Članci o O.L.I. metodu | O.L.I. centar

Tehničke implikacije u radu sa celovitošću i konstantnošću objekta u O.L.I. metodu

Tehničke implikacije

Preporuke potekle iz psihoanalitičkog metoda

 

U radu sa osobama koje nisu razvile konstantnost objekta suština psihoterapijskog rada je izgradnja te sposobnosti. Takav rad je oblik naknadnog vaspitanja, korektivnog emotivnog iskustva. Kod neurotičnih klijenata, onih koji su razvili konstantnost objekta i individuirali u određenom stepenu, psihoterapijski rad može se uglavnom sastojati iz samootkrivanja, osvešćivanja potisnutog kroz interpretacije, olabavljivanje barijera koje postavlja superego…u razlabavljivanju rigidne strukture. Kod osoba koje nisu dostigle konstantnost objekta problem je u nedostatku strukture, difuznim granicama između sebe i drugih…i potrebno je raditi na izgrađivanju strukture i bazičnih ego sposobnosti. Kada se radi o problemu konstantnosti objekta, pre nego da se priseća ili priča o problemu, razmišlja o nekoj bitnoj temi, klijent proživljava problem konstantnosti objekta u sadašnjosti, u odnosu sa terapeutom (kroz transfer-prenos osećanja na terapeuta).Za psihotične i granične klijente, problem postojanosti objekta je vidljiv u sadržaju koji iznose, bilo da se priča o ljubavi, novcu ili vremenu ili nečemu petom čime se održava kontakt sa terapeutom. Ključan je način na koji on ostvaruje taj odnos.Unutrašnje i spoljašnje interakcije su predstvaljene u odnosu sa terapeutom i odatle dolazi na videlo psihološki konstrukt postojanosti objekta.

Određene konfiguracije se održavaju u transferu ili odigravanju (umesto da razume, klijent nesvesno odigrava konflikte van terapije) i izgleda da su one rezultat nerešenih konflikata iz procesa separacije i individuacije. Odnos u analizi podrazumeva kako terapeutske, tako i razvojne procese i oni funkcionišu komplementarno u cilju restruktuacije konstantnosti selfa i objekta. U radu sa ovim problemima razvijen je stav da se psihoanalitički proces preklapa sa razvojnim procesima. Posledica ovakvog stava jeste uočavanje sličnosti između odnosa analitičara sa analizantom i odnosa majke sa detetom. Koliki će značaj ovakva konceptualizacija imati u samoj tehnici ne zavisi samo od analitičarevih teorijskih stavova, već i od karaktera samog analizanta.

Za neurotičnog analizanta, koji je barem u nekoj meri prošao individuaciju, konzistentnost i empatija u analitičarevom stavu značajni su toliko što omogućuju i tačnije i uvremenjenije interpetacije i uvide klijenta.Oni su «ambijent» u kojem se bolje radi na uvidima. Za analizanta kome nedostaje konstantnost objekta, situacija je znatno drugačija. Dostupnost nekoga ko je empatičan, konstantan i na koga se može osloniti, sasvim je novo iskustvo. To pobuđuje snažne, često kontradiktorne osećaje u analizantu. On doživljava nevericu i uzbuđenje, jaku čežnju, ali i anksiozno povlačenje, mržnju koja je prenesena sa ranijih frustrirajućih objekata i nadu da ta mržnja neće unuštiti odnos itd. Analiza, u ovim slučajevima, dugo ostaje fokusirana na anksioznost koja je povezana sa problemima intimnosti i separacije, zatim pitanjima ambivalencije, odbrambenog suzbijanja agresije i straha od psihičkog razvoja i individuacije.

Akhtar (1994) izdvaja šest tehničkih aspekata koji su od značaja u radu sa takvim osobama.

1. Prvo i najznačajnije, analitičar mora imati sposobnost za «holding»[1] (Winnicott, 1960) i «kontejning»[2] (Bion, 1967) koja je veća od uobičajeno potrebne. Ističući značaj upravo ovih neinterpretativnih aspekata u analitičkoj tehnici, Stone (1981) navodi: 'ljubav' koja je imlicitna u empatiji, slušanje i pokušaji razumevanja, posvećenost zadatku bez zavođenja pacijenta, osećaj potpunog prihvatanja i poštovanja, mogu biti jednako ili skoro jednako značajni kao i veština interpretiranja.

Ovo nigde nije očiglednije nego u slučaju tretiranja klijenata sa problemom postojanosti objekta.

2. Drugo, analitičar mora imati na umu da ovi klijenti često koriste spliting i povezane odbrambene mehanizme kao što su negiranje, projektivna identifikacija, idealizacija i podcenjivanje. Njihov transfer se naglo menja, a takođe i njihovo samopoštovanje (raspada se celovitost objekta, „lepak” im lako popušta pod pritiskom). To ni terapeutima nije baš lako za podnošenje. Analitičar, stoga, mora imati na umu ove kontradiktorne self i objekt reptrezentacije jer klijent ima tu sklonost da zaboravi jedan ili drugi ekstrem. Interpretacije analitičara su korisne samim tim što pokazuje da nije zaboravio suprotnu transfernu konfiguraciju (na primer, 'Ova mržnja koju, uprkos paralelnoj ljubavi, osećaš prema meni u ovom trenutku..'). Držeći se ovog 'principa višestrukih funkcija' (održavajući tako svoj „lepak”-celovitost objekta, integraciju pozitivnih i negativnih emocija) analitičar postaje i sam manje osetljiv i povredljiv u odnosu na klijentova ispoljavanja ljubavi i mržnje, nagona i odbrane, deficita i konflikta, edipalnih i preidipalnih problema itd. Održavajući sopstvenu celovitost objekta, analitičar pomaže klijentu da izgradi svoju.

3. Treće, analitičar mora biti izuzetno osetljiv kada se radi o 'optimalnoj distanci' između njega i klijenta. To pitanje će se provlačiti kroz razne situacije i teme, traženje, od strane klijenta, posebne bliskosti sa terapeutom, ali i posebne osetljivosti na prekoračenje granica, kroz sva dalja moguća ometanja terapije, godišnje odmore, uzimanje dodatnih tretmana, oscilacije intimnosti bazirane na transferu, završnu fazu rada i regresiju, pa čak i nakon toga. Pitanje optimalne distance je značajno i utiče na analitičke tehnike.U radu sa osobama koje imaju problem konstantnosti objekta, ovo je samo još jače izraženo. Analitičar mora konstantno biti svesan klijentovih suprotstavljenih potreba: za bliskošću i autonomijom, i dve korespodentne anksioznosti povezane sa potpunim spajanjem i napuštanjem. (potreba-strah dilema, o kojoj smo govorili) Analitičar mora izbegavati intruzivne (napadne, preuranjene) interpretacije i često namerno suzbiti svoje komentare. (Settlage, 1993). Kada se, na primer, pojave prvi znakovi tugovanja kod prethodno otuđenog šizoidnog klijenta, ili agresivna odigravanja kod graničnog klijenta, koji je inače spreman na saradnju, bolje je interpretirati ih van transfernog odnosa i bez prebrzog otkrivanja transfernih aluzija. (prebrzo povezivanje tih klijentovih osećanja sa terapeutom bi uplašilo klijenta) Optimalna distanca takođe pomaže bolje razumevanje 'negativnih terapijskih reakcija' (negativnih reakcija klijenta nakon napretka u terapiji) jer se one mogu javiti usled separacionih strahova i brige da će terapeut biti izgubljen ukoliko dođe do poboljšanja stanja klijenta.

4. Četvrto, analitičar mora biti osetljiv i za neverbalnu komunikaciju pacijenta. Osobe kod kojih ne postoji konstantnost objekta često mnogo više pokazuju svojim ponašanjem nego onim što su zapamtili. Njihova regresivna borba za ponovnim uspostavljanjem simbiotičke veze sa majkom utiče na njihov govor, te se on dosta razlikuje od uobičajenog. Fantazije su kod njih slabo obrađene i sirovi podaci koji ukazuju na probleme u ranom razvoju ega su pre afektivni nego verbalni i intelektualni. Ostaci preverbalne traume ne mogu se adekvatno zapamtiti, niti se mogu zaboraviti. Oni neoslabljeni postoje u odrasloj osobi i primetni su tek kroz njene pokrete ili poze koje zauzima, ton glasa, stil kojim ulazi i izlazi iz ordinacije i tome slično. Obraćajući posebnu pažnju na kontratransfer (osećanja koja izaziva klijent u terapeutu) analitičar može doći do novih uvida (jer klijent mu se «obraća» na direktnom, telesno-afektivnom nivou, «bez reči», govorom tela) i do pogleda na moguću rekonstrukciju.

5. Peto, analitičar mora biti svesan dijalektičke veze između interpretativnih rešenja patologije i nastavka zastalog razvoja. Kako se jedan aspekt patologije otkloni, otvara se mogućnost nastavka razvoja u tom delu i, sa svakim takvim razvojnim napretkom, osoba postaje tolerantnija za otkrivanje potisnutih želja i fantazija koje mogu pobuditi anksioznost. Pri ovome posebno sredstvo za rad može biti Abramsov (1978) koncept 'razvojnih interpretacija'. Kada se do tog trenutka neizražene zdrave tendencije pojave kao posledica interpretacija, analitičar može pojačati urođene progresivne tendencije i pospešiti javljanje novog iskustvenog materijala za građu. Settlage (1993) je preporučio da analitičar prizna i ohrabri klijentove razvojne inicijative i postignuća koja ostvaruje u tom domenu. Analitičar izlazi iz pozicije neutralnosti i ponaša se kao dobar roditelj-podstiče i ohrabruje inicijative i postignuća klijenta.

6. Konačno, analitičar mora znati da elementi tugovanja, koji su specifični za svaku analizu, u tretmanu ovih klijenata imaju poseban značaj. Razlog ovome je delom i to što su oni često u detinjstvu zaista preživeli ozbiljnu tešku traumu. Još značajnije je to što oni nisu prošli kroz postepene korake gubitka spoljašnje podrške i omnipotentnosti i razvili unutrašnju strukturu i princip realnosti tipične za proces separacije i individuacije. Njima nedostaje ovaj prototip tugovanja. U Klajnijanskim terminima rečeno, oni nisu doživeli depresivnu poziciju. Kroz separaciju od analitičara, priznavanje agresije ka njemu koje je praćeno krivicom, kroz javljanje zahvalnosti, kao i kroz javljanje novog osećaja gubitka i bola, dolazi do konsolidacije procesa tugovanja. Isto se odnosi i na gubitak infantilnih omnipotentih predstava i napuštanje tendencije da se živi u svetu iluzija.

Zaključno, postoji šest zadataka koji su od ključnog značaja za rad sa ovim klijentima. To su: 1) očuvanje terapeutove funkcije holdinga i kontejninga, 2) interpretacija mehanizma cepanja, pogotovo kad dođe do negativnog transfera, 3) očuvanje optimalne distance, 4)obraćanje pažnje na neverbalnu komunikaciju, pogotovo kroz kontratransfer, 5) ohrabrivanje razvojnih inicijativa, 6) pospešivanje tugovanja, ne samo zbog gubitaka iz prošlosti, već i onih koji su tipični za analitičku situaciju.

            Prikazali smo preporuke za psihoterapijski rad sa osobama koje nisu dostigle celovitost i konstantnost objekta koje potiču od autora psihoanalitičke orijentacije. Međutim, korisne i primenjive tehnike rada sa ovom vrstom problema razvili su i terapeuti drugih terapijskih orijentacija, pa i oni koji nisu psihodinamski orijentisani (bihejvioristički orijentisani). O.L.I. metod je integrativni psihoterapijski pristup koji se zasniva na psihodinamskom razumevanju bazičnih emotivnih sposobnosti, ali se ne ograničava samo na tehnike potekle iz psihodinamske psihoterapije. U našoj psihoterapijskoj praksi sa klijentima koji nisu razvili celovitost i konstantnost objekta pokazale su se delotvornima i terapijske tehnike drugih škola, ako se primenjuju u skladu sa psihodinamskim razumevanjem problema i poznavanjem faza u razvoju sposobnosti. Svaka terapijska metoda, ako je „u zoni narednog razvoja”, kako bi rekao Vigotski, može da pomogne klijentu u ovladavanju sposobnošću koja je razvojno na redu. Sve te terapijske „tehnike”, zapravo, liče na postupke koje bi „dovoljno dobar roditelj” sprovodio u vaspitanju svog deteta u određenoj etapi razvoja. Nije bitno iz koje terapijske škole je taj postupak potekao. Važno je da daje rezultate-da razvija sposobnost. Napomenuli smo, na početku ove knjige, da O.L.I. metod nudi razumevanje bazičnih emotivnih sposobnosti i daje dovojno jasne kriterijume na osnovu kojih se mogu grupisati tehnike iz različitih terapijskih pravaca u određene „fijoke”: „tehnike korisne za rad na sposobnosti X ”

Navešćemo neke od tehnika koje su nam se pokazale plodnima u radu sa osobama koje imaju probleme sa celovitošću i konstantnošću objekta sa objašnjenjima zašto smatramo korisnima baš te tehnike za razvoj baš tih sposobnosti:

 

Fokusiranje-Eugena Gendlina:

            Kroz naše psihoterapeutsko iskustvo u primeni O.L.I. metoda, došli smo do toga da se u razvoju sposobnosti celovitosti i konstantnosti objekta mogu uspešno primenjivati različite tehnike kojim se ove sposobnosti mogu „trenirati“. „Fokusiranje“ Eugena Gendlina (1982) je jedna od takvih. Prvo ćemo izneti osnovne postavke ove tehnike, a potom prokomentarisati zašto je ova tehnika pogodna za rad na razvoju pomenutih sposobnosti.

            U osnovi, ova se tehnika sastoji od šest koraka koje ćemo, ukratko, navesti. Ovi koraci se, na početku, rade odvojeno, jedan za drugim. Međutim, kada se stekne više iskustva, onda se o ovim koracima ne razmišlja kao o odvojenim postupcima, već kao o delovima istog procesa koji se mogu preplitati i menjati raspored. Navešćemo osnovne korake fokusiranja, onako kako ih Gendlin definiše:

1. Raščišćavanje prostora. „Zamoliću vas da budete tihi, usredsređeni na sebe. Odvojite malo vremena kako biste se opustili... Dobro, sada bih želio da pažnju obratite prema unutra, na svoje tijelo, možda na želudac ili prsa. Posmatrajte što će se tu pojaviti kad vas upitam: »Kakav je moj život? Šta je za mene sada najvažnije?« Osjećajte unutrašnjost svog tela. Neka iz toga oseta polagano izranjaju odgovori. Kad se pojavi nekakva zabrinutost, ne ulazite u nju. Napravite korak unatrag i recite: »Da, evo je. Osjećam da je tu.« Neka između vas i te brige ostane malo slobodnoga prostora. Tada zapitajte šta još osjećate. Ponovno pričekajte i osetite. Najčešće ima nekoliko stvari.”

2. Osetilni utisak. „Između svega onoga što se pojavi odaberite jedan lični problem na koji ćete se fokusirati. Ne ulazite u problem. Napravite korak unazad. Naravno, mnogo je vidova te jedne stvari o kojoj razmišljate - previše da biste o svakome od njih posebno razmišljali. Ali možete ih sve zajedno osetiti. Obratite pažnju na ono mesto na kojem najčešće osećate i tu možete osetiti kako izgleda »sve ono što se odnosi na problem«. Dopustite sebi da osetite nejasan oset svega toga.”

3. Ključna riječ. „Kakav je kvalitet tog nejasnog osetilnog utiska? Neka iz osetilnog utiska izroni reč, rečenica ili slika. To bi mogla biti reč koja označava kvalitet, kao što je tesno, ljepljivo, zastrašujuće, prigušeno, teško, živčano; ili rečenica ili slika. Ostanite uz kvalitet osetilnog utiska sve dok se reč, rečenica ili slika u potpunosti ne usklade s njim.”

4. Usklađivanje. „Krećite se naprijed-nazad između osetilnoga utiska i reči (rečenice ili slike). Proveravajte kako se slažu. Pogledajte je li se pojavio nekakav sitni telesni pokazatelj koji će vam ukazati na to da se te dve stvari slažu. Kako biste to učinili, morate ponovno osetiti osetilni utisak, kao i reč. Neka se osetilni utisak menja, ako se sam počne menjati, a isto tako i reč ili slika, sve dok se ne pokaže da reč na pravi način sadržava kvalitet osjetilnog utiska.”

5. Postavljanje pitanja. “Sada postavite pitanje: šta je sve ono povezano sa celinom ovog problema što izaziva ovaj kvalitet (koji ste upravo imenovali ili mu pridružili sliku)? Svakako ponovo osetite kvalitet, sveže, živopisno (ne samo kao sećanje od prethodnog trenutka). Kad se ponovno pojavi, obratite pažnju na njega, budite uz njega i upitajte ga: »Zbog čega je celi ovaj problem tako...?« Ili postavite pitanje: »Šta se nalazi u tom osetu?« Ako dobijete brz odgovor, bez ikakvog pomaka u osetilnom utisku, takvu vrstu odgovora jednostavno propustite. Ponovno obratite pažnju na svoje telo i ponovo otkrijte osetilni utisak. Tada opet postavite pitanje. Budite uz svesni osećaj sve dok se nešto ne pojavi praćeno pomakom, blagim »popuštanjem« ili oslobađanjem.”

6. Primanje. „Sve šta god naiđe s pomakom primite na prijateljski način. Ostanite uz to neko vreme, čak i ako osetite samo blago popuštanje napetosti. Šta god da se pojavilo, to je samo jedan od pomaka, a biće i drugih. Verovatno ćete, nakon nekoga vremena, nastaviti, ali nekoliko trenutaka ostanite uz ovaj pomak. Ako ste, tokom svih ovih uputstava, makar i samo trenutak proveli osećajući i dodirujući neki nejasan, celoviti telesni osećaj ovog problema, to znači da ste radili fokusiranje. Nije važno da li se pojavio telesni pomak ili nije. On se pojavljuje prema svojoj volji. Njime ne možemo upravljati...”

