Članci o O.L.I. metodu | O.L.I. centar

Rad sa problemima celovitosti i konstantnosti objekta u O.L.I. metodu

Celovitost i konstantnost objekta

Celovitost objekta-„lepak psihe”

„Ništa na zemlji nije tako bedno

Da ne pruži kadkad i po dobro jedno

Nit je išta dobro toliko da neće

Od prirode svoje ponekda da skreće

Što u zlo neko neće da zabasa.

I vrlina sama ponekog se časa rđavo primeni,

te će porok biti;

a porok se katkad

dobrim delom kiti.”

(Šekspir, „Romeo i Julija”, govor monaha Lavrentija)

                 Celovitost i konstantnost objekta su prve bazične sposobnosti ega za obradu emocija o kojima ćemo govoriti. Ako bismo svakoj od bazičnih ego sposobnosti dali i neko ime, nešto što bi bilo blisko svakodnevnom iskustvu i označavalo osnovnu funkciju određene sposobnosti, onda bismo celovitost objekta mogli nazvati „lepak”. To je sposobnost održavanja različitih aspekata doživljaja (pozitivnih i negativnih) neke osobe, sebe, stvarnosti, kao jedne celine. Pod pojmom „objekt” psihoanalitičari podrazumevaju osobu prema kojoj su usmerena osećanja ljubavi ili mržnje. Osoba koja oseća je subjekt. Objektni odnos je odnos sa drugom osobom, ili nečim drugim (idejom, pojavom, vrednošću, ciljem, poslom...). Celovitost objekta je, dakle, sposobnost doživljavanja i prihvatanja druge osobe (ili nekog željenog cilja, posla, aktivnosti) kao celine. Sposobnost da budemo svesni i dobre i loše strane onoga što volimo i želimo. Sposobnost da to prihvatimo. Ni jedna osoba ne može zadovoljiti sve naše potrebe, i ne može ih zadovoljiti uvek. To ne može ni neki naš željeni cilj. Sve u sebi nosi i dobre i loše strane. Zadovoljava i frustrira. To je, ujedno, i sposobnost da sebe doživimo i prihvatimo kao celovito biće, sa vrlinama i manama. Rekli smo već da emocije smatramo oblicima primarne kognicije, davanjem ocena stvarnosti. Stvarnost je, međutim, kompleksna. Ona u sebi ne nosi samo jednu dimenziju, boju, kvalitet...pa u nama izaziva različite procene-to jest emocije. Prema istoj osobi možemo osećati različite, često suprotne emocije. Možemo, dakle, imati emotivne sudove o istom „objektu“ koji se ne slažu jedan sa drugim, ili su čak u suprotnosti. A ipak, osoba prema kojoj imamo različite sudove-emocije, jedna je osoba-celovita osoba. Naši primarni sudovi o stvarnosti-emocije, nisu sposobne da se same sa sobom usklađuju i integrišu. Za to im je potreban poseban softver za obradu primarnih sudova koji se stvara u našem egu i koji nam omogućava da stvorimo kompleksnije sudove o stvarnosti druge osobe, sudove koji mogu da integrišu različite aspekte doživljaja u jednu celinu i da tu celinu održavaju kompaktnom u našem doživljaju, otpornom na nalete tenzije koju stvara nezadovoljenje potreba. Celovitost objekta je sposobnost koja nas same čini celovitima, osobama „iz jednog komada“, integrisanima. Takođe, ono što čini da naš doživljaj drugoga i stvarnosti bude celovit-integrisan.

Konstantnost objekta-stabilizator psihe

“Volite se, ali ne namičite okov ljubavi:
Nek' ona radije bude more što se talasa međ' obalama vaših duša.
Punite čaše jedno drugome, ali nemojte piti iz jedne čaše.
Podajte jedno drugome hleba, ali ne jedite od istog somuna.
Pevajte i igrajte zajedno i radujte se, ali neka svako od vas bude za sebe,
Kao što su strune leutove za sebe, iako trepte muzikom istom.

Dajte svoja srca, ali ne jedno drugom u vlasništvo.
Jer, samo ruka Života može da drži vaša srca.
I budite zajedno, ali ne odveć blizu:
Jer, i stubovi u hramu razdvojeni stoje,
A hrast i čempres ne rastu jedan drugom u senci.”

Halil Džubran, “Prorok”-o braku

                 Lepo nam je, u gornjim stihovima, Džubran opisao kako se voli kada partneri imaju konstantnost objekta, kao se gradi bliskost na „optimalnoj distanci“. Na žalost, ljudi često imaju problem u funkcionisanju sposobnosti koja bi im omogućila da vole na optimalnoj distanci-problem u konstantnosti objekta.

                 Konstantnost objekta je sposobnost kojabi mogla nositi nadimak „stabilizator psihe“. Kadkažemodaosobaimarazvijenukonstantnostobjektato, zapravo, značidajenjegova veza sa voljenim objektom stabilizovana i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Jednostavnije rečeno, možemo voleti nekoga i onda kada ne zadovoljava naše potrebe i možemo ga „imati u sebi“. Nismo zavisni od njegove fizičke prisutnosti. Kada je voljeni objekt neki naš cilj: posao, zadatak koji smo sebi postavili, imamo jasnu svest o tome šta hoćemo, nezavisno od toga da li smo nagrađeni u određenom trenutku za svoje aktivnosti, da li je ostvarenje cilja daleko. Konstantnost objekta je naša sposobnost koja nam omogućava da budemo stabilni, da imamo stabilne unutrašnje predstave sebe, drugih ljudi, stvarnosti...da nas ne uzdižu i spuštaju previše spoljašnji događaji, zadovoljenje ili nezadovoljenje naših potreba. Ova sposobnost je osnova naše psihičke-emotivne stabilnosti.

                 Celovitost objekta je ono što osobu čini realističnom, sposobnom da vidi druge, sebe i svet onakvima kakvi jesu, ne iskrivljavajući svoju percepciju i doživljaj kako bi odgovarali onome što osoba zamišlja ili želi da bude. Jedan od zakona psihodinamike o kojima govorimo u O.L.I. metodu (navešćemo ih kasnije), “zakon potiska”, kaže: “svaka laž, uronjena u psihu ili um, istiskuje onu količinu mentalnog zdravlja kolika je zapremina te laži”. Laži o tome kakvi smo mi, kakvi su drugi, kakav je svet...su laži velike zapremine. Mehanizam cepanja doživljaja sebe, drugoga ili sveta (nedostatak celovitosti objekta) pravi veliku distorziju u doživljaju stvarnosti deleći dobre i loše aspekte istog objekta na razdvojene svetove (“parcijalne objekte”), i time istiskuje veliku količinu mentalnog zdravlja. Cepajući objekat (doživljaj drugoga, sebe i sveta) osoba se fragmentira. U žargonu kažemo da je “odlepila”, “pocepala se”- jer celovitost objekta je lepak koji drži različite aspekte doživljaja zalepljenima, integrisanima. Osobe sa snažno izgrađenom celovitošću objekta u stanju su da ostanu u komadu, zalepljene, integrisane i pod veoma visokim pritiskom. Prevladavanje pozitivnih emocija, ono što zovemo bazično poverenje i optimizam, opstaje, zahvaljujući tom lepku, i pod stresom, pod naletom negativnih emocija. Kada je besna ili uplašena, osoba ne gubi doživljaj pozitivnih aspekata drugoga, sebe ili stvarnosti. Oni su tu da je sačuvaju od preplavljivanja negativnim emocijama.

                 Konstantnost objekta je sposobnost da se te unutrašnje, mentalne predstave objekta održavaju stabilnima u vremenu i prostoru. To osobu čini nezavisnom od prisustva drugoga i od zadovoljenja potreba. Konstantnost objekta osobu čini stabilnom i nezavisnom. Takva nezavisnost uključuje bliskost i distancu. Osobe sa dobro razvijenom konstantnošću objekta su sposobne za veliku bliskost i naklonost, ali se, takođe, osećaju samodovoljno, sigurno i slobodno, tako da nemaju očajničku potrebu za drugima. Konstantnost objekta nam daje jasan osećaj sopstvenih granica i granica druge osobe. Znamo gde se “jedna koža završava, a počinje druga”. Kada su razdvojeni, mogu da se nose sa tim savršeno dobro. Umeju da se sasvim lepo provode i sami. Imaju sposobnost da budu sami. Njihov život nije pokvaren strahom od gubitka voljenog objekta, strahom od samoće, brigom o tome kako će se snaći ako izgube svog partnera. Zato nisu prinuđeni da kontrolišu partnera, svoju decu, roditelje...(što nam više trebaju drugi ljud, to više imamo potrebu da ih kontrolišemo), mogu mu “dati prostora” (kao i sebi). Nasuprot tome, osobe sa problemima u konstantnosti objekta će očajničku potrebu za nekim smatrati merilom prave ljubavi (“ne mogu da živim bez tebe”, “umro bih bez tebe”...). Zdravi parovi, osobe koje mogu jedna bez druge, međusobno su posvećeniji-jer je to njihov izbor, a ne moranje. Oni nemaju ljubavnike jer to ne žele, a jedan od razloga je što bi mogli, ako bi hteli. Osećanje zavisnosti je, često, razlog da se učini neverstvo, da se dokaže sebi neka nezavisnost. Zavisnost motiviše osobu da kontroliše partnera (a time i sebe), što povećava motivaciju da se pobegne iz odnosa ili sloboda potraži na drugoj strani. Međutim, zavisne veze se teško napuštaju. Paradoksalno, često je lakše prihvatiti gubitak odnosa ili iskustva koje je bilo veoma dobro, nego se oporaviti od nekog nezadovoljavajućeg. Kao da postoji prisila da se stalno vraćamo tom odnosu kako bismo pokazali da može da funkcioniše. To je, zapravo, pokušaj da se uspostavi narušena konstantnost objekta. Ako je nešto bilo dobro, i zbog toga smo se osećali srećno i ispunjeno dok razmišljamo o tome, lakše nam je da prihvatimo da to ne možemo imati zauvek, jer smo već toliko dobrog dobili, i uspomena na to nas održava. Mogli bismo reći da su konstantnost objekta, zapravo, jake, snažno stabilizovane i integrisane dobre uspomene. Taj odnos, tu osobu i uspomene na nju (psihoanalitičari to zovu “mentalne reprezentacije”), čvrsto držimo u sebi. Te uspomene postaju deo naše strukture, deo ličnosti kroz koji filtriramo i obrađujemo stvarnost. Od pozitivnog odnosa se možemo odvojiti jer je sećanje na njega pozitivno, tako da se ne osećamo krivima što nije funkcionisao i ne osećamo prisilu da ga dovedemo u red. To nam omogućava da možemo da žalimo ako u stvarnosti izgubimo tu osobu ili odnos. Loše odnose ne možemo da “pustimo”, da ih prežalimo. Stalno imamo potrebu da im se vraćamo (u stvarnosti ili u sebi). Ono što ne možemo da pustimo, ne možemo ni da prežalimo. Proces žaljenja oporavlja ljude. Nesposobnost da tugujemo i žalimo čini nas stalno zarobljenim u samosažaljevanju i grčevitom nastojanju da ne prihvatimo stvarnost. Tuga je prihvatanje gubitka. Osoba koja tuguje se ne povlači pred prirodnom patnjom koju gubitak izaziva i ne brine više o sebi nego o osobi koju je izgubila. Dozvoljava da bol deluje na nju i da je promeni. Nakon legitimnog tugovanja dolazi oporavak. Suprotno tome, osoba sa narušenom konstantnošću objekta (time i zavisna osoba) oseća samosažaljenje i nije u stanju da prihvati gubitak. Umesto da dozvoli da iskustvo promeni nju, ona želi da stvarnost bude drugačija nego što jeste, želi da se vrati unazad, kao da se gubitak nije ni dogodio.

Sindromi povezani sa poremećajima celovitosti i konstantnosti objekta

Literatura obiluje radovima i člancima koji se bave posledicama neuspeha internalizacije, povećanja separacione anksioznosti i drugim kliničkim pokazateljima koji ukazuju na sledeće: da spajanje i sinteza slika dobrog i lošeg objekta i selfa nisu postignuti (nije uspostavljena celovitost objekta); da su ego-filtrirani afekti postali preplavljeni suvišnom ne-neutralizovanom agresijom (neutralizacija, kao sposobnost, nije razvijena); da su iluzije omnipotencije (svemoći) preokrenute u krajnju zavisnost i samooklevanje (nerazvijena konstantnost objekta); da je slika sopstvenog tela postala ili ostala preplavljena seksualnim nagonom i agresivnošću povezanim sa idom, skrivenim telesnim doživljajima usled nemogućstva neutralizacije itd. (Mahler, 1971)

Nemogućnost internalizacije ugađajuće konstantne majke je povezana sa manjkavošću u integraciji ega. Niska frustraciona tolerancija i kontrola impulsa, krhko samopoštovanje i agresivnost koja nije neutralizovana, predisponiraju osobu za ozbiljne sado-mazohističke sklonosti i izlive besa (Blum, 1981).

Ova psihoanalitička zapažanja nam, zapravo, govore o tome da osoba koja nije razvila celovitost i konstantnost objekta, u odraslom dobu, funkcioniše kao dete. Ni sebe, ni druge, ne doživljava celovito. Ili ih idealizuje, ne videći lošu stranu, pa se posle razočarava i ocrnjuje objekt ljubavi, ili se brani od vezivanja i zavisnosti tako što vidi samo lošu stranu...To cepanje slike objekta ili doživljaja sebe dovodi je do nerazboritog ponašanja (to je nedostatak sposobnosti koju zovemo neutralizacija, o kojoj ćemo govoriti u narednom poglavlju). Njen ego ne uspeva da razumno misli jer ga preplavljuju osećanja koja su proizvod nerealnog zapažanja i mišljenja. Kad idealizuje, osoba je euforična, slepa za nedostatke onoga što voli i idealizuje. Kad je pod dejstvom “lošeg objekta”, kad u njegovom umu prevlada negativni deo predstave objekta, onda “mrzi iz dna duše”, slepa je za pozitivne aspekte objekta. Isti odnos osoba ima i prema sebi. Česte su ekstremne oscilacije slike o sebi, od doživljaja sebe kao savršenog, superiornog bića, do doživljaja sebe kao bezvrednog i inferiornog stvora...I doživljaj sebe je rascepljen i nestabilan kao i doživljaj objekta.

Poremećaj optimalne distance

"Potražih samoću

kako ne bih morao gledati lica ljudi koji prodaju sebe

i kupuju za istu cenu stvari koje su manje vredne od njih samih."
Halil Džubran.

U zdravom odnosu između ljudi potrebno je da postoji optimalna distanca. Sposobnost da se zadrži optimalna distanca zasnovana je na paradoksu. Uzmimo, na primer, ljubavni odnos. Sa jedne strane, ljubavnici, da bi bili bliski i bili zajedno, moraju da tolerišu relativni gubitak autonomije i samodovoljnosti (da se uklapaju, nalaze kompromise u različitim potrebama...). Sa druge strane, oni moraju da prihvate i nezavisnost drugoga, različitost, drugačija shvatanja, navike i potrebe, kao i to da su odrastali u drugačijim uslovima, imali drugačije roditelje, stilove vaspitanja, življenja...Kapacitet za optimalnu distancu znači sposobnost da se bude prilično blizak sa nekim, a opet svoj...kao i da se to isto dopusti i partneru. Biti i zavistan i nezavistan u isto vreme. Osećati jasne granice između sebe i drugoga. Poštovati sopstvene i tuđe granice.

Akhtar (Akhtar, S. 1994) govori o tome da nemogućnost usvajanja konstantnosti objekta vodi dugoročnoj sklonosti ka prekomernom oslanjanju na spoljašnje objekte pri samoregulaciji. Agresivnost prema njima pokreće strahove o njihovom unutrašnjem uništenju, a ovo, povratno, aktivira potrebu za njihovim pažljivim nadgledanjem u stvarnosti. Libidinalna vezanost i anaklitičke težnje (težnje za spajanjem), suprotno tome, pobuđuju strahove od zarobljavanja od strane objekata spolja, pa prema tome izazivaju potrebu za povlačenjem od njih. Sve ovo rezultira dubokim poteškoćama u održavanju optimalne distance.

Ako osoba nije uspela da uspostavi trajnu unutrašnju povezanost sa svojim primarnim objektima, u kasnijim odnosima će težiti da se prekomerno oslanja na druge, težiće da se kači, lepi, kontroliše osobe za koje se vezuje. Sa druge stane, zbog prekomerne potrebe da se stopi sa drugim, plašiće se vezivanja i gubljenja sebe u vezi. Takve intenzivne suprotne težnje onemogućavaće osobi da u svojim odnosima sa ljudima održava optimalnu distancu. Distancu na kojoj se postiže bliskost sa drugim i zadržava sopstveni identitet.

Ozbiljni poremećaji ličnosti predstavljaju najvažiji primer ovakve psihopatologije. U navedenom članku, on spominje narcistički, shizoidni, granični, paranoidni, hipomanički, infantilni, ’kao da’,   i antisocijalni tip ličnosti. Za njih, mešanje sa drugima pokreće karakterističnu ’potreba-strah dilemu’ (Burnham et al., 1969): intimnost predstavlja rizik da ih drugi proguta, da potpuno izgube sopstvenu individualnost, ili da osete da su užasno zavisni, povredljivi i odbačeni, dok rastavljenost znači osudu na usamljenost koju ne mogu da podnesu. To je, kao u igri „domine“, pozicija „duplo golo“-ni jedan ishod nije dobar. Ovo dovodi do različitih kompromisa, specifičnih strategija u pokušajima da se razreši „nemoguća situacija“. Kakve su to strategije kojima ljudi sa problemima konstantnosti objekta pokušavaju da reše „potreba-strah“ dilemu?

Granična ličnost nastavlja da se kreće napred-nazad (Akhtar, 1990), stalno je na „klackalici“ između zbližavanja i bežanja, simbioze i odvajanja; (Gunderson, 1985); (Melges & Swartz, 1989). Veze koje gradi su haotične, nestabilne, sa velikim oscilacijama između ljubavi i mržnje, sa periodima idile i periodima nepodnošenja. Oni teže potpunom spajanju od kojega ih uhvati užas, i tada se okreću u suprotnost.

            Ličnost narcističke organizacije može da ostane odana duže i da ređe pokazuje takve oscilacije (Adler, 1981); (Akhtar, 1989); (Kernberg, 1970). Međutim, strategija osobe sa narcističkim poremećajem je u tome da ona gradi dvostruka pravila za sebe i druge. Ne želi da se odrekne svoje potpune autonomije u odnosu, ali ni da prihvati to isto pravo za partnera, da prihvati njegov odvojeni mentalni život. Pod pritiskom svojih libidinoznih potreba, narcistična osoba prilazi previše blizu drugoj osobi i tada, braneći se od sopstvene agresivnosti koju bliskost pokreće (zbog straha od bliskosti, duboke ambivalencije koju nosi u sebi), povlači se i postaje hladna i distancirana. Nasuprot zrelom ljubavnom povezivanju koje se postepeno produbljuje, narcističko povezivanje je karakteristično po tim ciklusima intimnosti zasnovanoj na potrebi-i defanzivnog povlačenja. Karakterne osobine narcističke ličnosti odražavaju fantaziju „grandioznog selfa“ (fantazije o sebi u kojima su spojene i smešane predstave o sebi, idealnom selfu i idealnom objektu-bez razgraničavanja realnog i idealizovanog doživljaja sebe, i doživljaja sebe i idealizovanog roditelja). Održavanjem tih fantazija grandioznog, samodovoljnog sebe kome nisu potrebni drugi, narcistična osoba izbegava užas unutrašnjeg sveta u kojem doživljaj konstantnosti objekta ne može da se odži. Patrološki grandiozni self je sekundarna struktura koja služi da nekako održi nedostatak konstantnosti objekta.  

