Moć reči

Izvor: Dnevni list Danas

Autor: Dragana Stojić

Sokrat bi rekao “Govori, da mogu da te vidim”. Ljudi se često nemarno odnose prema rečima koje izgovaraju sebi ili drugima, kao da reči nisu toliko važne, da samo dela treba shvatiti ozbiljno. Međutim, i reči su dela. Način na koji govorimo, naravno, utiče na kvalitet našeg odnosa sa drugima, ali i sa samim sobom.
Moć reči

Važnost samogovora

Da bi smo imali uspešnu kominikaciju sa drugima, i imali ispravnu percepciju tih odnosa, potrebno je da svesno utvrdimo sopstveni samogovor, tj način na koji se obraćamo sebi. Da li su to reči pohvale ili kritike. Mnogi od nas imaju posebne talente i mehanizme za osuđivanje sebe, a samim tim i za razvoj osećanja krivice. Naš negativni unutrašnji dijalog može naneti štetu našem životu, jer ako imamo neki plan, reči koje govorimo sebi veoma nas brzo mogu razuveriti da smo sposobni da uradimo ono što jeste naša namera.

U teorijama samopomoći često se ističe shvatanje da ono što govorimo sebi to i postajemo. Nije baš moguće ostvariti ideju da postanete junak ako sebi neprekidno govorite “Ja sam totalna kukavica.” Ili ako sebi često kažete: “Nije ljubav za mene “, veoma je izvesno da nećete moći naći partnera. Ono što jeste zanimljivo to je da mi duboko verujemo da ono što govorimo sebi jeste jedina i prava istina o nama. Dok govorimo sebi da smo kukavice ili da ljubav nije za nas, mi duboko u sebi i imamo očekivanja upravo sa tim ishodom. Mi intelektualno znamo da bi bilo dobro po nas da živimo život pobednika ili da bi trebalo naći partnera i ljubav, da to jeste naša potreba, da imamo toliko toga i mi da damo , ali duboko u nama verujemo u jednu jedinu istinu, a to je da smo “kukavice” Ili da “ ljubav nije za nas.“ I to nam se u stvarnosti i dešava. Taj naš unutrašnji dijalog, ta maštovitost reči kojima obasipamo sebe etiketirajući se kao “kukavica”, “nesposobnjaković”, “smotanko”, “luzer”, ma koliko da nisu istinita ipak mnogi doživljavaju kao jedinu ispravnu i stvarnu misao o sebi.

Zapitajte se šta je to što govorite sami sebi. Takve reči imaju moć da prave izvrunutu projekciju budućnosti. One nas sprečavaju da čak i primetimo situacije u kojima se nismo ponašali na način kako sebe etiketiramo, a što je još gore naš unutrašnji govor postaje samoispunjavajuće proročanstvo, i realnost. Usled te realnosti i naši rezltati će biti daleko lošiji, a potreba je da budemo bolji, sebi bolji...

Kako onda da pobedimo negativni samogovor? .

Odgovor je isti kao na pitanje iz one priče o tome kako se u srcu svakog čovek bore dva vuke, jedan zloćudan a drugi dobročudan...sa poukom da će pobediti onaj kojega budemo hranili. Kakvim rečima hranite sliku o sebi takvi ćete i biti.

Dakle, kada otkrijemo iz kojih odnosa i procesa stižu ova razmišljanja shvatićemo ko je u našoj prošlosti hranio dobrog ili lošeg vuka u nama i od koga smo to mi preuzeli.

U filozofiji Lujze Hej (Louise Hay) koja je autoritet u oblasti motivacije i ličnog razvoja, rečima i govoru, a naročito samogovoru, posvećana je posebna pažnja. Njena autentičnost je u učenju kako da izgradimo svoje emocionalne i mentalne imuno sisteme, te tako ostvarimo svoj lični napredak i pomognemo sebi do samoisceljenja.