            Kad pogledamo ove korake fokusiranja o kojima govori Gendlin, lako se može uočiti na čemu je naglasak: „Obratite pažnju na svoje telo-na osećaje koji se pojavljuju kad se usredsredite na poblem”, „Kad se pojavi nekakva zabrinutost, ne ulazite u nju Neka između vas i te brige ostane malo slobodnoga prostora“, „Obratite pažnju na ono mesto na kojem najčešće osećate i tu možete osetiti kako izgleda »sve ono što se odnosi na problem«. Dopustite sebi da osetite nejasan oset svega toga.”, Sada postavite pitanje: šta je sve ono povezano sa celinom ovog problema što izaziva ovaj kvalitet”. Očito je da je ova tehnika usmerena na rad u području između telesnog i psihičkog (na doživljaju celovitosti, usklađenosti telesnog i psihičkog, uspostavljanju jasne veze kroz traženje prave reči koja odgovara osećajnom utisku, doživljaju „to je to”...), što može da potpomogne razvoj celovitosti selfa. Pored toga, ovde se ne ide na pražnjenje emocije (kao u nekim ekspresivnim tehnikama), niti na bilo kakvo preplavljivanje emocijama (kao, na primer, u primalnoj terapiji Artura Đžanova), već na povezivanje sa emocijama, na osećanje „svega što se odnosi na problem”, na celovitost doživljaja (spajanje različitih mentalno-emotivnih reprezentacija u objedinjeni doživljaj), što i jeste osnova sposobnosti odžavanja celovitosti objekta. Ne ide se na privremeni gubitak kontrole, „regresije u službi ega”, već na vežbanje sposobnosti ega da vlada telesnim i mentalnim sadržajima bez cepanja (u svakodnevnom govoru se prepoznaje mehanizam cepanja kroz izraze koji odslikavaju gubitak celovitosti objekta-„lepka” psihe: „odlepio sam”, „puko sam”). Ova tehnika je postavljena kao dobar model za uvežbavanje tog „zalepljivanja” psihe, spajanja telesnog i psihičkog, integracije različitih aspekata (pozitivnih i negativnih) doživljaja sebe, drugoga i stvarnosti. Klijentima sa deficitom sposobnosti celovitosti objekta nije potrebno preplavljivanje emocijama. Ono im se, često, spontano događa. Kao posledica mehanizma cepanja, dolazi do snažnih ekstremnih emocija prepunjenih libidom ili agresijom. Emocija koje su ekstremno na jednoj strani spektra. Ona druga strana je odcepljena. Međutim, naglo spajanje surotnosti im je, takođe, nepodnošljivo. Tolerancija na ambivalenciju (o kojoj ćemo govoriti kasnije) je slaba, a sposobnost žaljenja (koje bi nastalo integracijom pozitivnih i negativnih aspekata odnosa prema objektu i sebi, integracijom oprečih emocija) im nije dostupna (govorili smo o patološkom procesu žaljenja kod osoba sa problemima celovitosti i konstantnosti objekta). Emotivna pražnjenja, dakle, ne bi vodila nikuda. Fokusiranje pomaže da se odži distanca prema ekstremnim emocijama (i time potpomaže razvoj i sposobnosti neutralizacije afekata (sposobnost koju obrađujemo u sledećem poglavlju), a sposobnost neutralizacije je neophodna da bi razvoj celovitosti objekta i tolerancije na ambivalenciju napredovao. Da vidimo kako to izgleda na jednom od primera fokusiranja koje daje Gendlin:

Primer 7. (Gendlin, E.) „Mlada žena koja je verovala da će joj smrt doneti spokojstvo:

Fay mi je telefonirala sredinom poslepodneva. Celo je jutro hodala gradskim ulicama razmišljajući o samoubistvu. »Život je previše težak«, rekla je, uistinu osjećajući da je došla do krajnjih granica iscrpljenosti i očajanja. »Kakva korist od takvoga života? Gde će me odvesti?« I pre sam razgovarao sa Fay, tako da sam, donekle, bio upoznat s njenim životom. Bila je privlačna žena, stara od otprilike dvadeset osam godina. Nekoliko godina pre toga prekinula je vezu s muškarcem kojega je jako volela - nazvaću ga Ted. Ni pre, ni posle nikoga nije volela. Otkad je Ted otišao, vrijeme je provodila s mnoštvom muškaraca, u potrazi za nekim drugim Tedom. Ali nije ga uspela pronaći. »Šta je to tako loše?« upitao sam je. »Umirite se na trenutak kako biste videli šta je to toliko loše.« Brže nego što mi se svidelo, ali ipak nakon nekog kratkog razdoblja tišine, Fay je odgovorila: »Nisam dobila menstruaciju. Plašim se da sam trudna.«

Poslednji put kad smo razgovarali ispričala mi je da se sastaje s muškarcem koga je smatrala dosadnim, ukočenim i bezosjećajnim, kojega nije zanimala ona kao osoba, nego samo kao seksualni partner. S tim je muškarcem provela vikend. »Toliko mi nedostaje Ted!« plakala je preko telefona. »A sada mi kasni menstracija. Šta da radim ako sam ostala trudna? O Bože, šta će se dogoditi sa mnom?« Osetio sam da su ponovo prevladali njeni uznemireni osjećaji. Bilo joj je teško da ostane smirena, sa pažnjom usmerenom prema unutra, kao što to zahteva fokusiranje. Bila je opsednuta bolnim emocijama, umjesto da pokuša pronaći ono mjesto u unutrašnjosti, odnosno osetilni utisak. Zamolio sam je da počne sa onim što nazivam prvim korakom fokusiranja. To je kad privremeno gurnete probleme na stranu, složite ih na hrpu, odmaknete se korak unatrag i posmatrate ih. Na neki način, to nalikuje ulasku u prostoriju toliko pretrpanu nameštajem, kartonskim kutijama i starudijom, da nemate gde da sednete. Tada morate odgurnuti te stvari kako biste raščistili malo prostora u jednom uglu. Naravno, niste ispraznili prostoriju. Sve ono što vam je i pre smetalo, problemi, i dalje su tu. Ali, sada barem postoji jedno čisto mesto na kojem možete stajati. (ovde Gendlin upućuje na mentalne procese koji su u korenu sposobnosti za neutralizaciju afekata i stvaranje uslova za proces mentalizacije)

»Sada samo napravite korak unazad. Uzmite jednu po jednu lošu stvar i stavljajte je na hrpu. Jednu po jednu. Pokušajte da vidite šta je to zbog čega se osećate loše.« Raščistila je prostor. Otkrila je da posmatra dva velika problema: jedan je bio taj što je želela da joj se Ted vrati, a drugi je bio strah od moguće trudnoće. »Koji je problem teži?« upitao sam je. »Najviše me boli to što Ted nije sa mnom«, rekla je, ponovo zaplakavši. »Ta osamljenost... Nemam nikoga kome bih se obratila... Nema ničega.« Započinjao je još jedan uznemirujući, samorazorni, osjećajni napad, pa sam je prekinuo. (Kad se naučite fokusirati prekidaćete sami sebe na uveliko sličan način.) »Zašto se ne biste spustili unutra«, rekao sam, »kako biste mogli da vidite šta je najgore od svega? Samo neko vreme ostanite mirni. Pronađite nejasan telesni osećaj svega toga zajedno.«

Znala je šta treba da učini. I ranije je radila fokusiranje. Ako upitate zbog čega sam joj onda ja uopšte bio potreban - zašto nije jednostavno sela i počela sama da radi fokusiranje - odgovor je vrlo jednostavan: lakše je kad je prisutna i druga osoba, čak i ako je ta druga osoba samo prijateljski glas preko telefona. To je, posebno, slučaj ako ste se, kao što je bio slučaj s Fay, našli zarobljeni u zamci emocija iz kojih se, kako vam se čini, ne možete osloboditi. Ako se dogodi nešto takvo, neretko vam je dovoljno da vam nečiji prijateljski glas kaže: »Dobro je.. Sada samo sedni i neko vreme budi miran...«. Prijatelj može prekinuti nalet emocija ako sami to ne možete učiniti. Osluškivao sam tišinu s druge strane telefonske linije, dok je Fay prolazila kroz drugi korak fokusiranja. Dolazila je u dodir sa svim onim osećajima koji su pratili činjenicu da Teda nema pokraj nje. Kod vrlo iskusnih praktikanata, kakva je bila i Fay, ti se koraci stapaju jedan u drugi i postaju jedan jedini korak, upravo kao što vešt igrač golfa ili skakač s motkom mnoštvo odvojenih telesnih pokreta stapa u jedan glatki pokret. Pronašavši osećajni utisak, osetila je njegov kvalitet, i pronašla »ključnu reč« - a to je reč koja savršeno odgovara onome što se događa. (Treći korak.) Konačno je uporedila reči i osećaj, otkrivši da odgovaraju jedni drugima. »Zapravo se sve vrti oko besa ili nečega takvog«, rekla je. »Ne znam... kao da sam besna... na... Zbog čega bih bila besna?« Tražila je intelektualnu analizu i od sebe i od mene. Nisam joj je pružio. Fokusiranje izbegava analizu. Isto sam joj tako pokušao pomoći da se ni sama ne upusti u analiziranje. Rekao sam: »Vratite se do osetilnog utiska i zapitajte ga šta je taj bes.« Postavljanje pitanja peti je korak fokusiranja. Direktno je zapitala osetilni utisak o čemu je reč u tom besu. Čuo sam njen uzdah kad je to učinila. Znao sam da se iznutra nešto pomaknulo. Za onoga ko radi fokusiranje pomak je određeni telesni osećaj nekakve promene ili unutrašnjeg pokreta, kao da se nešto napeto opustilo. Nakon još jednoga razdoblja tišine je rekla: »Besna sam na sebe. O tome je reč. Zbog toga što sam spavala sa tolikim muškarcima koje nisam volela, prema kojima ništa nisam osećala.« Analiza joj ne bi pružila takav odgovor. Umjesto da je o tome razmišljala, odgovor je izronio iz osetilnog utiska. Ponovo smo prošli korake fokusiranja, čekajući još jedan pomak prema razrešavanju problema. Pomak je kad se osetilni utisak promeni, makar i samo malo.

Nakon još jednog razdoblja tišine i još jednog koraka rekla je: »Deo toga jeste da sam besna na sebe zbog toga što sam spavala sa Ralphom, što sam se možda dovela u nevolju - možda i pobačaj. Mislim da sam pokvarena zbog toga što spavam s muškarcem do kojega mi nije stalo.« Još jedan duboki udah. Ponekad će se učiniti da je pomak razjasnio ono što se pojavilo kao rezultat prethodnoga pomaka ili će ga tek objasniti. To se upravo sada dogodilo, kad je shvatila da se smatra pokvarenom - a ta je spoznaja rezultat prethodne. Ali je sledeći korak promenio celi prethodni niz. U fokusiranju čovek mora prihvatati ono što dolazi. Često se događa da ono što telo smatra sledećim ne bismo logično očekivali da će i biti sledeće. U fokusiranju se to često događa. Ono je nepredvidljivo i čarobno. Rekla je: »Javila se neka vrsta teške obeshrabrenosti «. Nakon nekog vremena taj se osećaj teške obeshrabrenosti otvorio i izronili su detalji. »To se odnosi na sve one muškarce do kojih mi nije stalo. Prema njima ne osećam nikakvu seksualnu privlačnost.« Neko vreme nije govorila. Čuo sam kako je za sebe prošaptala riječ »obeshrabrena«, kao da je iskušava. Očigledno ta reč nije sasvim odgovarala osećaju, jer je izgledalo kao da je njom nezadovoljna. Ponovo je proverila osjećaj, kako bi videla hoće li iz njega izroniti prikladnija riječ. Pokušavala je pronaći riječ koja bi odgovarala ličnom telesnom osetu. To je Fayino iskustvo uobičajeno pri fokusiranju. Kad promena započinje, deluje neobično i tajanstveno nepotpuna. Daje vam podsticaj za pomak, ali vi znate (vaše telo zna) da je moguć još potpuniji pomak. Ostajete usklađeni s telesnim osetom i čekate da se takav pomak dogodi. Iznenada je rekla: »Iscrpljena!« Olakšanje se jasno čulo u njeom glasu. Dogodio se potpuni pomak. »O tome je reč - iscrpljena sam. Osjećam kao da ću ostatak života provesti idući od jednog dosadnog muškarca do drugog, nikada ništa ne osećajući prema njima, ali isto tako nikada ne dopuštajući sebi da prestanem da pokušavam. Vidim sve te muškarce ispred sebe, sva ta bezizražajna lica, redovi i redovi muškaraca odavde do kraja moga života. Osuđena sam na to da seksualno ništa ne osećam i to je to.«

Čekao sam da vidim hoće li još nešto reći. Očigledno je osećala da je ovo fokusiranje postiglo ono što joj je u tom trenutku bilo potrebno, jer je iznenada rekla: »Sada se osećam bolje. Kakvog li sam se samo tereta oslobodila!«

Oslobodila? Razumnom bi se promatraču učinilo da se ničega nije oslobodila. Problemi koji su postojali kad me nazvala, problemi koji su je naterali u blizinu smrti i dalje su postojali. Šta je, zapravo, postigla fokusiranjem? Promenila se iznutra. Činilo se da je reč o usamljenosti. Sa prvim pomakom pokazalo se da je besna na sebe, a sa sledećim da se smatra pokvarenom. Tada se pojavilo teško obeshrabrenje. Sa osećajem telesnog oslobađanja pokazalo se da je reč o uverenju kako više nikada neće imati seksualnih osećaja. U trenutku dok je osećala taj poslednji pomak, on se u njenom telu promenio. U takvom trenutku čovek još ne može znati kakve su se sve promene dogodile. Kasnije će biti potrebno mnogo više ciklusa fokusiranja. Ali, promena se odvija u telesnom pomaku. Do nekih promena dolazi čak i u pukom telesnom osećaju olakšanja, kad se duboko u unutrašnjosti tela oseti i dotakne problem. Kad me je nazvala telefonom, loši su joj se osećaji širili celim telom. Celo telo je bolelo. Ali sada je pronašla tačno mesto na kojem se problem nalazi i problem se promenio. U ostalom delu njenog tela nestalo je boli. Fokusiranje joj je pomoglo u razdoblju očajanja. Sledećih mjeseci nastavila je s fokusiranjem i unutrašnjim promenama. Konačno se njen seksualni život, kao i neki drugi bolni vidovi života, poboljšao. Tada je već fokusiranje postalo deo njenog života. Nije više bilo samo terapeutsko sredstvo koje se koristi u kriznim razdobljima, nego je postalo nešto što se koristi svakoga dana, utešan i poznat deo svakodnevnoga postojanja.”

            U ovom Gendlinovom primeru mogli smo da vidimo dosta toga o čemu smo govorili u ovom poglavlju vezano za celovitost i konstantnost objekta. Devojku koja nije bila u stanju da sama reguliše svoja emotivna stanja, suicidalne ideje, njenu vezanost za idealizovanu figuru ljubavnika koji je napustio, nesposobnost da preboli tu vezu, pokušaj prevladavanja nedostatka konstantnosti objekta promiskuitetom, potiskivanje besa, osećanje krivice...kao i to kako je fokusiranje, postepeno, uvodi u integrisaniji doživljaj koji, ispod sloja besa i krivice, sakriva, zapravo, duboku tugu koju je pokušavala da utopi u besciljnom promiskuitetu. Ne stojimo na Gendlinovom stanovištu da fokusiranje čini psihoterapeute nepotrebnima i da, kada klijenti koji nauče fokusiranje traže terapeute, to je samo zato što im je lakše da se fokusiraju u prisustvu prijateljski raspoložene osobe. Bliže nam je psihoanalitičko viđenje u kojem je odnos odnos terapeut-klijent (sposobnosti terapeuta za empatiju, holding, kontejning...) od najvećeg značaja za razvoj ovih sposobnosti jer se kroz odnos vrši „transfer funkcija”, proceduralno učenje. Međutim, i druge, aktivnije tehnike, kao što je fokusiranje, mogu, u velikoj meri, biti od pomoći u izgradnji ovih sposobnosti, samo ih ne treba smatrati zamenama za odnos. Zapravo, ovakve tehnike daju određene algoritme prema kojima rade bazične sposobnosti za obradu emocija, verbalizuju te procedure (daju „deklarativno znanje”, procedure izražene rečima) tako da se one mogu svesno uvežbavati, što olakšava proceduralno učenje.

 

Biofidbek i neurofidbek

            Govorili smo o tome da problemi održavanja konstantnosti objekta često dovode do nestabilne samoregulacije – do toga da je osobi potrebno prisustvo drugoga da bi mogla da reguliše svoja emotivna stanja. Spomenuli smo i to da gubitak odnosa sa drugom osobom, koju je individua sa narcističkom patologijom doživljavala kao “selfobjekt” (deo sebe) ili doživljaj narcističke povrede od te osobe, mogu dovesti do takvih stanja koje narcistična osoba doživljava kao gubitak sebe u prostoru: do velikih zabrinutosti za sopstveno telo, hipohondrije, paničnih napada (jer je, gubeći selfobjekt i kontrolu nad njim, izgubila deo svog tela ili uma, ili kontrolu nad njima). U takvim stanjima, pored psihodinamskog pristupa, često se veoma korisnim pokazuje učenje veština samoregulacije, jer time se klijent uči određenim veštinama vladanja sobom, sopstvenim telom, emocijama, psiho-fiziološkim stanjima. U nedostatku tih regulatornih mehanizama, on se oslanjao na svoje „selfobjekte” kako bi oni vršili te funkcije umesto njega. Doživljavao ih je kao deo svog mentalnog aparata, kao produžetak sebe. Odvajanje od selfobjekata znači i gubljenje delova sebe, sposobnosti samoregulacije.

            Biofidbek i neurofidbek su metode savremene psihofiziologije koje često koristimo u kombinaciji sa psihodinamskim pristupom, posebno kod osoba koje doživljavaju gubitak kontrole nad sopstvenim telom, kod stanja snažnih anksioznosti, paničnih napada, fobija, hipohondrija...

            Biofidbek je proces učenja kontrole nad sopstvenim psihofiziološkim funkcijama. Nad sopstvenim ritmovima. Reč biofidbek znači povratna informacija o biološkim funkcijama. Učenje kontrole životnih funkcija na osnovu povratnih informacija. U tom procesu se koristi savremena tehnologija. Naše životne funkcije se snimaju senzorima, ti signali se prenose u kompjuter, poseban softver obrađuje signale, i nama na ekranu pokazuje promene koje se dešavaju u našim moždanim talasima, pritisku, provodljivosti kože, pulsu...i drugim funkcijama. Ako je neka od naših životnih funkcija na nezadovoljavajućem nivou, mi pokušavamo da je dovedemo do optimalnih vrednosti, a na monitoru vidimo da li u tome uspevamo. (Jovanović, N., 2005)

            Iako je biofidbek metoda koja je potekla iz bihejvioristički orijentisanih pravaca istraživanja, i zasniva se, uglavnom, na mehanizmima operantnog uslovljavanja, ona se lako uklapa u psihodinamski rad (znamo da je koriste i brojni psihoanalitičari širom sveta. Neke od njih smo upoznali upravo na svetskim biofidbek kongresima. I Eugen Gendlin je biofidbekom i neurofidbekom istraživao telesne promene koje nastaju prilikom fokusiranja. Smatramo antagonizam između bihejviorizma i psihodinmike, koji često srećemo, destruktivnim, traćenjem mogućnosti za uzajamnost i dopunjavanje u pomoći ljudima). Psihodinamski gledano, moglo bi se reći da su biofidbek i neurofidbek uređaji idealna ogledala (pokazuju psihofiziološka stanja osobe u realnom vremenu i bez iskrivljavanja) i da su vrlo „empatični” (ovo je, naravno, šala, jer uređaji ne mogu da empatišu niti da reflektuju emocije, ali verno odražavaju neke njihove foziološke parametre). Zapravo, raščlanjivanje određenih emotivnih stanja na psihofiziološke parametre, (temperatura kože, puls, disanje, napetost mišića, psihogalvanski refleks-znojenje dlanova...), na neki način pretvara njima neshvatljiva dešavanja u njihovom telu (što bi Bion rekao, „nesvarene beta elemente”) u nešto razumljivo, što se može kontrolisati. Nekontrolisane „sile” koje izazivaju anksioznost mogu da se vide na ekranu, i klijent jasno vidi da na njih može da utiče, i to veoma brzo. Većina klijenata, pogotovo oni sa paničnim napadima, koji se plaše da će dobiti infarkt, (zapravo su uplašeni senzacijama koje nastaju hiperventilacijom-brzim i plitkim disanjem) ostaju pod snažnim utiskom da su dobili nešto bitno i korisno kada, na biofidbek seansama, za nepunih pet do deset minuta, nauče da kontrolišu rad srca, puls i varijabilnost srčanog ritma jednostavnim tehnikama disanja (i sve to vide na ekranu). Ove veštine kasnije samostalno uvežbavaju, što im, postepeno, pojačava uverenje da mogu sami da vladaju sobom, i da im za to nisu potrebni „selfobjekti”, ni u ljudskom obliku, niti u obliku biofidbek uređaja. Ta spoznaja može da bude od koristi u prevladavanju separacione anksioznosti. Naravno, učenje veština samoregulacije nije dovoljno samo po sebi, i nema trajnijeg efekta u koliko ga ne prati psihodinamski rad i ako se ne odvija u okviru zadovoljavajućeg odnosa između klijenta i psihoterapeuta. Ova metoda je samo pomoćno sredstvo za rad sa osobama koje imaju problema sa celovitošću i konstantnošću objekta. Napominjemo još jednom: ne treba prenaglašavati vrednost tehnika. One su samo pomoćni rekviziti koji dobijaju svoju efikasnost kroz odnos.  

