Subota20 Januar 2018

Volja i kapacitet za rad

 

Sposobnost tolerancije na ambivalenciju omogućava nam da razrešimo ambivalenciju i opredelimo se, donesemo odluke. Međutim, nije dovoljno samo opredeliti se i odlučiti se, neophodno je da te odluke budu podržane voljom kako bi se realizovale. Iparavan automobile sa malo goriva neće nas odvesti daleko i ako znamo kuda smo krenuli. Govorili smo o odnosu između želje i volje. O tome da želja daje toplinu, sadržaj, imaginaciju, kvalitet dečije igre, svežinu, punoću volji. Volja daje usmerenost i zrelost želji. Volja štiti želju, omogućava joj da opstane bez prevelikih rizika. Bez želje, volja gubi životnost i teži da nestane u samokontradikciji. Ako imate samo volju bez želje, onda ste slični Viktorijanskom čoveku „jake volje“, Puritancu. Ako imate samo želju bez volje, bićete izgubljena, infantilna, neslobodna odrasla osoba koju njene želje „vozaju“.

                Ljudi koji imaju želju bez volje ostaju na željama koje ne realizuju u procesu rada. Oni maštaju, žele da jednog dana postignu nešto, ali nemaju snage da podnesu napore ostvarivanja svojih zadataka. Oni koji imaju jaku volju bez želje, radoholičari su koji „rintaju bez duše“.

Pominjali smo Rankova (1932) razmatranja o volji u kojima je toj sposobnosti pripisao pozitivnu liniju razvoja koja vodi ka postizanju najviše forme ljudskog stvaranja-stvaranju ličnosti. Instrument te kreativnosti je ljudska volja, „koja se može manifestovati negativno kao inhibicija (kontrola) ili kao kreativna energija „koja pokreće, daje usmerenje i svrhovitost“. Kada smo govorili o sposobnosti za zrelu ljubav, naveli smo jednu od definicija zrele ljubavi (Peck, 1987) koja određuje ljubav kao volju da se proširimo da bismo potpomogli sopstveni i tuđi duhovni razvoj i sazrevanje. Zrelost ljubavi ne određuje intenzitet osećanja, već svrsishodnost aktivnosti. To važi i za kapacitet za rad. Zreli kapacitet za rad podrazumeva snažno izgrađeni osećaj za svrsishodnost rada. Poremaćaji kapaciteta za rad o kojima smo govorili odražavaju i defekt u jasnom osećaju za svrsishodnost rada. Svrha rada nije zadovoljenje narcističkih potreba individue, dobijanje pažnje, pohvale, sticanje moći, statusa, druženje sa kolegama...To mogu biti nuzprodukti rada. Ali, rad u kojem su dominantne motivacione sile zadovoljenje ovih potreba, gubi svoji svrhovitost. Takav odnos prema radu je sličan „ljubavi“ bez objekta, ljubavi u kojoj je objekt ljubavi samo sredstvo za zadovoljenje naših potreba. Kao što je zrela ljubav određena kao aktivnost koja potpomaže duhovni razvoj onoga prema kome je usmerena, tako je i zreo kapacitet za rad određen kao aktivnost koja je svrsishodna i usmerena na stvarno unapređenje onoga što osoba radi. Zapravo, možemo reći da je rad oblik ljubavi, aktivnost koja je usmerena na razvoj i dobrobit objekta rada.

Razmatrajući definicije rada, napomenuli smo to da je rad aktivan napor Ega, koji je osnažen u periodu učenja, da dobije od spoljašnjeg sveta ono što mu je potrebno za samoodržanje (što razlikuje „princip rada“ od principa igre i principa učenja.) Pod samoočuvanjem se ne misli jedino na lično samoočuvanje, već i na očuvanje dece, porodice, grupe ili čovečanstva u celini. Rad nije samo „sebična“ aktivnost, već je, kao i ljubav, prožeta osećanjem uzajamnosti - „dobijam ja, dobijaš i ti“. U radu, osoba koja ima razvijeno osećanje uzajamnosti, ne može da uživa u privilegijama koje joj donosi rad ako nije zadovoljila i „objekt“, „partnera“, samo što objekt nije druga osoba, već kavlitet rada, doprinos tog rada još nečijoj dobrobiti, dobrobiti kolektiva, struke, organizacije. Osoba sa osećanjem za uzajamnost je zadovoljna tek kada oseća da je dala najbolje što može u procesu rada, i od toga dobija određenu korist - „pošteno sam to uradio, pošteno sam i dobio od toga“.