            Paranoidna ličnost se ježi od svake promene distance koju iniciraju drugi (Akhtar, 1990) i nastoji da se oslanja na ’pouzdanost’ svog straha da će ga drugi izdati (Blum, 1981). Kada oseti bliskost i potrebu za drugim, paranoidna ličnost kreće sa paranoidnim strahovima u odnosu na objekt ljubavi, koji je održavaju na distanci od njega. Međutim, u isto vreme, umesto realne emotivne povezanosti, održava fantaziju o specijalnoj, magičnoj povezanosti sa objektom. (imaju iste misli, neprekidno su jedno drugom “u glavi”…). Paranoidna ličnost ne može da podnese ravnodušnost, ali ni kontakt. Građenje „specijalne veze” je njena zamena za realni kontakt. Međutim, ta specijalna veza je nešto kao „on line” povezanost, nešto što je, takođe, ugrožavajuće. Kada se pokrenu negativne emocije u odnosu, takva povezanost se doživljava kao opasna, jer partner može da joj „uđe u glavu i kontroliše je”.

            Shizoidna ličnost se odlučuje za prividno povlačenje, dok zadržava intenzivnu zamišljenu vezu sa svojim objektima (Akhtar, 1987); (Fairbairn, 1952); (Guntrip, 1969). Umesto odnosa sa realnim osobama, šizoidna osoba rešava potreba-strah dilemu tako što se povlači iz realnih odnosa i živi kroz odnose koji se dešavaju samo u “njenoj glavi”.

            Antisocijalne i hipomanične ličnosti, iako se u biti ne posvećuju, veoma brzo razvijaju površnu bliskost sa drugima. Tendencija da se bude krajnje prilagođen drugim, pa čak i da se magično identifikuje sa njima, najbolje se vidi na primeru ’kao da’ ličnosti (Deutsch, 1942) i u osnovi je obmanjujućih tendencija kod svih osoba sa ozbiljnim patologijama karaktera (Gediman, 1985)...

           

Vidimo da osobe sa ozbiljni defektima u celovitosti i konstantnosti objekta ne mogu ida izgrade realistične odnose koji se produbljuju. Oni vape za povezanošću i užasnuti su od bliskosti. Njihove karakterne strukture izgrađene su na pokušajima da nađu neku strategiju, neki kompromis između potreba za spajanjem i straha od gubljenja sebe u odnosu.

Cepanje, emocionalnopreplavljivanjeinasilje

 

Jedna od posledica neuspešnog usvajanja konstantnosti objekta je persistirajuće cepanja self i objekt reprezentacija (predstava o sebi i drugogome). Cepanje dovodi do ponovljenih, intenzivnih i ubedljivih oscilacija samopoštovanja (Akhtar & Byrne, 1983); (Kernberg, 1967); (Mahler, 1971), što doprinosi održavanju nesigurnog osećanja identiteta. Takva’difuzija identiteta’ dovodi ne samo do upadljivih kontradiktornosti u crtama ličnosti, već i do privremenog diskontinuiteta u doživljaju selfa; ’to je život u parčićima’(Pfieffer, 1974).Unutrašnji svet ostaje nastanjen karikaturalnim parcijalnim objektima. Osoba doživljava sebe i druge fragmentirano-kao idealno dobre, ili potpuno loše. Te iscepkane predstave sebe i drugoga se ne sastavljaju, već deluju nezavisno jedne od drugih. Ne postoji kapacitet za razumevanje drugih u njihovoj celosti i tolerancije na ambivalenciju, a javlja se tendencija da se na realne prepreke reaguje negativnim promenama raspoloženja. Kod klijenata sa aktivno usmerenim egom, takvo preplavljivanje sa agresivnošću koja ne može da se neutališe, može dovesti do destruktivnih i nasilničkih postupaka. Akhtar navodi sledeći primer:

Primer 1

Gospodin G, mladi čovek, inače granični slučaj sa izraženom osetljivošću na odbijanje, dolazio je na psihoanalitičku terapiju licem u lice tri puta nedeljno. Jednom sam ga obavestio o tome da će uskoro doći do prekida u našem rasporedu viđanja. Reagovao je paničnom tišinom, izbegavanjem pogleda i značajnim padom u tonu glasa. Moja empatička podrška i ohrabrivanje da ono što oseća izrazi rečima nisu imali mnogo uspeha. Kasnije te večeri (ispričao mi, jecajući, u sledećoj seansi) video je u svom dvorištu malu žabu koja mu je delovala usamljeno i tužno. Podigao je, uneo u kuću i napravio joj mali dom od kutije. Zatim je pokušao da je oraspoloži pričajući joj i davajući joj mrvice hleba. Žaba je ubrzo iskočila iz kutije i nestala. Gospodin G. je tražio po celoj kući. Uporno je dozivao i, nakon nekog vremena, u odsustvu bilo kakvog odgovora, počeo je da se oseća odbačeno i ljuto. Ova osećanja su prerasla u bes. Onda, iznenada, ugledao je žabu. Glasno je proklinjao dok je jurio po sobi, pri tom uništavajući neke od stvari koje su mu se našle na putu. Napokon je uhvatio i u besu je više puta udario o zid iz sve snage. Kasnije ga je javljanje svesti o tome da je 'počinio ubistvo' zaustavilo. Teško povređenu žabu je pustio kroz prozor.

«Dobra žaba/loša žaba spliting, prebacivanje sa selfa negovatelja na ubica self, nepostojanje kapaciteta za ambivalenciju i preplavljivanje ega sirovom agresivnošću, eksplicitni su u ovom odigravanju, kao i u transfernim osećanjima odbačenosti sa moje strane (loša žaba) i posledičnom osećaju usamljenosti i besa. Blum navodi da je, u ovakvim slučajevima, usled zamagljivanja granica između selfa i objekta, želja objekta da bude nezavisan doživljena kao očajna, te stoga i nezaboravna izdaja.»

Šta se, zapravo, desilo mučenom «čoveku sa žabom»? Očito je bio veoma zavisna osoba i nepodnošljivo mu je bilo razdvajanje od analitičara na neko vreme (nije mogao da održi stabilnu mentalnu reprezentaciju analitičara i da podnese odvajanja družeći se sa njim u sebi). To je doživeo kao izdaju i osetio se odbačenim. Svoja osećanja, sa kojima nije mogao da se nosi, projektovao je na «jadnu, malu» žabu, i imao potrebu da njoj učini ono što je želeo da analitičar čini njemu-da je čuva, teši, mazi i pazi...Mogli bismo reći da je pomešao sebe i žabu, da je izgubio osećaj granica, da su on i žaba bili jedno biće. Međutim, žaba je prekrišila pravilo «ne smeš biti odvojena od mene, osećati drugačije, želeti drugačije...». Time je postala «loš objekt» i izgubila status «dobrog objekta» koji je klijent doživljavao kao deo sebe. Mehanizam cepanja je doveo do toga da je klijent doživeo tu žabu kao parcijalni objekt, kao nešto što je toliko loše da zaslužuje da se tresne o zid (klijent je izgubio celovitost objekta). Kada je prošla bura i smanjila se napetost, klijent se ponovo «zalepio», to jest, spojio pozitivne i negativne predstave objekta-žabe, i onda je osetio «moralnu dilemu», problem ambivalencije, ljubavi i mržnje prema istom objektu, što je izazvalo osećanje krivice i depresivnost. U njegovom odlepljivanju je stradala nevina žaba (koja nije ni tražila bilo kakvu pomoć). Međutim, veoma slične situacije se ljudima dešavaju upravo u odnosima sa osobama za koje su najviše vezane, jer u tim odnosima je najveći «napon», pa najbliži najčešće stradaju.

Paranoja i nepostojanje konstantnosti objekta

Paranoidna osoba ima blisku i duboku povezanost sa objektom koji nije konstantan, ambivalentno voljenim objektom koji je, ujedno, i potreban i persekutivan (progoniteljski). Voli se i mrzi. Objektu koji nije konstantan se ne može dozvoliti da ima nezavisnu egzistenciju. On se mora kontrolisati. Ovde se ne radi o realnoj, emotivnoj bliskosti sa spoljašnjim objektom, već o grčevitim pokušajima da se, fantazijama o spocijalnim, magičnim oblicima povezanosti, nadoknadi nedostatak konstantnosti objekta. Konstantna neprijateljska persekucija je recipročna libidnoj konstantnosti objekta i 'očajničkim naporima da se očuva iluzija konstantnosti objekta dok postoji neprekidni strah od izdaje i gubitka'. Koliko je snažna potreba za objektom, toliko je jak i strah od gubljenja sopstvenosti, kontrolisanosti i izdaje ili odbacivanja.

Uspešan proces separacije-individuacije, sa uspostavljanjem sigurnih granica između sebe i objekta i formiranje nezavisnog selfa i identiteta, neophodni su uslovi za kapacitet za intimnost. Zdrava sibiotička faza, sa jedne strane, stvara snažnu unutrašnju povezanost i osposobljava osobu da može da bude sama (Winnicot, 1965) a, sa druge strane, bez tog osećaja spojenosti osoba ne može stvarno da bude intimna sa drugim. Taj kapacitet ne može da se razvije ako majka nije emotivno dostupna i ako nije nenametljiva. Intimnost nije moguća bez doživljaja stapanja (Ericson, 1963) jer ona zahteva da osoba izloži svoj unutrašnji, privatni self voljenom biću («da se otvori») i preklopi svoje Ego granice sa drugim. (Kernberg, 1995). To zahteva propustljive Ego granice i sposobnost da se toleriše privremeni gubitak selfa i osećanje koje briše granice između sebe i drugoga. (Davis, 1988). Zbog toga je, u doživljaju osoba koje se nisu nikada adekvatno odvojile od simbiotičkog jednistva sa objektom i individuirale, dakle, dostigle izvestan stepen konstantnosti objekta, intimnost ekstremno opasna. Njima normalna želja za ugodnim stapanjem može biti izvor najintenzivnije opasnosti, jer preti totalnim gubitkom nezavisnog subjektivnog postojanja (Adler, 1985). Kao posledica tog straha od gubljenja sebe u intimnom odnosu, oni se često povlače iz intimnih odnosa, što je Guntrip (1969) nazvao «šizoidnom dilemom» koja nastaje iz straha da se bude «progutan», «zarobljen», «absorbovan», «ugušen», «svezan», «kontrolisan»…(Ehrenber, 1975). Sa druge strane, kod onih koji nisu adekvatno prošli kroz proces separacije-individuacije, postoji i intenzivan stah od odbacivanja. Za njih gubitak objekta može biti dožviljen kao potpuno raspadanje ili uništavanje selfa («ne postojim bez tebe», «umro bih bez tebe»). To je drugi razlog zbog kojeg se ovakve osobe plaše da uđu u intimne odnose, jer ne žele da učine sebe povredljivima na odbacivanje. Kako nisu nikada dostigli stabilan pozitivan odnos prema sebi i osećaj sopstvene vrednosti i važnosti za drugoga, one se plaše intimnosti predviđajući da će druga osoba lako izgubiti interesovanje za njih, zamoriti se od njih i verovatno ih odbaciti. (Cohen & Sherwood, 1991).

Iako su i strah od «ugušivanja» i strah od odbacivanja (izdaje) dominantni «strahovi blizanci» kod onih koji nisu dostigli konstantnost objekta, stepen u kojem jedan ili drugi strah inhibiraju kapacitet za intimnost zavisi od toga dokle je osoba stigla na razvojnoj liniji prema uspostavljanju sopstvene individualnosti. Ako je zarobljena u periodu pre uspostavljanja sigurnih Ego granica, biće snažniji strah od gubljenja sebe u odnosu. Ako je zaustavljena u kasnijoj fazi, nakon uspostavljanja makar rudimentarnog osećanja sebe, biće snažniji strah od odbacivanja (Masterson, 1976, 1988). Kako ne postoji „perfektno“ materinstvo, svi ljudi se, u izvesnom stepenu, bore sa anksioznostima koje su karakteristične za „paranoidno-šizoidnu“ poziciju u razvoju.

U ovoj poziciji dominantan doživljaj je paranoidan-objekt se doživljava kao progoniteljski. Taj doživljaj je rezultat arhaične detinje mržnje (posledice frustracije) koja je, originalno, projektovana na prvi objekt, majku. Objekt u kojega je projektovana mržnja (projekcija funkcioniše tako što se osobi u koju projektujemo naša osećanja pripisuju namere koje smo mi imali-ako ja mrzim nekoga-onda on mrzi mene i želeće da me povredi) postaje progonitelj. Kada postoji „dovoljno dobro materinstvo“, uz predominaciju „dobrih“ nad „lošim“ iskustvima, ova pozicija postepeno slabi i dolazi do sledećeg razvojnog procesa nazvanog „depresivna pozicija“ (Segal, 1964) u kojoj dete doživljava majku kao celinu (ne korisati više mehanizam cepanja na „dobru“ i lošu“ majku) i javlja se potreba za reparacijom-potreba da svojom ljubavlju dete ublaži negativna osećanja (zbog kojih se oseća tužno-depresivno) i nadoknadi zamišljenu štetu koje je nanelo voljenom objektu. Međutim, iako originalni intenzitet paranoidne anksioznosti slabi, u depresivnoj poziciji i nakon nje, on se nikad u potpunosti ne preraste. Ostaje kao potencijal koji se može aktivirati pod određenim stresnim uslovima i kasnije u životu, pa osoba može doživljavati stvarnost kroz „paranoidno-šizoidne“ naočare. (Capponi, 1979). Intimnost može izazvati te paranoidne anksioznosti, posebno ako su rani razvojni nedostaci onemogućili razvoj bazičnog poverenja (koje uključuje poverenja u integritet granica Ja-drugi). Bez bazičnog poverenja je teško spustiti „odbrambene zidove“.

Što je jača primitivna mržnja prema ranom objektu, i ti „odbrambeni zidovi“, mehanizmi odbrane, su primitivniji. Govorili smo o dominantnom primitivnom mehanizmu odbrane-cepanju doživljaja objekta na idealizovane „potpuno dobre“ i progoniteljske „potpuno loše“ objekte. Mada je idealizacija objekta ljubavi normalan, sastavni deo intimne privrženosti, kada se koristi u odbrambene svrhe ona je dizajnirana tako da zaštiti dijadu od ambivalencije. Odnosi te vrste su veoma krhki jer ne mogu da podnesu bilo kakva razočarenja. Kada dođe do nekog razočarenja, idealizovani objekt se radikalno transformiše u svoju suprotnost (loš objekt) i intimnost se pretvara u mržnju. (Kenrberg, 1995). Prenaglašen i nerealan kvalitet idealizacije sprečava formiranje intimne veze jer intimnost zahteva realističnu percepciju drugoga. Iako elementi ljubavi i mržnje postoje u većini ljudskih odnosa, intimnost zahteva integraciju tih osećanja i sposobnost za toleranciju ambivalencije. (Kernberg, 1984). Drugi glavni odbrambeni mehanizam u paranoidno šizoidnoj poziciji, koji onemogućava intimnost, je projektivna identifikacija. Ova odbrana, koja je tesno povezana sa cepanjem, sastoji se u projektovanju neželjenih delova selfa (uglavnom destruktivnih) na druge osobe. Ta druga osoba se, zapravo, indukuje, navodi da se ponaša na način koji je u skladu sa tim projekcijama, a onda to dovodi do osećanja kod osobe koja je projektovala da mora da kontroliše drugoga jer ga doživljava kao pretnju. Ove primitivne odbrane dovode do nemogućnosti stvarnog kontakta, dijaloga, uzajamnosti i autentične povezanosti sa drugim. Intimnost je, pod tim uslovima, nemoguća.

Međutim, paranoidne osobe će, kao zamenu za nemogućnost stvarne intimnosti, kreirati nešto drugo-neku vrstu magične povezanosti. (Auchincless & Weiss, 1992). Karakter paranoidne osobe se struktuira oko fantazija o magičnoj i konkretnoj povezanosti sa objektom. Te fantazije služe da se izbegne užas nedostatka konstantnosti objekta. Paranoidna osoba mora da održava te fantazije po svaku cenu, da bi izbegla nepodnošljivi osećaj ravnodušnosti između sebe i objekta. Paradoksalno, žrtvovanje granica između sebe i objekta, koje je sadžano u takvim fantazijama, čini dostizanje konstantnosti objekta još težim, jer se mobiliše sekundarna, defanzivna uloga agresije da bi se te iste granice selfa zaštitile. Objasnićemo detaljnije taj začarani krug u kojem se vrte osobe paranoidne organizacije ličnosti.

Suočene sa zastrašaujućom unutarpsihičkom opasnošću, paranoidne osobe stalno teže sličnom konkretnom i magičnom iskustvu povezanosti sa drugima, ispoljavajući to u fantazijama, kojih se drže sa uverenošću, da su oni i drugi (sa kojima su povezani) isti, da misle iste misli, da mogu da međusobno znaju šta misle ili o čemu razmišljaju, bez razgovora...Razmevanje barijera ka efektivnom, realnom povezivanju i istraživanje fantazija koje teže ka alternativnoj, magičnoj povezanosti, ključno je za razumevanje paranoidnog stanja uma. Paranoidna osoba je uvek zavisna od mogućnosti povezivanja sa svetom objekata kroz taj specijalan način povezivanja, koji neparanoidne osobe koriste samo u stanju velikog stresa. Takve misli o specijalnoj povezanosti se ogledaju u njihovim komentarima kao što su: „nikada nisam morala da brinem o tome šta moj otac misli; oduvek sam znala da on i ja mislimo potpuno isto...“, ili „Ako ne promenim tekst koji mi vi govorite, vaše ideje će ući u moju glavu, i vi ćete moći da me kontrolišete...“, „Jedino što mogu da mislim je ono što znam da vi hoćete da kažem...“. Kako je, kod paranoidnih osoba, konstantnost objekta i sposobnost da vole nestabilna, umesto realnog vezivanja za objekte, oni zamišljaju specijalnu povezanost koju pokušavaju da održe kroz magijsko konkretno mišljenje. Mnoge paranoidne osobe su toliko zavisne od doživljaja te magične povezanosti jer osećaju da bi svako iskustvo, iako prolazno, u kojem oni ne bi razmišljali o objektu, ili objekt o njima, na neki magično povezani način, bilo identično sa totalnom emocionalnom ravnodušnošću. „Ako ne mislim stalno na tebe, ili ti na mene, ako ne mislimo isto, ako nismo neprekidno povezani na taj specijalni način, onda smo potpuno rastavljeni, ravnodušni jedno prema drugome“. Ako nema potpune, magične spojenosti, odnos je potpuno razoren. Self i objekt su kao „izgubljeni u ravnodušnom svemiru“. Takva specijalna, neprekidna povezanost, naravno, duboko ugrožava njihovu slobodu i, paradoksalno, čini mogućnost realnog emotivnog povezivanja još opasnijom.