 

NLP-tehnika „sidrenja“ i reframing (gledanje iz drugog ugla)

            Tehnika sidrenja, koja potiče iz Neuro Ligvističkog Programiranja (Bandler and Grinder, 1979), pokazala nam se, takođe, kao korisna tehnika vezana za veštine samoregulacije i sposobnost trajnijeg zadržavanja pozitivnih stanja kod pojedinca, kao i sposobnost „prizivanja” željenih stanja. Zapravo, kod osoba koje imaju česte ekstremne oscilacije raspoloženja, samopoštovanja i samopouzdanja (a videli smo da je to posledica deficita u sposobnostima celovitosti i konstantnosti objekta), sidrenje, kao tehnika čiji je osnovni cilj da osoba nauči da „usidri” (učini „konstantnim”, stabilnijim) određena poželjna emotivna stanja, može da bude korisno u uvežbavanju stabilnosti osobe. Govorli smo o tome kako se, pri formiranju konstantnosti objekta, zapravo „talože“ naše uspomene. Od pozitivnih i negativnih uspomena u odnosu sa objektom stvaraju se „stabilne mentalne reprezentacije“, to jest, neka mentalna jezgra oko kojih su nataložene te uspomene. Ako preovladavaju pozitivna iskustva, stvara se generalno pozitivan stav prema objektu, sebi i svetu (bazično poverenje). Ojačavanje i održavanje tog emotivnog jezgra je jedan aktivan proces, iako se, uglavnom, odvija nesvesno. Ljudi, međutim, to često rade i svesno. Prisećaju se lepih trenutaka, razgledaju albume sa slikama, pišu dnevnike, pa ih posle čitaju uživajući u uspomenama…Često se uz ta pozitivna iskustva (i uz negativna) vezuju određene asocijacije (na primer neka pesma koja nas podseća na neki odnos ili događaj, neka slika, reč, rečenica…) koje, ako se pojave, „prizivaju“ sećanja i osećanja. Koliko puta vam se dogodilo da vas, kad čujete neku muziku, to „vrati“ u dane kad ste…doživljavali nešto vama značajno. Te asocijacije su, zapravo, sidra. Pavlov (1969) je govorio o tome kako neka neutralna draž može postati uslovna draž (izazivati reakciju) ako se daje zajedno sa bezuslovnom draži (tako je, na primer, Pavlov uslovljavanjem učio pse da saliviraju, dajući im hranu i zvuk zvona zajedno. Psi su, kasnije, lučili pljuvačku samo na zvuk zvona jer je taj zvuk, kao neutralna draž, bio asociran sa hranom. Zvuk zvona je postalo „sidro“ za hranjenje). Uslovna draž može biti i negativna (na primer, kada dete zaplače čim vidi osobu u belom mantilu), i ljudima se često dešava da se osećaju uznemirenima, ne znajući zašto, jer su, usput, naleteli na neku uslovnu draž, ili sidro, koje je nesvesno asocirano sa nekim neprijatnim iskustvom. Logika tehnike sidrenja je to da se ona poželjna osećanja i stanja, čvršćim i svesnim vezivanjem za neke draži koje bi bile asocirani okidači za ta stanja, mogu prizivati po želji-što znači da možemo upravljati njima ili da se možemo samoregulisati. Kako se izvodi sidrenje?

            Prvo se odredi stanje koje želimo da usidrimo i kako ćemo prizvati to stanje. Svako se, bar po nekada, osećao dobro, onako kako želi da se oseća…bio je „onaj pravi“. Odabere se jedno korisno stanje svesti koje je moguće sidriti u različitim situacijama. Na primer, osjećaj samopouzdanja je jedno takvo stanje koje bismo rado imali "pri ruci" u različitim situacijama. U tom slučaju, najpre je potrebno prisetiti se trenutka i situacije kad ste se osećali samopouzdano. Što je snažniji osećaj samopouzdanja kojeg se sećate, to će vaše sidro biti moćnije u izazivanju tog osećaja i u drugim situacijama u kojima vam bude potrebno.

Ukoliko vam se čini da osećaj koji želite nije dovoljno jak, krenite istraživanje po svojim uspomenama - sigurno ste imali željeno stanje, u željenom intenzitetu, barem u jednoj prilici tokom života, možda u istom ili u sasvim drugačijem kontekstu. Važan je osećaj, a ne kontekst. Ukoliko i dalje niste sigurni da su osećaj i stanje koje želite dovoljno jasni, možete ga "pozajmiti" od nekoga ko je majstor u tom stanju i u doživljavanju tih osećaja. To radite zamišljanjem da ste vi ta osoba, pokušavate ući u njeno telo, doživeti njene osećaje, misli, slike i zvukove, dok se ponaša na samopouzdan način.

Odabir pravog podražaja: Sledeći korak je odabir specifičnog podražaja koji će biti sidro za izazivanje željenog stanja. Ono što vi želite postići je da, pri svakom javljanju vašeg podražaja, automatski nastupi željeno stanje i da niko ne primeti vašu "čaroliju". Budući da brojni podražaji uspostavljaju jake i neposredne veze s istim reakcijama, treba voditi računa da se odabere podražaj koji će biti jedinstven, jasan, dostupan u svakom trenutku i specifičan za vas, a neprimetan za okolinu. Za sidro možete odabrati vizualni, auditivni ili kinestetički podražaj. Ako ste vizualni tip, možda je najprikladnije odabrati neku spoljašnju ili unutrašnju sliku, predstavu koja može biti dobra veza sa vašim stanjem. Recimo, sportisti često koriste vizualna sidra koja ih dovode u najbolje stanje za izvođenje uspešnog udarca (npr. neki golferi usmere pogled na vrh cipele, košarkaši na pod ispred nogu). Vrlo često se koriste kinestetička sidra koja se smatraju najmoćnijima. U tom smislu, najzgodniji su specifični dodiri određenog dela tela, kao npr. dodir vrha palca i kažiprsta, pritisak na određeno mesto na vratu i sl. Za taktilna je sidra važno da su dovoljno zaštićena od pritisaka u svakodnevnoj komunikaciji, kako se ne bi "poništio" njihov učinak na izazivanje određenog stanja. Auditivno sidro može biti neka reč, rečenica, zvuk koji možemo proizvesti (ne mora na glas, može u sebi).

Povezivanje podražaja i reakcije – sidrenje: Kad je odabrano intenzivno i jasno stanje i čist, jedinstven i jasan podražaj, važno je povezati ih u pravom trenutku. Pravi trenutak za primenu sidra (podražaja) je momenat pred vrhunac doživljenog osećaja ili stanja. Tehnika se, obično, obavlja tako što se prvo opustimo, udubimo u sebe, uspostavimo kontakt sa sopstvenim telom. Zatim zamislimo željeno stanje, prisetimo ga se što življe, obratimo pažnju na sve telesne osete koje imamo u željenom stanju (kakvo nam je disanje, osećaj u stomaku, grudima, delovima tela…) Kad to postignemo, zamislimo kao da smo se, u mislima, udaljili iz svog tela, kao da smo izašli iz njega i posmatramo ga. Zatim se, polako, vraćamo u svoje telo i željeno stanje. U trenutku kad smo pred vrhuncem doživljaja, „bacimo sidro“, to jest, zamislimo sliku, ili izgovorimo reč, ili uradimo pokret (izvedemo neki pokret koji je kinestetičko sidro). Kad osećaj počne jenjavati, otpustite sidro i vratite se u realnost. Prekinite svoje dotadašnje stanje nekom aktivnošću, prošetajte se, popijte čašu vode, pogledajte kroz prozor. Zatim ponovo "ispalite" sidro (sidra) i primetite šta se događa s vašim osećajima i stanjem - izaziva li sidro automatski željeno stanje ili osećaj? Ponovite ovaj proces nekoliko puta, pojačajte vezu i postignite da se ona ustali u vašoj neurologiji. Na taj ćete način povećati mogućnost izbora za sebe u onim situacijama u kojima ste do sada reagovali poput automata, neželjenim reakcijama.

Prenošenje sidra u budućnost: Jednom uspostavljeno sidro možete povezati i s nizom situacija koje će se tek dogoditi u budućnosti. Zamislite neku situaciju u budućnosti u kojoj će vam trebati stanje koje ste upravo usidrili, recimo da je reč o samopouzdanju. Odaberite neki spoljašnjii znak (sliku, reč, pokret), nešto što ćete doživeti neposredno pre nego što vam bude potreban osećaj samopouzdanja. U trenutku kad, u svojim mislima, vidite taj znak, ispalite sidro i primetite šta se u vama događa. Ako sidro deluje, osetićete samopouzdanje. Sledećeg dana ponovo proverite svoje sidro na isti način, zamišljanjem. Naravno, sve do prave životne situacije, u kojoj ćete tek potvrditi da vaše sidro zaista deluje. Što budete češće koristili svoje sidro, ono će biti moćnije. Uskoro će biti dovoljno da pomislite na sidro i osetićete željeno stanje. Zapravo, sve će se događati automatski i bez vašeg svesnog napora. Kada dođe do te automatizacije, psihodinamskim rečnikom, možemo reći da je sposobnost internalizovana.

Roditelji, zapravo, stalno pomažu deci u sidrenju pokazujući im (najčešće nesvesno) kako da se samoregulišu (verbalno su to „reči utehe“ ili reči bodrenja-„bravo, možeš ti to“, „vidi kako dobro to radiš…“-razne reči ili postupci koje „internalizacijom“ sidrimo u našim umovima. Onda te reči izgovaramo sami sebi kroz unutrašnji dijalog koji, uglavnom, i ne registrujemo svesno. (Vigotski (1983, 1996) i Lurija (1961,1982) su detaljnije opisali kako se kod dece razvijaju veštine samoregulacije i samokontrole pounutravanjem spoljašnjeg govora u unutrašnji).

Gomilanje sidara: Sidra možete koristiti za različite situacije koje vas očekuju u budućnosti. U svakoj od tih situacija potrebno je odabrati pravo stanje i pravi podražaj tj. sidro. Poželjna stanja su brojna: smirenost, samopouzdanje, veselost, energičnost, strastvenost, bezbrižnost, koncentracija, motivisanost, zabava i tako dalje. Brojni su i podražaji koje možete koristiti kao sidra za ta stanja. Možete se odlučiti da za svako od brojnih poželjnih stanja imate poseban podražaj, ali i da pod isti podražaj ili isto sidro "grupišete" ili "nagomilate" više različitih osećaja. Tako, ako želite da se osećate smireno, ali istovremeno i samopouzdano, nestrpljivo i tolerantno, možete povezati ova različita stanja sidreći ih istim sidrom.

            Pored sidrenja, koje može biti korisno za rad sa problemima deficita konstantnosti objekta, reframing tehnika može biti od koristi za uvežbavanje celovitosti objekta. Šta je reframing? Učenje da se na stvari gleda i iz drugih uglova. Gledanje iz različitih uglova je, zapravo, ono što nedostaje osobama koje koriste mehanizam cepanja i ne mogu da integrišu razlitite aspekte doživljaja, da tolerišu ambivalenciju - oprečna osećanja. Kako reframing može pomoći u tome?

Reframing

 

            Ljudi filtriraju svoje percepcije stvarnosti korz određene filtere (vide uglavnom ono što se slaže sa njihovim uverenjima). Kao što, kod slike, ram uokviruje granice onoga što se vidi, tako i referentni okvir, koji biramo kao rezultat naših uverenja o sebi i drugima, naše opažene uloge u životu, naših ograničenja…može ograničiti ono što vidimo kao mogućnosti. Retko postavljamo pitanje o tome da li su ta ograničenja stvarna, ili su samo proizvod naših uverenja. Promena okvira može imati bitan uticaj na to kako osoba opaža, tumači i reaguje na neko iskustvo. Mada možemo reći da se reframing dešava i kao posledica psihodinamskog, psihoanaitičkog rada, i da ova tehnika nije ništa posebno novo, ona je, ipak, malo drugačije uobličena i aktivnije vođena, pa ćemo je objasniti. Reframing se, uglavnom, odnosi na to da se neka ponašanja koja su procenjivana kao negativna vide i u drugom svetlu-na primer, kao resursi. Jedan od primera koji NLP – ijevci često navode je onaj u kojem se otac obraća Miltonu Eriksonu (poznatom hipnoterapeutu) za pomoć u vezi ponašanja svoje ćerke koja „Ne sluša majku i oca. Uvek izražava svoje mišljenje.“ Nakon što je saslušao očeve žalbe Erikson mu je dogovorio: „Zar nije dobro to što će ona biti sposobna da stoji na svojim nogama i zastupa sebe kad ode od kuće?“. Otac je zaćutao. Kasnije u terapiji je razmislio i prihvatio da ćerkino ponašanje može biti i resurs za budućnost. U NLP-iju postoje dva bazična oblika preokviravanja-reframing sadržaja (ili značenja) i konteksta.

Reframing sadržaja ili značenja neke situacije je određen onim što se odabira kao fokus. Da li se fokusiramo na negativne ili pozitivne aspekte situacije. Kao što, na primer, na struju možemo gledati kao na veliku opasnost ili kao na izvor energije koju možemo upotrebiti, tako i različite situacije u sebi nose i šansu i opasnost. Reframing sadržaja može biti koristan kod izjava kao što je, na primer,:“ Nervira me kad moj šef stoji iza mene dok radim…“. Osoba koja ovo govori je dala situaciji određeno značenje i time ograničila sopstvene pravce akcije. NLP psihoterapeut pretpostavlja da svako ponašanje ima i neku pozitivnu intenciju i postavlja pitanja kao što su: „Koje još značenje ponašanje šefa bi moglo da ima? Kojoj svrsi ono može da služi?“ Mogući reframing bi mogao biti: „Da li je moguće da on pokušava da pomogne i da ne zna kako da ponudi svoju asistenciju na drugačiji način?“. Koja je pozitivna vrednost u tom ponašanju? Pozitivna vrednost se može povezati sa šefovim ponašanjem (kao u prethodnom pitanju) ili sa ponašanjem osobe koja se nervira. Mogući refrejming bi tada bio: „Zar nije dobro to što znate sopstvene granice i niste spremni da dopustite da ih neko povređuje…“. Mogli bismo reći da, na neki način, refrejming suočava klijenta sa onim što psihoanalitičari zovu „sekundarna dobit“, izvesna korist koju osoba dobija od ponašanja koje joj smeta. Često čujemo kada ljudi, govoreći o nekoj nevolji koja ih je zadesila, ili o nekom gubitku, teše sebe rečenicom „ko zna zašto je to dobro“…kao da naslućuju da iza gubitka ili nekog negativnog ishoda može doći do toga da ih ta situacija pokrene na neku promenu. Setimo se onoga što smo govorili o bolu i odricanju koje razvoj nosi sa sobom. Nečega se moramo odreći da bi smo dobili nešto drugo. Optimalno razočarenje u roditeljske figure donosi nam sazrevanje i separaciju…Sve što se dobija nešto košta. Da li ćemo se fokusirati na ono što dobijamo ili na ono čime to moramo da platimo? To je pravo pitanje za reframing.

O.L.I. metod –tehnika „pijaca osobina“

            U O.L.I. metodu smo razvili tehniku sa sličnim ciljem. Zovemo je „pijaca osobina“. Najčešće je sprovodimo u grupnom radu jer grupa, kao ogledalo, odražava potrebu osobe koja želi da „kupi“ neku poželjnu osobinu na „pijaci osobina“ da dobije nešto za ništa. To je, najčešće, praćeno smehom, i vodi alavog „kupca“ do suočavanja sa svojom nerealnom potrebom. Osobe sa deficitom konstantnosti objekta imaju izraženu potrebu da dobiju mnogo za ništa (prisetimo se kako se ta potreba izražava kroz fantaziju „jednog dana“ i očekivanja „dobitka na lutriji života“…bez truda i odricanja od onoga što je cena za dobitak. Kada nam klijent kaže da bi želeo da ima neku poželjnu osobinu, na primer samopouzdanje, igraćemo se sa njim „pijace osobina“ i ponudićemo mu samopouzdanje u zamenu za nešto što već ima. Ta zamena je nešto što bi on hteo da zadrži, a da dobije i samopouzdanje. Recimo, hedonizam. Sklonost da udovoljava sebi i da, kad mu se radi-radi, a kad mu se ne radi, onda ne radi. A uglavom mu se ne radi. Tražićemo, u zamenu, njegov „hedonizam“ (stavljamo reč hedonizam pod navodnike jer ne smatramo da je to ponašanje pravi hedonizam. Pravi hedonizam bi, po nama, bilo ponašanje u kojem osobe sebi uspeva da obezbedi zadovoljstvo, ali ne po cenu sopstvene štete ili zaustavljanja razvoja, već usklađivanje i jedne i druge potrebe). Reći ćemo mu, na primer, da mu dajemo samopuzdanje ali da, u „paketu sa njim“ ide i odgovornost, i ustupanje nama njegovog „hedonizma“. Reč samopouzdanje znači da osoba može da se pouzda u sebe. Kako se možete pouzdati u nekoga ko će, uglavnom, raditi ono što mu prija i ono što mu je lakše i što ne boli? U takvu osobu, da vam je prijatelj ili poznanik, ne biste mogli da se pouzdate. Ako se, na primer, dogovorite da se nađete i obavite neki posao, a njemu se tada spava, ili je umoran, ili pada kiša, ili je vruće…ili ga, jednostavno, mrzi…on neće doći, i ostaviće vas na cedilu. On je nepouzdana osoba. Ako se na taj način osoba odnosi prema sopstvenim ciljevima, prema svom razvoju, onda ona ne može da se pouzda u sebe i gubi samopouzdanje. Dakle, samopouzdanje se mora plaćati izvesnom sposobnošću i spremnošću za odricanje, podnošenje neprijatnosti i bola. Život je takav. Ništa vredno se ne dobija za džabe. Osobe sa nedostatkom celovitosti i konstantnosti objekta, međutim, teško prihvataju tu činjenicu jer osećaju da im „život nešto duguje“ i očekuju „veliku dobru dojku“ koja će doći jednog dana i utoliti njihovu nezajažljivu emotivnu glad. Naravno, udobno je ne raditi i ponašati se u skladu sa trenutnim raspoloženjem. Pozitivina karakteristika tog njihovog ponašanja bi mogla biti sposobnost za uživanje i opuštanje. Međutim, druga strana medalje je zavisnost od drugih (od onih koji su spremni da se odriču, razvijaju, osamostaljuju…da bi dobili realnije zadovoljstvo, ono koje su sposobni da podrže sopstvenim sposobnostima, da ga sebi obezbede umesto da se „grebu“ o tuđ napor) i nedostatak samopouzdanja. Na žalost, često se dešava da „ vreća nađe zakrpu“, to jest da se osoba koja nema samopouzdanja i sklona je da ide „linijom manjeg otpora“, „detinjasta“ je i zahtevna, nađe „dežurnog odraslog“, osobu koja ima problema da stupi u kontakt sa „detetom u sebi“, pa dozvoli da joj se zakači neko detinjast, ne bi li kroz njega živela taj otcepljeni deo sebe. Na „pijaci osobina“ takvi parovi „udružuju osobine“ tako što podele uloge i jedno umesto drugog vrše funkcije koje nedostaju (obostrano su jedno drugom „selfobjekti). Često oni koji ih poznaju komentarišu: „Kad bi se vas dvoje sabrali u jednu osobu, tek onda bismo dobili jednog normalnog čoveka“. Ovakve „polutrampe“, u kojima se ne napušta svoja osobina, već se „uslužno“ vrši za drugoga (uz zadržavanje „prava vlasništva“), a on to isto radi za nas sa nekom drugom funkcijom, omogućava nerazvijanje u paru.