Kroz razvijanje principa rada, osoba razrešava osnovnu dilemu ambivalencije o kojoj smo ranije govorili: živeti na svoj ili na tuđ račun. Razvija se od parazita u samostalnu individuu. Kada se pregenitalni seksualni impulsi objedinjavaju u genitalni primat i ego aktivnosti se objedinjavaju u princip rada. Genitalna organizacija seksualnog instikta ima svoju paralelu u radnoj organizaciji ega. Genitalni primat ima svoju paralelu u radnom primatu. Potreba za prokreacijom se udružuje sa potrebom za kreacijom kroz proces rada i dolazi do podstičućeg međusobnog uticaja. Zdrav seksualni život podstiče uživanje u radu i obrnuto.

            Uzajamnost, i u ljubavi i u radu, podrazumeva i disciplinu. Rad nije zabavište (iako može biti zabavan). Proces rada je ispunjen rešavanjem brojnih problema. Disciplina je osnovno oruđe za rešavanje radnih i životnih problema. Probleme sa radom (kao i problem u ljubavnim odnosima) možemo, u velikoj meri, svesti na probleme sa samodisciplinom. Prisetimo se Peckovih (1987) reči o disciplini: “disciplina je osnovno oruđe u rešavanju životnih problema. Disciplina se sastoji od „tehnika patnje“ ili „sredstava za konstruktivno doživljavanje bola“. Peck ih navodi četiri: 1) Odlaganje zadovoljstva; 2) Prihvatanje odgovornosti; 3) Posvećenost istini; 4) Balansiranje. Problem nije toliko u složenosti ovladavanja ovim oruđima, već u volji da se ona upotrebe. Volja da se ona upotrebe je ljubav. Kapacitet za rad podrazumeva ovladavanje konstruktivnim “tehnikama patnje” i volju da se one upotrebe. Ljudi često znaju šta ne valja, ali nemaju volju da kontinuirano rade ono što valja. Lenji su da sprovode vlastita uverenja. Čine ono što im je lakše, umesto onoga što znaju da je bolje. Umesto zrele volje, razvili su samovolju ili neke od devijacija volje o kojima smo govorili. Jedno od “životnih pravila” koje koristimo u O.L.I. metodu kao “maksime” (lakše se pamte i skreću pažnju ljudima na neke bazične obrasce funkcionisanja čoveka) kaže: „ljudi dozvoljavaju sebi da rade ono što ne bi smeli, zato što ne dozvoljavaju sebi da rade ono što bi morali.” Umesto zrele volje, koja bi ih vodila razvoju i kreiranju sopstvene ličnosti, koriste neki oblik samovolje koja ih vodi stagnaciji ili nazadovanju, ali im “liči” na slobodnu volju.

Volja, kao što smo rekli, može da okrene svoj smer. Umesto ka individuaciji, može da se okrene ka simbiotičnosti i parazitiranju, umesto podsticanja drugih ka razvoju, može da se okrene ka kontroli i manipulaciji. U normalnom razvoju, linija razvoja ljudske volje, od njenih rudimentarnih začetaka u prikladnim godinama, kada se ona manifestuje u suprotstavljanju volji drugih, dostiže svoj najviši nivo kroz uspešnu transformaciju u potpuno razvijenu pozitivnu volju koju karakteriše kapacitet da podrži ideale koje je sama osoba kreirala. U razvoju kapaciteta za rad, smer volje određuje da li će i rad biti usmeren ka individuaciji i svrhovitosti (uzajamnosti) ili će se okrenuti ka potrebi da se izvuče neka sebična korist od procesa rada i radnog okruženja („ušićari“, „odradi na foru“).

Rank (1932) je opisao nekoliko faza na liniji razvoja volje i možemo videti da se dostignuta faza razvoja volje odražava na specifičan način na radni kapacitet individue. Oni čija je volja zastala u prvoj fazi razvoja, u fazi „kontra volje“, kao „neću“ koje se protivi volji drugih, onome što se „mora“, imaće takav odnos i prema radu -„Ti ćeš da mi kažeš šta i kako da radim“. Imaće volju da rade samo kada je taj rad kontra nečemu, nekom autoritetu, pravilu, zakonu...Ili će koristiti mehanizme pasivno agresivnog ponašanja, oportunizma, zabušavanja „ispod žita“, govoriti „da“, a raditi „ne“, pristajati pa odugovlačiti („Evo, sad ću...“). Radni kapaciteti osobe zaglavljene na ovom stupnju razvoja volje su znatno oštećeni, jer ona ne zna šta hoće, zna samo šta neće.