Fantazije o magičnoj povezosti su, dakle, centralne kod paranoidnog karaktera kao sekundarne strukture koje služe da zaštite paranoidnu osobu od anksioznosti zbog nedostatka konstantnosti objekta. One nisu fiksacija za paranoidnu poziciju, niti primarna nesposobnost da se odvoje predstave selfa i objekta, već nastaju kao naknadne, sekundarne odbrane, pokušaji parcijalnog defanzivnog spajanja predstava selfa i objekta da bi se izbegla anksioznost vezana za ideju o potpunom gubljenju veze sa objektom, o potpunoj ravnodušnosti između objekta i selfa. Kada ta specijalna povezanost funkcioniše u odbrani od anksioznosti, kada je veza sa objektom doživljena pozitivno, ona uspeva kao delimična zamena za nesigurnu realnu emotivnu povezanost (nadoknađuje nedostatak konstantnosti objekta), ali je veoma krhka. Onda kada taj sistem specijalne povezanosti ne uspeva da nadoknadi realnu emotivnu povezanost, javlja se mržnja koja se intenzivira mehanizmom cepanja (objekt postaje „zao“, gube se njegove dobre osobine). Tada dominiraju paranoidne ideje progonjenosti, a ta specijalna povezanost bez granica postaje otvoren kanal za napade objekta na self (ideje da drugi direktno ulazi „u glavu“, čita misli, kontroliše, rastura iznutra...). Ako je kanal specijalne povezanosti ispunjen osećanjima, a agresija se, mehanizmom cepanja, potpuno odstrani, rezultat može biti euforija ili erotomanija.

Primer 2

Evo jednog primera (Akhatar) u kojem se može videti kako se paranoidne ideje progonjenosti mogu smenjivati sa euforijom i erotomanijom u jednoj analitičkoj seansi  gde oba stanja uma koriste istu fantaziju o magičnoj povezanosti-fantaziju klijentkinje u kojoj je psihoteraput „u njenoj glavi“:

Klijentkinja M., pedesotogodišnjakinja, komercijalista, dolazi na terpiju jer nikada nije imala vezu sa muškarcem. Naizgled topla, druželjubiva, sa devojačkim izgledom (izgleda dosta mlađe od godina koje ima), popularna je i uspešna na poslu. Ima dosta dugotrajnih prijateljstava sa ženama. Međutim, oseća da je totalno „trapava sa muškarcima, kompletno nesposobna da bude ono što jeste“. Govori o tome kako je njena dominantna preokupacija to šta drugi misle o njoj, sa naglašenim idejama posebnih odnosa (u kojima su i drugi posebno okupirani mislima o njoj). Takve ideje imaju kvalitet ubeđenosti, ne doživljava ih kao fantazije. Ubrzo razvija slična preokupirajuća uverenja vezana za terapeuta. Na jednoj seansi, M. Se žali kako se oseća primoranom da slobodno asocira (iznosi sve što joj padne na pamet). „Ako vam kažem sve što mislim vi čete biti u mojoj glavi“, kaže, „Ja ću biti napadnuta i kontrolisana. Mrzim to. Mislim da to ne mogu da radim.“

Imao sam utisak da M., izgleda, ne razlikuje moju ekstenzivnu informisanost o njoj od doživljaja da sam bukvalno u njenoj glavi. To sam joj i rekao. Odogovila je da je to tačno, i nastavila sa ljutitim insistiranjem da neće da mi govori sve što pomisli. Tada se, sa iznenadnom promenom raspoloženja, prisetila da ne oseća uvek bes prema meni. „Vikendima, kada ne mogu da vas vidim, neprestano mislim na vas“-rekla je. „tada nisam ljuta već se osećam blaženo i srećno. Osećam da me vi stvarno volite.“

Istakao sam M. da, govoreći kako misli o meni konstantno, zapravo ponovo govori o tome kako oseća da sam „u njenoj glavi“ u tim periodima. „Apsolutno“, odgovorila je, „samo što je osećanje suprotno. Ono je divno.“ Komentarisao sam da, dok god oseća da mogu da budem u njenoj glavi, i da nismo odvojeni, onda mogu sigurno da razumem kako je podložna takvim ektremnim promenama raspoloženja u zavisnosti od toga šta oseća prema meni dok smo tako intimno povezani. Sugerisao sam joj da bi moglo biti važno da istražimo i pokušamo da razumemo njenu ideju da mogu biti u njenoj glavi. M. je bila radoznala u vezi toga, ali i zbunjena. Prokomentarisala je: „Ako ljudi ne mogu da uđu jedni drugima u glave, kako se uopšte povezuju“. Shvatio sam da je, za nju, to pitanje ozbiljno. Ako paranoidna osoba izmisli sistem magične povezanosti da izbegne suočavanje sa ljubavlju i mržnjom, očito je da u tome gotovo uvek biva neuspešna. M. pokazuje jasno da je fantazija magične povezanosti veoma krhka i da u nju lako upadaju intenzivna odcepljena osećanja (ljubav-mržnja) kad god se suoči sa stresom, obično u situacijama koje izazivaju iznenadne potrebe ili bes. Među najjačim stresorima za paranoidne klijente su promene u optimalnoj distanci od objekta. Kada M. oseti da je suviše blizu terapeutu (na seansama) ili da je previše daleko (vikendom, kada nema seansi), ona oseća ili neprijateljsko upadanje u njenu glavu ili blaženu spojenost.

Potreba za magičnom povezanošću dovodi do toga da paranoidna osoba mora da koristi projekciju kao mehanizam, jer projekcija omogućava „zadovoljavajuću simbiozu“ kroz fantazije stapanja. Gubljenje granica nije neželjeni usputni efekat projekcije, već deo namere projekcije. Paranoidna osoba ne projektuje samo zato da bi se oslobodila svesnosti konfliktnih želja, već da bi mogla da bude ista kao objekt, i da tako može da zna šta objekt misli-obezbeđujući, na taj način, osećaj bliske povezanosti. Takva upotreba projekcije je važna jer se jedan aspekt nedostatka konstantnosti objekta kod paranoidne osobe manifestuje u njenim poteškoćama u intuitivnom i empatičkom razumevanju drugih. Uprkos njihovoj preteranoj opreznosti, oni su uvek u mraku kada je u pitanju razumevanje unutrašnjeg života drugih. Ironično, paranoidni klijenti uvek teže da imaju neka posebna znanja o unutrašnjim iskustvima drugih, uverenja da mogu da „pročitaju“ šta drugi misle i nameravaju. Oni pokušavaju da druge razumeju kroz intelekt, umesto kroz empatiju. Često su fascinirani psihološkim testovima, uređajima za merenje fizioloških procesa (biofidbek) i raznim drugim mehaničkim načinima za upoznavanje drugih kao zamenom za emocionalno povezivanje. (Mogli bismo reći i da je dominantna orijentacija u psihologiji, orijentacija na testiranje, merenje, paranoidne prirode, da je veliki deo psihologije kao nauke „paranoidna psihologija“)

Osnovni problem, kod paranoidnih osoba, koji proizilazi iz nedostatka konstantnosti objekta je, zapravo, netolerancija na ravnodušnost (Auchincless & Weiss, 1992). Kao dodatak fantazijama o tome da se misle iste misli sa objektom i da se poseduje specijalno znanje o mislima drugoga, paranoidne osobe, kako bi se osećale povezane, često pribegavaju tome da neprekidno misle na svoj objekt ili da zamišljaju kako objekt neprekidno misli na njih. Doživljaj da objekt stalno misli na njih je veoma očigledan kod paranoidnih osoba. Zaista, kad se susretnemo u životu sa ljudima koji su uvereni da su stalno u centru tuđih razmišljanja, obično smo u iskušenju da im kažemo: „Pa, nisi ti baš toliko važan ili važna...ne misle svi samo o tebi...“. I kada su misli progoniteljske, negativne po osobu, kada je „svi ogovaraju ili preziru...“, iza njih stoji megalomanski paranoidni doživljaj da objekti stalno misle o njima, koji je sekundarna odbrana i proističe iz potrebe za održavanje sistema magične povezanosti. Paranoidne ideje progonjenja nisu samo sistem koji služi da upozori paranoidnu osobu na opasnost od napada, već, takođe, koriste osobi da održi povezanost sa svetom objekata misleći stalno o njima ili verovanjem da objekti stalno misle o njoj. Netolerancija na ravnodušnost (jer ravnodušnost doživljavaju kao apsolutni prekid povezanosti) dovodi do neophodnosti takvih odbrambenih fantazija. Ili si magično povezan, ili si totalno odvojen-to je dihotomija paranoidnih osoba, njihov način cepanja.

Ta vrsta „ili-ili“ doživljaja (cepanja, raspadanja celovitosti objekta) može da se odvija po nekoliko različitih linija, ne samo po liniji ljubav-mržnja. Suprotnost ljubavi nije samo mržnja (kod paranoidnih je potpuna ravnodušnost, „svemirska ravnodušnost“). Frojd je (1915) zapazio da „ljubav nema samo jedan, već tri opozita. Kao dodatak antitezi „voleti-mrzeti“, tu je i druga „voleti-biti voljen“, i kao dodatak tome, voleti i mrzeti, uzeto zajedno, opozit su nezainteresovanosti ili ravnodušnosti.“ Frojd je sugerisao da je polarnost „ljubav-ravnodušnost“ prva po pojavljivanju na razvojnoj liniji. Pošto ne može da ovlada polarnošću ljubav-mržnja, ne može da se osloni na emotivnu povezanost sa objektom, pa mora da održava tu povezanost na magičan i konkretan način o kojem smo govorili, ili da rizikuje da bude opasno odvojen od sveta objekata. Određen stepen ravnodušnosti, pod čime mislimo na emotivnu i kognitivnu odvojenost u službi autonomije i nezavisnosti, ključna je komponenta u zdravim i stabilnim objektnim odnosima. Za paranoidnu osobu je taj stepen ravnodušnosti nepodnošljiv.  

Korišćenje paranoidnih mehanizama magične povezanosti se često može sresti i kod osoba koje nisu bazično paranoidne i, u našem iskustvu, često je povezano sa paničnim napadima. Evo nekoliko primera:

Primer 3 (Jovanović, N.)

           

Klijentkinja M., tridesetogodišnja devojka, obratila mi se za pomoć zbog paničnih napada koji traju pet godina. Pojavljuju se iznenadno, bez nekih njoj vidljivih razloga, ponekada i u toku noći-probudi se iz sna u stanju panike. Njeni problemi, zapravo, nisu počeli sa napadima panike. Još u doba detinjstva, u osnovnoj školi, imala je socijalne fobije za koje nije mogla da nađe nikakav „opravdani razlog”. Vršnjaci je nisu odbacivali, čak je bila dobro prihvaćena. Ali, njoj je druženje sa vršnjacima bilo neprijatno iskustvo koje nije mogla da objasni bilo kakvim lošim događajima. Njena majka je, takođe, imala napade panike koji su trajali negde od njene treće do desete godine. Seća se da je bila vrlo vezana za majku i da joj se stalno „kačila za suknju”. Nije želela da ide na dečije rođendane i proslave. Razvila je mehanizam „površnog druženja”, sa svima je bila dobro, ali nikome nije dozvolila da joj priđe bliže. Kasnije, u toku terapije, saznajem da je mokrila u krevet do sedmog razreda.

            U adolescenciji su se socijalne fobije nastavile. Izbegavala je žurke, prisnije druženje, ulaženje u vezu sa nekim vršnjakom. Jedan od razloga za socijalne fobije bio je strah da će je, ako uđe u prisnije odnose sa ljudima, oni „provaliti”, da će videti koliko je jadna i neadekvatna. To što je vršnjaci prihvataju, zovu je na druženja, ukazuju joj pažnje...nije pomagalo da razveje uverenje da je jadna. Pozivi i naklonosti samo su predstavljali iskušenje, pojačavali neprijatnost. To je „mamilo” na kontakte koji su nosili potencijalni fijasko. Ako joj se dovoljno približe, videće ko je ona, zapravo. Bolje da ne ulazi u to. Uvežbala je veštinu kako da bude u nekom površnom kontaktu, a da nikome ne dozvoli da joj se dovoljno približi.

            U devetnaestoj godini, pod sugestijom majke, odlazi kod terapeutkinje kod koje je i majka ranije odlazila. Na terapiji provodi oko šest meseci, pri tome joj terapeut daje i izvesne antidepresive, i biva joj bolje. Oseća se sigurnijom i punom nekog elana. Pri tome, ne ume da objasni šta se zapravo dešavalo na toj terapiji, zašto joj je bilo bolje, šta je shvatila, promenila...”Izlečenje” deluje nekako magijski. Osim što je sa terapeutkinjom „uspostavila dobar odnos”, ne iznosi ništa drugo sa tih terapijskih sastanaka. Tada se pojavljuje i mladić sa kojim brzo stupa u odnose (iako se ranije „plašila muškaraca” i delovalo joj je da „nikada neće moći da bude sa muškarcem”). Počinje period u kojem je „sve super”. Ne shvata kako je ranije mogla da bude tako skučena, plašljiva, izolovana. Tada je osećala da sve može, da joj je sve lako, da se ničega ne plaši...”. Veza tako traje nekih godinu i po dana. (Interesantan podatak je to da je njena sestra mlađa tačno godinu i po dana, i da je njena „idila” sa majkom prekinuta posle tog perioda). „Nema nikakvih problema”, „Sve je super”...Odjednom, „neopravdano i ničim izazvano”, kreću njeni panični napadi. Zašto? U tom periodu morala je da upozna svog momka. Nije moglo sve biti idealno i super. Veza je od nje zahtevala da osobu sa kojom je doživi kao realnog čoveka, sa vrlinama i manama, da doživi i pozitivne i negativne emocije prema njemu. Da ih spoji u jednu sliku. Da toleriše ambivalentna osećanja. Da ga voli i pored mana. Umesto toga, ona je izbegavala da vidi bilo šta negativno, dok se negativne slike nisu „nakupile” i počele da probijaju njene odbrane. Tada je uhvatio strah. Nije imala sposobnost za zreliji ljubavni odnos, odnos sa celovitim objektom, sa ambivalencijom i sposobnošću da je toleriše.

            Kao što smo ranije rekli, panika nastupa kad neka kontraveština (u ovom slučaju idealizacija i negacija negativnih osećanja) zakaže, a legitimne razvojne sposobnosti nema. U prethodnom periodu, pre veze, koristila je druge kontraveštine-paranoidnu zaštitu. Projektovanjem sopstvene agresivnosti spolja, na vršnjake, doživljavala je njih kao agresivne (iako je bila svesna da joj nisu učinili ništa nažao, oslanjala se na svoj strah da će je prezreti, odbaciti...ako je stvarno upoznaju). Izbegavanje je služilo samozaštiti. Međutim, potreba je rasla. Potom je, nakon prve terapije, okrenula mehanizam-sve je idealno, sve je lako, ovo nisam ona ista ja, ona nema veze sa mnom, ona je ostatak ružne prošlosti. Njen mladić je bio parcijalni dobar objekt (kao i terapeutkinja kod koje je odlazila pre te veze), idealizovana figura, i ničeg negativnog nije bilo u njemu, u njoj, u njihovom odnosu. Naravno, realnost je počela da ruši kulu od karata crno belog sveta. Kako je mehanizam koji je stvarao socijalnu fobiju odstranjen, prešla je na drugi mehanizam-panični napad. Od mladića je sada nije odvajala socijalna fobija, već napadi panike. Da li će je on ostaviti kad sazna da ima panične napade? Da li to onda znači da je ona bezvredna (a on je kriterijum njene vrednosti)? To se, naravno, i desilo. U svojoj panici da ne bude ostavljena, činila je sve da bude ostavljena. Smršala bitno, postala aseksualna, nervozna i uplašena...”jadna” (po njenim rečima”)...pogodna za ostavljanje, sasvim drugačija od one koju je upoznao (druga strana medalje koju je skrivala i od sebe i od njega). Iz toga je izvukla zaključak:”Kad mi bude bolje, onda će sigurno uslediti kazna, pa će mi biti još gore nego pre”. Panika je gora, neprijatnija, više onesposobljava i teža je za podnošenje od socijalne fobije. Htela je da se vrati na raniji mehanizam, ali više nije mogla. Rado bi menjala panične napade za socijalnu fobiju. „Tako joj i treba, kad je htela više nego što je smela...”. Zapravo, kad je pustila potrebu da se razvije, a nije imala adekvatan mehanizam da je zadovolji. Idealizacija nije adekvatan mehanizam za zadovoljavanje potrebe da se voli i bude voljen.

            Još je jedna okolnost otežala njen razvoj u tom periodu. Naime, ponovo se obratila svojoj terapeutkinji, ali je ova „bila zauzeta” i nije mogla da je primi, pa joj je preporučila da ode na terapijsku grupu kod druge terapeutkinje. U razvoju konstantnosti objekta kod deteta postoji jedan kritičan momenat koji psihoanalitičari (Margaret Mahler) nazivaju subfaza ponovnog približavanja. Pre subfaze ponovnog približavanja dete prolazi subfazu praktikovanja u kojoj ono počinje da puže, zatim hoda, oduševljeno pokazuje svoju novootkrivenu psihičku autonomiju i motoričku slobodu; ohrabreno probojnim sekundarnim narcizmom i relativno nepristupačno za spoljašnje izazove, čini se da je krenulo u osvajanje sveta. Iako se dete često osvrće na majku, radi ’emotivnog dopunjavanja’, njegova glavna preokupacija je da uvežba alate svoga ega i proširi krug istraživanja. Zatim sledi subfaza ponovnog približavanja (između 16. i 24. meseca), u kojoj dete oseća da njegova autonomija i psihomotorička sloboda imaju svoja ograničenja i da je spoljašnji svet kompleksniji nego što je ono to prethodno zamišljalo. Dete koje je pretrpelo narcističku povredu (shvata da nije tako sposobno i moćno), regradira u nadi da će ponovo naći simbiotsko jedinstvo sa majkom. Nakon napada panike i prekida veze, M. je pokušala da se „ponovo približi“ svojoj terapeutkinji, ali je odbijena (to se desilo i sa majkom-rođenjem sestre, i majčinim paničnim napadima. Kada se M. uplašila u svom “osvajanju sveta”, nije mogla da se vrati idiličnom odnosu sa majkom). Stvari su se „nekako namestile“ i ponovila se emotivno slična situacija. M. grčevito kreće u traženje novog „gurua“, psihoterapeuta. Čula je od poznanika koji su imali problema sa panikom da postoji „neki R.E.B.T terapeut koji rešava te panike za nekoliko seansi“. Otišla je kod tog terapeuta koji joj je „obećao da će to da sredi za dva meseca“. Bila je „puna nade i poverenja“. Međutim, prošlo je dva meseca, pa još dva, pa još dva…Shvatila je da je ona „izgleda posebno težak slučaj“, da je „idiot…svi drugi su se oslobodili toga za neko kratko vreme, a ja kao neki debil, ništa nisam shvatila…“. I tako oko dve godine. Dobijala je zadatke da se suoči sa situacijama koje je izbegavala, da se što više kreće...i ona je sve to radila, osećajući se sve gore i gore, potpuno iscrpljeno od svih tih “na silu” pokušaja da se ponaša kao da je normalna. (moja je preporuka klijentima da, ako im terapeut garantuje “izlečenje” za nekoliko seansi, bolje odu kod nekoga ko je manje siguran u svoju efikasnost. Ako i poklone poverenje i ostanu da probaju tih “nekoliko seansi”, pa ne uspeju, da ne produžuju mandat.).