            Međutim, napadanje na ovakva ponašanja proglašavanjem za neprikladna ne bi imala terapijski efekat, a ne bi bila ni realna. Gotovo svako ponašanje može biti korisno i prikladno u nekom kontekstu. Zaboravljanjem toga, onaj koji sudi, zapravo, gubi celovitost objekta-sposobnost da sagleda „obe strane medalje“. Šekspir je lepo rekao da nema ničega pod kapom nebeskom tako lošeg da nema klicu dobroga u sebi, niti tako zlog da u sebi ne sadrži klicu zla.(Očito je dobro razumeo celovitost objekta. Mogli bismo reći da je celovitost objekta, zapravo, tesno povezana sa sposobnošću za dijalektičko mišljenje i dijalektičko osećanje stvarnosti). Zato se u NLP-ju koristi reframing konteksta. Prekidanje govornika i nuđenje svog mišljenja, u sred nekog predavanja, nije prikladno ponašanje. Uraditi to isto na kraju neke prezentacije, da bi se ponudila i drugačija perspekiva, može biti dobrodošlo. Pitanje za reframing nije da li je neka osobina ili ponašanje osobe pozitivno ili negativno (što bi bilo korišćenje mehanizma cepanja), već kada, u kom kontekstu, bi to ponašanje mogli videti kao resurs. To znači da klijent ne mora da ga se odrekne, već da ga koristi prikladno kontekstu. Proces promene ne podrazumeva da osoba postane neko drugi, da odbaci neki neprihvatljivi deo sebe, već da ga prihvati i fleksibilnije ga koristi onda kada je to prikladno situaciji. Geštaltisti to nazivaju „paradoksalna teorija promene“ (tek kada se neki otcepljeni deo sebe prihvati, onda može da se menja. Govorićemo o tome kada se budemo bavili geštalt tehnikama koje smatramo upotrebljivim u radu sa problemima celovitosti i konstantnosti objekta).

                

R.E.B.T.-Racionalno, emotivno, bihejvioralna terapija i K.B.T.-Kognitivno Bihejvioralna Terapija

           

Kada radimo sa iracionalnim uverenjima, i iracionalnim mišljenjem (što svakako, ne nedostaje osobama koje imaju deficit sposobnosti celovitosti i konstantnosti objekta), od koristi mogu biti i tehnike R.E.B.T.a (gde je fokus upravo u radu sa iracionalnim uverenjima) i K.B.T.

U osnovi REBT- je ABC model, koji se zasniva na tezi da ljudi nisu uznemireni stvarima po sebi, već svojim interpretacijama spoljašnjih ili unutrašnjih događaja. ABC su početna slova za A-ktivirajući događaj, B-beliefs (uverenja) i C-consequences (posledice). Percepcija svakog događaja, pre nego što osoba reaguje, prolazi kroz filter uverenja-tumači se u skladu sa uverenjima, i od tih tumačenja zavise reakcije-posledice. (Dryden & Branch, 2008)

A - aktivirajući događaj (activating event). Nešto što se desilo spolja ili u nama. Događaji su složeni, i ljudi, uglavnom, ne reaguju na sve aspekte događaja. Onaj aspekt događaja koji okida određen tok uznemiravajućih misli u R.E.B.T. u se naziva kritički događaj, odnosno kritičko A. Krtičko A je ključni sastojak koji okida naše misli. Kritičko A može biti stvarni događaj (onakakav kakav se desio) ili „inferencije“, to jest tumačenja koje je osoba pridala događaju. Interpretacije su slutnje ili predosećaji oko aktualnih događaja koji prevazilaze aktualnost samih događaja. Kritičko A može bitri unutrašnje. Realno osećanje bola u grlu, na primer, može pokrenuti našu inferencijalnu misao da to znači da imamo rak grla. Kritičko A može ukazivati na prošle, sadašnje i buduće događaje.

B – beliefs - su uverenja. Iako A mogu biti inferencije, uverenja su jedine kognicije koje grade B u ABC modelu. Uverenja mogu biti racionalna i iracionalna. Racionalna uverenja su: fleksibilna i neekstremna, u skladu sa realnošću, logična, funkcionalna u svojim emocionalnim, bihejvioralnim i kognitivnim posledicama, samopomažuća za ostavernje ciljeva. R.E.B.T. definiše 4 tipa racionalnih uverenja: 1. nedogmatske preferencije – su srž mentalnog zdravlja. Sadrže dva elementa: ja nešto želim, ali ne moram to i da dobijem. Želim da položim ispit, ali ne moram. 2. neužasavajuća verovanja – kada nešto jako želimo, a to ne dobijemo, skloni smo verovanju da je to i loše. I u pravu smo. Ako želimo da dobijemo dobru ocenu, a ne dobijemo, to i jeste loše. Međutim, to nije užasno i mi to možemo da podnesemo. Prema REBT-u, užasno znači da je nešto više nego 100% loše, a takve stvari u realnosti ne postoje. Neužasavajuće verovanje sadrži dve komponente: nešto je loše, ali nije užasno. (Užasno je ako upotrebimo mehanizam cepanja i nešto uvrstimo u kategoriju čistog zla-što izaziva osećanje užasa, što ljudi rade kad izgube, ili nemaju razvijenu celovitost objekta). 3. visoka tolerancija na frustraciju, odnosno ideja o podnošenju – ideja o podnošenju je racionalna ideja da, ma koliko nešto bilo loše ili bolno, mi to možemo da podnesemo. Sadrži tri komponente: nešto nam pada teško, borimo se da to podnesemo, ali negiramo da to ne možemo podneti i podržavamo ideju da možemo podneti. Dakle, loše je, nije tačno da ne mogu podneti, jer podnosim. 4. samoprihvatanje, prihvatanje drugih i prihvatanje života – prihvatanje znači odsustvo globalnog vrednovanja sebe, drugih i sveta na osnovu pojedinačnih ili skupa osobina i postupaka. Ako globalno vrednujemo, to znači da smo mi ili drugi uvek takvi kakva je i globalna procena (globalno vrednovanje se, takođe, zasniva na mehanizmu cepanja-nedostatku celovitosti objekta, na poistovećivanju celine sa delom-parcijalnim objektom) To se, međutim, nikada ne dešava. Globalno vrednovanje, prema tome, nema smisla. Prihvatanje sadrži tri komponente: nešto loše se desilo, ali na osnovu tog postupka ja ne mogu da globalno procenim sebe, druge ili svet, prema tome ja sam, drugi su, svet je kompleksna stvar, nesavršena i otporna na davanje globalnih procena. Model R.E.B.T.a je edukativan.

Klijenti se edukuju o ABC modelu, načinu na koji stvaraju svoje reakcije, obrascima mišljenja, racionalnim i iracionalnim uverenjima i funkcionalnim i disfunkcionalnim emocijama. Ta vrsta edukacije, koja se zasniva na proveravanju i utvrđivanju modela na samom sebi, može biti veoma korisna osobama sa problemima, pre svega, celovitosti objekta (crno-belo mišljenje koje se zasniva na primitivnim mehanizmima odbrane kao što su cepanje, prijekcija i projektivna identifikacija) da prepoznaju svoje tipične obrasce mišljenja koji ih vode tipičnim negativnim emocionalnim reakcijama.

            Često susrećemo, kod edukanata za psihološke savetnike i psihoterapeute koji su opredeljeni za psihodinamski pristup psihoterapiji, otpor prema R.E.B.T.u, koji se zasniva na njihovom uverenju (mislimo iracionalnom) da je R.E.B.T. jedna jednostavna površna tehnika sa pojednostavljenim pristupom čoveku i velikim pretenzijama („R.E.B.T. sve može, i to lako i brzo…“). Često ga koristimo u okviru O.L.I. metoda, i nalazimo da je veoma upotrebljiv i u radu sa problemima celovitosti objekta. Međutim, kao i tehnike iz drugih pravaca koje smo pomenuli i pomenućemo, smatramo ga samo jednim od korisnih rekvizita u psihoterapijskom radu koji se, pre svega, bazira na odnosu klijent-terapeut. Zbog toga često i odgovaramo edukantima, malo u šali, malo u zbilji, „R.E.B.T. je odličan…samo ako niste zadrti R.E.B.T.ovac…“, to jest, onaj koji veruje da je dovoljno poznavati ABC model i deset koraka primene, i činiti psihoterapijska čuda. Takov uverenja je zaista iracionalno i neprimereno psihoterapeutu. No, da se vratimo B-uverenjima.

            Iracionalna uverenja su: rigidna i ekstremna, u neskladu sa realnošću, nelogična, disfunkcionalna u svojim emocionalnim, bihejvioralnim i kognitivnim posledicama, određujuća, definišuća i sputavajuća u ostvarivanju ciljeva. Vrste iracionalnih uverenja: zahtevi – pošto ja nešto želim, to tako mora i da bude. Užasavanje – s obzirom na to da nisam dobio to što sam želeo, to je užasno. Niska tolerancija na frustraciju – pošto se nešto loše desilo, ja to zaista ne mogu da podnesem. Neprihvatanje sebe, drugih i uslova života- s obzirom na to da sam pogrešio/la u nečemu, to me određuje kao osobu i ja ništa ne vredim (ti ništa ne vrediš, svet ništa ne vredi). (Dryden & Branch, 2008).

            Ako se prisetimo prethodnih opisa sindroma koji su posledica defekta u sposobnostima celovitosti i konstantnosti objekta, pronaći ćemo sve vrste iracionalnih uverenja kod osoba sa tim problemima. Defektne sposobnosti i proizvoda takva iracionalna uverenja. Mogli bismo, međutim, reći da su iracionalna uverenja posledica, a ne uzrok problema. Ona su kao trava koja izbija iz zajedničkog korena koji je emocionalni. Smatramo da je ABC model malo izvrnut, po redosledu dešavanja. Govorili smo o tome da nesposobnost da se podnesu intenzivne oprečne emocije dovodi do mehanizma cepanja kao odbrane, i do nesposobnost da se objekt percipira kao celina. Zatim iz te emocionalne nesposobnosti dolazi cepanje kao odbrana, i iracionalna uverenja o objektu i sebi. Sekundarno, ta uverenja stvaraju nove disfunkcionalne emotivne reakcije, i tako se stvara začarani krug. Sposobnost celovitosti i konstantnosti objekta se ne može razviti samo kognitivnom analizom distorzija-iracionalnih uverenja. Ona se mora graditi kroz odnos koji pruža drugačije, „korektivno emocionalno iskustvo“, a analiza uverenja, edukacija o obrascima mišljenja, zadaci koji su usmereni na promene ponašanja…samo su neki od koraka na putu sticanja ovih sposobnosti.

C – consequences - su posledice naših životnih filozofija u ABC modelu. C su posledice određenih uverenja o određenim kritičnim događajima. Posledice mogu biti emocionalne, bihejvioralne i kognitivne. Emocionalne posledice su zdrave i nezdrave emocije. Zdrave emocije su proizvod racionalnih uverenja, i prepoznajemo ih po tome što su naša ponašanja izazvana zdravim emocijama funkcionalna i sistem uverenja koji formiramo u odnosu na zdrave emocije je koristan u odnosu na ostvarenje ciljeva koje težimo da ostvarimo. Zdrave emocije ohrabruju klijente da promene ono što se može promeniti, i da prihvate ono što ne može, kao i da razlikuju jedno od drugog. Nezdrave emocije su proizvod iracionalnih uverenja, sputavaju nas u ostvarenju ciljeva, vode nefunkcionalnom ponašanju i pospešuju neracionalno mišljenje. Nezdrave emocije vode u emocionalne poremećaje.

Drajden i Brenč (Dryden & Branch, 2008) daju operacionalno razlikovanje između zdravih i nezdravih osnovnih emocija (Tabela 5)

Tabela 5 –operacionalno razlikovanje između zdravih i nezadravih emocija

Zdrave emocije

Nezdrave emocije

zabrinutost

anksioznost

tuga

depresija

kajanje

krivica

žaljenje

povređenost

razočaranje

stid

ljutnja

bes

Zdrava ljubomora

Nezdrava ljubomora

Zdrava zavist

Nezdrava zavist

Bihejvioralne posledice uverenja – u REBT-u se pravi razlika između stvarnih akcija i tendencija za akcije. Svaki put kada imamo neko uverenje, imamo i tendenciju za akciju. Bilo da tu tendenciju zaista realizujemo ili ne, valja je istražiti. Na osnuvu tendencije za akciju prepoznajemo da li je uverenje koje je izaziva racionalno ili iracionalno.

Kognitivne posledice uverenja – pominjali smo da kritičko A može biti stvarni događaj ili interpretacija (inferencija). Rekli smo da, iako su inferencije kognicije, mogu se smatrati kritičkim događajem ukoliko pokreću određeni sistem uverenja. Sistem uverenja takođe može pokrenuti inferencije koje su sada viđene kao posledice i čine tačku C. Tačka C može biti misaona posledica određenog sistema uverenja koji imamo u tački B. Na primer. Kritički događaj može biti nečiji izgled (A), povodom kog taj neko ima sistem uverenja (B) koji kaže ja sam ružan, posledica toga može biti inferencija, odnosno kognitivna posledica (C) – ja se nikome neću svideti. Ovo C je inferencija, odnosno interpretacija, odnosno kognicija, odnosno iskrivljeni zaključak. Naravno tom lancu ovde nije kraj, jer uvek možemo doći do osećanja povodom ove kognitivne posledice. To postižemo pitanjem kako se neko oseća povodom toga što zaključuje da se nikada nikome neće svideti.

ABC i psihološki interakcionizam: Događaji na koje se fokusiramo, naše interpretacije i inferencije, sistemi uverenja koje gradimo povodom događaja i emocije koje osećamo kao odgovor na uverenja kojih se držimo, ponašanja i misli koje proishode iz ovih uverenja, međusobno su povezani i recipročno utiču jedni na druge, na mnogobrojne i kompleksne načine.

            Sada kada smo izneli osnovne pretpostavke R.E.B.T.a, prikazaćemo i neke tehnike koje smatramo korisnima za razvoj sposobnosti celovitosti objekta. (Dryden & Branch, 2008, Ellis & Harper, 1975).

Testiranje validnosti – terapeut testira validnost klijentovih uverenja. Pita klijenta da definiše svoju tački gledišta kao objektivnu. Kako su uverenja iracionalna, klijent za to nije sposoban. Testiranje validnosti je isto što i disputacija (osporavanje) uverenja, klijent se poziva da svoje iracionalno uverenje dokaže, pozivajući se na:

  1. empiriju – gde je dokaz da to tako mora da bude
  2. logiku – da li iz toga što želi da se nešto odvija na njemu prihvatljiv način, logički nužno i sledi da to tako mora biti
  3. pragmatiku – poželjnost – ispitivanje klijenta kako će se osećati dok se bude držao iracionalnog uverenja koje ne prolazi test realnosti. Koje se pozitivne strane zadržavanja tog uverenja kada ne donosi rezultate, već samo štetu. (O'Donohue & Fisher, 2009)

Pisanje dnevnika – dnevnik se vodi kao podsetnik i vodič za svakodnevne situacije. Misli koje su povezane sa ovim situacijama i ponašanje koje je ispoljeno kao odgovor na njih se opisuju u dnevniku. Terapeut i klijent istražuju dnevnik i maladaptivne obrasce mišljenja opisane u njemu i načine na koji oni modeluju ponašanje.(Dryden & Gordon, 1990).

Vođena fantazija – tražimo od klijenta da zamisli da je njegovo iracionalno uverenje tačno i da će se posledice koje očekuje zaista i desiti. Tražimo da opiše kako bi se tada osećao i šta bi bilo najgore što može da se desi. Ispitujemo mogućnost podnošenja i iracionalnost uverenja da su posledice zaista nepodnošljive (praktikuje se sa problemima anksioznosti, depresije, stida i agresije). (Dryden & Gordon, 1990).

Modelovanje – terapeut igra uloge sa klijentom tako što odgovara na racionalan način, ponaša se funkcionalno i predstavlja model za učenje adaptivnog ponašanja i mišljenja klijentu (vezano za konkretnu problematičnu situaciju kod klijenta). Terapeut često modeluje u fobijama. (Dryden & Branch, 2008).

Đavolji advokat – terapeut igra uloge sa klijentom, tako što personalizuje njegovo iracionalno uverenje. Terapeut, na taj način, postaje osoba koja ima klijentovo iracionalno uverenje, a od klijenta se traži da ga sam ospori. Na ovaj način se vežba klijentova racionalnost dok on, ujedno, osporava sopstvenu iracionalnost. Tako gradi tolerancija na ambivalenciju (zauzimanjem oprečnog stava i podnošenjem suprotnosti) i frustraciju (podnošenjem nezadovoljenja potrebe, sekundarne dobiti, koju klijent inače ostvaruje držanjem iracionalnog uverenja).(Dryden & Gordon, 1990)

Paradoks – terapeut kreira domaći zadatak u kom bi klijent trebalo da pojačava svoja maladaptivna ponašanja i oseća još više nezdravih emocija. Klijenti to uvide i sami se pobune protiv sopstvenog ponašanja. Radi se kada klijent odbija da sagleda iracionalnost svojih postupaka i mišljenja ili kada je u otporu ka promeni.(O'Donohue & Fisher, 2009)

Skala razužasavanja – koristi se kod ego i diskomfor anksioznosti (anksioznosti povezanih sa strahom od gubitka kontrole i neudobnošću-kad nije sve potaman) i, depresija, stida i krivice. Odnosno, u radu sa onim emocijama povodom kojih klijenti imaju uverenja da je situacija koja se dogodila nepodnošljiva, ne može biti gora i oni to ne mogu da podnesu, ne mogu sebi da oproste, ne mogu da zaborave, da prestanu da se stide. Crta se skala od 0 do 100. Sto predstavlja najgoru moguću stvar koju klijent može da zamisli. Nula predstavlja neutralan događaj. Od klijenta se traži da prethodno opisani strašan događaj smesti na skalu. Kada to uradi, polako se počne sa istraživanjem situacija koje mogu biti “užasnije” od te pomenute. Ovim postupanjem prethodno “užasni” događaji se spuštaju sa skale po više decimala. Tako klijenti uviđaju da je nešto samo loše, ali ne i užasno („lepe” svoj doživljaj, imanjuju cepanje). Bitno je naglasiti da je loše, ali ne u užasno. Prvi deo rečenice bez drugog nema istu jačinu. Takođe, u ovoj tehnici, sledi psihoeduakcija pojma užasno. Užasno znači da je nešto više nego 100% loše, da će bukvalno razoriti čoveka i ceo njegov svet. Ništa ne može biti više nego 100% loše, a one stvari koje klijenti smatraju za 100% loše se u 99% slučajeva nikome ne dese. Smanjujući taj ekstremni doživljaj negativnog, osoba se „zalepi” (jer u užasu „odlepimo”, ili izgubimo celovitost objekta stvarajući crno beli – svet). (Dryden & Branch, 2008).

