Agresivnost dece i omladine

Izvor: Dnevni list Danas

Autor: Nebojša Jovanović

Sve češće čujemo u medijima uznemirujuće vesti o agresivnom , čak surovom ponašanju dece i adolescenata. Kako se uzrasna granica sve više pomera i vidimo siledžijsko i delikventno ponašanje kod desetogodišnjaka. Pitamo se šta dovodi do toga, šta uraditi, do kojih razmera će dovesti epidemija destruktivnosti kod dece i omladine.

Na ova pitanja ne postoji jednostavan odgovor niti rešenje, jer se radi o veoma kompleksnoj pojavi koja zahteva sagledavanje iz različitih uglova. U ovom članku ukazaću na neke od osnovnih uzroka destruktivnog ponašanja dece i adolescenata.

    Agresivnost kao normalna pojava

Gnev je prirodna reakcija svih nas, pa tako i male dece. To je zdrava i neophodna ljudska emocija potrebna za adaptaciju na ovaj svet. Latinska reč agresio ima pozitivno značenje – “kretati se ka” i ukazuje na osnovnu funkciju agresivnosti u osvajanju ciljeva, probijanju kroz život... Suština agresivnosti nije u destruktivnom ponašanju, već u samozaštiti i energičnosti u nastojanjima čoveka da zadovolji sopstvene potrebe. Naravno, kao i druge emocije i ljudski nagoni, i agresivni nagon se socijalizuje kako bi njegova ispoljavanja bila prilagođena civilizovanoj sredini. Dakle, agresivnost nije nešto što po svaku cenu treba suzbijati, već kanalisati načine ispoljavanja u smeru socijalizovanih, društveno prihvatljivih oblika ispoljavanja ovih poriva.

Agresivnost nije “demon” kojeg treba isterati iz dece. Znamo iz fizike da energija ne može da nestane, već samo da promeni oblik. Tako je i sa energijom emocija. Ako pokušamo da je potisnemo, pojaviće se u nekom drugom obliku. Umesto potiskivanja, kroz vaspitanje dece potrebno je učiti dete kanalisanju agresivne energije, vladanju agresivnim impulsima.

    Kako postupamo sa dečijim gnevom

Postupanje prema dečijem gnevu je možda najteži deo roditeljstva i vaspitačkog posla. Mnogi roditelji i vaspitači na dečiji gnev reaguju na pogrešan i destruktivan način. Kada dete postane ljuto, ono je prilično ograničeno u načinu ispoljavanja svog gneva. Ima samo dva izbora: da ispolji gnev ponašanjem ili rečima. Oba načina otežavaju pravilno reagovanje roditeljima i vaspitačima. Oba načina su nepodnošljiva i neprihvatljiva i vaspitači reaguju pokušajima da ih suzbiju.

Kao para iz ekspres lona lonca, i gnev mora nekako da izađe iz deteta. Niko, pa ni malo dete, ne može da potisne gnev i da ga stalno drži u sebi. To bi bila jedna od najštetnijih stvari na koje možemo da prisilimo malo dete.

Ako detetu ne dozvolimo da ispolji gnev na neki način, ono mora da ga potiskuje sve dublje i dublje, što može da izazove destruktivne probleme kasnije u životu. Ako je dete kažnjeno zbog ispoljavanja gneva rečima ili ponašanjem, ono nema drugog izbora osim da potiskuje gnev i da ga zatvori u sebe.

Kao posledica toga, dete nikada neće biti u stanju da se zrelo nosi sa gnevom. To je zamka kažnjavanja. Kažnjavanje nije način pomoću koga ćemo da naučimo decu kako da se nose sa gnevom.

Suočeni sa dečijim gnevom, roditelji i vaspitači mogu da naprave još jednu grešku, da planu i istresu teret svog gneva na dete. Deca su bespomoćna pred roditeljskim gnevom. Kada roditelj viče na dete, on zatvara sve prirodne načine ispoljavanja gneva, i dete mora da ga potisne, pridodajući mu još i roditeljski gnev. Zbog čega je ovo toliko štetno?

Gnev koji je potisnut, a ne kanalisan u prihvatljive načine ispoljavanja može da se transformiše u nekoliko destruktivnih ili autodestruktivnih oblika ispoljavanja:

    Prenos emocija

Svak od nas je imao u svom iskustvu to da je nekada preneo neku emociju sa jedne na drugu osobu. Na primer, bio besan na šefa a iskalio svoj bes na nekom drugom, obično potčinjenom (detetu, bračnom drugu, nekom nižem u hijerarhiji...). To se, naavno, dešava i kod dece i omladine. Iskaljuju svoj potisnuti bes na osobe koje ga nisu izazvale jer nisu to mogli sa onima koji su bes izazvali. Kad je dete malo, obično stradaju lutke i igračke, kad malo poraste onda prenosi bes na slabije od sebe, mlađu decu, životinje, imovinu...Prenos emocija je najćešći uzrok nama nerazumljivog agresivnog ponašanja mladih. Kada se zapitamo “kako je moglo tao da muči nedužnu macu, ili kucu, ili neko mlađe dete, ili starca...”, objašnjenje često leži u tome da je neko nedužan pretrpeo agresivnost usmerenu na nekoga drugoga na koga agresor nije smeo da je ispolji. Agresivna osoba koja pomera svoje emocije najčešće nije ni svesna da prenosi svoj bes sa jedne na drugu osobu, jer je prenos emocija uglavnom nesvesna pojava. Česta je tema kriminalističkih filmova upravo nesvesni prenos emocijama (na primer, serijski ubica žena koji se nesvesno sveti majci, a prema njoj ne ispoljava agresivnost.)

    Pasivna agresivnost

Ako se ne pomera nesvesno na druge, potisnuti bes se može prerušiti u pasivno agresivno ponašanje. Pasivno agresivno ponašanje je, uglavnom, nesvesno (dete ne zna da se tako ponaša) i usmereno protiv autoriteta. To je nesvesna motivacija deteta da poljulja autoritet (naročito roditelja i vaspitača) radeći suprotne stavari od onih koje se očekuju od njega. Kada pasivno agresivne crte počnu da karakterišu dečije ponašanje, disciplinovanje postaje noćna mora. Pojavljuju se odugovlačenje, traćenje vremena, tvrdoglavost, namerna neefikasnost i zaboravnost, često dete počinje ponovo da piški ili kaki u gaće i sl.

Pasivno-agresivni načini ponašanja su indirektni, lukavi i štetni, a njima dete omalovažava i sebe. Pošto je ovakvo ponašanje uglavnom nesvesno, dete i ne zna da ga koristi kao odbrambeno ponašanje. Roditelji su sami sebe saterali u ćošak. Što više kažnjavaju ovakva ponašanja, dete će ih sve više upražnjavati. Onda če doći škola, pa će loše ocene biti sredstvo za pasivno agresivno ponašanje i roditelji postaju bespomoćni i očajni. Šta ih tek čeka u pubertetu!? Pasivno agresivno ponašanje je preduslov i za drogiranje, pušenje, neprimereni seks, bežanje iz škole, nedisciplinu u školi...pa čak i za samoubistvo.

    Psihosomatika i depresivnost

Jedan od oblika ispoljavanja potisnutog gneva je i okretanje agresivnosti ka sebi. To često dovodi do psihosomatskih oboljenja (“jede se iznutra”) i depresivnosti. Umesto da oseća bes prema roditelju ili vaspitaču, dete oseća da ono nije dobro, čim ga toliko grde, i usmerava bes na sebe “zašto ja uopšte postojim kad sam tako loš da me niko ne voli”. Gubi samopoštovanje i samopouzdanje, razvija takozvanu “progoniteljsku savest” - savest koja ga okrivljuje za sve negativno što se dešava i kažnjava lošim osećanjima.

    Učenje upravljanja gnevom

Naravno, ni jedan roditelj niti vaspitač ne želi da se razviju ovi prethodno opisani oblici ponašanja kod dece koju vaspitavaju. Najčešće ni oni sami nisu razvili zrele načine za upravljanje sopstvenim gnevom. Teško možemo naučiti nekoga onome što ni sami ne znamo. Mnogi odrasli se ponašaju impulsivno kada su besni, praskaju, „puknu“, imaju „žutu minutu“... mnogi su pasivno agresivni, zajedljivi, prazne se „ispod žita“, na indirektan način su agresivni. Neki roditelji svoju agresivnost ispoljavaju kroz bespomoćnost („ne mogu mu ništa“), što je, takođe oblik agresije prema detetu (zapravo ga mrze, smatraju „nerešivim slučajem“, avaspitno zanemaruju). Neki se „svete“ ignorišući dete kad je agresivno. Imao i onih koji svoj bes ispoljavaju ulazeći u ulogu žrtve („krv mi popi“, „ubi me ovo dete...“). Ponekad odu i u ekstrem takvog ponašanja preteći detetu da će se ubiti ako bude neposlušno.

Svi ovi oblici ispoljavanja besa su destruktivni ili autodestruktivni. Dete je potrebno naućiti konstruktivnim, adaptivnim načinima upravljanja vlastitim besom. Jedna od najvažnijih lekcija odrastanja i sticanja zrelosti jeste izlaženje na kraj sa gnevom na primeren i zreo način. Deca će nastojati da nezrelo ispoljavaju gnev sve dok in neko ne pokaže drugačije. Ne možemo očekivati od deteta ili tinejdžera da gnev izražavaju automastki na najbolji i najzreliji način. Učenje zrelog savladavanje gneva ide postupno, i prolazi kroz određene korake:

>>> - Potpuno nekontrolisano ponašanje - Kad osoba ima napade besa, uništava imovinu ili je nasilna prema drugoj osobi (čak je i ovakvo ponašanje lakše ispraviti nego pasivno agresivno)

>>> - Verbalni izliv besa, ali bez fizičkog nasilja, ograničen na vikanje, vrištanje, psovanje. Gnev nije usmeren samo na osobu na koju smo ljuti, nego na bilo koga ko se nalazi u blizini.