            Zatim dolazi na terapiju kod mene. Rekao sam joj da ne znam koliko će terapija trajati, ali da verujem da mogu da joj pomognem. Terapija je trajala dve godine. U tom periodu radili smo, pre svega, na spajanju njenih rascepljenih doživljaja sebe i drugih, bivšeg dečka, roditelja i mene. Jedan deo situacija u vezi sa kojima je doživljavala napade panike odnosio se na mogućnosti da negde sretne bivšeg dečka, ili bilo koga ko je povezan sa njim. Suština tog straha bila je povezana sa mogućim suočavanjem “koliko je ona sada jadna, a koliko je on otišao dalje”. Njega je, na neki način, nastavila da idealizuje, a sebe da potpuno obezvređuje. Druga grupa situacija koje su prethodile napadima panike su situacije u kojima je doživela neko zadovoljstvo, uspeh, naklonost...Kad god bi joj bilo bolje, kao da je sledila kazna-napad panike. Analiziranjem tih situacija i njenih doživljavanja došli smo do razumevanja obrasca-posle idile (kao što je bila idilična simbioza sa majkom, idilična simbioza sa bivšim dečkom) dolazi napuštanje. Posle svakog pokušaja “osvajanja sveta”, uspeha, osamostaljivanja, ponovo se javlja strah da, ako se uplaši u svojim osvajačkim pohodima na samostalnost, nema gde da se vrati. Nema mogućnost “ponovnog zbližavanja” (kao što se to desilo sa majkom, prvom terapeutkinjom-koja nije imala vremena kada joj se ponovo javila...). Tu dilemu, življenje na “raskrsnici”, onda je odigravala u svemu. Imala je iznajmljeni stan (znak samostalnosti), ali je svakog vikenda, a često i preko nedelje, odlazila da spava kod roditelja jer se tamo osećala sigurnijom (potreba za simbiozom, vraćanjem...). Međutim, nije htela da se vrati kod njih, a ni da živi sama. Bila joj je potrebna fizička prisutnost roditelja (pre svega majke) jer u sebi nije imala čvrstu predstavu “dobrog objekta”, ili ono što smo nazvali “konstantnost objekta”, a što je, u isto vreme, i čvrsta predstava dobrog sebe, konstantnog sebe, sebe sposobnog sa samoregulaciju. Ovu vrstu paničnih napada bismo mogli povezati sa separacionom anksioznošću, strahom od odvajanja. Međutim, bitno je razlikovati separacionu anksioznost osoba koje su bile prezaštićene, pa nisu mogle da razviju veštine koje bi razvile da im je pružena mogućnost da se bore sa određenim frustracijama od separacione anksioznosti osoba koje nisu razvile konstantnost objekta. U prvom slučaju, psihoterpijski pristup se bazira na učenju tih veština, na testiranju sposobnosti za nošenje sa životom. U slučaju paničnih napada kod osoba koje nisu razvile konstantnost objekta terapijski pristup se bazira na odnosu, na razvoju konstantnosti objekta. Terapeut mora biti konstantan, razumevajući, empatičan objekt. Nema tehnike koja to može da uradi umesto odnosa.

            Dakle, pored svih naših razgovora, analiza njenih doživljavanja, uvrenja, racionalnih ili iracionalnih...osnova terapijskog tretmana je bio odnos. Stalno je očekivala kada će mi dosaditi sa svojim žalbama, kada ću dići ruke od nje. Veliki napredak je bio to što je mogla da mi govori o takvim svojim strahovima i osećanjima. Kada je počela da napreduje, onda se plašila da ću joj reći da je bilo dosta, da dalje može, to jest mora, sama...A da li može da se vrati ako joj bude dobro, pa napusti terapiju, a posle joj opet bude loše...Takva osećanja i strahovi vezani za odnos sa mnom postali su centralna tema negde između 16-24 meseca terapije (prisetimo se da je subfaza ponovnog približavanja u procesu separacije i individuacije deteta u tom rasponu starosti, kao i toga da je M. na tom uzrastu dobila sestru, a da je nešto kasnije njena majka dobila panične napade.) U tom periodu se naizmenično pogoršava stanje što se tiče napada panike. Dolaze periodi kada se oseća dobro, nema napada, počinje da se više kreće, odlazi čak na put u inostranstvo, ponovo vozi kola. Te periode, po pravilu, prate periodi pogoršanja i intenzivnijih napada panike. Sledi serija snova koji donose prilično jasne poruke (neću ovde prikazivati analizu tih snova da se ne bismo udaljili od teme)-”loša osećanja su moja veza sa majkom, porodicom, sa terapeutom...ako izgubim loša osećanja (strahove, paniku...) izgubiću odnose (objekte)...da li da platim tu cenu za samostalnost?”

            Ovde možemo videti kako funkcioniše paranoidni mehanizam održavanja specijalne, magične povezanosti kao odbranom od zastrašujuće ravnodušnosti u odnosu sa objektima. Lošim osećanjima, svojim jadom, ostala je magično povezana sa majkom (spajaju ih napadi panike, ona zna kako majka misli-jer su iste, paničarke), sa bivšim dečkom (plaši se da ga sretne, jer će joj to pokazati kako je on napredovao, a ona ostala jadna. On je njeno “ogledalo”. Neprekidno misli na njega tako što se plaši da ga može sresti bilo gde, ili sresti nekoga ko ih je poznavao zajedno…I time održava vezu, nasuprot zastrašujućoj ravnodušnosti), Lošim osećanjima je ostajala i u vezi sa mnom. Ako bi joj bilo dobro “izvetrila bi iz moje glave, zaboravio bih je, prestao da mislim na nju…a ko zna da li bih je ponovo primio, ako bi joj opet bilo loše…”

            Pri kraju druge godine psihoterapije (dolazila je jednom nedeljno) smanjuju se prvo njeni strahovi da će mi dosaditi svojim žalbama i time što je jadna, počinje da doživljava da je ja ne vidim kao jadnu osobu, već kao vrednu osobu, da ne želim da je se otarasim. Napadi panike se proređuju, zatim potpuno prestaju. Dogovaramo se da proredimo sastanke. Tema sastanaka prestaju da budu njeni strahovi i panike. Razgovaramo o potrebi da nađe bolji posao, novu vezu, o tome šta želi, a šta ne želi, o dobrim i lošim stranama posla, nekih mladića koje sreće...O tome kako ne želi da uleće u nešto, već da bude sposobna da realno vidi i dobro i loše, da ne idealizuje...da bude realna...o temama koje ukazuju na proces integracije (celovitost objekta i doživljaja sebe), separacije (osamostaljivanja) i individuacije. Ti procesi su mogući uz razvoj sledećih bazičnih emotivnih sposobnosti o kojima ćemo malo kasnije govoriti-toleranciji na ambivalenciju i frustraciju.

 

            Korišćenje paranoidnih odbrana kroz formiranje fantazija o magičnoj povezanosti, u mom iskustvu u radu sa osobama koje se obraćaju za pomoć zbog napada panike i hipohondrije, često je mehanizam koji stoji u osnovi ovih stanja i kod osoba za koje se ne bi moglo reći da imaju paranoidni poremećaj ličnosti, ali imaj izražen takav potencijal reagovanja u izrazito stresnim i kriznim stanjima. Često pitam svoje klijente, kada govore o strahu da ne polude, kako zamišljaju da bi izgledalo njihovo ludilo. Svaka osoba bi, pod izrazito nepovoljnim okolnostima, verovatno mogla da „poludi“. Ali, ne bismo svi poludeli na isti način. Zamišljanje načina koji bismo, da kucnem u drvo, mogli da poludimo može nam mnogo toga reći o slabim tačkama u konstrukciji naše ličnosti. Klijentkinja iz prethodnog primera je zamišljala svoje ludilo kao potpuni gubitak kontakta sa ljudima, nemogućnost da komunicira. „U sebi bi svega bila svesna, ali to ne bi mogla da ispolji...kao zatvorena u nekom kavezu, potpuno odvijena od ljudi i užasnuta time...“. Za nju je specijalna povezanost preko panike, strahova, „loših misli koje je delila sa majkom“ i terapeutom, povezanosti sa bivšim dečkom preko strahova da ga sretne i ogleda se u njegovim očima...bila jedina povezanost koja je ipak držala u nekakvim oblicima veza. Slični mehanizmi, sa različitim stepenom iskrivljavanja stvarnosti fantazijama specijalnih odnosa, mogu se videti i u sledećim primerima:

Primer 4. (Jovanović, N.)

            Klijentkinja L., tridesetogodišnja devojka, veoma uspešna u karijeri marketing menadžera, obratila sa za pomoć zbog napada panika koji traju tri godine i stalne zabrinutosti za svoje zdravlje (ideja da ima razne vrste teških bolesti, od raka, dijabetesa...pa na dalje. Iako analize kod različitih lekara specijalista pokazuju da je zdrava, stalno joj se javljaju nove „prisilne“ misli i ideje o bolestima). Napadi panike su počeli kada se odvojila od roditelja i počela da živi sama (pre tog perioda njeni roditelji su „bankrotirali“ i „postali sebični“, posebno majka...što je srušilo njenu sliku o roditeljima kao podršci. „Kako su tako mogli da se promene?! Umesto podrške, počeli su još da se kače za mene kad sam se zaposlila...Zar roditelji ne treba da budu konstanta. Ako oni nisu konstanta, pa šta je onda konstantno u životu“. Njena klimava konstantnost objekta bila je na velikom iskušenju. Obezvređivanje roditelja dovelo je i do devaluacije sopstvene vrednosti-osećala se manje vredno od onih koji imaju roditelje koji se brinu o njima (što pokazuje nedostatak diferencijacije predstava o roditeljima i predstava o sebi). Neposredno pre toga prekinula je vezu sa mladićem u kojega je bila zaljubljena (zbog njegove neodlučnosti). Kad se preselila i počela da živi sama, počeli su i strahovi, zbog čega je „pristala da sa njom živi mladić prema kojem je duboko ambivalentna“. On je dobar, obožava je i često joj je lepo sa njim, ali je i strašno guši. Uvek je tu za nju, ali je previše tu, kao da mu je ona opsesija, da je sve podredio tome da bude sa njom. Nema sopstvene ambicije, odvojen život...pored njega oseća da nema prostora da diše, prostora za privatnost...Pošto je, nakon traumatskog gubitka slike roditelja kao jakih i podržavajućih, pokušala da restaurira taj gubitak kroz dve veze (u prvoj kror vezu u kojoj je, kroz prenos osećanja, tražila idealizovanog jakog i ambicioznog oca, a u drugoj empatičnu majku koja je uvek emotivno dostupna kada joj je potrebna, ali daje prostora za odvojenost) i nije u tome uspela, javili su se i strahovi od bolesti koji su bili direktno povezani sa fantazijama magične spojenosti sa majkom. Gubitak sposobnosti realnog emotivnog povezivanja i strah od ravnodušnosti naveli su klijentkinju da se okrene mehanizmu magičnog povezivanja.

U tom periodu je intenzivno čitala literaturu jednog poznatog autora, psihoterapeuta koji govori o direktnoj energetskoj povezanosti između roditelja i dece. Tada su se pojavili njeni „tripovi“. Majka je, u tom periodu, imala ozbiljne srčane smetnje i probleme sa kičmom. L. se plašila, sa jedne strane, da su njena negativna osećanja, „kroz direktan prenos energije“, mogla da utiču na majčino oboljevanje a, sa druge strane, još više se plašila da majčina negativna energija ne utiče direktno na nju i ne izazove neku bolest. Kao da, između njih dve, ne postoji koža, bilo kakva barijera koja bi sprečila direktan prenos negativne energije. Kao što smo rekli, kod specijalne magične povezanosti kanal kontakta postaje kanal napada. Alternativa gubitku takve povezanosti je, za L., bila još strašnija: „plašim se strašne samoće, ledene izgubljenosti u ravnodušnom svemiru, crne rupe...“

           

Kod dve klijentkinje pomenute u prethodnim primerima korišćenje paranoidnih fantazija magične povezanosti je bilo, moglo bi se reći, relativno benigno. Nije obuhvatilo čitavu njihovu ličnost i postalo centralni mehanizam funkcionisanja. Međutim, kod klijenta R., to je dovelo do ozbiljnih iskrivljavanja stvarnosti i velikih teškoća u funkcionisanju.

           

Primer 5. (Jovanović, N.)

Klijent R., tridesetpetogodišnji muškarac, desetak godina pati od ozbiljnih napada strepnje, prestaje da radi (živi sa majkom koja je razvedena od ranih godina njegovog života. „Otac je fizički maltretirao, pa je pobegla sa detetom. Klijent ne viđa oca) i veoma retko izlazi. Napadi panike i anksioznosti počinju od kada je klijent (pre oko 10 god.) bio pretučen u nekom kafiću (po njemu, bez povoda, iznenada ga je, s leđa, napao neki siledžija). Na prvom sastanku, na koji ga je dovela majka, (ona ga je nagovorila da dođe), R. se buni protiv činjenice da on treba da dolazi na psihoterapiju: „Zašto ja da se lečim, kad sam ja dobar, ja nisam nikoga napao. Treba da dolazi onaj koji me je napao.“ Na argumente (koje iznosi majka) da on ima napade panike, da ne izlazi iz kuće, da ima probleme, odgovara „ali, zašto ja da imam probleme, on treba da ima probleme, on je loš...“Kroz razgovore dolazimo do toga da je klijent R. (još u osnovnoj školi, gde je često bio žrtva maltretiranja od strane vršnjaka jer nikada nije pokazivao nikakvu agresivnost i spremnost da se brani) razvio fantaziju posebne povezanosti sa „višom silom, principom pravde koji dizajnira svet“. Po tom principu, dobri (oni bez agresije) „ne povređuju svoje telo, uvek ostaju mladi...vidite kako sam ja mlad, kao da imam 18 godina (ne izgleda tako)...i majka, ni ona ne stari jer je dobra. Loši (agresivni) stare, budu nesrećni, umiru...Nakon perioda u kojem je funcionisao relativno normalno (završio fakultet, zaposlio se, imao dve trajne veze od nekoliko godina, ali su ga obe devojke na kraju prevarile...i on je bio povređen, ali ne besan, niti ljut) dolazi taj događaj koji ruši njegovu sliku sveta i, sa tim, dolazi njegova dekompenzacija. On ne želi u taj svet u kojem ne vlada princip apsolutne pravde sa kojim je on magično povezan i koji, umesto njega, kažnjava loše. Na pitanje, da li bi branio majku kada bi neko hteo da je povredi, odgovara pitanjem, „zašto da je povredi kad je ona dobra“. Na ponovljeno pitanje „Zašto je tebe taj mladić povredio kad si dobar?Zašto je otac tukao majku kad je dobra?“, odgovara „zato što su oni loši, kad je neko dobar ne može biti povređen...“. Iako je suočen sa kontradikcijom da dobri mogu biti povređeni iako su dobri, nije odstupao od te pozicije da su dobri zaštićeni specijalnom vezom sa idealnim principom ili silom. Dobro i loše, ljubav i mržnja su razdvojeni, što onemogućuje realan emotivni kontakt sa drugima i stvarnošću. Idealni princip pravde sa kojim je magično povezan deluje momentalno i konkretno, sve vidi i odmah postupa po svom idealnom dizajnu. Ako se stvarnost ne uklapa u tu fantaziju, tim gore po stvarnost-ona se negira.

Nakon nekoliko meseci psihoterapijskog rada smanjuje se anksioznost kod klijenta i on počinje češće da izlazi i pokušava da stupi u kontkt sa devojkama. Međutim, i pokušaji kontakta sa devojkama nose u sebi tu osnovnu tendenciju-traganje za specijalnom povezanošću. Na jednom sastanku iznosi kako je izašao u grad, i bilo mu je lepo, nije se osećao uplašenim. Uspeo je da se upozna sa jednom lepom devojkom, ali je, kada je došao kući, „bez nekog razloga“, osetio snažno neraspoloženje (kroz podpitanja dolazimo do toga da oseća tugu i da postoji razlog). Objašnjavajući šta se, zapravo, dogodilo, klijent priča kako je primetio tu devojku dok je prolazila pored njega, odmah osetio da bi mogla biti ona prava, nasmejao joj se i pružio ruku izgovarajući svoje ime. Devojka je zastala, pružila mu ruku i rekla mu kako se zove, i zatim, pošto R. nije nastavio komunikaciju, ona je otišla. On je bio zadovoljan što je imao hrabrosti da uspostavi kontakt, ali je, kada je došao kući, bio tužan zbog propuštene prilike jer je shvatio da devojku, verovatno, više neće videti. Na pitanje zašto nije nastavio komunikaciju odgovara: „Očekivao sam da, pošto smo se odmah prepoznali, stvari nekako same krenu dalje, bez reči...Da se samo odmah zagrlimo, i to je to...kao da se oduvek znamo, i da smo predodređeni jedno za drugo, povezani na neki poseban način...Jedino to je ono pravo, prava ljubav...“

             

    

 

Prekomeran optimizam i jednog dana fantazija

Ono što je upadljivije kod nekih drugih osoba jeste konstantno oslanjanje na zapamćenu reprezentaciju dobre majke iz simbiotičke faze. Ovo može dalje uticati na uporno traganje za potpuno dobrim objektima u spoljašnjem svetu. Često se uz тo udružuje i fantazija 'jednog dana' u kojoj se očekuje dan kada će u životu postojati potpuno odsustvo bola i konflikata.

Komleksni složaj psihodinamskih mehanizama pomaže da se ova fantazija održi. Tu su uključeni : 1) uporno odbijanje i negacija onih delova stvarnosti koji ovu fantaziju dovode u pitanje, 2) otcepljivanje onih delova self reprezentacije i reprezentacije objekta koji mogu pokrenuti konflikte i agresiju, 3) u svrhu odbrane postoji osećaj neautentičnosti u svim onim oblastima ličnosti u kojima postoji zdraviji i realističniji, kompromisom postignut, nivo mentalnosti i funkcionisanja i 4) vremensko premeštanje iz preedipalne, preverbalne faze blaženog jedinstva sa majkom u budućnost.Pretpostavka da se ova fantazija odnosi na duboko tugovanje za luksuzom simbiotičke faze (retrospektivno idealizovanom) zasnovana je na izveštajima ovih klijenata o relativnoj neaktivnosti, bezvremenosti, bezvrednosti, blaženstvu bez uzbuđenja i odsustvu potreba u fantaziji 'jednoga dana'. Ipak, drugi faktori, uključujući rani gubitak roditelja ili brata odnosno sestre, pojačavaju kastracionu anksioznost i problematičnost edipalne faze, te takođe doživljaji iz ovog perioda imaju značaja u razvoju ove fantazije.

