskih potreba. Zrele osobe, naravno, mogu uživati u oralnim zadovoljstvima (jelu, piću, poljupcu, kožnom erotizmu...). Nije svaka osoba koja voli da jede, pije, čita ili gleda...oralni karakter. Radi se o specifičnom kvalitetu u obavljanju tih aktivnosti koji ukazuje na dominaciju oralnosti ili odbrana od nje. U svakodnevnom govoru možemo čuti izraze kao što su “glad ili žeđ za znanjem”, kod čitanja nekog interesantnog teksta: “progutao sam knjigu u jednom dahu”...ili izraze “upijam je očima”, “guta je (ili proždire) pogledom”, “opila me je njena lepota”, “gladan sam te”...Možemo reći da je, kod oralnog karaktera, generalno izražena težnja za traženjem stimulacija, upijanjem, napajanjem, hranjenjem stimulacijama...Pokretač je glad, fizička ili psihološka...Organi “napajanja” su usta, oči ili koža. To, u velikoj meri, boji kvalitet inicijative osobe određujući šta je ono što osoba pokreće (i što nju pokreće) i na koji način to radi. Kao i kod drugih oblika pregenitalnih fiksacija, osobi nedostaje sposobnost za uzajamnost. Inicijativa osoba sa oralnom karakternom strukturom “kratkog daha”, bez dovoljno energije, usmerena uglavnom na traženje. U spsobnosti za ljubav razvili su sposobnost za primanje, ali ne i sposobnost za davanje, za uzajamnost.

; Kod „analaca“, osoba koji su fiksirani za načine zadovoljenja nagona u analnoj fazi razvoja libida, možemo videti da iniciraju uglavnom aktivnosti koje su usmerene ka kontroli (sebe i drugih), ka planiranju (umesto konkretoj akciji), ka sakupljanju, odlaganju...Njene aktivnosti mogu biti praćene tvrdoglavošću i pasivnim oblicima agresivnosti. Smer inicijative je ambivalentan (ide u oba pravca), a kvalitet obojen analnošću.Mišljenje je apstraktno i izolovano od emocija i realnog delovanja. Težiće tačnosti, urednosti, štedljivosti, čistoći (ali i proboju suprotnih ponašanja). Aktivnosti osobe biće prožete visokim stepenom ambivalencije između davanja i uzimanja, pokoravanja (prihvatanja pravila) i inata...Biće skloni da “zaseru” ono što su otpočeli. Ovakvi oblici zadovoljavanja nagona ne vode stvarnoj sposobnosti uživanja, ni osobe koja ih upražnjava, niti partnera sa kojim je u odnosu.

            Falička inicijativa ima smer ka separaciji i individuaciji, ali je njen kvalitet obojen osobenostima falusnog stadijuma (intruzivnost, nedostatak osećaja za uzajamnost, borba za moć...). Mogućnost uživanja ne podrazumeva i uživanje partnera, osim ako partner ne erotizuje paćeništvo.

; Rekli smo već da dominantna motivaciona linija osobe, ako je smer inicijative okrenut ka razvoju sebe i drugih, daje specifičnu „boju“ načina voljenja te osobe. Od dobrih roditelja i partnera, prijatelja, čovek može dobijati različite „stvari“ koje pokreću razvoj, različite zrele načine voljenja. Od nekoga se može učiti kako učiti, kako se dobro adaptirati na život, rešavati probleme, od drugoga kako ostvarivati duboke povezanosti sa ljudima, kako komunicirati, družiti se, od trećih kako se osećati ispunjenim sopstvenim ostvarenjima, osećanjem smisla, misije, kako se posvetiti vrednostima i idealima, od četvrtih kako uživati zrelo u životu, u telu, u „jednostavnim stvarima“...Teško da ćemo naći sve u jednoj osobi, u jednom učitelju, prijatelju, partneru, roditelju. Ljudi su, uglavnom, više „ovakvi ili onakvi“, različiti po svojim dominantnim motivacionim linijama, inicijativi koju pokreću, načinu na koji mogu da zrelo vole i podstiču razvoj. Za zrelu ljubav su potrebne razvijene sve bazične sposobnosti o kojima smo govorili. Linije razvoja inicijative stvaraju raznovrsnost u zrelim načinima voljenja. Partneri sa različitim dominantnim motivacionim linijijama i hijerarhijskim uređenjima motivacionih faktora stvaraju različite vrste zrelih ljubavnih veza i roditeljskih parova. Veći je broj mogućih „dobitnih kombinacija“ i svaka kombinacija daje posebu „mešavinu boja“. Drugačiji je zreo ljubavni odnos između osobe sa zrelom dominantno nagonskom orijentacijom i zrelom self-narcističkom orijentacijom od odnosa objektno orijentisane osobe i ego orjentisane osobe. Dobitne kombinacije zrelih odnosa mogu biti i „isti sa istim“ i ukrštajuće, između osoba sa različitim dominantnim izvorima motivacije. Posebne „valere“ daje i obrazac po kojem su organizovani i ostali motivacioni faktori unutar svakog patnera (koji je drugi, koji treći, koji četvrti motivacioni faktor, kolike su razlike među njima...). Sve je to šarenilo ljudskih izvora napajanja i ljubavnih odnosa. Veliki broj mogućnosti za uzajamnost, „improvizaciju“ i kreativnost.