>>> - Neprijatno verbalno izražavanje (glasno, dranje...) ali bez vređanja i psovanja... ali i dalje nije usmereno samo na onoga ko je izazivač, već na sve prisutne...

>>> - Neprijatno ispoljavanje (vikanjem, vrištanjem...) ali ograničavajući se na temu i osobu koja je izazvala.

>>> - Ispoljavanje na prijatan i razuman način, ako je moguće i to prema osobi koja je gnev izazvala.

Lestvica upravljanja gnevom napravljena je da bi se razumeli različiti koraci ili nivoi zrelosti u izražavanju gneva, i da bi se pomoglo vaspitačima da uvide da moraju da uče decu kako da, korak po korak, napreduju od jednog nivoa zrelosti do drugog.

Svaki stepenih u lestvici gneva predstavlja napredak u izražavanju gneva, i treba pohvaliti dete za svaki napredak, bez obzira na to što nam i to naprednije ispoljavanje gneva može biti neprijatno. Tako ćemo mu pomoći da pređe na sledeći korak na lestvici ispoljavanja gneva. Naravno, od presudne važnosti je na kojem koraku na lestvici ispoljavanje gneva se nalazi vaspitač. Ne možemo od dece tražiti ono što ni sami nismo u stanju da uradimo.

    Kako učiti dete vladanju gnevom

Prilikom učenje deteta u postupanju sa gnevom moramo se ponašati prijatno i odlučno.

* Prijatno znači sa ljubavlju i ljubazno, optimistično, uzdržavajući se od osuđivanja i usađivanja svojih strahova i briga u dete, a naročito sopstvenog gneva.

* Odlučno znači dosledno istrajavati na daljim očekivanjima vezanim za napredovanje detetove samokontrole na lestvici gneva. Odlučnost ne znači krutost i odsustvo tolerancije. Treba uzeti u obzir godine deteta, sposobnosti i stepen zrelosti

    Ljubav i disciplina

Odlučnost ne poništava ljubav. Iskazati ljubav ne znači biti manje odlučan ni više popustljiv.

Nedostatak odlučnosti i postavljanja granica pospešuju popustljivost, a ljubav i toplina ne.

Mnogi roditelji i vaspitači ne razumeju odnos između ljubavi i discipline i značenje discipline. Oni u mislima razdvajaju ljubav i disciplinu, kao da su to dve različite stvari. Disciplina i ljubav su nerazdvojne. Dete se mora osećati voljenim, i to je najvažniji deo disciplinovanja. To nikako nije sve, ali je najvažnije.

    Kada se gnev teško kontroliše

Moramo znati da se gnev teško kontroliše pod određenim uslovima. Neki od njih su:

- Kada je osoba depresivna

- Kada je osoba uplašena

- Kada je psihički ili fizički iscrpljena

- Kada njen duhovni život nije zdrav

Kada se dete ili adolescent ponašaju agresivno, prvo pitanje koje treba postaviti je “šta mu nedostaje?”, Da li je uplašen, depresivan, fizički ili psihički iscrpljen...? Potom ide pitanje kako da promenim njegovo ponašanje. Ako ne razumemo uzrok agresivnog ponašanja teško ćemo naći adekvatan način da pomognemo detetu da promeni ponašanje.

Ako dete nije razvilo sposobnost za empatiju, saosećanje sa drugima, ako nije razvilo system vrednosti u kojem je druga osoba važna, ima svoja prava, doživljava se kao vredno ljudsko biće, ako se drugi doživljavaju kao produžetak sopstvenih potreba... dete neće razviti ni adekvatne mehanizme za upravljanje agresivnošću. Ostaće egocentrično, usmereno samo na sopstvene potrebe i prava, što ima za posledicu bezobzirnost prema drugima i doživljavanje vlastite agresije kao opravdane. Ima osećaj da samo uzima ono što mu pripada, i da su sva sredstva dozvoljena. Tada možemo reći da duhovni život deteta nije zdrav, da nije razvilo osećaj za druge, sposobnost za ljubav, i da nema unutrašnju osnovu za upravljanje sopstvenom agresivnošću.

Izdanja

Newsletter

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama...

RSSFacebookTwitter

Текстиль для дома, Вышивка, Фурнитура, Ткани
автоновинки