Klijenti se međusobno razliku po tome na koji način teže ostvarenju ove fantazije. Oni sa narcističkom ličnošću, aktivno teže njenom ostvarenju kroz socijalni uspeh i zalaganje na radu. Oni koji su antisocijalni teže ostvarenju fantazije kroz prevare, kocku i pokušaje bogaćenja preko noći. Paranoidne osobe se fokusiraju na prepreke koje stoje na putu ostvarenja ove fantazije. Granični će frenetično tragati za ostvarenjem kroz zanesenosti, zaljubljivanja, perverznu seksualnost i droge. Šizoidni će pasivno čekati magično dešavanje, iznenadnu sreću ili šansu koju će omogućiti pojava nekog harizmatičnog gurua. Sve osobe sa ozbiljnim poremećajem ličnosti traže ponovno uspostvljanje unutrašnje ravnoteže koja je godinama ranije narušena. Sve one su konstantno u potrazi.

Maligni erotski transfer

Traganje ponekad postaje pojačano pozitivnim stremljenjima edipalne faze. Spajanje reprezentacije 'dobre majke' sa onim što je u edipalnoj fazi željeni objekat podstiče jaku čežnju koja se doživljava kroz izražene potrebe koje se nikako ne mogu dovoditi u pitanje. („Moram ga/je imati po svaku cenu“) U analitičkom tretmanu se često ispostavlja da je jak erotski transfer zapravo odbrana od nepotpunog selfa i konstantnosti objekta. Posebno su značajna četri aspekta ovakvog 'malignog erotskog transfera' : 1) i pored naizgled erotične uvertire, postoji dominacija hostilnosti nad ljubavlju, („ljubav” klijenta i želja za terapeutom je toliko napadna i zahtevna da postaje agresivna) 2) Izražen je pritisak na analitičara da se uključi u akciju, 3) zauzima se stav kao da nema utehe za terapeutovu nepristajanje da zadovolji te potrebe klijenta 4) medju analitičarevim kontratransfernim osećanjima nema erotičnosti, već on erotske zahteve pacijenta doživljava kao intruzivne, očajničke i hostilne. Upotrebljena je reč 'maligni' za opisivanje ovog transfera upravo da bi se naglasile ove karakteristike, a i da bi se proširio kontekst u kome je ova reč korišćena ranije u psihoanalizi, na primer u slučaju 'maligne regresije'.

Paralelno sa već opisanim, i spajanje reprezentacije 'loše majke' sa rivalom u edipalnoj fazi dovodi do osvetničke hostilnosti koja je često otcepljena, negirana ili se odigrava na kontraadiktoran ali neasimilovan način u odnosu sa analitičarem. Govoreći o stavu očaja i nepostojanja utehe,Frojd je opisujući ove pacijente govorio o 'deci koja odbijaju da prihvate psihičko na mesto materijalnog' i 'malignom narcizmu'. U ovim slučajevima brzo postaju vidljivi izražen narcizam, oralna nezasitost i sadomazohizam koji stoji u osnovi toga.

Ovakvi klijenti ne mogu da uzvrate ljubav, oni proždiru i troše plašeći se upravo toga da će se to što proždiru istrošiti. Tražeći utehu i kontakt, oni se bore s problemima infantilnog narcizma, separacije i simbioze.

Njihova „seksualnost”, zapravo, nema mnogo veze sa seksualnošću. Kroz intenzivne i neutoljive seksualne potrebe, oni teže da zadovolje druge potrebe-potrebe za simbiozom, neutoljivu emotivnu glad iz oralnog perioda, narušenu narcističku ravnotežu...Spojene sa edupalnim čežnjama, dovode do ponašanja „seksualizovanih beba” koje nisu u stanju da vode računa o potrebama drugih, ne uzimaju ih u obzir...samo agresivno, lepljivo, nametljivo...traže ono što im treba. Takav transfer se, naravno, ne javlja samo u odnosu sa terapeutom, već i u drugim odnosima u životu takvih osoba.

Nesposobnost tugovanja, nostalgija i fantazija 'da je samo'

Težnja ka ponovnom uspostavljanju simbiotičke veze umanjuje sposobnost tugovanja i predstavlja osnovu fantazije 'da je samo'. Osobe sa ovom fantazijom nemaju nikakvo interesovanje za budućnost. One su konstantno preokupirane nečim što se dogodilo u prošlosti. Fokusirajući se na prošlost, oni insistiraju na tome da bi sve bilo u redu da se samo određeni događaj nije odigrao. Život pre tog događaja je retrospektivno idealizovan i, kao posledica toga, jako je izražena ranjivost i nostalgičnost. Metapsihološka struktura ove fantazije slična je onoj iz fantazije nazvane 'jednog dana'. Ona takođe podrazumeva spliting (cepanje), negaciju i primitivnu idealizaciju. Takođe, služi u odbrambene svrhe i ukazuje na žaljenje usled preedipalnih i edipalnih trauma. Ipak, najčešće, ova 'da je samo ' fantazija ukazuje na žaljenje zbog gubitka dobre majke iz perioda simbioze. Ovde se radi o poziciji u kojoj idealizovani objekat nije ni napušten kroz proces žaljenja, niti je asimilovan u ego kroz proces identifikacije.

 

Primer 6:

Gospođa H je socijalno povučena, razvedena i u svojim srednjim četrdesetim godinama. Ona je po zanimanju računovođa i na nagovor svoje sestre je potražila pomoć zbog jake depresije u kojoj je već godinu dana. Ovo je usledilo nakon što je iznenada ostavio njen inače oženjeni ljubavnik. Od tada je u stalnoj agoniji, plače i smišlja samoubistvo. Nakon preduzimanja početnih mera radi stabilizacije njenog stanja, otpočeli smo terapiju u kojoj smo se viđali dva puta nedeljno.

Naš rad je dugo ostao fokusiran na njenu vezu sa ljubavnikom koji je ostavio. Iz seanse u seansu je pričala o njemu. Njih dvoje su se viđali određen broj sati svake nedelje. Smejali su se, igrali i vodili ljubav. To je bila 'idealna veza' i sada je ona nesposobna da se od iste oprosti. Ona se zaista jako držala svega što je bilo povezano sa njim : jastuka na kome je poslednji put odmarao glavu, njegove nakon jela korišćene salvete, zatim papirne salvete kojom se čistio nakon vođenja ljubav…tu je i njegov češalj, novine koje je ostavio u njenom stanu i tako dalje. Njen stan, zapravo njeno srce, bilo je oltar, a on je bio bog. Za nju je on bio sve, majka, otac, prijatelj, ljubavnik, sve.

Dok je pričala o ovim detaljima, usred srceparajućeg plakanja, sve što sam ja mogao da uradim jeste priznavanje njenih doživljaja i empatisanje sa njenim gubitkom. Uvek kada bi došlo do kontradiktornosti u njenom opisu ovog muškarca (na primer, njegova nekonzistentnost, laganje,) naglašavao sam ih, nadajući se da će joj to pomoći da ga deidealizuje i otpočne tugovanje. Ona je, međutim, na ovakve intervencije odgovarala anksioznošću, bolom i negiranjem značaja njegove 'druge strane'. Uskoro sam shvatio da su ovakve intervencije preuranjene i počeo da čuvam za sebe ono što se odnosi na njegovu 'lošu stranu'

U toku narednih meseci, donela mi je predmete koji su je povezivali sa njim. Ovo je često bilo praćeno preplavljućim emocijama. Vremenom je to, ipak, umanjilo njenu preokupaciju njime. Međutim, još uvek je bila nesposobna da se odvoji od tih predmeta. Jasno je da je on njoj bio izuzetno značajan. Ali zbog čega ? Ovime se otvaraju pitanja povezana sa jako deformisanom slikom o sebi koja je posledica zanemarivanja i zlostavljanja u detinjstvu.

Njena majka je bila hladna i zahtevala strogo poštovanje pravila, dok je otac bio u senci i jedina uloga mu je bila da podeli kazne koje je majka osmišljavala. Iako bogata porodica, za decu se malo kupovalo, te su ona često bila i bez dovoljno garderobe. Gospođa H je bila nazivana čudovištem i propašću od strane majke koja joj je predviđala neuspeh u životu. Ona ima samo nekoliko toplih uspomena na majku, ali ne seća se i fizičke bliskosti sa njom. Odrasla je plašeći se da je loša, čak zla osoba. Nakon perioda latencije i adolescencije u kojoj nije ima podršku roditelja, preselila se u « Studentski grad » za vreme studija. Nakon diplomiranja se udala za čoveka za koga se kasnije ispostavilo da je nepošten i varalica. Ubrzo se razvela, za čime je sledio kratak period promiskuiteta u njenom životu, a zatim se smirila i nastavila da živi usamljenički i cinično. Prošlo je deset godina dok nije srela starijeg, oženjenog muškarca koji joj je postao ljubavnik.

Značajno je napomenuti da je, kako su se ove informicaje otkrivale, sve vreme isključivo o sebi govorila kao o lošoj, ružnoj, zloj i slično. Nikada joj nije palo na pamet da je ona bila zlostavljana i zanemarena. Tek je dosta kasnije u tretmanu počela da preispituje način na koji su je roditelji odgajali : to što su je odvajali na duže vreme kada je imala 4 godine, to što je sama išla kod frizera sa 6 godina, potpuni nedostatak fizičke bliskosti (osim sa služavkom romkinjom), kao i batinanja od strane oca. Gospođa H je sada shvatila da je osećaj da je loša bio posledica preuzimanja krivice za to kakve su okolnosti bile dok je odrastala kao i oslobađanja roditelja od odgovornosti. S druge strane, ovo shvatanje dovelo je i do javljanja jakog besa i ubilačkih fantazija prema roditeljima, kao i do jačanja idealizacije bivšeg ljubavnika ( sada već viđenog kao reinkarnacija ljubazne kućne pomoćnice iz detinjstva).

U transferu nije bilo tragova bilo koje od ovih ekstremnih strana. Držala me u neutralnoj, ipak pozitivnoj poziciji, koju je inače imala kućna pomoćnica. Postepeno je postalo očigledno da se ona, zbog toga što nije imala nikoga drugog u životu, jako plašila agresije ukoliko me stavi u ulogu 'loše' majke, kao što se plašila i zavisnosti ukoliko me stavi u ulogu 'dobrog' ljubavnika. Nastavili smo da radimo u području van transfera. Postepeno je, nakon nekih konfrontacija sa roditeljima, postajala dosta tolerantnija prema njima, ipak ne i isuviše ljubazna. Njen odnos sa sestrom i zetom postao je dublji i vremenom su oni za nju postali surogat roditelja. U tom odnosu, ona je postala dosta tolerantnija na ambivalenciju. Postepeno se oslobađala nepotrebnih stvari koje su pripadale bivšem ljubavniku i počela, premda u šali (što govori o tome da je i dalje postojalo delimično negiranje) da govori o njegovim slabostima i njenoj razočaranosti u njega. Kako su se ove promene dešavale, ona je postala opčinjena zebrama i, s vremena na vreme, kroz smeh, o sebi govorila kao zebri : 'niti crna, niti bela, već na pruge'. Restrukturacija selfa i konstantnosti objekta bila je očigledna.

U zaključku možemo reći da nedostatak konstantnosti objekta umanjuje sposobnost tugovanja, toleranciju na ambivalenciju i održavanje optimalne distance. U nedostatku unutrašnje kohezije, ove osobe teže da razviju kompenzatorne strukture koje vode u paranoju, erotomaniju i neutešnu nostalgiju. Ove dinamičke i strukturalne konfiguracije značano usmeravaju i tretman ovih osoba.

Narcizam i nesposobnost tugovanja

Osobe sa narcističkim poremećajem ličnosti su individue čija se patologija dobrim delom može razumeti kroz neuspeh procesa tugovanja (Gorkin, M. 1984). Njihovo uporno održavanje nerealističnih, patoloških predstava sebe i objekta, i nesposobnost da ih zamene realističnijima (i tako razviju zdrave Ego i Super ego strukture) mogu se sagledati kao posledice patološkog procesa tugovanja. O patologiji procesa tugovanja reći ćemo nešto iz ugla dva poznata istraživača narcističkih poremećaja: Kohuta (1971,1972, 1977) i Kernberga (1975, 1976)

Osobe sa narcističkim poremećajem ličnosti su uspešno prošle kroz simbiotičnu fazu odnosa majka-dete, ali nisu uspele da se odvoje i individuiraju, to jest, da dostignu «konstantnost objekta» i «konstantnost selfa». Šta pod time podrazumevamo? To da: a) nisu uspele da formiraju kohezivnu i stabilnu sliku sebe koja je jasno razgraničena od predstave o drugome i b) nisu uspeli da sintetišu pozitivno i negativno obojene predstave sebe i drugoga u kohezivne, afektivno integrisane predstave (nestabilnost celovitosti objekta). Neuspevajući da razviju realističnu predstavu sebe, koja je jasno razdvojena od predstave objekta, narcistične osobe, umesto toga, razvijaju ono što i Kernberg i Kohut nazivaju «grandiozni self». U njihovom shvatanju «grandioznog selfa» postoje razlike. Za Kernberga (1975) je to «patološka kondenzacija rudimenata realnog selfa, idealnog selfa i idealnog objekta iz perioda odojaštva i ranog detinjstva». (slika o sebi je fuzija delova detinje realne slike o sebi, idealne slike o sebi i slike idealnog objekta iz detinjstva). Za Kohuta (1971) je «grandiozni self» normalna razvojna faza, a narcistične osobe je ne prevazilaze, već ostaju «zarobljene» u toj fazi.

Već smo govorili o tome da, za vreme faze separacije-individuacije, dete mora da izađe na kraj sa time da su dobra majka, ona koja zadovoljava, i loša majka, ona koja razočarava, jedna ista osoba. Shvatanje te činjenice okida kod deteta želju da se vrati u prethodno stanje simbiotičke jednosti sa dobrom majkom i doživljaj «idealnog stanja sebe»,(Joffe and Sandler, 1965) u kojem nije bilo sukoba «dobra i zla», u kojem se osećalo spojeno sa idealnim dobrim objektom. U normalnom razvoju dolazi do integracije dobrih i loših predstava sebe i objekta (to smo spomenuli kao «lepak», celovitost objekta) i do napuštanja želje za idealnim stanjem (to je, zapravo, prihvatanje sveta onakvog kakav jeste). Narcističke ličnosti, međutim, ne napuštaju tu želju, a time ni idealnu sliku sebe koja je, zapravo, predstavnik željenog idealnog simbiotičnog stanja u kojem je slika o sebi povezana sa idealnim objektom (majkom). U tom smislu bi se moglo reći da su narcistične osobe zarobljene u normalnoj fazi razvoja, kao što kaže Kohut. Međutim, kod osoba sa narcističkim poremećajem ličnosti, ta predstava idealnog selfa se kasnije još nadograđuje i patološki naduvava. (napaja se ekscesivnom agresijom) i defanzivne strukture koje služe njenom održavanju postaju jače i kruće. Kako narcistična osoba ne može da odtuguje to što svet nije idealan, ni majka nije idealna, ni njen self nije idealan, ostaje joj da u svesti održava što čvršću iluziju grandioznosti i idealizacije sebe, što izlazi izvan granica normalne razvojne faze i ulazi u patologiju (kao što tvrdi Kernberg). Predstave o sebi koje sadrže one neprijatne, frustrirajuće slike sebe u odnosu sa frustrirajućom i razočaravajućom majkom se rigidno odcepljuju i formiraju «obezvređeni self» koji osoba teži da odvoji od sebe, formirajući grandiozni, idealni self kao protivtežu, kompenzaciju, i nastoji da ga održi u svesti držeći se tih nerealnih predstava «kao pijan plota». Za osobu sa narcističkim poremećajem ličnosti je to pozicija «sve ili ništa», ili su grandiozni, ili su obezvređeni-«ništa».

Govorili smo, ranije u tekstu, o problemima koje narcistične osobe imaju sa održavanjem optimalne distance, a koji su tesno povezani sa nedostatkom jasne diferencijacije predstava sebe i predstava drugoga. Dete koje nije prošlo fazu separacije i individuacije, i osoba sa narcističkim poremećajem ličnosti koja je zarobljena u toj fazi, druge ne doživljavaju kao samostalne, nezavisne osobe, već kao delove sebe, pa očekuju da mogu da ih kontrolišu kao što odrasle osobe normalno očekuju da mogu da kontrolišu sopstvene telesne ili mentalne funkcije. Takav doživljaj drugih-objekata kao delova sebe ili sopstvenih funkcija Kohut je nazivao «selfobjektima».(Kohut, 1971). Selfobjekti su objekti koji se ili koriste u službi selfa ...ili su sami doživljeni kao delovi selfa....Narcizam se ne definiše prema cilju instiktualne investicije ( u sam subjekt ili u druge ljude) već prirodom ili kvalitetom instiktualnog naboja. Malo dete ..investira u druge ljude narcističke katekse i onda ih doživljava narcistički, kao selfobjekte. Očekivana kontrola nad takvim (selfobjektnim) drugima je tada bliža konceptu kontrole koji odrasli očekuju da imaju nad sopstvenim telom i umom, nego konceptu kontrole kakav se očekuje nad drugima.”

            ...Postoji ključna razlika između: 1) narcistički doživljenih arhaičnih selfobjekata (objekata samo u smislu toga što se može posmatrati njihovo manifestno ponašanje) 2) psiholoških struktura (koje su izgrađene kao posledica postepene dekatekse narcistički doživljenih arhaičnih objekata koja nastavlja da obavlja...funkcije koje su ranije obavljali spoljašnji objekti i 3) objekata koje psiha voli ili mrzi, ali prihvata da postoji nezavisna motivacija i odgovori kod njih, i u stanju je da ovlada pojmom uzajamnosti.

            Moramo razlikovati one objekte koji su doživljeni kao deo selfa (selfobjekte) od onih koje doživljavamo kao nezavisne centre inicijative (prave objekte, ljude koji postoje nezavisno od nas, sa sopstvenom voljom...koji nisu samo naši produžeci...). “

            Dakle, selfobjekti su osobe koje doživljavamo kao deo svoje psihe ili tela. Takav doživljaj druge osobe postoji i kod odraslih ljudi (on ili ona je deo mene, deo mog uma, on ili ona vrši neku psihičku funkciju umesto mene...”Ti si moja hrabrost”, “Ti si moja snaga”...”Ti si moj glas razuma...”, “Ti si moj pokretač...””Bez tebe sam kao bez...”). U razvoju deteta iz tih selfobjekata nastaju strukture unutar uma. Onu funkciju koje je, na primer, vršila majka (smirivanje, divljenje...) dete preuzima i obavlja je samo, pa se self objekti pretvaraju u ego ideal ili grandiozni self-strukture, koje nadalje obavljaju funkcije koje su nekada obavljali selfobjekti. Postoje dve bazične strukture u okviru nuklearnog selfa koje su naslednici dve vrste selfobjekata. Kohut kaže:

            “Postoje dve vrste selfobjekata: oni koji odgovaraju i potvrđuju detetov unutrašnji osećaj živosti i savršenosti (“grandiozni self”), i one na koje se dete može ugledati i sa kojima se može spojiti u slici mirnoće, savršenstva i omnipotencije (“Idealizovana predstava roditelja”). Prvi tip se naziva ogledajući selfobjekt (mirroring), a drugi idealizovani roditeljski imago.”