Krug ličnosti – koristi se za globalno vrednovanje sebe (ili drugoga), obezvređivanje sebe kao osobe, stid (kod gubitaka celovitosti selfa i objekta. Može se zadati da osoba nacrta krug koji predstavja drugu osobu). Od klijenata tražimo da nacrtaju krug preko celog papira. Taj krug predstavlja njih same. U krug treba da upišu sve svoje vrline i mane (ili ih samo nazovemo osobinama ličnosti). Klijentima damo vremena koliko im treba. Ova tehnika se često zadaje kao domaći zadatak. Najveći broj klijenata ima više pozitivnih nego negativnih osobina u krugu. Neki imaju jednak broj. Depresivnim ljudima, koji bi imali potencijal da sebe potpuno negativno opišu, ovu tehniku možemo da zadamo jedino po obavljenoj disputaciji racionalnih uverenja i kognitivnih grešaka “sve ili ništa” tipa. Kada analiziramo krug, ukazujemo, u stvari, na celovitost objekta i selfa, na dobre i loše strane koje koegzistiraju u jednoj osobi. Osporavamo ideju da osoba može biti dobra ili loša, odnosno globalno vrednovana (to se dešava ako se koristi mehanizam cepanja). Loša osoba znači da nikada u život nije uradila, niti će u budućnosti uraditi ijedno dobro delo. Dobra osoba znači da stalno radi samo dobre stvari. Mi smo svi pogrešiva ljudska bića sa vrlinama i manama. (O'Donohue & Fisher, 2009)

Stop tehnika –za rad sa snažnim anksioznostima i besom. Bes i anksioznost se ne javljaju odjednom, već narastaju u organizmu. Ti procesi su, međutim, jako brzi i često ih nismo svesni, već se samo, odjednom, osetimo preplavljeni anksioznostima ili besom. Prvo edukujemo klijente o ovom procesu. Zatim edukujemo klijente ABC modelu, po kom oni svojim mislima stvaraju anksioznost i bes (uglavnom su to iracionalne misli koje se pojavljuju kad dođe do upotrebe mehanizama cepanja ili projekcije. Gubeći celovitost objekta ili selfa, osoba produkuje misli u kojima je neka druga osoba-objekt, ili ona sama-self, potpuno crna ili bela. Iz doživljaja se briše druga strana medalje. Ako fokus ostane na „crnom”, na ekstremnom zlu, onda se javljaju misli o ekstremnoj ugroženosti i emocije besa ili panike). U narednom koraku istražimo koje su to misli kojima oni sebe čine anksioznima ili besnima. To insistiranje na detaljnom opisu procesa javljanja misli i hvatanja obrasca stvaranja iracionalnih misli je, po nama, najkorisniji deo R.E.B.T. tehnika. Tako smo račlanili lanac. Detektovali smo aumatizovani „algoritam”, unutrašnji program automatskog sleda misli koji vodi određenom ishodu-emociji i ponašanju. Kada se osoba naredni put nađe u situaciji u kojoj počinje da oseća anksioznost ili bes, ona uvežbava prepoznavanje svojih misli. Na prvi nalet osećanja potrebno je reći sebi glasno „Stop”. Na taj način otklanjamo snažnu emociju, a osvešćujemo misao kojom smo počeli da je stvaramo. Ova tehnika se uvežbava, tako da na kraju postane automatizovana. Glasno stop je zamenjeno unutrašnjim samogovorom i analizim ircionalnih misli (internalizacijom spoljašnjeg govora u unutrašnji govor).To je, zapravo, način na koji se, pounutravanjem spoljašnje regulacije, one koja dolazi od strane roditelja, uspostavljaju unutrašnji mehanizmi samoregulacije (kroz unutrašnji govor, koji vremenom, postaje automatizovan i obično ga nismo svesni). Tehnike koje se koriste kod razvoja sposobnosti celovitosti i konstantnosti objekta su, kao što smo već rekli, uglavnom vaspitni postupci-naknadno roditeljstvo. Učenje veština-sposobnosti koje su u razvojnom zastoju.(O'Donohue & Fisher, 2009, Reilly & Shopshire, 2002)

Bekova depresivna trijada (Back, 1979): Aron Backje, u svom radu sa depresivnim klijentima, stavio naglasak na važnost “negativne kognicije”, trajnih, netačnih i intruzivnih negativnih misli o sebi, svetu i budućnosti, za nastanak i održavanje depresivnih stanja. To je način na koji, po Beku, osoba stvara i održava sopstvenu depresiju. Ta depresivna trijada opisuje, zapravo, ono što smo već napominjali kao osnovu iskrivljavanja koja nastaju kod problema celovitosti objekta. Ona se sastoji iz:

  1. sve ili ništa, crno-belog mišljenja. Naglašavanja ekstrema (o tome smo već govorili kao o mehanizmu cepanja)
  2. mentalnih filtera – viđenja sveta na depresivan način. Depresivni ljudi će opažati situacije tako da se uklapaju u njihovu depresivnu sliku sveta, kako bi potvrdili svoju mizeriju. Dakle, mentalni filter predstavlja fokus na negativno i diskvalifikovanje pozitivnog.
  3. personalizovanje – smeštanje samog sebe u centar zbivanja. Osećanje odgovornosti za svaku moguću lošu stvar. Osoba misli da je za sve ona kriva, a kako nad svim na svetu ne može imati kontrolu, krivica raste i ona pada u očaj.

Tretman depresije ukazuje na raščlanjivanje depresivne trijade, ukazivanje na kognitivne distrorzije i vežbanje balansiranijeg viđenja sveta, i usvajanje racionalnih uverenja i stavova po pitanju lične odgovornosti i viđenja stvarnosti.

Ostale Bekove kognitivne distorzije:

  1. emocionalizovanje – pošto ja osećam – to je i tako (osećam da me dečko vara, ili osećam se bezvredno, što znači da to i jesam).
  2. fonizam – ako ne uradim stvari savršeno, prema mojim ličnim standardima, svi će primetiti da sam folirant, to ja u stvari i jesam.
  3. skok na zaključak – zakasnio si, tebi uopšte više nije stalo do mene.
  4. preterane generalizacije – uvek vičeš, nikada ne radiš onako kako smo se dogovorili. “pošto se – nešto strašno - desilo, više nikada ništa neće biti kao pre”.
  5. proricanje sudbine – pošto mi se smeju zbog ovog mog neuspeha, smejaće mi se do kraja života.
  6. etiketiranje – ja sam moje ponašanje. Pošto sam rekao glupu stvar, ja sam glup. Pošto me je ostavila devojka, ja sam paćenik itd
  7. perfekcionizam – jasno mi je da sam posao, ispit i sl. uradio prilično dobro, ali morao sam da uradim savršeno, što govori o tome da sam nekompetentna osoba

Sve kognitivne distorzije se proveravaju kroz ABC model i osporavaju pozivanjem na: empirijsku, logičku i pragmatičnu argumentaciju. Nakon osporavanja, sledi instalacija nepolarizovanoh mišljenja, odnosno racionalnih uverenja. Učenje klijenta da prepoznaje sopstvene kognitivne distorzije i da ih zamenjuje racionalnijim, celovitijim viđenjima i doživljavanjima sebe i drugih, korisna je tehnika u radu sa problemima celovitosti objekta.

Da razjasnimo samo još nešto, kada je u pitanju R.E.B.T. (kao i drugi pristupi koji se baziraju na radu sa iracionalnim uverenjima). Mi ne mislimo da iracionalna uverenja primarno stvaraju određena stanja, disfunkcionalne emocije i ponašanja. Smatramo da su i iracionalna uverenja, takođe, proizvod defektnog funkcionisanja bazičnih ego sposobnosti o kojima govorimo, „softvera” za obradu emocija i stvarnosti. Ti unutrašnji programi su bazičniji i elementarniji od uverenja. Kada neko, na primer, nema razvijenu sposobnost celovitosti objekta, to nije zato što on ima uverenje da je svet crno-beo, da su ljudi samo dobri ili loši, već zato što nema sposobnost da integriše oprečne emocije (toleranciju na ambivalenciju), što su oprečne emocije suviše snažne (nije razvio sposobnost neutralizacije, o kojoj ćemo govoriti u narednom poglavlju), nije sposoban da toleriše frustraciju ili gubi konstantnost objekta i selfa (ne može da održi, pod pritiskom, kad je sam...svoje samoregulatorne mehanizme...pa mu treba spoljašnja regulacija) pa, naknadno, gradi uverenja koja podržavaju njegov nedostatak sposobnosti. Ta uverenja, sekundarno, proizvode nove disfunkcionalne emocije i ponašanja. Zašto smatramo ovu razliku bitnom? Zato što mislimo da racionalni pristup, onaj koji se bavi proizvodima-iracionalnim uverenjima, nije dovoljan da bi došlo do promena u emotivnim programima-sposobnostima, koje stoje u pozadini i produkuju takva uverenja. Ljudi, uglavnom, nisu toliko glupi da ne bi mogli i sami da uvide svoja iracionalna uverenja, kad se stalno suočavaju sa činjenicama koje ih pobijaju. Oni održavaju iracionalna uverenja jer su im potrebna, jer potkrepljuju i „racionalizuju” (iako na uvrnut način) njihova emotivna stanja. Ako se ne izmeni „sours”, emotivni izvor (ako se ne razviju bazične sposobnosti o kojima govorimo), produkovaće se nova iracionalna uverenja, novi simptomi će zameniti stare...A izvor se ne može promeniti bez specifične vrste odnosa i korektivnog emotivnog iskustva o kojem smo govorili u delu vezanom za preporuke za rad sa ovim sposobnostima koje su date u okviru psihoanalitičkog metoda (empatija, holding, kontejning...).

Međutim, pristup preko uverenja, vežbanje veština samoregulacije i razne druge tehnike koje spominjemo,   mogu da budu od koristi u sklopu tog celovitog pristupa. Klijentu (i njegovom problemu) prilazimo sa različitih strana: „odozgo” (analizom kognitivnih aspekata, uverenja), „odozdo”(kroz telesne aspekte, veštinama vladanja fiziološkim procesima), „sa strane” (tehnikama modifikacije ponašanja, radom na njegovim veštinama komunikacije, analizom transakcija...). Kao i u roditeljstvu, možemo reći da su različiti postupci disciplinovanja, razvijanja radnih navika, veština, učenja snalaženja u svetu...važni aspekti podizanja deteta, ali je odnos, za razvoj sposobnosti celovitosti i konstantnosti objekta, od presudne važnosti. Odnos se, ni u roditeljstvu, ni u psihoterapiji, ne može zameniti tehnikama. Što ne čini „tehnike” bezvrednima, samo ih stavlja na svoje mesto. Ovo govorimo zbog toga što često srećemo tendenciju kod praktičara i teoretičara psihoterapijskih pravaca iz kojih navodimo određene tehnike ka „pojednostavljivanju” psihoterapijskog procesa (a time i skraćivanju, jer je skraćivanje, u savremenom, užurbanom svetu, dobra reklama: „kod nas to ide lakše i brže, jednostavnije...”. „Rešavamo probleme za 10-20 seansi”...). Odnos se ne može razviti na brzinu. Ni dete se ne može vaspitati na brzinu. Ako se proces ubrza efikasnijim razumevanjem klijenta i fokusiranjem na suštinske izvore njegovih problema, takvo „ubrzavanje” je dobro (naravno, ako je klijent spreman i sposoban za takvo ubrzavanje. Ako ga forsiramo, i ne pratimo njegov tempo, koliko god dobro „pogađali” njegove probleme, on će „isključiti svoje osigurače”, i pobeći iz procesa). Ako se ubrzavanje pokušava uguravanjem klijenta u neke tehničke procedure, pri čemu se zanemaruje odnos, klijentov tempo razvoja, stepen razvijenosti njegovih bazičnih emotivnih sposobnosti, ako je ono motivisano terapeutovim nestrpljenjem, ili željom da komplikovane probleme rešava lako, brzo i jednostavno, nekim terapeutskim „čarobnim štapićem”, dešava se nešto sično kao i kad roditelji pokušavaju da tehnikama vaspitaju dete. Ono što je brzo, postane i „kuso”.

Geštalt tehnike i celovitost i konstantnost objekta

            Sam izraz "geštalt" kada bi se preveo sa nemačkog (gestalt), značio bi celovitost, izgled, uobličenost, situacija... Ali u praksi, "geštalt" se ne prevodi, već je to izraz koji se za ovu psihoterapiju koristi na svim jezicima, a njegov smisao bio bi: Geštalt predstavlja oblik, strukturu i celovitost koja, kao jedinstvena celina, ima svojstva koja ne mogu proizlaziti iz sabiranja delova i njihovih odnosa. Osnovna postavka geštalt psihologije je da je čovekova priroda organizovana u geštalte, obličja ili celine, da je jedinka u tom smislu i doživljava, te da se može shvatiti samo kao funkcija obličja ili celina iz kojih je sastavljena (Pearls, 1969). Tom osnovnom postavkom vođene su i brojne tehnike koje se koriste u geštalt terapiji. Nije teško pretpostaviti da je taj fokus na celovitosti u geštalt radu ono što može biti od koristi na razvoju sposobnosti celovitosti objekta-na integraciju različitih aspekta doživljavanja sebe i drugoga. Da bismo objasnili delotvornost geštalt tehnika na sposobnosti celovitosti i konstantnosti objekta, veoma kratko ćemo se pozabaviti geštalt teorijom. Mogli bismo reći da je tvorac geštalt terapije, Fric Perls, svojim rečima prepričao teoriju objektnih odnosa o kojoj smo već govorili, malo promenio naglasak i terminologiju, i pronašao veliki broj tehnika kojim se mogu uvežbavati određene sposobnosti.

            Perls za iste procese koristi drugačije termine, pa ćemo, da bismo razumeli tehnike, povezati njegove termine sa onima koji su nam poznati. Frojd emocionalne investicije (libidinalne i agresivne), ulaganje u objekte, naziva kateksom, dok u geštaltu ti objekti postaju figure. Postoji pozitivna kateksa koja se odnosi na poželjne objekte, one koji doprinose zadovoljenju čovekovih potreba i uspostavljanju ravnoteže. Nepoželjni objekti, oni koji ugrožavaju čoveka ili prete da mu poremete ravnotežu, ne zadovoljavaju potrebe itd. imaju negativnu kateksu. Perls kaže da je čovek raspet između nestrpljenja i užasa. Svaka potreba zahteva trenutno zadovoljenje. Nestrpljenje je zapravo emotivni oblik koji najpre uzima uzbuđenje nastalo usled pojave potrebe i poremećaja ravnoteže. Nestrpljenje je osnova pozitivne katekse, dok je užas osnova svih negativnih kateksi i predstavlja doživljaj ugroženosti opstanka. Sa negativno katektovanom situacijom ili objektom čovek ima nekoliko načina borbe. Uništenje, magijsko uništenje ili bekstvo sa opasnog polja. Sve su ovo načini povlačenja.

            U psihoterapiji, magijsko uništenje poznato je kao skotom ili slepa mrlja. Postoje ljudi koji ne vide, ne čuju i ne osećaju ono što ne žele – u cilju isključenja opasnosti ili negativne katekse. (psihoanalitičari bi to nazvali odbrambenim mehanizmom negacije, ili cepanjem) Magijsko povlačenje je delimično i predstavlja zamenu za stvarno povlačenje. Povlačenje nije ni dobro ni loše, ono je jednostavno način suprotstavljanja opasnosti. Isto važi i za kontakt. Svi mi poznajemo ljude koji neprestano moraju da budu u dodiru sa drugim. Njih je podjednako teško lečiti kao i one izrazito povučene u sebe. Dakle, nije svaki dodir zdrav, niti je svako povlačenje nezdravo. Kada se katektovani objekat, bilo sa pozitivnom ili negativnom kateksom, prisvoji ili uništi, tada i taj objekat i potreba sa kojom je bio povezan iščezavaju iz sredine – geštalt je zatvoren.

            Kontakt sa sredinom i povlačenje od nje, prihvatanje i odbacivanje sredine, najvažnije su funkcije sveukupne ličnosti. To su pozitivne i negativne strane psiholoških procesa na osnovu kojih živimo. Psiholozi koji se drže dualističkog poimanja čoveka smatraju te procese suprotnim silama koje razapinju jedinku (problemi ambivalencije). Geštalt te procese vidi kao delove iste stvari: sposobnosti pravljenja razlika (capacity to discriminate). Ako ta sposobnost loše funkcioniše, čovek postaje nesposoban da se ponaša kako treba (neurotičar). Kada sposobnost pravljenja razlika dobro funkcioniše, u njoj će se uvek naći i delovati i komponente prihvatanja i komponente odbacivanja, i dodira i povlačenja. Ovo je Perlsov način da opiše celovitost objekta i sposobnost tolerancije na ambivalenciju. Stupiti u dodir sa sredinom znači, na neki način, uobličiti geštalt. Povlačenje znači ili potpuno ga zatvoriti, ili prikupiti snage da bi se omogućilo zatvaranje. Kontakt i povlačenje, ritmički se smenjujući, načini su da zadovoljimo potrebe, da održimo tekuće životne procese. Kod neurotičara je ritam kontakt – povlačenje poremećen (o tome smo, u okviru psihoanalitičke teorije, govorili, doduše drugim rečnikom, kao o poremećaju optimalne distance) On ne može da odluči kada da učestvuje, a kada da se povuče. Ovo se dešava jer on nije u stanju da pravi razliku između onih objekata ili osoba u sredini koji imaju pozitivnu i onih koji imaju negativnu kateksu. Slobodu opredeljivanja je izgubio, prikladna sredstva kojima bi postigao ciljeve ne ume da odabere jer nema sposobnosti da sagleda šta mu je sve kao izbor dostupno. Kada bismo ova stanja koje opisuje Perls objašnjavali psihoanalitičkim terminima, u okviru teorije objektnih odnosa, rekli bismo da osoba ima problem konstantnosti objekta, to jest nedostatak diferencijacije između sebe i drugoga, probleme sa separacijom i individuacijom.

            Neuroza je, prema Perlsu, poremećaj granica između osobe i drugoga (sredine), koji se ispoljava prvenstveno putem 4 mehanizma:

Introjekcija: Sposobnost pravljenja razlike, i sama funkcija granice ja – drugi, svima nam omogućuje da rastemo. Od sredine uzimamo, sredini vraćamo. Rasti možemo samo ako u procesu uzimanja potpuno svarimo i temeljno asimilujemo to što smo uzeli. Ono što smo iz sredine zaita asimilovali postaje naše. Ono što smo progutali u komadu, što nekritički prihvatamo, nije deo nas, već ostaje deo sredine. Takve nesvarene stavove koje smo samo progutali, načine delanja, osećanja i procenjivanja, psihologija zove introjektima, a mehanizam kojim se te strane izrasline nadovezuju na ličnost – introjekcijom. Opasnosti od introjekcije su dvojake. Prvo, čovek koji introjektuje nikad ne dobija priliku da razvije vlastitu ličnost, jer je prezauzet kontrolisanjem stranih tela koja su se ubacila u njegov sistem. Što je veći broj introjekata kojima se opteretio, to mu manje prostora ostaje da izrazi ili bar otkrije svoje pravo ja. Drugo, introjekcija doprinosi raspadanju ličnosti. Ako proguta dva neusaglasiva shvatanja, čovek može i da se raspadne nastojeći da ih pomiri. Konflikt koji ovim nastaje kod neurotičara obično završava patnjom. Ne pobeđuje ni jedna strana, a ličnost ne može da makne u pravcu rastenja i razvoja. Introjekcija je neurotički mehanizam kojim inkorporiramo u sebe merila, stavove, načine delanja i mišljenja koji nisu stvarno naši. U introjekciji, granicu između sebe i ostatka sveta pomerili smo toliko duboko u sebe, da od nas skoro ništa ne ostaje.

Projekcija je obrnuta od introjekcije. Ona predstavlja skolonost da se na sredinu prebaci odgovornost za ono što je nastalo u samom čoveku. Npr. paranoja je projekcija dovedena do krajnosti. Mehanizmom projekcije neurotičar se ne koristi samo prilikom hvatanja u koštac sa svetom izvan sebe. On ga koristi i prema sebi. Neurotičar nije sklon samo tome da se odrekne sopstvenih impulsa, već i onih delova sebe u kojima impulsi nastaju. On tim delovima pripisuje objektivno postojanje izvan sebe, tako da može da ih okrivi za svoje nevolje, a da se ne suoči sa činjenicom da su to delovi njega samog. Umesto da bude aktivan učesnik u sopstvenom životu, projektivac postaje pasivan objekat, žrtva okolnosti. Kad projektivac kaže „to“ ili „oni“, on obično ima na umu ja. U projekciji, granicu između sebe i ostalog sveta pomeramo suviše daleko, sebi u korist, na način koji nam omogućava da otpišemo i odbacimo one strane ličnosti za koje smatramo da su teške, neprijatne i neprivlačne. Osoba svoje introjekte vidi kao deo sebe, a one delove sebe kojih bi se rado otarasila vidi kao nesvarene i nesvarive introjekte. Ona se nada da će se projektovanjem otarasiti tih zamišljenih introjekata koji, zapravo, nisu nikakvi introjekti, već vidovi nje same.