Povezanost emocija i tela-fokus na pozitivno

Ona insistira na povezanosti emocija i tela. Sve ono što osećamo manifestuje se u našem telu. Zato afirmativnim razmišljanjem razvijamo pozitivne emocije koje dalje to osećanje prenose na naše telo. U njenoj filozofiji ne postoji izražavanje negativnih emocija i poruka. Sebi ne govorimo “Neću da sam bolestan” već “Zdrav sam”. Za bolest govori ne-zdravost upravo insistirajući na tome da sve što izgovorimo vraća nam se nazad , bilo mentalno ili verbalno. Ovo je jedan veoma praktičan koncept i veoma promenjiv u praksi.

Možemoi napraviti i eksperiment. Ako kažete sebi “Svi me vole, divno se osećam” unutar svoga bića razvićete daleko više dobre energije. Nemojte se iznenaditi ako vam se usled te energije usne razvuku u osmeh. Vaše reči prijaju vašem biću. To samo znači da ste stavili fokus na reči koje hrane vašu dušu ljubavlju. A tamo gde nam je mentalni fokus to nam i dolazi. Ako nam je fokus na strahu, primećivaćemo i osećati još više straha, ako nam je fokus na ljubavi, dobićemo i to. Reči ljubavi i podrške, čak i kada potiču samo od nas, uvećavaju naše samopouzdanje i odredjuju našu sadašnjost i budućnost bili mi toga svesni ili ne. Kada se osetimo bolje, možemo dalje proučiti svoje autentično Ja i istražiti dublje procese. Tek priznavanem onoga što mi jesmo zaista, mi smo u mogućnosti da menjamo svoje reči koje su verbalna konstrukcija naših misli. Svako ko je osvestio moć sopstvenih misli i želi da radi svakodnevno trenirajući, upravo uspeva da otklanja zamke koje ga sprečavanju da bude bolji.

Koje su to zamke...to su zamke odustajanja od boljeg jer je mnogo lakše govoriti sebi da nismo sposobni nego podići nivo svoje sposobnosti koji možemo jedino radom, vežbanjem i upoznavanjem sebe kao celovitog bića.

Kada čujete svoj unutrašnji glas, kada se kritikujete, kada sebi darežljivo darujete reči prekora, odustanite....niste na dobrom putu...to samo znači da ne vidite svoje prave vrednosti. Zamagljena vam je slika o sebi. Fokus vam je na vašim slabostima i manama. Još ako imate otpor da pretvarate svoje osobine u vrline onda se problem uvećava. A to usled nedostataka ljubavi prema sebi. A tako ne možete imati ni ljubav za druge, kao ni reči kojima umete podržavati druge jer kako da damo ono što ni sami nemamo.

Trening pozitivnog samogovora

Dajte sebi neki razumni rok u kome ćete negativne reči koje uočite da govorite sebi, pretvarati u lepe negujuće rečenice. To je određen proces i ne dešava se u jednom danu jer je povezan sa drugim procesima unutar nas. Dajte sebi vremena da usvojite promenu koja nastaje odbacivanjem navike da stalno zbog nečega sebi nešto zamerate. Imajte strpljenja sa sobom, jer tu nije kraj.

Kada god izgovorite, a još pri tom duboko osećate svoje reči, znajte da tako pojačavate mogućnost da one upravo sa svojim značanjem uđu u vaše iskustvo.

Prema tome, sami smo odgovorni za stvaranje bolje i prave slike o sebi.

Ali kako je uopšte i nastala naša predstava o sebi i zašto govorimo sebi reči koje nisu u skladu sa ljubavlju, u skladu sa podržavanjem sebe kao preduslovom za srećan život?