            “Gledano sa psihološke tačke gledišta (introspektivno empatičke), mogu postojati objekti (osobe), koje doživljavamo kao nezavisne centre inicijative koje volimo ili mrzimo, i selfobjekti, osobe koje su objekti samo u smislu funkcija koje oni vrše, a koje ojačavaju naš self ili ga oslabljuju.”

            Doživljavanje drugih ljudi kao nediferenciranih od sebe objašnjava veliku potrebu narcističnih osoba za kotrolom drugih. Gubitak drugih se poistovećuje sa gubitkom delova sebe, svog tela ili mentalnih funkcija. Tu se narcistična osoba nalazi u začaranom krugu. Sa jedne strane, grandiozni self stvara iluziju samodovoljnosti. “Meni niko ne treba”. Sa druge strane, nedostatak realne odvojenosti od drugih koja bi bila podržana formiranjem unutrašnjih struktura ličnosti i osposobile osobu da se sama stara o sebi, o svom mentalno-emotivnom stanju, dovodi do toga da su joj potrebni spoljašnji delovi sebe, kao da su osobi organi ili mentalne funkcije van sopstvenog tela, u drugima. Tada je neophodno da se drugi kontrolišu kao delovi sebe jer, u suprotnom, preti “defragmentacija”, gubitak celovitog doživljaja sebe.

Taj celoviti doživljaj sopstvenosti se može izgubiti usled neadekvatnog obavljanja funkcije selfobjekata ili neke kasnije “narcističke povrede” koja dovodi do gubitka kohezivnosti doživljaja sebe. Kohut kaže:

            Klinički, demonstrirao sam fragmentaciju selfa posebno u dva oblika: 1) prostoru-to jest gubitak telesne kohezivnosti koju pacijent doživljava i onda elaborira u obliku hipohondrije, i 2) u vremenu-gubitak doživljaja kontinuiteta sebe u vremenu, koji klijent elaborira u formi zabrinutost da postaje nerealan i da za njega nema dobre budućnosti...”

            Kohut, zapravo, govori o doživljaju osobe da je, na neki način, izgubila samu sebe, kontakt sa svojom suštinom. Ili se taj doživljaj suštine izgubio u prostoru, “onaj pravi ja je sakriven negde u meni, izmešten, pomeren...ili je nestao.” Ljudi to često doživljavaju kao gubitak dela tela, kontrole nad njim. Drugi doživljaj gubitka sebe je u vremenu, “nisam više ono što sam bio”, “ne prepoznajem sebe”, “kako sam postao ovakav...”, “ne vidim, ne osećam vezu između sebe i sebe, onog sebe od onda i ovog sebe kakav sam sada”... Gubitak odnosa sa drugom osobom koju je narcistička osoba doživljavala kao “selfobjekt” (deo sebe) ili doživljaj narcističke povrede od te osobe, mogu dovesti do takvih stanja koje narcistička osoba doživljava kao gubitak sebe u prostoru: do velikih zabrinutosti za sopstveno telo, hipohondrije, paničnih napada (jer je, gubeći selfobjekt i kontrolu nad njim, izgubila deo svog tela ili uma, ili kontrolu nad njima) ili u vremenu: doživljaj takve promene sebe u vremenu da osoba više ne prepoznaje sebe od ranije.

            Ovakvi problem sa izgradnjom celovitosti i konstantnosti objekta, problem diferencijacije predstava sebe od predstava drugoga, doživljavanje drugih kao “selfobjekata”, nesposobnost tugovanja i patološka izgradnja grandioznog selfa, objašnjavaju tipičnu “kliničku sliku” individua sa narcističkim poremećajem ličnosti koja uključuje sledeće: a) Veliku potrebu za obožavanjem i priznanjem od strane drugih, b) sklonost izlivima besa, u rasponu od srdžbe do mržnje, c) nedostatak razumevanja drugih i empatije za osećanja drugih, d) sklonost ka zavisti i e) povremene erupcije uznemiravajućih osećanja potpune bezvrednosti i praznine.

            Napomenuli smo da osobe sa narcističkim poremećajem ličnosti imaju problem sa procesom žaljenja, to jest da imaju “patološko žaljenje”. Da malo pojasnimo taj proces. Proces žaljenja ili, kako se često naziva, rad tuge, sklop je psiholoških procesa koje individua doživljava kao rezultat nekog gubitka. To može biti gubitak objekta ljubavi, predstave objekta ili sebe (rušenje slike o nekome ili o sebi), ili gubitak nekog entiteta (na primer, države...). Proces žaljenja uključuje napuštanje vezanosti za ono što je izgubljeno i ponovno povezivanje ili reinvestiranje u druge objekte, predstave ili entitete. Taj rad tuge se ostvaruje najčešće kroz parcijalnu identifikaciju sa onim što je izgubljeno i kroz bolan komplet afektivnih iskustava. Kada osoba ne može da obavi „rad tuge“, onda se može reći da pati od patološkog žaljenja. Frojd je, na početku (1917) smatrao da je identifikacija sa izgubljenim objektom patološka, ali je kasnije (1923) došao do spoznaje da ona, takođe, igra ulogu u normalnom žaljenju. Fenihel (1945) je predstavio žaljenje kao introjekciju (unošenje u sebe, stvaranje snažne unutrašnje predstave izgubljenog objekta. ) onoga što je izgubljeno, a potom slabljenje veza sa tim introjektima. Mnogi psihoanalitički istraživači su naglasili da u zdravom žaljenju često ostaju tragovi tih introjekcija kroz delimičnu identifikaciju osobe sa onim što je izgubljeno. Međutim, u normalnom žaljenju, ta delimična poistovećivanja sa izgubljenim objektom su ispunjena predominantno libidom (pozitivnim emocijama, ljubavlju, poistovećivanjem sa onim što smo voleli kod izgubljenog objekta), a ne agresijom. Potpuno poistovećivanje, u kojoj osoba koja žali pokušava da se identifikuje sa izgubljenim objektom u celini, gotovo uvek se vidi kao patološko žaljenje jer je, zaprsavo, pokušaj da se negira gubitak. Identifikovanje sa izgubljenim objektom koje je predominantno obojeno agresijom (kao što je to slučaj kod depresije) je, takođe, patološko.

            Drugi aspekt žaljenja, onaj najočigledniji, uključuje emotivna stanja koja su tipična za rad tuge: čežnju, ljutnju i agresiju. Tužna čežnja i nedostajanje potiču iz libidinozne vezanosti za objekt (ili predstavu objekta). Frojd je (1917) zapazio da se „ljudi nikada svojevoljno ne odriču libidinalne pozicije“, zapravo vezanosti za objekt. Svi smo mi, po tome, u neku ruku, slični popu iz vica u kojem se pop davio, a ljudi pored vode, pokušavajući da ga spasu, vikali „daj pope ruku, daj pope ruku“. Međutim, pop nije pružao ruku, i umalo bi se udavio, da se neki „narodni psiholog“ nije setio da kaže „na pope ruku“. Daj nije bila reč na koju je pop reagovao, jer ona znači odricanje od nečega, a ljudi, čiji je pop karikirani predstavnik, ne pristaju da se svojevoljno odriču „libidinalnih pozicija“, ili vezanosti, kako kaže Frojd. Međutim, realnost priziva, „vreme čini svoje“, i libidinalne veze sa izgubljenim objektom moraju biti napuštene da bi se uspostavile nove veze sa postojećim objektima. Veze sa izgubljenim objektom slabe polako, za šta je potrebno dosta vremena i energije, i u tom periodu se produžava psihološko postojanje izgubljenog objekta („živi u nama“, „ne damo mu da ode“, „ne želimo da ga zaboravimo...“). To postepeno slabljenje veza je praćeno tužnom čežnjom, i jako je bolan proces. Pojavljivanje besa/agresije kao emotivnog odgovora na gubitak, prema Frojdovom mišljenju, nije sastavni deo normalnog procesa žaljenja. On je agresiju prema izgubljenom objektu video kao osnovni uzrok melanholije (ili depresije) i kao indikaciju patološkog procesa žaljenja. Kasniji istraživači ( Klein 1935, 1940, Joffe i Sandler, 1965, Bowlby, 1980) su zaključili da je bes/agresija prema izgubljenom objektu predvidljivi afektivni odgovor prisutan u normalnom žaljenju. Ta agresija proističe iz frustracije želja i čežnji prema izgubljenom objektu. Bol izazvan frustracijom dovodi do toga da osoba koja žali okreće svoju agresiju prema izvoru svog bola-izgubljenom objektu. Međutim, nesposobnost da se, kroz vreme, modulira i prevaziđe agresija prema onome što je izgubljeno, odlika je patološkog procesa žaljenja. Agresija prema izgubljenom objektu izaziva osećanje krivice. Stepen i relevantnost osećanja krivice za proces žaljenja zavise od intenziteta besa prema izgubljenom objektu. Što je veća ambivalencija (oprečna osećanja prema izgubljenom objektu), to je krivica uticajniji faktor u procesu žaljenja.

            Postoji tesna veza između nedostataka u izgradnji sposobnosti celovitosti i konstantnosti objekta i narcizma i patološkog žaljenja. Proces separacije-individuacije nije isto što i proces žaljenja, ali on u sebe uključuje i proces žaljenja-žaljenja za izgubljenom simbiotičkom vezom sa majkom. U tom bolnom periodu odvajanja kod deteta se, u procesu žaljenja, smenjuju osećanja čežnje za majkom i bes prema njoj, potreba da je kontroliše, da uvek bude tu.

            Melania Klein (1935, 1940) je, formulišući svoju teoriju dečijeg razvoja, posebno razvoj konstantnosti objekta, koristila teoriju žaljenja. Po njoj, nakon „šizoidno-paranoidne“ faze u razvoju, u kojoj su dobre i loše predstave objekta razdvojene, dolazi „depresivna pozicija“ u kojoj dete prolazi kroz proces žaljenja. Depresivna pozicija uključuje kognitivna i afektivna iskustva koja se pojavljuju u normalnom razvoju kada dete integriše „dobre“ i „loše“ introjekte (pounutrene objekte, unutrašnje predstave objekata) i kada se agresivna i libidinozna osećanja, koja su do tada bila razdvojena, spajaju. Dete postaje svesno da je su „loša“, frustrirajuća majka i „dobra“ majka-ona koja zadovoljava, jedna te ista osoba. Ta svesnost (koja se, po M. Klajn dešava između 3. i 6. meseca detetovog života) je veoma uznemiravajuća za dete i ono doživljava krivicu zbog toga što njena loša osećanja mogu da unište dobru majku i pounutrene dobre objekte. Dete, takođe, doživljava anksioznost povezanu sa stahom od toga da će „zlo nadvladati dobro“, da će loši pounutreni objekti nadvladati dobre. (to je doživljaj prve unutrašnje brorbe u nama samima). Prisutna je, naravno, i čežnja za dobrim objektom za koji se dete plaši da je izgubilo. Ali, u teoriji M.Klein su naglašeniji krivica i progoniteljska anksioznost. Normalni razvoj zahteva da dete podnese depresivnu poziciju (što zahteva sposobnost tolerancije na ambivalenciju o kojoj ćemo kasnije govoriti) i da je ne negira podižući „manične odbrane“ kao što su omnipotencija i idealizacija. Dete koje se brani tim maničnim odbranama (koje su veliko iskrivljivanje realnosti, ponovno korišćenje mehanizma cepanja) je, po M. Klein, u patološkom žaljenju. Nije sposobno da podnese bol koji izaziva integrisanje dobrih i loših objekata. Podnošenje depresivne pozicije je osnova za kasniju sposobnost žaljenja kod odrasle osobe. U svetu gubitaka, veoma rano se mora naučiti sposobnost podnošenja patnje. Za tu sposobnost je neophodno da se učvrste unutrašnje predstave dobrog objekta i da se osoba oseća sigurnom u svom unutrašnjem svetu (konstantnost obejekta) jer, bez toga, depresivna pozicija se ne može prevazići.

            Govoreći o razvoju detetovih realističnih prestava sebe i drugih, Kohut je, takođe, u značajnoj meri koristio teoriju žaljenja. Za Kohutovu razumevanje razvoja ličnosti od ključnog značaja je pojam koji je on nazvao „preobražujuća internalizacija“. Pod tim je Kohut mislio na to da psihičke strukture (ego i superego komponente kao što su funkcije za regulisanje nagona i samopoštovanja, kao i funkcije koje usmeravaju ka ciljevima i vrednostima) nastaju postepenom dekateksom (povlačenjem emotivnih investicija) „idealizovanog roditeljskog imaga“ i „grandioznog selfa“. Kako se to dešava? Kohut (1971) kaže: „ osnove procesa delimičnog povlačenja katekse sa objekta je, naravno, postavio Frojd u metapsihološkoj deskripciji rada tuge. Konkretno ispoljeno, povlačenje narcističkih kateksi dešava se, deo po deo, ako dete može da doživi razočarenje u neke idealizovane aspekte ili kvalitete objekta jedne za drugim. Preobražavajuća internalizacija je sprečena, međutim, ako se razočarenje u savršenost objekta odnosi na objekt u celini, ako dete iznenada shvati da je omnipotentni objekt nemoćan. (shvatanje da su savršena mama, ili tata, potpuno bespomoćni.) Ako razočarenja nisu traumatska, dete se razvija normalno napuštajući postepeno sliku idealizovanog roditelja.“ Postepeno i delimično razočaravanje u idealizovane roditelje je, dakle, preduslov normalnog razvoja. Dete tuguje, pomalo i na tenane, zbog tih razočaravanja i napuštanja svojih idealizacija. Ništa nije savršeno. Ni roditelji, ni svet, pa ni ono samo. Idealizacija, polako, prepušta mesto prihvatanju stvarnosti.

Rekli smo da je normalni sastavni deo procesa žaljenja delimična internalizacija izgubljenog objekta. Umesto „savršenih roditelja“, u psihi deteta se razvijaju strukture koje mu omogućavaju da samo održava svoju psihičku i emotivnu ravnotežu i da se nosi sa sobom i životom. Kohut sumira: „Unutrašnje strukture, drugim rečima, sada vrše one funkcije koje su ranije za dete vršili njegovi objekti. Te dobro funkcionalne strukture su, međutim, u velikoj meri lišene personalnih osobina objekta“ (detetu te psihološke strukture omogućavaju da samo sebi radi ono što su mu radili roditelji, ali te strukture su pretvorene u funkcije i izgubile su osobine ličnosti roditelja, postale su depersonalizovane funkcije). Sličan proces se dešava i kroz napuštanje „grandioznog selfa“. Kohut kaže: „dete uče da prihvati realistična ograničenja. Grandiozne fantazije i sirovi egzibicionistički zahtevi se napuštaju, i zamenjuju ego-sintonim (prihvatljivim egu) ciljevima i težnjama, sa uživanjem u njihovom funkcionisanju i realističnim samopoštovanjem.“ Vidimo da, u Kohutovom viđenju procesa žaljenja, koje se oslanja na Frojdovo viđenje, agresija ne igra neku bitnu ulogu. Ovakvo viđenje se razlikuje od viđenja M. Klein, Mahlerove i drugih istraživača po kojima agresija igra značajnu ulogu u bolnom napuštanju prethodnog idealnog stanja selfa i objekata. Pre nego što se pozabavimo Kernbergovim viđenjem, koje se nastavlja na viđenja koja naglašavaju ulogu agresije u procesu žaljenja, da kažemo još i to da se oslobađanje od sibiotičkog jedinastva sa majkom, ili tačnije, od prestava idealnog selfa povezanog u dvojnoj uniji sa idealnom majkom, nikada potpuno ne dešava. I kod normalnih ljudi uvek ostaje, u izvesnom stepenu, čežnja za stanjem simbiotičkog jednistva, ili čežnja za „Rajskim vrtovima“ u ljudskim relacijama. Ta čežnja daje podsticaj za ljubav, posebno za zaljubljivanje. Pojavljuje se i u nekim momentima religioznog, estetskog i patriotskog iskustva. Međutim, i pored tih ostataka emotivnih investicija u predstavu idealne dijade, u normalnom razvoju su te veze bazično napuštene, i to je obavljeno, delom, kroz proces tugovanja. Dete se odvaja od te idealne veze sa idealnom majkom delimično je introjektujući i identifikujući se sa njenim bazičnim funkcionalnim aspektima (samo sebi vrši funkcije koje je vršila majka). Ti napušteni aspekti idelne majke i idealnog selfa formiraju, kako kaže E. Jacobson (1964), začetke ego ideala i kasnije zrelog super ega.

            Proces intergacije predstava sebe i objekta se, međutim, ne odigrava ako dete doživljava majku kao previše frustrirajuću ili ako, kroz prezaštićivanje, postane nesposobno da toleriše bilo kakvu frustraciju. U tim slučajevima se agresivnost prema njoj doživljava kao preplavljujuća i zastrašujuća. Umesto integracije dobrih i loših aspekata majke, nastavlja se cepanje oprečnih predstava sebe i objekta, i dete nije u stanju da napusti svoju čežnju za idealnim stanjem simbiotičkog jedinstva, niti da prođe kroz proces žaljenja zbog gubitka idealnog obekta (majke) i idealnog selfa.

            Upravo se takav patološi razvoj odvija u formiranju narcističkih ličnosti. One ne uspevaju da prođu kroz normalan proces žaljenja koji je uključen u proces separacije i individuacije, i ostaju zarobljene u toj fazi. Mogli bismo reći da su neuspesi u procesu žaljenja kod osoba sa narcističkim poremećajima „druga strana medalje“ neuspeha depresivnih osoba. I jedni i drugi odcepljuju jedan deo stvarnosti i iskustva. Depresivci pokušavaju da večno održavaju stanje povezanosti obezvređenog selfa i obezvređenog objekta-otcepljujući grandioznost, dok narcistični, sa druge strane, pokušavaju da održe iskustvo grandioznosti, otcepljujući osećanja obezvređenog selfa povezanog sa obezvređenim objektom.