Konfluencija: Kad pojedinac ne oseća nikavu granicu između sebe i sredine, kad mu se čini da su on i sredina jedno, on je u konfluenciji sa sredinom. Tada delovi i celina postaju međusobno neraspoznatljivi. Ovaj osećaj je svojstven novorođenčadi, ali i ljudima u dubokom zanosu, koncentraciji, a specifičan je i za rituale. Ali, kada osećaj ovog krajnjeg poistovećenja postane hroničan, a pojedinac nesposoban da uvidi razliku između sebe i ostalog sveta, onda je on psihički bolestan. On sebe ne može da doživi zato što je izgubio svaki osećaj sebe. Čovek koji se nalazi u stanju patološke konfluencije trpa sve svoje potrebe, emocije i aktivnosti u istu vreću krajnje pometnje, tako da konačno nije svestan ni onoga što želi da uradi, ni načina na koji u tome sebe sprečava. Takva patološka kofluencija krije se iza mnogih oboljenja koja danas priznajemo kao psihosomatska. Patološka konfluencija ostavlja i ozbiljne društvene posledice. Takav čovek zahteva sličnost i odbija da trpi bilo kakvu razliku. On ne ume da napravi razliku između sebe i ostatka grupe. Kada čovek u patološkom stanju konfluencije kaže „mi“, on ne zna o kome se zapravo govori, o njemu ili o ostalom svetu. Govoroli smo o procesu diferencijacije u razvoju konstantnosti objekta. Konfluencija je izraz iz geštalt teorije koji označava neuspeh u razvoju procesa diferencijacije ja i objekta.

Retrofleksija: Bukvalni prevod retrofleksije bi bio „naglo se obrnuti protiv“. Retroflektivac ume da povuče graničnu crtu između sebe i sredine, i on je povlači, uredno i jasno, posred srede – ali samog sebe. Introjektivac čini ono što bi drugi hteli, projektivac čini drugima ono za šta ih optužuje da čine njemu, čovek u stanju patološke konfluencije ne zna šta ko kome čini, a retrofleksivac čini sebi ono što bi hteo da čini drugima. Osoba retroflektovanog ponašanja postupa sa sobom onako kako je u početku želela da postupa sa drugim ljudima ili predmetima. Ona prestaje da usmerava energiju u polje s ciljem da u sredini izazove promene koje će zadovoljiti njene potrebe. Umesto toga, ona svoju aktivnost preusmerava ka sebi i, umesto sredine, sebe postavlja kao metu svojih postupaka. Tom prilikom ona cepa svoju ličnost na vršioca i trpioca i postaje, bukvalno, svoj najgori neprijatelj. Kako se ispoljava mehanizam retrofleksije? Introjekcija se vidi po korišćenju zamenice „ja“ kad je istinsko značenje „oni“. Projekcija se vidi po korišćenju zamenice „to“ ili „oni“ kad je stvarno značenje „ja“. Konfluencija se vidi po upotrebi zamenice „mi“ kad je stvarno značenje pod znakom pitanja, a retrofleksija se vidi po upotrebi povratnog „se“ ili „sebe“.

Pometnja između sebe i drugog koja se krije iza neuroze iskazuje se, takođe, i u krajnjoj pometnji u pogledu svog stvarnog Ja (self). Stvarno Ja, za neurotičara, može biti ili zver ili anđeo – ali nikada on sam (mehanizam cepanja, crno-beli svet dobrih i loših objekata, bez integracije).

Svi ovi mehanizmi o kojima govori Perls su nam poznati i već smo ih, drugim terminima, prikazali kao probleme povezane sa celovitošću i konstantnošću objekta. Nama je, ovde, interesantnije kakvim metodama geštalt pristupa ovim problemima. Geštalt terapeuti se više fokusiraju na proces nego na sadržaj, jer proces je aktivan i danas, kao što je bio u prošlosti. Fokus će biti na tome kako klijent, ako je, na primer, introjektivac, traži prečice, kako je lenj da asimiluje svet, te ometa sopstveni rast i samoostvarenje. Ako je introjekcija njegov osnovni mehanizam suočavanja sa svetom, čak i ako otklonimo jedan ili dva introjekta (mamu, tatu) klijent će i dalje nagomilavati druge. Zato se klijent mora navesti da uvidi kako guta stvari u komadu, kako neprestano prekida proces razgradnje i asimilovanja. Za klijenta je važno da nauči da ne guta komade (tuđih stavova, uverenja i sl.) i da razvije osećaj gađenja prema tome. Tek onda biće u mogućnosti da stvara sebe, sprovodi vlastite odluke i ostvaruje druge svoje mogućnosti. Takođe je važno da klijent nauči da terapeut nije ni mama, ni tata, i koja je razlika između njega i drugih. Ovo će naučiti tek kad shvati da introjektuje i kako introjektuje. Kad ovo nauči, naučiće i da njegovi introjekti nisu njegovo stvarno ja. Geštalt terapija, zapravo, govori o procesima diferencijacije, separacije i individuacije i nudi neke tehnike koje mogu da potpomognu te procese.

Prikazaćemo neke od tehnika kojima geštalt terapeuti rade na pomenutim problemima granica, zapravo na problemima integracije pozitivnih i negativnih aspekata sebe i objekta (celovitost objekta i celovitost selfa) i problemima diferencijacije selfa, optimalne distance, separacije i individuacije (konstantnosti objekta).

Kako, u geštaltu, prepoznajemo retrofleksiju, i koji se terapijski postupci koriste? Ona se često prepoznaje po klijentovom telesnom držanju i po tome što govori „ja se...“ Kada se takvoj osobi ukaže na čin koji sprovodi na sebi umesto na drugome i upita ga se kome je taj čin namenjen, iznenađujuće je koliko brzo jasno i glatko dobijamo odgovor. Kao da je klijent očajnički čekao priliku da se izrazi. To ne zapanjuje samo posmatrača već često i samog klijenta.

Kad klijent iznese tvrdnju koja terapeutu izgleda kao projekcija, obrađujemo je tako što od klijenata tražimo da urade neke stvari. Recimo, ako je u govoru upotrebljavao neodređeno „to“ – „to mi smeta“ – govoreći o glavobolji, najpre treba da ga navedemo da poveže sebe sa svojom glavoboljom. To postiže tako što sagledava kako glavobolje stvara on sam, te glavobolja više nije „to“, već je deo njega. Ako su njegova mišljenja o drugima projekcije, kažemo mu da obrne tvrdnju. Može se desiti da bude potrebno da ga navedemo da tu tvrdnju ponavlja sve dok je ne oseti kao izraz svog ja.

Sa introjekcijom se borimo na sasvim suprotan način: klijenta činimo svesnim stava prema introjektovanoj građi. Često ćemo od klijenta zahtevati da izvede neki eksperiment na osnovu onoga što smo zapazili u vezi njega. Svrha eksperimenta je da pomogne klijentu da sam otkrije kako prekida sebe i sprečava sebe da uspe. Klijent će se svesnosti o otkriću uporno opirati, sve dok ne dođe pravo vreme da postane svestan onoga što čini. S druge strane, ako je klijent stvarno blokiran, pokazivaće i znake te blokiranosti. Tada eksperiment nastavljamo u fantaziji, pošto klijent još nije sposoban da ga sprovede ni u ravni stvarnosti, ni u ravni glume.

Jezički pristupi: Jedno od sredstava za razumevanje čoveka je proučavanje njegovog jezika. Način govora odražava način mišljenja i funkcionisanja. U geštaltu se primenjuje analiza načina govora (ne samo sadržaja), posebno da bi se klijent suočio sa problemima konfuzije granica između sebe i drugih i izbegavajućeg govora koji zamagljuje njegovu svesnost. Koriste se „eksperimenti” sa promenom izvesnih navika govora kao sredstvom za povećanje svesnosti određene osobe i njene unutrašnje dinamike:

 

Personilizovanje zamenica:

Menjanje "to" u "ja": Bezlični govor se najčešće čuje kod klijenata koji žive u svetu u kome obiluje bezlični depersonalizovani govor. Ovakva vrsta govora predstavlja još jednu naviku koja ih udaljava od izražavanja samih sebe. Takođe, stvara prepreke za njihovu svesnost o sebi. Ako se neka osoba više obraća svetu koristeći bezličan govor i zamenicu "To", utoliko će ta osoba sebe više doživeti kao treće lice. Ovo je jedan neželjeni i poguban pravac razvoja za svaku osobu. Rad sa bezličnim govorom (“it-talk”) tada postaje sredstvo sa kojim terapeut može pomoći klijentu da usaglasi "šta" koje se odnosi na govor, sa onim "šta" koje se odnosi na iskustvo. Cilj je postizanje celovitosti iskustva, a celovitost iskustva doprinosi razvoju sposobnosti celovitosti objekta.

Eksperiment menjaja “To” govora u “Ja govor”

Pokušajte da kažete neke primere bezličnog govora koji su uobičajeni u svakodnevnici. "Lepo je danas biti ovde", "Provokativno je kada vi to radite", "Lepo je, zar ne..." Da li vam nešto od ovoga zvuči poznato? Možete li se setiti nekih sličnih vaših govornih šema? Sada promenite neke od originalnih rečenica na ovaj način: "Meni je drago što sam danas ovde", "Ljutim se kada vi to radite", "Ja mislim da je to lepo". Uporedite i suprotstavite pristupe istim rečenicama sa zamenicom "to" i "ja"... Možete li osetiti razliku u stepenu sebstva koje ulažete kada pravite svaku rečenicu? Da li vam se rečenica sa "to" čini drugačija?

Menjanje "vi" u "ja": Govor sa upotrebom zamenice "vi" (“you-talk”) uobičajen je među klijentima u istoj meri kao i u društvu uopšte. Klijent može da upotrebi "vi" da vam saopšti kako se on oseća. On takođe može upotrebiti "vi" da vam saopšti kako on zamišlja da ćete vi reagovati u određenoj situaciji, što je, u stvari, drugi način da vam kaže kako se on oseća. Klijent možda nije svestan kako on ublažava svoje izražavanje pomoću ovog pristupa ili kako uopštava stvari. Menjanje „vi” u „ja” može pomoći u boljem diferenciranju granica između sebe i drugoga, jasnije ocrtavanje sopstvenih granica, što je deo sposobnosti konstantnosti objekta.


Eksperiment menjanja “Vi” govora u “Ja govor”

Evo kako reaguje osoba na efekat droge koju je uzeo: "Pa, pomalo vam se vrti. Zatim osećate kako pod nestaje. Najzad, nije vas briga šta osećate. " Da li vam je nešto od ovoga blisko u vašim govornim šemama? Napravite eksperiment zamišljajući neke rečenice sa zamenicom "vi" radi upoređivanja. A sada "vi" zamenite sa "ja". .. Da li možete da osetite, da čujete razliku između onoga što kažete o samom sebi kada ih uporedite sa onim izjavama koje se odnose na nekog uopšteno. Slično tome, šta vi osećate kada vam neko kaže šta ćete raditi ili kako će te se osećati u vezi sa nečim? Kada vam, recimo, kaže "Tako je zabavna, da je morate voleti..." ili “Tako je bezobrazan, da vam dođe da ga prebijete...” Ovakva rečenica pretpostavlja mnogo toga. Možete li se setiti kakve su vaše reakcije kada neko govori u vaše ime?

Menjanje "mi" u "ja":Klijent se identifikuje i povezuje sa svojim okruženjem, grupom, prijateljima. Osećaj pripadnosti nekoj grupi je važan za njihov međulični razgovor, jer su prijateljske grupe primarni okvir za formulisanje verovanja, stavova, osećanja i očevidnih radnji. Međutim, izvesni klijenti upotrebljavaju termin "mi" na načine koje maskiraju njihovo izražavanje. Da bi im pomogli da postanu svesni onog što doživaljavaju, terapeuti im mogu savetovati promenu "mi" u "ja".

Eksperiment menjanja “Mi” u “Ja”

Obratite pažnju na to kako koristite termin "mi"... Da li ste sigurni da valjano iskazujete i osećanja drugih o kojima govorite? Da li nekada kažete "mi" da biste dobili podršku za nešto što želite da kažete, a ne biste to sami rekli? Uzmite nekoliko rečenica o sebi i prebacite ih u prvo lice množine. Šta doživljavate dok to radite? Sada ih vratite u prvo lice jednine. Uporedite ta dva iskustva. Zapazite razlike.


Primer:

Kl: Uvek nam se govori šta da radimo, a mi to ne volimo.
Sa: Ko smo to "mi"? O kome ti govoriš?
Kl: Svi mi, deca. Cela škola.
Sa: Voleo bih da mi kažeš šta ti o tome osećaš.
Kl: Osećam isto ono što i svi ostali.
Sa: Pokušaj da to kažeš nekako na svoj način. Probaj da kažeš recimo "ja" umesto "mi".
Kl: Muka mi je od špijuniranja. Pre neki dan uputio sam se prema kancelariji nastavnika, a oni me pitaju gde ću. Osećao sam se kao kriminalac...

Menjanje "ne mogu" u "neću": "Ne mogu" se često čuje među klijentima. Ponekad je njihova upotreba te reči odgovarajuća. Klijent može imati izvesna ograničenja koja odražavaju stvarne nemogućnosti. Vrlo često, međutim, klijent će reći "ne mogu" kada osećanje restrikcije spada u domen "mogu-ako-odaberem-tako". Klijent, u stvari, doživaljva bezazlen položaj zbog "ne mogu" i oseća se nesposobnim. On možda nije svestan da se njegov iskaz "ne mogu" više izjašnjava sa "neću".

Eksperiment menjanja ne mogu u neću

Pokušajte da se setite nekih rečenica sa "ne mogu" koje često koristite. Polako ponovite neke od njih i obratite pažnju na osećanja koja ih prate. Možda ćete prepoznati da postoje neke stvari koje zaista ne možete da uradite. Vidite da li možete da napravite razliku između tipova tih "ne mogu" rečenica.

Primer:

Kl: Sastav iz engleskog je dobra stvar, ali ja ne mogu da ga radim.
Sa: Pokušaj da kažeš to na drugi način. Reci, "Ja nisam voljna da ga radim"
Kl: Ja nisam voljna da ga radim. Ne radim ništa, sem što buljim u papir.
Sa: Šta bi se dogodilo kada bi ga ipak napisala?
Kl: Verovatno bih dobila još jednog keca. Meni sastavi teško idu.

Menjati "treba" u "želeti": Ponekad će klijent uneti osećaj potrebe u nešto što želi. Ishod toga je da on počinje da oseća kao da mu je to potrebno da bi preživeo. Postoje slučajevi gde se klijent uspaniči ako oseti da njegova potreba neće biti zadovoljena. Pomoć da klijent oseti razliku između želja i potreba, može mu pomoći da postane svestan briga koje izaziva sam, prilazeći nekim svojim željama kao potrebama. Ova tehnika postiže slične efekte kao razgraničavanje između želja i zahteva u R.E.B.T.u, i potpomaže proces neutralizacije afekata, pretvaranje ekstremnih, preplavljujućih emocija u funkcionalne emocije koje ne ugrožavaju proces racionalnog mišljenja. Pospešivanje neutralizacije pomaže u efikasnijem integrisanju oprečnih emocija, a time pospešuje razvoj sposobnosti održavanja celovitosti objekta.


Eksperiment menjanja treba u želim

Šta vam je potrebno da bi preživeli? Napravite spisak tih stvari. Sada izgovorite, za svaku ponaosob, "Meni je potrebno ovo da bih preživeo". Zatim se upitajte da li je izjava koju ste upravo izrekli tačna ili ne. Zapazite kako verovatno postoji manje stvari koje vam trebaju nego što zamišljate. Sada uzmite u obzir ostale stvari sa spiska, i probajte da ih prepoznate kao stvari koje želite. Recite, "Ja ovo želim". A zatim "Meni ovo treba". Da li osećate neku razliku? Dok ovo radite, da li ste stekli neku novu svesnost o vašim željama i potrebama? Možete li sebi da dozvolite da ostvarite želje?

Menjanje "morati" u "izabrati": Mnogi klijenti osećaju da ih obaveze i pravila pritiskaju sa svih strana. Čak i situacije u kojima sami prave izbor, počinju da ih osećaju kao da izbor nije pravi. Tražeći od klijenata da zamene "Ja moram" sa "Ja biram" može im pomoći da povećaju svoju svesnost o slobodi izbora i odgovornosti koju će time preuzeti. Ova tehnika ima istu funkciju kao i prethodna u izgradnji celovitosti objekta. Takođe, pravljenje razlike između moram i hoću potpomaže proces deferencijacije granica izmeću sebe i drugoga (konstantnost objekta)

Eksperiment menjanja moram u hoću-biram

Pokušajte da budete svesni svih stvari koje ste obavezni ili koje morate uraditi... Polako pređite preko svake od njih skoncentrišući se na "Imam obavezu" ili "Moram"... Sada ponovite svaku rečenicu i posle svake ponovite "Ko to kaže?" Vidite da li možete da odredite ko vas to primorava. Sada pokušajte da ponovite te izjave, samo ovaj put recite "Ja hoću da" tamo gde ste govorili "Ja moram". Istaknite "hoću"... Možete li osetiti odgovornost u htenju da nešto uradite, nasuprot moranju? Možda postoji neko uzbudjenje u ovome za vas. Vi ste više sposobni da nešto preduzmete ako to hoćete, nego da reagujete na nešto što morate.

Menjanje "znam" u "pretpostavljam": Neki klijenti žive u svetu neproverenih pretpostavki i hipoteza. Oni osećaju da znaju ono što zamišljaju i deluju u skladu sa tim. Budući da nisu svesni razlike između znanja i pretpostavljanja, ko bi mogao očekivati da postupaju drugačije? Terapeut može zabeležiti da se klijent ponaša prema pretpostavljenim činjenicama, informacijama, događajima. Važan zadatak koji terapeut treba da izvede je da pomogne klijentu da uvidi razliku između onoga što je poznato i onoga što je zamišljeno. Nesvareni stavovi, uverenja koja se ne dovode u pitanje, obično su introjekti koji ometaju proces diferencijacije sebe i drugoga, i ometaju separaciju i individuaciju, procese koji dovode do uspostavljanja konstantnosti objekta.

Eksperiment menjanja znam u pretpostavljam

Usmerite vašu svesnost na stvari koje su vam poznate - one stvari u koje ste sigurni i koje jasno razumete. Šta znate o sebi u ovom trenutku? O drugima? O situacijama i događajima koji su van vašeg neposrednog iksustva? Istražite za sebe šta mora da se desi pre nego što osetite da nešto znate. Kakva osećanja, misli i osećaj tela su u vezi sa vašim znanjem?

Druga strana znanja je imaginacija ili fantazija. Proverite ovo pretvarajući se da zamišljate neke stvari koje samo osećate da znate... Možete, recimo, zamisliti kako biste izgledali da ste suprotnog pola. Vi to tačno ne možete znati. Ispitajte linije razdvajanja između onoga što znate i onoga što zamišljate. Kako ste odlučili šta je šta? Da li ste u nekim situacijama voljni da odustanete od znanja radi zamišljanja?