Reči koje dobijamo od drugih

Kako smo mi uopšte došli do zaključka da smo baš to što o sebi mislimo? Uz koje smo to reči rasli i razvijali se kada duboko u našoj podsvesti danas određujemo sebe dajući etikete na koje baš i nismo ponosni. Moć tih reči ostavlja duboki trag na nas i našu psihu. Kada smo se rodili, mi smo bili čista radost i zadovoljsvo, bili smo centar nečije pažnje i svi su se trudili da nam ispunjavaju želje. Gde god da smo pogledali videli smo tuđe osmehe odobravanja naših nespretnih pokušaja verbalizacije naših emocija. Dobronamerni su nam se unosili u lice i pokušavali nas naučiti po koju reč. Svaka naša novizgovorena reč izazivala je toliko oduševljenja da nas je to bodrilo da govorimo još više i bolje. Utisak da smo voljeni bio je potpomognut nežnim rečima pohvale i davao nam je osećanje da smo prihvaćeni. A kako rastemo zahtevi okoline se množe, a naša potreba za prihvatanjem uvećava. Naši roditelji postaju autoriteti čija reč mnogo znači, i čiju istinitost ne dovodimo u pitanje. Oni ocenjuju naše ponašanje i verbalizuju svoja osećanja.

Pre neki dan sam u parku videla neobičnu scenu. Devojčica je glasnim pozivima htela privući pažnju svoje majke . Majka je gledala u telefon i nije reagovala na dečiji poziv. Umesto da glasno negoduje videla sam kako je dete prišlo i nežno uhvatilo mamu za drugu slobodnu ruku, s rečima “Izvini mama” . Majka je odmah stavila telefon u džep i rekla “Izvini ti Zlato”....Prepoznala sam odnos pun ljubavi i razumevanja. Obično ove scene drugačije izgledaju. Svedoci ste bili i sami situacijama u kojima bi usledila bujica neodobravanja i poruka u stilu “Ćuti dok ja pričam”, “Ne smetaj mi”, “Dosadan si” ili “Šta god da radiš , uvek nešto zabrljaš”....Sve to uglavnom bez “Izvini” i bez “Volim te”...hteli mi to ili ne takve poruke pretvaraju se u bazična negativna uverenja o nama i, uglavnom, kroz naš rast i razvoj primećujemo situacije u kojima zaista “smetamo” ili “nismo dovojno zabavni” ili “ Šta god odlučimo da uradimo, na ishod nismo ponosni”.

Na taj način naše samopouzdanje opada, fokus nam je na našim neuspesima, i kad god želimo da izađemo iz tih stanja nama se javi unutrašnji glas koji je samo refleksija onoga što smo već slušali o sebi, pa izvodimo nesvesni zaključak: “Bolje da ćutim , možda nešto pogrešim” ili “Bolje da ništa ne preduzimam novo za svoj život ionako uvek zabrljam” Eto negativnog samogovora.

Reči imaju toliku moć da postajemo ono što nam drugi kažu, a ne ono što što zaista jesmo. Usled želje za prihvatanjem bilo od strane vršnjaka ili partnera ovaj model verovanja u reči roditelja prenosimo u dalje odnose koje stvaramo.
Naš zadatak je da otkrijemo ko smo mi zaista i da odbacimo uverenja koja su nam drugi dali.

Reči imaju toliku moć da postajemo ono što nam drugi kažu, a ne ono što što zaista jesmo.

Zašto je važno da reči i dela budu u ravnoteži? Džaba dajete poklone detetu koje stalno ućutkujte, kome govorite da je dosadno i nespretno. Reči i osećanje koje se stvara njihovim značenjem ostavlja daleko dublji trag u njihovim dušama od bilo kakve kratkotrajne sreće od poklona.

Da ne bi bilo kao u pesmi “Ubi me prejaka reč” ne slušajte druge kada vam govore ko ste vi, i ne shvatajte njihove reči lično, jer ko zna šta sve govore sebi, i usled kojih ličnih nezadovoljstava i ne prihvatanja sebe nisu u stanju misliti bolje, pa samim tim ne mogu mnogo toga lepog da kažu ni vama. Mogućnost otkrivanja i slušanja sebe daje sposobnost celovitog doživljaja sebe.

Reči koje dajemo drugima

Iako smo u vremenima kada je zaboravljeno da “Lepa reč gvozdena vrata otvara”, kada su ljudi zaboravili govoriti lepo, dobro i s osvrtom na lepe događaje, ipak verujem da stvaranjem dobrog u sebi možemo vežbati svoj govor i na taj način biti kako podrška sebi tako i drugima.