            Grandioznost kod narcističnih osoba se razlikuje od osećanja grandioznosti kod dece. Ona je mnogo više ispunjena ekscesivnom agresijom (arogancijom, zavišću i hroničnim obezvređivanjem drugih) i podržana je mnogo rigidnijim defanzivnim strukturama nego kod dece. Iako dete može želeti i zahtevati da bude stalno u centru pažnje, takvi zahtevi ne nose u sebi oholost i prezir za druge koji karakterišu zahteve za specijalnim tretmanom kod odraslih narcističkih ličnosti. Osećanja potrebe za drugima i bespomoćnosti su, kod odraslih narcističkih osoba, izbačena iz svesnosti i protiv njih su postavljene jako rigidne odbrane. Odrasla narcistična osoba je mnogo sposobnija da izbegne interpersonalni odnos u kojem bi, na bilo koji način, njena grandioznost bila ugrožena. Često se dešava da takve osobe, nesposobne da tolerišu tužnu čežnju, pored toga traže veze u kojima idealizuju ili čak obožavaju objekt (partnera). Međutim, takvi odnosi, kada ih formiraju narcistične osobe, nisu praćeni svesnim emotivnim iskustvima vezanosti, potrebe za drugim ili bespomoćnosti. Upravo suprotno, u samom procesu formiranja takvih veza, oni svesno podstiču iskustvo grandioznosti. Šta više, kada dođe do razočarenja u idealizovani objekt, on se, jednostavno, „ispljune“ i zameni drugim. Narcistična osoba veoma malo tuguje zbog gubitka. Umesto toga, uglavnom oseća bes prema prethodno idealizovanom objektu zbog nanete povrede. Narcistične osobe su sklone tome da lako postanu besne na bilo koga, idealizovanog ili ne, ko ih razočara. Oni reaguju kao frustrirano dete ali, svesno, ne osećaju bespomoćnost i potrebu za drugim koje oseća dete. Bes na frustrirajući objekt narcistična osoba nekada ispoljava kao osvetničku mržnju, nekada kao hladan prezir, uglavnom na arogantan način, i uglavnom ga nije svesna. Cilj tog besa je da se frustrirajući objekt „ukine“, da ne postoji, da se uništi u fantaziji ili da se učini psihološki besmislenim ili bezvrednim. Javlja se bes umesto žaljenja koje osoba ne može da podnese. Bez tog procesa žaljenja psihoterapijski rad sa narcističnim osobama ne uspeva. Oni moraju proći kroz taj proces da bi odžalili, pre svega, svoj „pravi self“ (Miller, 1979)(ono dete u njima koje oseća potrebu za drugim), koji su izgubili kao deca adaptirajući se potrebama svojih narcističkih majki.

            Pomenućemo još i Kernbergovo shvatanje narcističkih problema i neuspeha u procesu tugovanja koje se nastavlja na koncepte M. Klein i pridaje veći značaj agresiji u procesu žaljenja. Kernberg (1976) govori o tome kako se u depresivnoj poziciji integrišu pozitivne i negativne predstave o sebi i objektu, kao što se negativna, agresijom pokrenuta osećanja, integrišu sa pozitivnim, libidinoznim osećanjima. Prema njemu, ta bolna integracija normalno pokreće pokušaje deteta da obnovi ono što je iznutra doživelo kao izgubljenu „idealnu“ vezu sa dobrim roditeljem. Zapravo, da povrati doživljaj „idealnog sebe“, oslobođenog od krivice i sposobnog da ponovo uspostavi vezu sa idealnim objektom, neoštećenim njegovom agresijom, punom ljubavi i praštanja. U normalnom razvoju, dete postepeno napušta te idealizacije koje su nastale kao odbrane od sopstvene agresije i straha od uništenja dobrog objekta, u korist integrisane i realne predstave o sebi i objektu, i tako uspešno izlazi iz depresivne pozicije. Narcistična osoba nije u stanju da to učini. Ona beži iz depresivne pozicije zato što njena ekscesivna agresija preti da nadjača dobar objekt (da uništi dobro iznutra). Kao posledica toga, ne razvija se integrisana (realna) predstava o sebi i idealne predstave selfa i objekta ne mogu da se instaliraju unutar psihe i postanu instanca ličnosti-ego ideal.

Jednostavnije rečeno, kada osoba ne može da napusti idealizaciju sebe ili objekta jer se plaši sopstvene agresije koja bi mogla da uništi objekt dobro u njoj samoj, ona će težiti da se zakači za te idealizovane slike i neće moći da prihvati stvarnost, da sklopi realnu slike sebe i objekta (sa objedinjenim pozitivnim i negativnim emocijama). Umesto da se idealizovane slike „prežale“ („šta se može, ništa nije savršeno...ni ja, ni roditelji...to je tužno, ali podnošljivo...“) i pounutre u obliku ego ideala (znam da nije savršeno, ali ja težim tome, želeo bih da to bude savršeno, trudiću se da se približim tom idealu...to su moji ideali, ne zamišljam da je to stvarnost, već želja...), osoba se drži nerealnih idealizovanih slika po svaku cenu. Kod narcističnih osoba, kaže Kernberg, (1975) „normalna superego integracija nedostaje, ego-superego granice su zamagljene u izvesnim područjima, i neprihvatljivi aspekti realnog selfa su disocirani i/ili potisnuti, u kombinaciji sa širokim, razarajućim obezvređivanjem spoljašnjih objekata i njihovih predstava.“ Zapravo, braneći se od sopstvene agresivnosti, narcistična osoba zamišlja sebe kao grandioznu, idealnu, takvu kakva treba da bude da bi se spojila sa idealnim zamišljenim objektom, a sve spolja i iznutra, što se ne uklapa u tu idealnu sliku, odbacuje iz svesti. Ovakvo Kerbergovo shvatanje narcističkih poremećaja (za razliku od Kohutovog, gde je terapijski cilj da se prođe kroz proces žaljenja i podnese tuga) implicira da, u terapiji, centralni fokus treba da bude na demaskiranju ekscesivne agresije u svim njenim razmetljivim ili kamufliranim oblicima. Idealizaciju i „reakciju razočarenja“ on vidi principijelno kao maske ili odbrane od neprijateljskih obezvređivanja i kao takve ih treba interpretirati. Takav tehnički pristup, po Kerbergu, trebalo bi da omogući narcističnoj osobi da doživi i podnese osećanje krivice i brige za izgubljeni dobar objekt. Ako ta krivica i briga nisu preplavljujući, narcistička osoba će moći da obavi proces žaljenja i prevaziđe depresivnu poziciju iz koje je ranije bežala.

Problemi sa opraštanjem

            Problemi sa celovitošću i konstantnošću objekta se manifestuju i kroz patologiju sposobnosti za opraštanje. Akhatar (2002), u članku o opraštanju, govori o opraštanju kao procesu (kao što je i tugovanje proces koji prolazi kroz određene faze). Fantazija o opraštanju, isto kao i fantazija o osveti, često postaje surova muka, jer običnim ljudima ne polazi za rukom da dosegnu do nivoa na kom bi bili sposobni da oproste. Narodna mudrost kaže da je praštanje sveto. Ali i sveto praštanje, u najvećem broju religija, nije bezuslovno. Pravi oproštaj ne može biti zagarantovan dok pojedinac ne potraži i ne prođe kroz priznanje, kajanje i restituciju (Herman, 1992, str:190). Osobe sa problemima celovitosti i konstantnosti objekta imaju poteškoće sa prolaženjem kroz ove procese.

            Da bismo mogli da oprostimo, želja za osvetom mora biti prepoznata, a da bismo prihvatili oproštaj, odgovornost za štetu nanesenu objektima mora biti prihvaćena. Da bi nam bilo oprošteno moramo da prihvatimo loše elemente naše prirode, ali je neophodno da imamo dovoljno pozitivnih osećanja prema sebi kako bismo osećali žaljenje i želju da popravimo štetu (Steiner, 1993, str: 83).

            Oprostiti nije isto što i zaboraviti. Zaboravljanje traumatičnog događaja, posebno u ranim fazama žaljenja, ukazuje na odbrambeno krivotvorenje unutrašnje i spoljašnje realnosti. Kada dobijemo oproštaj prestajemo da budemo preokupirani bolnim događajem. Međutim, iako je emocionalni doživljaj umanjen, sećanje na taj događaj ostaje na predsvesnom nivou i služi kao potencijalni signal Egu kada postoji mogućnost da se desi sličan događaj.

            Govili smo već o teoriji Melanije Klajn i paranoidnoj i depresivnoj poziciji. U Klajnijaskoj terminologiji, oprostiti znači pomeriti se od paranoidne ka depresivnoj poziciji (Klein, 1948). U paranoidnoj poziciji (gde nema celovitosti objekta, već je doživljaj rascepljen) dobrotu pripisujemo sebi, dok su loša iskustva u potpunosti eksternalizovana. Svet posmatramo na crno-beli način. Mi smo žrtve, a drugi su prestupnici. Nepoverenje, strah, bes, pohlepa i bezobzirnost su predominantna stanja. Nasuprot tome, u depesivnoj poziciji postajemo svesni činjenice da nismo potpuno dobri i da drigi nije potpuno loš. Javlja se kapacitet za empatiju, kao i zahvalnost za ono što smo od drugog dobili. Javljaju se krivica i tuga jer postajemo svesni da smo povredili drugog i želja za reparacijom. Kapacitet za testiranje realnosti se poboljšava i razvija se kapacite za reciprocitet u odnosima.

            I u kliničkim i u društvenim okolnostima u odraslom životu, tri su bitna faktora za razumevanje puta od traumatizacije do opraštanja: osveta, reparacija i ponovno razmatranje. Iako se smatra politički nekorektnom, neka vrsta osvete je, zapravo, dobra za žrtvu. Osveta vraća osećaj vladanja situacijom i poboljšava samopoštovanje. U realnosti ili u fantaziji, osveta dozvoljava žrtvi da oseti sadističko zadovoljtvo i preraspoređuje odnos libida i agresije u selfobjektnoj vezi. Nakon osvete, žrtva više nije nevina, a počinitelj nedela nije jedini okrutan; obe strane su i nanele i doživele bol. Ovakva promena stvara pozadinu za saosećanje s neprijateljom i, samim tim, umanjuje mržnju. Opraštanje nastupa nakon toga.

            Sledeći faktor koji olakšava opraštanje je reparacija. Da bi se osoba oporavila od štete koja joj je nanesena, veoma je bitno da počinitelj prizna da je naneo štetu (Herman 1992; Madanes 1990). Priznanje poništava destruktivne posledice. Ako povredimo nekog, a onda dovodimo u pitanje njegovo viđenje povrede, činimo duplu štetu, jednaku ubistvu (Shengold, 1989). Priznanje da je šteta naneta poboljšava testiranje realnosti i olakšava žaljenje. Priznanje, dalje, ukazuje da počinitelj pokazuje znakove žaljenja, izvinjenja, i nudi da emotivno i/ili materijalno popravi štetu. To potvrđuje realnost žrtvinog bola i lek je za ranu.

            Primljeno izvinjenje (i reparacija) poboljšava pecepciju žrtvinog Ega (“Bio sam u pravu kada sam opazio da nešto nije u redu”). Izvinjenje dozvoljava žrtvi da preuzme aktivnu ulogu u odlučivanju da li će, ili neće oprostiti, što poboljšava samopoštovanje koje olakšava proces žaljenja.

            Traženje oproštaja i želja da mu bude oprošteno ukazuje da je subjekat postao svestan štete koju je počinio. Takođe ukazuje da je šteta dovoljno bitna za počinitelja da je on poželeo da je popravi. Traženje oproštaja, stoga, proizilazi iz kapaciteta za kajanje i iz libidinalne komponente saosećanja sa žrtvom.

            Sada, kada smo razjasnili dinamiku procesa opraštanja, da se pozabavimo patologijom opraštanja i njenom vezom sa problemima celovitosti i konstantnosti objekta.

Patologija opraštanja

            Kod neurotičnih osoba, Super –ego, koji nastaje kroz introjekciju spoljašnjih objekata, ponekad se ponovo projektuje u te spoljašnje objekte, kako bi se oslobodio osećanja krivice. Kompulzivne neurotočne osobe izbegavaju krivicu tako što traže da im bude oprošteno (Fenichel, 1945, str: 165)

Nesposobnost da se oprosti

            Neki ljudi ne mogu da oproste. Ostaju kivni mesecima, godima a, ponekada, i celog života. Postaju gunđala i prepuštaju se hroničnoj mržnji, iako ne moraju da budu otvoreno osvetoljubivi. Dijagnostički posmatrano, ova grupa uključuje ozbiljne poremećaje ličnosti, posebno paranoidni, ozbiljni antisocijalni i maligni narcistički poremećaj ličnosti (Kernberg, 1989). Kada otvoreno žele da se osvete, ove osobe su destruktivne bez granica. Ovakva isključiva mržanja posledica je procesa cepanja (nesposobnosti za celovitost objekta) i doživljavanja objekta kao čistog zla.

Prerano opraštanje

            Prerano opraštanje nalazimo kod osoba koje izgledaju preterano spremne da oproste i zaborave štetu koja im je počinjena. Opsesivni neurotičari, sa tipičnom reakcionom formacijom kao mehanizmom kojim se brane od agresije, spadaju u ovu kategoriju. Oni preterano brzo oprštaju drugima jer bi, u suprotnom, morali da se suoče sa osećanjima povređenosti i besa. Ovakvo konfliktno prerano opraštanje je kompromisna tvorevina između agresivnih impulse i Super-ega koji zabranjuje ispoljavanje agresije i, kao takva, može biti klinički analizirana.

            Izraženiji oblik preranog opraštanja nalazimo u modelu deficit (deficit ego funkcija). Osobe s tim problemom ne osećaju zadovoljstvo, nedostaje im zdrav kapacitet za ponos i ne mogu da mrze (Galdston, 1987). One ne umeju adekvatno da opaze da su prevarene. Imaju izrazitu glad za objektima i veoma su zavisne od drugih. Iz tih razloga su preterano spremne da oproste povrede i nepravde. Dijagnostički posmatrano, u ovoj grupi nalazimo slabe, bezvoljne, shizoidne i “kao da” (Deutsch, 1942) ličnosti koje su rasle okružene višestrukim i nepouzdanim negovateljima. Suprotno od cepanja, kojim osoba koja mrzi projektuje sve loše u objekat, a sve dobro u sebe, ljudi sa ovom vrstom problema imaju obrnuti spliting-sve dobro projektuju u objekt za kojim žude, i ne mogu da vide njegove loše strane (kao ni svoje dobre-što im oduzima kapacitet za ponos i dostojanstvo). Nedostatak konstantnosti objekta čini ovakve osobe preterano zavisnima, što im onemogućava da priznaju povredu od strane onih od kojih su zavisni.

Preterano opraštanje

           

            Preterano opraštanje nalazimo kod mazohističnih osoba. One ponavljano opraštaju nepravde svojim mučiteljima i izgledaju kao da nikada ne uče iz iskustva. Žive u stanju zavisnosti sa sadistima ili osobama koje lako mogu postati sadisti (Berliner, 1958; Kernberg, 1992), ponavljano im se potčinjavaju i tolerišu poniženja i mučenje. Stanja međuzavisnosti u partnerskim vezama ilustruju mazohističku dimenziju preteranog opraštanja. Zavisnici od psihoaktivnih supstanci se ponašaju autodestruktivno u nadi da će droga na magičan način rešiti intrapsihičke problem. Analogno tome, zavisni partner ostaje beskrajno optimističan u pogledu mučne veze u kojoj se nalazi i nada se da će svojim preteranim opraštanjem popraviti tu vezu. Ovakvi oblici doživljavanja i ponašanja u tesnoj su vezi sa problemima optimalne distance o kojoj smo govorili kao manifestaciji nedostatka konstantnosti objekta.

Pseudoopraštanje

            Ovaj psihopatološka grupa se odnosi na osobe koje lažno opraštaju. Na površini izgledaju kao da su oprostile neprijatelju, ali, u unutrašnjosti, nastavljaju da prigovaraju i nesposobne su da odtuguju (Sohn, 1999). Pojedinci iz ove grupe se služe mehanizmom cepanja svog psihičkog sveta na dva dela, nakon kog jednim delom uspevaju da prihvate realnost i prevaziđu povrede i nepravde, dok u drugom, psihopatološkom delu, zadržavaju omnipotentne fantazije u kojima su u stanju da ponište povrede iz prošlosti (Bion, 1957). Daljim korišćenjem mehanizma cepanja, ovaj drugi deo s jedne strane veruje da lepi dani koji su postojali pre povrede, zapravo, mogu da se vrate, dok s druge stane, bezobzirno i osvetnički napadaju pretpostavljenog počinitelja nedela.

            Paraleni model upravo opisanom je “iskarikirana skromnost” (Jones, 1913, str: 244), koju pronalazimo kod narcističnih osoba. Pored toga, ove osobe imaju naglašeno antistocijalno ponašanje u kom pseudoopraštanje izranja iz laganja koje se proračunato koristi kao strategija. Staljinova opaska da je “osveta jelo koje je najbolje kad je posluženo hladno” i savet koji je Kenedi da svom sinu “da ne treba da se ljuti, već da se osveti” oslikavaju oblike pseudoopraštanja.

Beskrajno traženje oproštaja

            Pojedine osobe se beskrajno izvinjavaju za obične i svakodnevne greške. Takve osobe nose težak teret nesvesne krivice. Preterano izvinjavanje ih ne oslobađa zabranjenih i moralno neispravnih hostilnih i seksualnih želja koje se nalaze u njihovoj podsvesti. Uz to, čin preteranog traženja da im bude oprošteno, sam po sebi, može imati hostilne ciljeve i služiti kao skriveni mehanizam pražnjenja seksualnih impulsa. Jedan od Abrahamovih (1925) pacijenata je dao veoma jasan primer događaja iz svog detinjstva koji oslikava ovaj fenomen. Njegovo ponašanje iz tog vremena, iako naizgled puno krivice i pokajanja, zapravo je bilo mešavina hostilnih i mučiteljskih poriva. Takva osećanja su potajno veoma blisko povezana s masturbacijom, dok spoljašnjem svetu izgledaju kao da su povezana sa sitnim greškama koje je dete počinilo. Svako trivijalno “nedelo” je praćeno istom reakcijom. Dečak iz primera bi se lepio za svoju majku i beskrajno ponavljao: “oprosti mi, mama, oprosti mi!” Ovakvo ponašanje je oslikavalo njegovo stanje, ali je, zapravo, mnogo jače oslikavalo druge dve tendencije. Kao prvo, kroz beskrajno traženje da mu bude oprošteno, dečak je, zapravo, mučio majku. Dalje, u njegovom daljem razvoju je postalo sasvim očigledno da nije pokušavao da se promeni, već je ponavljano pravio greške, kako bi tražio oproštaj za njih. Ovaj obrazac je ometao i njegovu analizu. Štaviše, otkriveno je da je to ponašanje bilo imitacija ritma njegove masturbacije. Zabranjena seksualna želja se, na taj način, maskirala. (Abraham, 1925). Ovakva ponašanja odslikavaju i probleme sa tolerancijom na ambivalenciju (dve strane ambivalentnih osećanja spojene u jednom aktu) o kojima ćemo detaljnije govoriti u delu o toj sposobnosti. Međutim, preduslov za razvoj sposobnosti tolerancije na ambivalenciju je razvoj celovitosti objekta.