Menjanje pasivnog u aktivno stanje: Jedan od glavnih procesa kojima se klijent služi da bi izbegao odgovornost za svoje ponašanje jeste korišćenje pasivnog stanja. Govoreći "kao da", oni reaguju umesto da deluju u životu, što predstavlja uzrok i posledicu onoga što oni misle o sebi. Oni mogu govoriti na taj način jer osećaju da ih kontrolišu i da sa njima manipulišu. Na isti način, pasivni glagoli teže da zadrže to gledište. Terapeut može intervenisati na jezičkom nivou i sugerisati da se neke pasivne rečenice ili izjave zamene aktivnim. Na ovaj način klijent može ponovo zadobiti ili zadržati moć svesnosti koju nije koristio. I ova tehnika potpomaže proces diferencijacije.

Eksperiment menjanja pasivnog u aktivno stanje

Vratite se na trenutak kada ste jutros ustali i pretresite sve vaše aktivnosti u toku dana, sve do ovog momenta... Izdvojite neka specijalna ponašanja i iskažite ih u pasivu. "Vreme me je bacilo u depresiju”, “Uhvatila me je nervoza kad sam pomislio šta me danas čeka...”, “Bio sam obeshrabren...”, “Ubili su me u pojam...”... Odbacite svako htenje i volju u ponašanju. Zamislite da ste pion u potpuno predodređenom danu u kome su sva vaša ponašanja unapred propisana. Sada obratite pažnju na ovo iskustvo...

Potom obrnite proces. Zamenite sve pasivne glagole aktivnim...”Bacio sam sebe u depresiju kad sam video kakvo je vreme napolju”, “Napravio sam sebi nervozu razmišljanjem o današnjim obavezama”...Uradite ovo sa svim vašim aktivnostima, čak i ako u nekima morate preterivati. Osetite da ste vi potpuni gospodar nad onim što radite. Koliko odgovornosti za vaše postupke ste spremni da preuzmete? Koja sredstva koristite da biste izbegli odgovornost kada vam se za to ukaže prilika? Reči koje neka osoba bira da bi se izrazila su odraz njegove ličnosti, njegove samosvesnosti i mera do koje ona prihvata odgovornost za sebe.

Eksperimenti: U geštalt terapiji tehnika koja korespondira slobodnim asocijacijama i analizi snova u psihoanalitičkoj metodi je eksperiment. Eksperiment podrazumeva da jednostavno isprobamo nešto. Ovde se može asimilovati veliki broj tehnika. Sve imaju za cilj fokusiranje pažnje na suočavanje sa specifičnim temama koje se tiču klijentovog ponašanja. Teme su razvijene u cilju rekonstrukcije novih modula ponašanja i reagovanja u starim situacijama rešavanja problema. Ovako se osoba stavlja u situacije gde se anksioznost razrešava pod okolnostima koje su podržavajuće i u kojima se daju instrukcije koje ne dobijamo u svakodnevnom životu u takvim situacijama. Eksperiment podstiče učenje dok se izvodi, a ne samo pričanje o problemu. Takođe suočava pacijenta sa stvaranjem pravog kontakta. Stvara sigurnu kriznu situaciju u kojoj se izlazi na kraj sa anksioznošću izazivajući događaj pod relativno sigurnim okolnostima. Navešćemo neke eksperimente koji imaju funkciju dolaženja u bolji kontakt sa svojim telom (podstiču razvoj sposobnosti diferencijacije sebe od drugog, dolaženjem u bolji kontakt sa svojim telom i diferenciranjem sopstvenih emocija. Podstiču i razvoj veština samoregulacije, koje su sastavni deo konstantnosti objekta).

Vaša sadašnjost (eksperiment): Sledećih nekoliko trenutaka budite svesni vaših tekućih doživljaja. Unesite ovu svesnost u tok rečenice koja počinje sa "Ja sam sada svestan..." Pazite da vas kraj svake rečenice stavlja u novu sadašnjost u kojoj se može desiti da postajete dalje svesni nečeg drugog. Nastavite dalje. Neka rečenice teku sa bilo kojim rečima koje vam dođu. Nastavite sa ovim nekoliko minuta. Sada, pošto ste radili sa ovim eksperimentom, ja bih vam postavio nekoliko pitanja: Kojih oblasti vaše sadašnjosti ste bili najviše svesni? Vašeg tela? Osećanja? Da li ste odabrali čega ćete biti svesni ili ste zapažali sve? Da li vam se eksperiment učinio lakšim ili težim nego što ste očekivali? Da li ste otkrili neku novu svesnost? Da li ste iskusili neku blokadu kada ste morali da tražite to čega ste bili svesni? Da li ste zapazili neke oblasti svesnosti koje zahtevaju da se vaša pažnja ponavlja? Da li ste se nekim oblastima svesnosti opirali, a neke želeli da izbegnete? Sada ponovite eksperiment, imajući u vidu neka od ovih postavljenih pitanja. Vidite da li možete da osetite kako pokušavate da iznegnete neku svesnost. Nemojte se prisiljavati na ove svesnosti, samo zapazite šta činite da ih cenzurišete.

Svesnost o sebi: Glavno načelo geštalt psihologije je da je osoba neodvojiva od svoje prirodne sredine. U stvari, da je svoja u sredini. Da bi neka osoba živela efektivno, mora imati dovoljno svesnosti o sebi samoj i o svojoj sredini. Pošto geštalt gleda na osobu kao na organsku celinu, postoji mnogo toga čega ona mora biti svesna. Strukture tela, pokreta, procesa u telu, osećaja i osećanja, mišljenja i fantazije.

Struktura tela: Počnite time što ćete postati svesni celine svoga tela. U cilju ovog eksperimenta nemojte raditi ništa drugo sem posmatranja. Osećajte vašu veličinu kao i prostor koji zauzimate. Sada pokušajte da budete svesni vaše težine i čvrstoće vašeg tela... ako imate veliko ogledalo, stanite ispred njega i posmatrajte celo vaše telo.  Čega postajete svesni dok ovo radite? Sada se skoncentrišite na delove vašeg tela. Pristupite ovome kao da uzimate inventar. Osetite udove, vaše noge i ruke... Sada usmerite svesnost na vaš vrat i glavu. Možete pokušati da ih osetite i rukama. Sada pomerite vašu svesnost na centralni deo vašeg tela, uključujući vaša prsa, trbuh, karlični deo, istražujte ove delove. Sada pomerite vašu svesnost na manje delove vaše anatomije. Usredsredite se na vaše ruke i prste. Na vaša stopala i palčeve... sada postanite svesni manjih detalja vašeg lica, kao što su vaše oči, nos, usta, jezik, zubi. Osetite ih. Ponovo ogledalo može da pomogne. Zapazite, takođe, vašu kosu i uši. Sada pošto ste ispitali vašu spoljašnju strukturu tela pojedinačno, zapazite njihove uzajamne veze. Ponovo posmatrajte svoje telo kao celinu, kao na početku. Da li nalazite neku razliku u ovome što radite sada, kada to uporedite sa pokušajima na početku eksperimenta? Da li ste našli da ima nekih delova preko kojih ste preleteli ili ih izbegli? Ukoliko je tako, vratite se na njih i jednostavno odgledajte šta tamo ima. Možete li to uraditi bez procenjivanja?

Procesi u telu: Disanje - osetite kako uvlačite vazduh. Da li udišete koristeći mišiće trbuha ili grudnim mišićima? Upotrebite šake kako biste ovo istražili. Napunite vaša pluća i osetite kako vazduh ulazi. Zadržite ga tamo i osetite punoću. Ispraznite pluća sada i osetite da izdisanje nije nikakav napor, već olakšanje suprotno naporu... Pokušajte da trčite u mestu jedan minut i osetite kakve promene zapažate u vašem disanju. Budite svesni kucanja vašeg srca. Ako ste trčali, verovatno možete osetiti ili"čuti" vaše srce, a da ne opipavate puls. Usredsredite se na kucanje...Kada vam se srce ponovo vratilo u normalu, možete li da ga osetite, a da ne dodirujete vaše grudi ili ručni zglob?

Osećaji: Osetite sada vaše telo i uočite koji osećaji ispunjavaju vašu svesnost. Da li postoji neki unutrašnji osećaj, kao što je glad ili da vam se grlo osušilo? Istražite vašu kožu. Da li negde zapažate osećaj svraba, češkanja, peckanja, da li postoje neka mesta gde osećate neku vlagu, kao što su znojavi dlanovi? Da li ste svesni nekih delova gde osećate veću toplotu ili hladnoću?  Da li osećate da su neki delovi življi od ostalih? Pokušavajte da se usredsredite dok ovo radite. Šta se dešava? Da li doživljavate neke emocije ili fantazije? Pokušajte da se skoncentrišete na one delove tela u kojima imate malo osećaja. Šta doživljavate? Da li zapažate neku razliku kada se zaista skoncentrišete?

Osećanja: Sada pažljivo primetite šta osećate u ovom trenutku. Dok to radite, da li postajete svesni nekih fizičkih osećaja  koji su u vezi sa osećanjem? Ako, na primer, osećate malo ljutnju i svesni ste neke napetosti u vašoj šaci, stisnite pesnicu... dok postajete svesni ovog osećanja, da li osećate neki impuls da nešto uradite ili nešto kažete... osetite pokretnu snagu tog osećanja i vidite da li možete da je sledite. Kakav je raspon vaših osećanja? Da li osećate sreću, radost ili mir i prihvatate ih kao osećanja koja su podjednako stvarna kao tuga, bes i frustracija? Uzmite u obzir neku situaciju u kojoj imate pozitivna osećanja i vidite da li možete sebi dopustiti da ih usvojite. Šta radite? Sada vidite da li možete da dođete u dodir sa nekim negativnim osećanjem. Da li ste svesni da nešto niste dovršili? Šta je to što možete učiniti da izrazite to osećanje i dovršite situaciju. Ako nađete da je to osećanje loše, vidite da li možete nešto uraditi da ga izbegnete. Da li ga potiskujete u korist drugih misli? Da li tražite nešto u vašoj okolini da se na to skoncentrišete? Osetite kako pomerate svesnost tog osećanja i kako, na koji način, zabranjujete sebi da ga iskusite...

            Geštalt terapija obiluje različitim tehnikama, od kojih je veći deo usmeren na postizanje celovitosti svesnosti i orijentaciju na sadašnjost. Naveli smo samo neke tehnike da bismo pokazali kriterijume na osnovu kojih prepoznajemo vrednost određene tehnike za razvoj neke od bazičnih sposobnosti koje obrađujemo u O.L.I. metodu. Govorili smo o tome da je jedna od manifestacija poremećaja konstantnosti objekta fantazija „jednog dana” ili fantazija „samo da se nije to desilo”, koje dovode do toga da klijenti žive u budućnosti ili u prošlosti, gubeći kontakt sa svojom sadašnjošću. Geštalt tehnike koje su, generalno, usmerene na sadašnjost i aktuelno doživljavanje, te mogu biti od pomoći u promeni orijentacije svesnosti. Većina tehnika, takođe, naglašava celovitost doživljaja i potpomaže prevazilaženje fragmentacija doživljaja sebe i drugoga (celovitost objekta). Svesnost tela, doživljavanja sopstvenih telesnih i mentalnih procesa, doprinose jačanju ega, procesima diferencijacije sebe i sredine, razvoju veština samoregulacije...što su sve delovi veština kojima dete ovladava uz dovoljno empatičnog roditelja i koje mu omogućavaju da nastavi razvojni put diferencijacije, separacije i individuacije. Geštalt tehnike mogu da posluže kao efikasne alatke kojima terapeut uči klijenta tim nesavladanim veštinama, pospešujući time razvoj celovitost i konstantnosti objekta kod klijenta. U grupnom radu, geštalt je razvio brojne „igre”, od kojih su mnoge korisne za ovladavanje procesima diferencijacije, svesnosti svojih granica i granica drugoga, zauzimanje optimalne distance, integraciju oprečnih doživljavanja sebe i drugoga...što su sve delovi veština integrisanih u sposobnosti celovitosti i konstantnosti objekta.

Igre geštalt terapije

Ove igre se koriste u terapiji, bilo individualno ili u grupi, sa ciljem otkrivanja ili senzitiziranja. Geštalt terapije podstiče svesnost u igrama tako da individua može odlučiti koju će igru igrati i ko će mu u toj igri biti pratilac i saučesnik.

Igre dijaloga: Kada se uoči rascep u osobi, geštalt terapeut će predložiti da pacijent zauzme obe uloge u konfliktu i vodi dijalog. Ovo je izvodljivo, bilo da su u pitanju pasivna protiv agresivne pozicije unutar osobe, ili da je u pitanju neka osoba značajna klijentu. Korisna je za razvoj procesa svesnosti i integracije odcepljenih oprečnih osećanja (celovitosti objekta i tolerancije na ambivalenciju)

Pravljenje krugova: U toku individualnog rada u grupi, često se pojavi tema koja se tiče i ostalih članova grupe. Klijent može biti zabrinut usled fantazija o tome šta drugi u grupi misle ili osećaju. Terapeut može predložiti klijentu da napravi krug, to jest da popriča sa svakim članom grupe o temi koja je pokrenuta. Tehnika je usmerena na prepoznavanje i prevazilaženje projekcija i integraciju tih odcepljenih i projektovanih delova selfa (razvoj celovitosti selfa)

Nezavršeni posao: Svaka nekompletna celina je nazvršeni posao koji zahteva razrešenje. Ovo se uglavnom dešava usled nerazrešenih i nepotpunih osećanja. Klijent se ohrabruje da eksperimentiše sa završavanjem tog posla koji je ostao nezavršen. Kada postoje neizražena osećanja prema nekome od članova grupe, od klijenta se traži da ih izrazi direktno. I ova tehnika podstiče razvoj celovitog doživljavanja-„završavanja posla“, to jest, celovitost objekta i selfa.

Ja preuzimam odgovornost – igra: Geštalt terapija smatra da su sva osećanja, ponašanja, senzacije i razmišljanja, akti osobe. Klijenti često otuđe ove akte koristeći „to“ govor, pasivne konstrukcije i sl. Ova tehnika podrazumeva da se od pacijenta traži da posle svake izjave doda: „... i preuzimam odgovornost za to.“ Očito je da ovakvo usmeravanje klijenta na prihvatanje odgovornosti za odcepljene delove sebe vodi ka procesu integracije-celovitosti selfa.

Igre projekcije: Kada klijent zamišlja da druga osoba ima određena osećanja, tada se od njega traži da utvrdi da li je u pitanju projekcija, tako što sam klijent eksperimentiše sa tim osećanjem koje zamišlja da druga osoba ima. Često klijent otkrije da zaista ima to isto osećanje koje zamišlja da vidi u drugima. Druga igra je igranje projekcije. Klijent koji karakteriše drugu osobu mora da odigra ulogu osobe koju je karakterisao. Funkcija ove igre je slična prethodnoj, i takođe pospešuje integraciju odcepljenih delova selfa.

Igra poništavanja: Kada terapeut smatra da klijentovo ponašanje može biti takvo da on poništava latentne impulse, on može zatražiti od klijenta da igra ulogu koja je suprotna od one koju je do tada igrao. Igra je usmerena na osvešćavanje mehanizma negacije i integraciju negiranih delova selfa-na celovitost selfa

Ritam kontakta i povlačenja: Povlačenje iz kontakta sa Sada i Ovde tretira se eksperimentom. Od klijenta se ne traži da se ne povuče, već da bude svestan trenutka kada se povlači, a kada ostaje u kontaktu. Ponekad se od klijenta ili grupe klijenata traži da zatvore oči i povuku se. Ostajući svestan, klijent potom izveštava o svom iskustvu. Rad se nastavlja kada se klijent vrati nazad u Ovde i Sada, pošto je zadovoljio potrebu da se povuče. Ova tehnika je pogodna za osvešćavanje sopstvenih granica u uvežbavanje optimalne distance (koja je sastavni deo sposobnosti konstantnosti objekta).

Igra preterivanja: Mali pokreti i gestovi mogu zamenjivati i/ili blokirati svesnost o nekom afektivnom procesu. Geštalt terapeuti posmatraju telesne pokrete i izveštavaju klijente o njima. Jedan od eksperimenata je da terapeut zatraži od klijenta da ponovi pokret i preteruje u tome. Ovo može da podigne percepciju o važnim načinima blokiranja svesnosti i podstakne integraciju blokiranih delova selfa (celovitost selfa)…

Rad na snovima: Geštalt terapija ima svoj metod rada na snovima. Ona ih integriše, umesto da ih interpretira. Perls san smatra egzistencijalnom porukom, a ne ispunjenjem želje. To je poruka koja osobi govori kakav joj je život i kako da se osvesti, probudi i zazme mesto u svom životu. Perls smatra da je san projekcija i da je svaki fragment sna deo osobe koji ona mora da integriše u sebe. Praktično, u radu sa snovima, terapeut klijentu kaže da sebe zamisli kao svaki detalj u snu, bilo da su to ljudi, predmeti ili situacije koje snevač sanja, i da iskaže osećanja i misli koja ima pri tome. Ovakav pristup snovima može da podstakne prepoznavanje i integrisanje odcepljenih delova selfa (celovitost selfa).

Realnost Je: Zato što se prošlost i budućnost smatraju fantazijom, biti u dodiru sa realnošću znači biti u dodiru sa sada i ovde. Ovo se ogleda u pravilu da se od svake osobe traži da govori u sadašnjem vremenu. Koriste se brojne tehnike da bi se ovo pravilo primenilo. Kada je osoba u dodiru sa nečim što se desilo u prošlosti, od nje se traži da dovede sećanje u sadašnjost koristeći geštalt tehnike. Npr. kada osoba priča doživljaj iz detinjstva vezan za roditelje, često mu se sugeriše da na praznoj stolici nasuprot sebe zamisli roditelja i kaže mu kako se sada oseća. Kao i brojne druge geštalt tehnike, ova tehnika je korisna za prevazilaženje izolacije afekata i intelektualizacije, kao i za orijentaciju na sadašnjost.

Sve što kažem i uradim je deo mene: svaka misao, osećanje, verbalizacija, akcija itd. je izraz identiteta osobe u datom trenutku. Da bi postala svesnija svog identiteta, od osobe se traži da „poseduje“ sve što kaže i uradi, tako što će govoriti u prvom licu jednine i izbegavati apstraktne i inpersonalne izjave. Ljudi su često skloni davanju „ti“ izjava. Npr: “Ti si dosadan.” U geštaltu se sugeriše personalizacija i posedovanje izjave koja bi trebalo da izgleda ovako: “Meni si dosadan.” Pričanjem u prvom licu jednine izbegavaju se beskrajne „priče o“ koje imaju tendenciju da budu inpersonalne i intelektualne. Izjave u prvom licu povećevaju svesnost emocionalnog aspekta onoga što je rečeno. Time se, takođe, podstiče integracije odcepljenih delova selfa i izgradnja celovitosti selfa i objekta.

Bioenergetika i celovitost i konstantnost objekta

           

            Sprovodeći svoj karaktero - analitički rad, Wilhelm Reich (1949) je počeo sve veću pažnju da obraća na telesne manifestacije otpora. Tako, opisujući slučaj pasivne homoseksualnosti, na kome je radio 1933., Rajh je primetio da se otpor, koji je bio posebno jak, manifestovao u ekstremnoj ukočenosti vrata i da se relaksiranjem mišića vrata probijaju snažni impulsi. Takođe je primetio da klijenti čiji su afekti zakočeni leže na krevetu ukočeni i da će kod njih pokušaji opuštanja mišića samo povećati teskobu. Iz mnoštva takvih činjenica, Rajh je zaključio da emocijalna energija može biti ''zarobljena'' hroničnim muskularnim tenzijama. Ovim je formirao most koji je vodio od psihoanalize do analitičkog razumevanja muskularnih tenzija i blokova energije.