Emil Kue koji je otkrio “placebo “ efekat, radeći u svojoj apoteci shvatio da reči koje govori pacijentima koji dolaze po lekove imaju uticaj na brzinu izlečenja čak i kada je znao da lek po svom sastavu ne može baš mnogo da poboljša stanje."Videćete, ovo će vam mnogo pomoći", bile su reči koje je redovno i sugestivno upućivao klijentima, a kada bi se oni vraćali da pričaju o poboljšanju zdravlja, Kue bi im govorio: " To je samo početak, osećaćete se sve bolje i bolje". Njegove reči su budile veru u sopstveno izlečenje. Išao je dotle da je i uz bezazlene apotekarske preparate govorio pacijentima da će biti svakoga dana sve bolje. "Moje reči su te koje čine da vaga prevagne ka zdravlju"- opisivao je u knjizi “Kako gospodariti sobom”

Da li vaše reči mogu nekome doneti ako ne zdravlje, a ono bar zdrav međusobni odnos, ili bar ulepšati dan? Ako poznaniku kažete : “Tvoj osmeh mi uvek ulepša dan”, sigurna sam da će vam se nasmešiti svaki put kada vas sretne. Ovom sasvim običnom rečenicom i njega ste učinili izvorom sopstvene sreće. Često bi smo hteli da budemo prihvaćeni, a nismo spremni da čujemo šta u stvari drugima izgovaramo...

Ne sudimo i ne kritikujmo, jer nema savršenih osoba, a to može ugušiti nečiju radost življenja i slobodu izbora njegovih stavova. Ako imamo želju izgraditi dobru komunikaciju povećajmo svoje kapacitete strpljenja kako za sebe a tako i za druge..Jasno je da zamerati nekom na njegovoj nesavršenosti jednako je otkrivanju ličnog prekora zbog sopstvene nesavršenosti i nemogućnosti prihvatanja sebe.

Da li sa drugima uspostavljate bolju komunikaciju kada primećujete na njima najlepše osobine i jasno ih izgovarate ili druge stalno lovite u njihovim slabostima i neprekidno verbalno kritikujete?

Ako nekoga kritikujemo to samo znači da ne nalazimo bolji način da tu osobu podstaknemo na promenu. Zato je umeće u lošem prepoznati dobro i oslobađajući se kritike gledati svet iz perspektive ljubavi....

Pa i kada kažete nekome: "E stvarno si glup", taj se može naljutiti, ali to je manje važno, mnogo je važnije što vi činjenicom da druge zatrpavate sopstvenim emocionalnim otrovom ustvari zatrpavate i diskvalifikujete sami sebe. Sami ispadnete glupavi, jer ne cenite sebe , ne cenite veličinu sopstvene reči jer ne razumete da kod onog dugog samo izazivate sličnu reaciju i potrebu da vam uzvrati na sličan način.

Zato s posebnom pažnjom birajmo svoje reči koje izgovaramo sebi i drugima. Svaka naša reč je naša kreativna moć.. To što izgovarate jeste vaša snaga. A snaga dolazi od prihvatanja odgovornosti za svoj život. Ako smo odgovorni za život, potrebno je da budemo odgovorni i za ono što kažemo. “Reči su produžeci naših misli” kaže Louse Hay...Sve što osećamo iskazujemo rečima. I to je tako. Samo jedna vaša reč može ukrasiti nečiji dan i život kao što vas jedna pogrešna reč može udaljiti baš od onih do kojih vam je stalo, ali im to ne umete reći.

Ako drugi još nisu otkrili moć sopstvenih reči , birajte da vi budete početak bolje komunikacije i neka svaka lepa misao pretočena u reč krene od vas.


Autorka je HYL licencirani trener po metodama Louise Hay i edukant O.L.I. Centra za integrativni psihodinamski koučing

Izdanja

Newsletter

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama...

RSSFacebookTwitter

Текстиль для дома, Вышивка, Фурнитура, Ткани
автоновинки