Nesposobnost da se prihvati oproštaj

            U veoma bliskoj vezi sa osobama koje se preterano izvinjavaju su osobe koje ostaju progonjene mesecima i godinama, i to uprkos činjenici da su im drugi oprostili. Izgledaju nesposobne da private oproštaj i muče se sa osećanjima krivice, depresivnosti i proganjajućom savešću. Analno regresivna hostilnost, kao i odbrambena reakcija protiv nje, lepo su ilustrovane u Čehovljevom delu “Činovnikova smrt”. Ruski službenik ceo život štedi kako bi došao do skupih mesta u boljševičkoj operi, da bi tamo kinuo i razmazao svoj nazalni sekret po čoveku koji sedi ispred njega. Izvinjava se i biva mu oprošteno. Međutim, nije sposoban da se smiri, i osećanje krivice ga tera da se ponavljano izvinjava. Čovek mu oprosti svaki put kad se ovaj izvini, mada sa svakim novim izvinjenjem čovek biva sve više iznerviran. Službenik mu šalje pisma, posećuje ga na poslu kako bi samo još jedanput zatražio oproštaj. Najzad, čovek postaje toliko besan da ga izbacuje iz svoje kancelarije. Te večeri, službenik odlazi kući, seda na kauč u svojoj dnevnoj sobi i umire.

            Očigledno je da nesvesna krivica igra veliku ulogu u životima ovakvih osoba “brutalnog super-ega i mazohističkih težnji”. Međutim, ono što znamo o poreklu takvog arhaičnog, progoniteljskog super ega, upućuje nas na mehanizam cepanja i projekciju agresije u progonitelje (progoniteljski super ego). Ovakva žestina super ega prema egu koji je načinio “neoprostivo zlo” posledica je nedostatka sposobnosti da se toleriše ambivalencija, i gubitka celovitosti objekta. Objekt se doživljava kao idealno dobar (da bi službenik ceo život štedeo za skupa mesta u operi, morao je idealizovati, preuveličati vrednost toga...zamišljati kako ga prisustvo tom “idealizovanom objektu” čini vrednim. Greška ga čini potpuno bezvrednim, i on ne zaslužuje oproštaj. Tražeći ga, on ne vidi osobu kojoj se izvinjava (ne oseća da je davi, nema nikakvu empatiju sa njenim potrebama. Ta osoba je parcijalni objekt, produžetak njegovih potreba), kao što ni sebe ne vidi kao celu osobu, već doživljava samo jedan aspekt sebe-onaj bezvredan, loš.

Nesposobnost da se zatraži oproštaj

            Osobe kojima nedostaje saosećajnost često ne traže oproštaj. Izgledaju kao da zaboravljaju nepravde i povrede koje su izazvale. Takav zaborav je često proizvod ozbiljnih deficita u super-egu, nedostatka ljubavi prema drugima i nesposobnosti da se zažali. U drugim slučajevima, može biti posledica upornog poricanja sopstvenih mana. Takavo poricanje se postiže zahvaljujući paranoidnim anksioznostima (strahom da će osoba biti jako osramoćena ukoliko se izvini) i služi očuvanju samopoštovanja. Antisocijalne i narcistične osobe su sklone ovakvim ponašanjima (Akhtar, 1992, Kernberg, 1984). O nedostatku sposobnosti za empatiju već smo govorili kao o jednom od odraza deficita u sposobnostima celovitosti i konstantnosti objekta. Sa osobom koja nije doživljena kao celovito ljudsko biće se ne može empatisati. Ona je parcijali objekt, produžetak potreba subjekta, njegov selfobjekt (objekt koji vrši neku od funkcija umesto subjekta). Nedostatak celovitosti objekta je povezan sa nesposobnostima diferencijacije sebe i drugoga, neuspesima u procesu separacije i individuacije. Osoba koja se nije diferencirala od objekta doživljava ga kao produžetak svojih potreba. Objekt bi trebalo da oseća ono što i ona oseća. Nedostatak tolerancije na ambivalenciju (podnošenje suprotnih osećanja) i celovitosti objekta povezana je i sa nesposobnošću žaljenja, a nesposobnost žaljenja onemogućava da osobi bude žao i zbog onoga što je učinila drugome.

Neravnoteža između opraštanja drugima i sebi

            Psihopatologija je, takođe, očigledna kada postoji veliki rascep između mogućnosti da se izbalansira opraštanje drugima i samom sebi. Narcistične, paranoidne i antisocijalne osobe su spremne da se oslobode svake odgovornosti za štetu koju su počinile. One ili poriču ili opravdavaju svoja nedela. Lako opraštaju sebi, ali ne i drugima.

            Mazohistične osobe su sklone da urade suprotnu stvar. Zatvaraju oči pred nedelima koja su im počinjena i ostaju posvećene svojim mučiteljima. Opraštaju drugima, dok same sebe beskrajno kažnjavaju.

            I jedan i drugi oblik poremećaja baziraju se na određenoj vrsti mehanizma cepanja, nemogućnosti održavanja celovitost percepcije i doživljaja sebe i drugoga.

            Pre nego što pređemo na „tehničke implikacije“, to jest na razmatranje mogućnosti psihoterapijskog pristupa osobama sa problemima celovitosti i konstantnosti objekta, daćemo kratak pregled (tabela 1) osnovnih manifestacija dobro razvijenih sposobnosti i manifestacija problema u razvoju celovitosti i konstantnosti objekta.

Tabela 1-osnovne manifestacije dobro razvijene celovitosti objekta i defekata u ovoj sposobnosti

 

Sposobnost:Celovitost objekta-“lepak psihe”-sposobnost koja osobu čini realističnom..

-To je sposobnost održavanja različitih aspekata doživljaja (pozitivnih i negativnih) neke osobe, sebe, stvarnosti, kao jedne celine.

-Sposobnost integrisanog, realističnog doživljavanja i prihvatanja druge osobe (ili nekog željenog cilja, posla, aktivnosti). Sposobnost da budemo svesni i dobre i loše trane onoga što volimo i želimo. Sposobnost da to prihvatimo i integrišemo pozitivna i negativna osećanja. Ni jedna osoba ne može zadovoljiti sve naše potrebe, i ne može ih zadovoljiti uvek. To ne može ni neki naš željeni cilj, aktivnost, posao... Sve u sebi nosi i dobre i loše strane. Zadovoljava i frustrira. To je, ujedno, i sposobnost da sebe doživimo i prihvatimo kao celovito biće, sa vrlinama i manama.

 

 

Ispoljavanje nedostatka: nesposobnost da se integrišu pozitivne i negativne osobine ljudi, pojava, aktivnosti...čine osobu nerealnom, nesposobnom da uvidi i prihvati da niko i ništa nije idealno ili satansko, da ljudi, svet, život, nisu crno bele pojave. Takva osoba će komunicirati sa „parcijalnim objektima“, sa jednom dimenzijom osoba sa kojima su u kontaktu, jednom dimenzijom aktivnosti kojima se bavi, jednom dimenzijom života. Osoba je nerealna, idealizuje pa se razočarava. Započinje sa euforijom, pa se razočarava i odustaje ili se okreće protiv.

U crno belom svetu vila i veštica, osoba će se stalno osećati nestabilno, idealno zadovoljena kad idealizuje ili životno ugrožena kad se okrene “druga strana medalje“. Tada može razviti iracionalne ideje o proganjaju spolja.

-najčešći sindromi poremećaja celovitosti objekta: emocionalno preplavljivanje-nasilje, impulsivnost, poremećaji optimalne distance, paranoja, narcistički poremećaji ličnosti...

 

 

 

Ispoljavanje razvijene sposobnosti: Razboritost. Realno sagledavanje stvarnosti, druge osobe, posla, aktivnosti...Realna očekivanja od sebe, od drugih. Prihvatanje ograničenja. Spremnost da se, uprkos ograničenjima i tome što ništa nije savršeno, uloži energija, emocije, trud, u ostvarivanje željenih odnosa i ciljeva.

 

 

Ako bismo razvrstali probleme koji nastaju zbog nedostatka u razvoju sposobnosti celovitosti objekta na ispoljavanja u kognitivno, emotivnoj, konativnoj sferi, kao i u ponašanju, onda bi tabela izgledala ovako: (Tabela 2)

Tabela 2-ispoljavanja deficita celovitosti objekta u emotivnom, kognitivnom i konativnom domenu

 

Problemi koji nastaju zbog nedostatka celovitosti objekta

E

M

O

T

I

V

N

O

-Velike oscilacije raspoloženja i osećanja. Impulsivnost. Loša kontrola emocija

-između euforije i očaja, ljubavi (idealizacije) i mržnje (satanizacije)

-velika zavisnost vrste emocije prema drugoj osobi od toga da li je potreba

zadovoljena.

-“crno-bele” emocije, “rascep emocija”. Haotične smene emocija (kod graničnih poremećaja ličnosti), obezvređivanje drugih i nesposobnost tugovanja (kod narcističnih),

Netolerancija na ravnodušnost (kod paranoidnih)

-nedostatak empatije za druge-sposobnost samo “parcijalnog empatisanja”,

empatisanja sa “istima kao ja”- samo ako se poklapaju emotivna stanja

-velike oscilacije doživljaja sebe, sklonost ka omalovažavanju sebe ili drugih

-Iritabilnost, lako pobesne

-Patološki proces tugovanja

-Nesposobnost opraštanja, preterano praštanje, psudopraštanje

K

O

G

N

I

T

I

V

N

O

-“Crno-belo”-iracionalno mišljenje. Nesposobnost integrisanja oprečnih aspekata

stvarnosti.

-nesposobnost da se integrišu pozitivne i negativne osobine ljudi, pojava, aktivnosti...čine osobu nerealnom, nesposobnom da uvidi i prihvati da niko i ništa nije idealno ili satansko, da ljudi, svet, život, nisu crno bele pojave. Sklonost predrasudama.

-Nesposobnost razumevanja pozicije drugog.

-mišljenje određeno emotivnim stanjem

-nesposobnost da se sagleda “druga strana medalje”, ona koja ne odgovara trenutnom emotivnom stanju

-velike oscilacije slike o sebi. Paranoidne ideje, magijsko mišljenje, megalomanske ideje, grandiozna slika o sebi...

K

O

N

A

T

I

V

N

O

-samovolja-sebična volja (pokušaj “nelegitimnih” načina “spajanja” sa objektom, nepoštovanja tuđih granica, slobode...ostvarivanja “koristi” koje nisu razvojne

-Nedostatak volje, parazitizam,

-fantaziranje umesto volje-fantazija “jednog dana”

-Manipulacije voljom drugih, izrazita potreba za kontrolom objekata

-Tretiranje drugih kao sopstvenih produžetaka

-Volja koja ne vodi separaciji i individuaciji (što je osnovna funkcija volje)

B

I

H

E

J

V

I

O

R

A

L

N

O

-Haotično ponašanje, ćudljivo ponašanje, ekstremne promene ponašanja kod nezadovoljenja potrebe

- sklonosti ka prekomernom oslanjanju na na druge pri samoregulaciji, zavisnost (od ljudi, supstanci, zadovoljstava), kocka, erotomanija, razni oblici zavisnosti, delikvencija

-česte promene partnera, poslova, aktivnosti.

-traženje zadovoljenja bez truda

-osvetoljubivost-nesposobnost da se oprosti. Preterano praštanje-trpljenje.

Slične su i manifestacije nedostatka u razvoju sposobnosti konstantnosti objekta ili „stabilizatora“ psihe (Tabela 3):

Tabela 3. – manifestacije deficita u sposobnosti konstantnosti objekta

 

Sposobnost: konstantnost objekta:”stabilizator” psihe-ono što osobu čini stabilnom i nezavisnom, sa jasnim granicama između sebe i drugoga.

Kad kažemo da osoba ima razvijenu konstantnost objekta to, zapravo, znači da je njegova veza sa voljenim objektom stabilizovana i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Jednostavnije rečeno, možemo voleti nekoga i onda kada ne zadovoljava naše potrebe i možemo ga „imati u sebi“. Nismo zavisni od njegove fizičke prisutnosti. Kada je voljeni objekt neki naš cilj: posao, zadatak koji smo sebi postavili, imamo jasnu svest o tome šta hoćemo, nezavisno od toga da li smo nagrađeni u određenom trenutku za svoje aktivnosti, da li je ostvarenje cilja daleko

Ispoljavanje nedostatka: Odrasla osoba koja nije razvila ovu sposobnost će, u svojim emotivnim vezama, težiti zavisnosti, posedovanju ili kontroli voljenog objekta, stalnoj fizičkoj prisutnosti...ili gubljenju osećanja čim objekt ljubavi nije tu ili ne zadovoljava neku potrebu. Takav odnos može imati i prema drugim „objektima“, koji ne moraju biti ljudi. Prema radu, na primer. Aktivnost koju osoba inače voli, neki posao koji joj se sviđa, može biti napuštena čim ne zadovoljava potrebu na lak način, ako traži nešto od osobe što njoj nije lako, što zahteva određeno odricanje. Osoba je “kratkog daha”, ima velike oscilacije radnih sposobnosti, očekuje uspeh preko noći. Gubi volju kad ne ide lako, kad nema nagradu za aktivnost odmah, kad je zadovoljstvo odloženo. Osoba ima prekomernu potrebu i sklonost da se oslanja na druge pri ostvarenju potreba, zadataka, ne može sama.

-prekomerni optimizam.”jednog dana” fantazija: uporno traganje za potpuno dobrim objektima u spoljašnjem svetu. Često se uz ovo udružuje i fantazija 'jednog dana' u kojoj se očekuje dan kada će u životu postojati potpuno odsustvo bola i konflikata. Očekivanje “dobitka na lutriji”, “magičnog razrešenja”...Fantazija „samo da se to nije desilo”-življenje u prošlosti.

-Nesposobnost tugovanja, paranoja (netolerancija ravnodušnosti), narcistički poremećaji ličnosti, zavisnosti

Ispoljavanje razvijene sposobnosti: nezavisnost koja uključuje bliskost i distancu. Osobe sa dobro razvijenom konstantnošću objekta su sposobne za veliku bliskost i naklonost, ali se, takođe, osećaju samodovoljno, sigurno i slobodno, tako da nemaju očajničku potrebu za drugima. Konstantnost objekta nam dajejasan osećaj sopstvenih granica i granica druge osobe. Znamo gde se “jedna koža završava, a gde počinje druga”. Kada su razdvojeni, mogu da se nose sa tim savršeno dobro.Imaju sposobnost da budu sami.Njihov život nije pokvaren strahom od gubitka voljenog objekta, strahom od samoće, brigom o tome kako će se snaći ako izgube svog partnera. Zato nisu prinuđeni da kontrolišu partnera, svoju decu, roditelje...(što nam više trebaju drugi ljudi, to više imamo potrebu da ih kontrolišemo), mogu mu “dati prostora” (kao i sebi). Razvijena je empatija prema drugoj osobi.

Jasna svesnost o tome šta se želi i hoće. Svesnost o vrednosti cilja i kad potrebe nisu zadovoljene, istrajnost. Sposobnost da se predstava vrednosti cilja drži u sebi i u teškim trenucima. Optimizam-svesnost da će, nakon uloženog truda, nagrada ipak doći (čak i ako postoji rizik da se to ne desi), sposobnost da se prihvati neizvesnost, rizik. Sposobnost odlaganja, ulaganja u dugoročnije ciljeve.

 

 

Podeljeno po oblastima ispoljavanja:emotivno, kognitivno, konativno, bihejvioralno-tabela pokazuje sledeće:

Tabela 4. Ispoljavanje nedostataka konstantnosti objekta u emotivnom, kognitivnom, konativnom i bihejvioralnom domenu

 

Problemi koji nastaju zbog nedostatka konstantnosti objekta

E

M

O

T

I

V

N

O

-nestabilna, nestalna osećanja. Nedostatak bazičnog poverenja. Izražen strah od samoće, ostavljanja. Izražena ljubomora, posesivnost

-snažne simbiotične potrebe, problemi sa granicama: simbiotično stapanje ili bežanje od odnosa zbog straha od gubljenja granica (“potreba-strah” dilema)

-brzo zaljubljivanje, “opsednutost” objektom zaljubljenosti, brzo javljanje potrebe za potpunom bliskošću (“kao da se oduvek znamo”)-nakon čega sledi strah od gubitka i potreba za posedovanjem.

-U odsustvu voljenog objekta osoba ne može da ga emotivno “drži u sebi”

-nestabilna samoregulacija-potrebno je prisustvo drugoga da bi osoba mogla da reguliše svoja emotivna stanja

-gubljenje osećanja čim objekt ljubavi nije tu ili ne zadovoljava neku potrebu.

-nedostatak stabilne vezanosti za određenu aktivnost, posao

-nedostatak stabilnog doživljavanja sebe-velike oscilacije slike o sebi, samopoštovanja i samopouzdanja

-Netolerancija na ravnodušnost (kod paranoidnih), patološki proces žaljenja.

-Nesposobnost opraštanja, preterano praštanje, psudopraštanje

K

O

G

N

I

T

I

V

N

O

Nedostatak “konstantnosti realnosti”-osoba ne može da toleriše promene u sredini bez psihičke pometnje ili poremećaja adaptacije -”gubi glavu”posebno kod straha od ostavljanja. Iracionalno mišljenje.

-prekomerni optimizam,”jednog dana” fantazija: uporno traganje za potpuno dobrim objektima u spoljašnjem svetu. očekuje dan kada će u životu postojati potpuno odsustvo bola i konflikata. Očekivanje “dobitka na lutriji”, “magičnog razrešenja”..magijsko mišljenje.

-Različiti oblici idealizacije ili nerealne devaluacije u mišljenju

-Paranoidni elementi u mišljenju

-Grandioznost u mišljenju

K

O

N

A

T

I

V

N

O

-Osoba je “kratkog daha”, ima velike oscilacije radnih sposobnosti, očekuje uspeh preko noći. Gubi volju kad ne ide lako, kad nema nagradu za aktivnost odmah, kad je zadovoljstvo odloženo.

Nedostatak “samostalne volje”-osoba ima prekomernu potrebu i sklonost da se oslanja na druge pri ostvarenju potreba, zadataka, ne može sama. Ili “ima volju da nešto radi samo kad je sa...”

-”napred-nazad” volja-velike oscilacije motivacije - ”polet-pa padanje u bedak”

-Volja koja ne poštuje granice drugoga, narcističke manipulacije voljom drugih.

B

I

H

E

J

V

I

O

R

A

L

N

O

-u emotivnim vezama, osoba teži zavisnosti, posedovanju ili kontroli voljenog objekta, stalnoj fizičkoj prisutnosti-”zivkanje” svaki čas,

-uspostavlja ”jedan juri-drugi beži” tip odnosa. Ili se “lepi” ili “beži”.

-Manipulativno ponašanje, kontrola drugih, traženje posebih privilegija...

-Aktivnost koju osoba inače voli, neki posao koji joj se sviđa, može biti napuštena čim ne zadovoljava potrebu na lak način, ako traži nešto od osobe što njoj nije lako, što zahteva određeno odricanje.

-sklonost prevarama, kocki, bogaćenju preko noći...

-promiskuitet, zavisnost od seksa, razni oblici zavisnosti...

-traganje za harizmatskim vođom, guruom, uključivanje u sekte...

-osvetoljubivost-nesposobnost da se oprosti. Preterano praštanje-trpljenje.

Izdanja

Newsletter

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama...

RSSFacebookTwitter

Текстиль для дома, Вышивка, Фурнитура, Ткани
автоновинки