Osim Frojda (1923), koji je imao u vidu telesne procese, o čemu govori i njegova izjava da je ''ego prvo i prvenstveno telesni ego'' , i Firenci (1921) se ozbiljnije bavio pokušajima da korelira biološke procese sa psihičkim fenomenima. Ferencija je to dovelo do razvijanja ''aktivne'' terapije na somatskom nivou kao dopune analitičkom radu. Njegova posmatranja posebno su se odnosila na tenziju mišića sfinktera anusa, uretre i glasnice. Medjutim, Ferenci nije uspeo da izvuče teoretske zaključke iz tih posmatranja o relaciji muskularne tenzije sa psihičkim funkcijama uopšte. Rajh je to uradio u konceptu da su karakter i muskularni stavovi funkcionalno indentični, tj. da služe istoj funkciji energetski. Sledeći taj koncept, Rajh je razvio terapijski metod u kome je '' analiza odozdo'' (Ferenci) kombinovana sa '' analizom odozgo'' . Rajh je u „Analizi karaktera“ (1942.) rekao: ''Kad karakterna inhibicija ne odgovara na psihički uticaj, ja bih radio sa odgovarajućim somatskim stavovima i obrnuto, kad poremećeni muskularni stavovi predstavljaju teškoću za pristup, ja bih radio na njihovoj karakterološkoj ekspresiji''.

Rajhov rad smo napomenuli da bi smo naveli put razvoja telesnih psihoterapija iz kojih ćemo prikazati neke tehnike koje su nam se pokazale kao korisne u radu sa osobama koje imaju problema sa celovitošću i konstantnošću objekta. Većina tih tehnika potiče od Rajhovog učenika Aleksandra Lovena (bioenergetika).

            Zdravo telo je u kostantnom stanju vibriranja i kad je osoba budna i kada spava. Zato Lowen (2003) smatra bioenergetiku putem ka vibrantnom zdravlju, punoj životnosti organizma. Kada vibracije prolaze potpuno slobodno kroz telo, osoba se oseća povezanom i integrisanom. Govorili smo već o tome da razvoj sposobnosti celovitosti objekta nosi sa sobom i doživljaj celovitosti selfa. Mehanizmi cepanja, negacije, projekcije…dovode do fragmentacije selfa i gubitka doživljaja celovitosti. Ta fragmentacija ima i svoj telesni korelat-protok energije kroz telo je isprekidan. Hronične muskularne tenzije i blokovi sprečavaju vibratorne aktivnosti organizma i ograničavaju njegov motilitet. Cilj vežbi koje pojačavaju vibratorno stanje i pokretljivost organizma je labavljenje hroničnih muskularnih tenzija, oslobađanje osećanja i dovođenje osobe u dodir sa sobom kroz svoje telo. Osoba počinje da oseća hronične muskularne tenzije, tj. da oseća kako inhibira ili blokira tok ekscitacije u svom telu. Analitički deo terapije treba da joj pomogne da razume zašto. Navešćemo neke vežbe čiji je cilj povećanje vibratornog stanja organizma.

Vežbe disanja i vibriranja (sl.1) – cilj ove vežbe je da učini disanje spontanijim i pojača vibracije u nogama. Ležeći na podu treba dići noge gore, sa blago savijenim i olabavljenim kolenima, saviti članke i gurnuti na gore petama. Treba pustiti noge da vibriraju, gurajući pete na gore. Disanje bi trebalo da postane dublje.

Bazična vibratorna i vežba uzemljenja (grounding) (sl.2) – treba stati sa stopalima oko 25 cm. razdvojenim i nožnim prstima okrenutim ka unutra toliko da se zategnu neki od mišića zadnjice. Saviti se prema napred i dodirnuti pod prstima obe ruke, pri čemu kolena treba da budu malo savijena. Telesna težina je na jabučicama stopala, a ne na rukama. Glava se pusti da visi, diše se kroz usta lagano i duboko, zatim se prebacuje težina napred na loptice stopala, a pete se malo podignu. Kolena se polako ispravljaju dok se tetive na zadnjem delu nogu ne zategnu. Međutim, kolena ne treba da budu potpuno ispravljena ili ukočena. Ova pozicija se zadržava oko jednog minuta, a trebalo bi da dovede do vibratornih aktivnosti u nogama i više osećanja u nogama i stopalima. Ovo je bazična bioenergetska vežba uzemljavanja (grounding).

                                                                                                                         

Uzemljavanje

            U bioenergetici označava osećajni kontakt stopala i zemlje, tok ekscitacije kroz noge i stopala u zemlju. To je suprotno „okačenosti“ (hang up) – konceptu koji je Loven upotrebio da opiše stanje osobe u emocionalnom konfliktu koji je imobiliše i sprečava da preduzme bilo kakvu efikasnu akciju prema promeni takve situacije. Takva osoba „ne stoji čvrsto na svojim nogama“, ona je „okačena“, „živi u oblacima“, imobilisana – što se ogleda i u njenom telesnom izgledu. Kod muškaraca je, na primer, čest tip „vešalce“ kod kojeg telo izgleda kao da je okačeno o nevidljivu vešalicu (ramena su podignuta i pomalo četvrtasta, glava i vrat pognuti napred, grudi podignute, a ruke labavo vise). Okačenost stvaraju iluzije nastale u detinjstvu pod uticajem trauma koje potkopavaju dečije osećanje sigurnosti i samoprihvatanja. Sa druge strane, biti uzemljen, „stajati čvrsto na svojim nogama“, znači da osoba ima dodir sa realnošću i ne upravlja se prema iluzijama. Vežbe uzemljavanja služe da spuste osobu dole, iz glave i gornjeg dela tela, u stomak i noge. To nije ni malo lako. Tok energije na dole stvara osećanje anksioznosti, koje je Loven nazvao „anksioznost padanja“. Kod dobro uzemljene osobe anksioznost padanja je mnogo manje izražena, ali ne pate ni sve neurotične osobe od anksioznosti padanja. Neki su u stanju da to osećanje blokiraju. Zbog anksioznosti padanja i anksioznosti „stajanja na svojim nogama“, što za mnoge neurotičare znači „stajati sam“ (ostati sam) javlja se otpor prema spuštanju na dole, uzemljivanju, stajanju na svojim nogama – nezavisnosti. Osobe sa problemima celovitosti i konstantnosti objekta ispoljavaju sve navedene karakteristike: žive u iluzijama (idealizuju ili satanizuju, crno beli svet kao posledica mehanizma cepanja), „okačene“ su, i u strahu od samostalnosti. Iz tog razloga vežbe uzemljavanja i dovođenja u kontakt sa svojim telom i realnošću mogu biti od velike koristi u radu sa problemima celovitosti i konstantnosti objekta.

            Neurotična osoba, iza fasade nezavisnosti, teži da se „zakači“ za vezu sa drugom osobom i tako ostane „okačena“, imobilisana. Takvi stavovi se moraju analitički proraditi da bi se osoba mogla uzemljiti. Osim toga, potrebno je otkloniti muskularne tenzije u struku, pelvisu i nogama, da bi se omogućio slobodan tok energije preko stopala do zemlje. Naročito je važno proraditi anksioznost padanja. Stres pozicije i vežbe padanja imaju taj cilj.

Vežba padanja   (sl.3)

 
   


            Osoba je na sredini strunjače, tako da ne može da se povredi ako padne. Da bi se izvela ova vežba, treba prebaciti svu težinu na jednu nogu i saviti koleno te noge. Drugo stopalo malo dodiruje pod i služi samo za balans. Osoba treba da stoji u toj poziciji dok ne padne, ali ne treba da pusti sebe da padne, već da noge same otkažu.

            Svesno puštanje sebe dole, odnosno padanje, nije efektivno jer osoba kontroliše pad koji bi trebalo da ima nevoljni kvalitet. Ako je mišljenje usmereno na zadržavanje pozicije, tad će pad predstavljati oslobađanje tela od svesne kontrole. Pošto se mnogi ljudi plaše gubitka kontrole nad telom („izgubiti glavu“), to samo po sebi izaziva anksioznost. Svrha tih vežbi je da se otkrije “okačenost“ koja kreira anksioznost padanja (suočavanja). Postoje razne varijacije ovakvih vežbi koje imaju isti cilj, da zajedno sa vežbama uzemljivanja i analitičkim prorađivanjem anksioznosti i otpora koji se pri tome javljaju, pomognu u omogućavanju slobodnog toka energije na dole. Taj tok je put ka zadovoljstvu oslobađanja ili pražnjenja, osećanju sigurnosti, put ka povećanju seksualnog zadovoljstva. Osobe koje se plaše da se “spuste dole“ blokirane su u svojoj sposobnosti da se potpuno predaju seksualnom pražnjenju i ne uspevaju da potpuno dožive orgastičko zadovoljstvo. Ti nesvesni stavovi se moraju analizirati i proraditi.

Loven često koristi seriju vežbi koje služe uzemljavanju: “Ne možemo biti uzemljeni ako se previše plašimo mogućnosti neuspeha ili pada, zbog toga će sva naša energija biti usmerena na gore. Zašto smo toliko uplašeni? Naši životi ne zavise od uspeha, ali mi ipak moramo da stvorimo sebi doživljaj da je tako. Da bismo otkrili uzrok ovog straha, ja koristim sledeću jednostavnu vežbu:

            Zamolim pacijenta da stane na jednu nogu i savije koleno onoliko koliko može, a da ne podigne bilo koji deo stopala sa tla. Druga noga je podignuta unazad. Ruke su ispružene i šake se lagano oslanjaju na naslone stolica koje su postavljene sa obe strane te osobe. Stolice služe samo za balansiranje, ne za oslanjanje. Na podu ispred pacijenta je presavijeno ćebe. Pacijent bi trebalo da drži ovu poziciju dokle god može, dišući polako i duboko, i osećajući težinu svog tela na svom stopalu. Kada više ne može da izdrži, dobija uputstvo da dopusti sebi da padne dočekujući se kolenom na ćebe.

Tokom ove vežbe nema mogućnosti povrede, ali ipak se većina ljudi plaši da se prepusti i padne. Neki se bore da održe poziciju beskonačno, dok će drugi pasti preuranjeno, čineći to kao akt volje, pre nego predaje. Mnogi se postepeno spuštaju prema podu. Ova vežba se ponavlja po dva puta za svaku nogu. Četvrti put pacijent dobija uputstvo da, dok pada, kaže’’predajem se’’. Kada se ova vežba završi, po tonu pacijentovog glasa i načinu na koji je to rekao, može se zaključiti da li je predaja bila prava ili lažna, odnosno, da li je stvarno osetio da odustaje ili je samo to rekao postupajući po instrukcijama. U oba slučaja se reakcija diskutuje sa pacijentom. Nije iznenadjujuće da mnogi pacijenti, kada prvi put padnu ili kažu ’’predajem se’’, briznu u plač ili jecanje. Osećaj pada, ali bez povrede, izgleda da oslobađa duboke anksioznosti. Kada padne, pacijent se oseća sigurno u blizini tla. Ležeći na tlu osoba je privremeno napustila borbu protiv gravitacije i kompulsiju da radi nešto.

Ovo istrajavanje i ne prepuštanje je postalo izraz individualnosti i integriteta danas. Pacijenti često kažu da pasti znači i biti sam. Ako čovek padne, biće ostavljen i neće biti nikoga da ga podigne. Akt padanja evocira osećanje usamljenosti. Osoba mora da ide ukorak sa grupom, čija žurba je tolika da se samo nekolicina okrene da pomogne palima. Tu je, takodje, i tvrdoglavi ponos nekih ljudi koji kaže’’nisi bio tu za mene kada si mi bio potreban kao detetu, sada ja neću sebi dopustiti da budem u poziciji da mi bilo ko bude potreban.

Nakon četvrtog pada, preporučujem da pacijent ostane na zemlji, na oba kolena, sa rukama na podu i ispod čela u poziciji muslimanske molitve (sl. 4). Vrednost ove vežbe je to što je glava blizu tla, što simboliše spuštanje ega ispod nivoa tela. Takođe, dozvoljava mekanoj, ventralnoj strani da slobodno visi, posebno stomak. Ovo dozvoljava duboko abdominalno disanje. Može poslužiti i da se opuste neke analne i glutealne tenzije. Ova pozicija bi trebalo da se drži dva minuta da bi se osetio efekat relaksacije...”

 

           

O.L.I.Protokoli i celovitost i konstantnost objekta

Prikazane tehnike su samo neke iz repertoara tehnika koje potiču iz različitih terapijskih pravaca i mogu biti korisne u radu na razvoju sposobnosti celovitosti i konstantnosti objekta. U O.L.I. metodu, pored integracije tehnika iz različitih pravaca, pokazali su nam se korisni i posebni protokoli koje smo konstruisali, a koji vode klijenta kroz proces samootkrivanja tako što odgovara na upitnike o najznačajnijim događajima u njegovom životu u različitim uzrastima, o njegovim reakcijama na te događaje, o tome kako je doživljavao sebe pre i posle, zatim na pitanja o najvažnijim osobama, odnosima sa njima, kako su ga ti odnosi formirali, o njegovim najvažnijim odlukama u životu, uticaju tih odluka na njegovo formiranje…Protokoli su, zapravo, sastavljeni iz niza pitanja koja inače iskrsavaju u psihoterapijskom procesu, samo su sistematizovana tako da vode klijenta ka pravljenju neke vrste autobiografije sa psihoterapijskim ciljem. Klijent na protokolima radi van terapijske situacije (u pisanom obliku), a prorađuju se na terapijskim seansama.

Prvobitna namena protokola bila je aktiviranje klijenta da radi na sebi i van psihoterapijskih seansi, kao i to da omogući aktivniji rad klijentima koji nisu u mogućnosti da imaju redovne i česte seanse. Međutim, pokazalo se da „poprečni presek sopstvene ličnosti“ koji su klijenti pravili „napismeno“, u obliku sopstvene „studije slučaja“ napisane uz pomoć vodiča-protokola, klijenti dobijaju i nešto drugo. Dobijaju razne fragmentirane, rascepkane delove sebe, doživljaje sebe iz raznih perioda, oprečne emocije, ambivalentne odnose…sakupljene i „zalepljene“ na jednom mestu, u jednu organizovanu celinu koja ih međusobno povezuje na smislen način. Dobijaju „celovitost selfa i objekta spolja-na papiru“. Kada se upletu mehanizmi odbrane, cepanja, fragmentacije…celina na papiru ostaje nepocepana, i mogu joj se vraćati, ponovo je čitati, prorađivati…obnavljajući tako celovit doživljaj sebe i drugoga. Ta obnavjanja i prorađivanja dovode do integrisanijih (celovitost predstava objekta i selfa) i stabilnijih predstava o sebi i drugima i time pospešuju razvoj sposobnosti konstantnosti objekta. Govorili smo o tome da konstantnost objekta (konstantnost selfa je druga strana medalje konstantnosti objekta) grade „stabilne mentalne reprezentacije“ (običnim rečnikom možemo reći „uspomene“) objekta u kojima pretežu one pozitivne. Nestabilne reprezentacije se gube, blede…ali se mogu i obnavljati i osnaživati. Pisanje o sebi (ili objektima) je jedan od načina da se te predstave „zalepe“ i „stabilizuju“.

Nije retkost da ljudi spontano otkriju (posebno u adolescenciji) da im pisanje dnevnika ili „memoara“ pomaže da sakupe delove sebe u celinu, da se integrišu, „sastave sa sobom“. Poznato je da su, kod pisaca, prvi romani obično dobrim delom autobiografski, i da imaju sličnu psihološku funkciju. O.L.I. protokoli samo daju strukturu toj ljudskoj potrebi za ispoljavanjem i sastavljanjem delova sebe u celinu u pisanom obliku i za održavanjem sebe (i iskustava, uspomena) i spolja (to delom zadovoljava potrebu za kontejningom o kojoj smo govorili-pisani tekst, dnevnik, je objekt koji njih nosi, sadrži u sebi). O O.L.I. prtokolima ćemo detaljnije govoriti kasnije.  

           

            Došli smo tek do prve dve bazične razvojne sposobnosti koja je neophodna da bi se razvio kapacitet za ljubav. Nema zrele ljubavi bez celovitosti i konstantnosti objekta. Kad ne postoji jasna, celovita i konstantna mentalno-emotivna predstava voljene osobe, kako se ta osoba može voleti? Svi ljudi, ako nemaju neki moždani defekt, ovladaju onim što Pijaže naziva konstantnošću predmeta. Svaki čovek je svestan da predmeti postoje i kada ih on ne vidi. Međutim, kada su u pitanju kognitivno-emotivne predstave drugog (što je tesno povezano sa konstantnošću doživljaja sebe) koje zahtevaju stalno prisustvo u doživljaju subjekta svih aspekata voljenog bića (objekta), veliki broj ljudi ne razvije tu sposobnost da doživljava u kontinuitetu drugoga kao celinu. Postoji izreka „daleko od očiju, daleko od srca” koja, u izvesnoj meri, odslikava taj nedostatak. U afektu, kada su besni na voljenu osobu, neki ljudi kao da „zaborave” da je to ista ona osoba koju vole, ona koja ima vrednosti (mehanizam cepanja kod nedostatka celovitosti objekta). Ljubav, tada, ne može da ublaži, „denfuje” mržnju. Nedostatak konstantnosti objekta može dovesti do potrebe da se druga osoba kontroliše, stalno drži „na oku”, fizički prisutna, može uticati na nesposobnost održavanja optimalne distance koja je neophodna da se osobe, u ljubavnom odnosu, ne osećaju „ugušeno”.

            Kao što smo videli, ni ova sposobnost, koja je sastavni deo sposobnosti za ljubav, nije jednostavna. I ona, u sebi, sadrži sastavne komponente. Sposobnost za neutralizaciju nagona, sposobnost tolerancije na frustraciju, sposobnost odlaganja, toleranciju ambivalencije...Zato ćemo obraditi i te jednostavnije sposobnosti kako bismo razumeli složenije.



           Holding je pojam koji je u psihoanalizu uveo Winnicott, a označava proces kroz koji kapacitet majke da se identifikuje sa svojim detetom (i tako oseti šta mu je tačno potrebno) omogućava majci da pruži senzitivnu fizičku podršku, posebno onda kada je dete fiziološki povredljivo. Ta podrška egu deteta je „oblik ljubavi“ koji predstavlja osnovu integrisanog psihološkog razvoja deteta. Senzitivno fizičko staranje od strane majke omogućuje detetu da toleriše frustracije kao što je glad ili neprijatnost i da doživi postepeno smanjivanje sopstvene omnipotencije, bez raspadanja doživljaja omnipotencije deteta kroz bespomoćnost. Takva ego podrška je potrebna i u detinjstvu i adolescenciji.Slična sposobnost je potrebna i psihoterapeutu u radu sa klijentima koji imaju problem konstantnosti objekta (iako on ne zadovoljava njihove fizičke potrebe), sposobnost da se identifikuje sa potrebama klijenta, da oseti šta mu je tačno potrebno, kako se oseća, da ga “drži”.

              Pojam je uveo Bion. Pojednostavljeno, Bion je uporedio misaoni aparat sa sistemom za varenje. Beba nema mentalni aparat koji bi mogao da “svari”, to jest da proradi i integriše prve mentalne i protomentalne sadržaje. Te neobrađene, sirove psihičke sadržaje Bion je nazivao „beta elementima”- arhaičnim telesnim osećanjima. Zato mu je potreban drugi (majka) da to učini umesto njega. Dete projektuje te „beta elemente” u psihu majke (procesom koji je Melanija Klajn nazvala projektivna identifikacija) da ih ona preoblikuje, detoksicira, i transformiše u „alfa elemente”, koje onda dete može da asimiluje i integriše u svoj mentalni aparat. Slično tome, u psihoterapijskom procesu, klijent projektuje svoje „nesvarene” mentalne sadržaje, beta elemente, u analitičara, a ovaj ih „obradi” i vrati nazad upotrebljive, kao jasne misaone funkcije-alfa funkcije.

Izdanja

Newsletter

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama...

RSSFacebookTwitter

Текстиль для дома, Вышивка, Фурнитура, Ткани
автоновинки