Tabela 30-inicijativa i sposobnost za ljubav

Ispoljavanje razvijene sposobnosti: Osoba ima hrabrost i sposobnost da samostalno otpočne aktivnosti usmerene ka realizaciji razvojnih ciljeva, proaktivna je, kreće se ka svojim ambicijama i idealima. U ljubavnim odnosima je sposobna za uzajamnost, da pokrene i bude pokrenuta. Ne guši inicijativu drugih. Druga osoba nije samo sredstvo za zadovoljenje vlastitih potreba, već zadovoljenje potreba osobe uključuje i zadovoljenje partnera.

Ispoljavanja nerazvijene sposobnosti: ispoljavaju se kao maligniteti ili maladptacije. Malignitet inicijative dovodi do averzije prema svakom riziku, paralize inicijative. Osoba je reaktivna, nije sposobna da pokrene razvojne aktivnosti. Kod maladaptacija se razvijaju različiti oblici nezrele inicijative kojoj nije svojstvena sposobnost za uzajamnost:

- Osoba inicira ponašanja koja ne vode razvoju, smer inicijative je obrnut, prema nekom obliku manipulacije.

- Oralna inicijativa-osoba pokreće ponašanja koja vode parazitiranju na nekome ili nečemu, ka primanju bez davanja, nezrelom hedonizmu. Kao reaktivna formacija moguće je i obrnuto ponašanje, gde osoba drugima čini ono što želi da se njoj čini-preduzima inicijativu u „hranjenju drugih“, udovoljavanju potrebama drugih, igraju prema svojim objektima ulogu majke hraniteljice. One su uvek plemenite i preplavljuju svakoga svojom pomoću i svojim poklonima. Dešava se da ta potreba “činiti druge srećnima” postaje pravo mučenje za okolinu.“

- Analna inicijativa - inicirajuuglavnom aktivnosti koje su usmerene ka kontroli (sebe i drugih), ka planiranju (umesto konkretoj akciji), ka sakupljanju, odlaganju... aktivnosti mogu biti praćene tvrdoglavošću i pasivnim oblicima agresivnosti. Smer inicijative je ambivalentan (ide u oba pravca), a kvalitet obojen analnošću.Mišljenje je apstraktno i izolovano od emocija i realnog delovanja. Težiće tačnosti, urednosti, štedljivosti, čistoći (ali i proboju suprotnih ponašanja). Aktivnosti osobe biće prožete visokim stepenom ambivalencije između davanja i uzimanja, pokoravanja (prihvatanja pravila) i inata...Biće skloni da “zaseru” ono što su otpočeli. Ovakvi oblici zadovoljavanja nagona ne vode stvarnoj sposobnosti uživanja, ni osobe koja ih upražnjava, niti partnera sa kojim je u odnosu.

- Falička inicijativa-nametljiva, probojna, usmerena na dominaciju nad drugim, eksploataciju i obezvređivanje.


Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K . (1925). Psychoanalytical notes on Coue's system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927).A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A . (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom's Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient's Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man's Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud's three theories of love in the light of later development.Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36: 653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9, 3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8 ( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001). Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , >22  ( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S.(1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That "Impossible" Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978)The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.' In: Hartmann 1964Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancyPsychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

Jovanović, N. (2006a),Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka , Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego' Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)  

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010).Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd   str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler's theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975). Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst's narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O'Donohue W, T, & Fisher, J, E.(2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu - osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression.George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child . 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978).On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant's response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) "Will and Psychoanalysis," J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999).Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.

Izdanja

Newsletter

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama...

RSSFacebookTwitter

Текстиль для дома, Вышивка, Фурнитура, Ткани
автоновинки