Druga faza, faza pozitivnog ispoljavanja volje, odnosi se na to da neko hoće svojom voljom da učini ono što mora („što se mora , nije teško“). Dostizanje ove faze znatno poboljšava kapacitet za rad. Odrasla osoba čija je volja razvijena do ove faze razvoja ima volju da udovolji, da ispuni obaveze i očekivanja, da bude „dobar radnik“, ali nema volju da nešto kreira. Ona je poslušna i odgovorna osoba. Radiće pošteno i odgovorno ono što se od nje traži. Može da bude produktivna i rezultati njenog rada mogu biti zadovoljavajućeg kvaliteta. Ono što razvoj volje na ovoj stepenici razvoja ne omogućava je kreativnost u radu i sposobnost za postavljanje i ostvarivanje sopstvenih radnih ciljeva. Osoba sa ovakvom voljom je reaktivna. Zaglavljenost u dobroj volji može voditi i do zavisti prema onima koji imaju autonomnu volju i sposobni su da je usmere ka sopstvenim ciljevima. U radnom okruženju to se može odražavati kao „nepodnošenje“ kreativnih osoba, onih koji „štrče“ svojom autonomnošću, koji se izdvajaju inovacijama...koji imaju „petlju“.

Treća, kreativna faza odnosi se na to da je osoba voljna da radi ono što sama hoće (ostvarivanje sopstvenih ciljeva). Tek dostizanje treće faze razvoja volje omogućava zrelu, proaktivnu sposobnost za rad. Time što je „prihvatanje obaveznog“ uključeno u ostvarivanje sopstvenih ideala, volja, na svom najvišem nivou razvoja, respektuje granice drugih i time se može jasno razdvojiti i od grandioznosti i malicioznog narcizma koje odlikuje samovolja i dominacija nad drugima. Kreativna volja je samosvrhovita, bez dominacije nad drugima. Osoba je sposobna da radi i da sarađuje, da bude deo tima. Proaktivna je, ali ne i nametljiva. U proizvodima njenog rada nema pretncioznosti koja odlikuje dela osoba koje kroz rad teže nadkompenzaciji nekog defekta u samopoštovanju.

Govorili smo o međuzavisnosti narcističke patologije i patologije volje. Narcistička patologija utiče i na patologiju volje. Ona menja njen smer - od kretanja ka individuaciji, ka smeru parazitiranja. Iako osobe sa ozbiljnijom narcističkom patologijom mogu imati snažnu volju i biti uspešne u raznim aktivnostima, poslovnoj karijeri, njihovo delanje je, uglavnom, usmereno na reparaciju ugrožene slike o sebi, na održavanje grandiozne slike. Rekli smo već da, kada osoba ne može sama da obavlja neke osnovne psihološke funkcije (održavanje zrelog samopoštovanja kod narcističke patologije), ona parazitira na drugima koji su joj neophodni za obavljanje te funkcije. Za održavanje grandiozne slike o sebi je potrebna publika. Da bi publika (druga osoba, grupa, javnost) stalno obavljala funkciju ogledanja grandioznog selfa, ona se mora zavoditi i kontrolisati. Tako se volja usmerava na aktivnosti čija je bazična funkcija zavođenje (stvaraje lažne, grandiozne slike) i manipulaciju i kontrolisanje objekata (zapravo self objekata - koji su produžeci narcističkih potreba, a ne nezavisne idividue sa potrebama). Sa druge strane, možemo reći i da patologija volje podstiče narcističku patologiju. Osoba koja nema volju za separacijom i individuacijom (lenjost, potrebe za parazitiranjem, življenjem na tuđ račun...) neće imati realna ostvarenja koja bi omogućila razvoj zrelog samopoštovanja. Time je upućena na kompenzaciju osećanja inferiornosti preko kreiranja lažne, grandiozne slike o sebi (reparacija „grandioznog selfa“ - fantaziranje, samoobmanjivanje sebe i drugih) ili na življenje kroz druge („ti si veliki, ja sam sa tobom, onda sam i ja veliki“ - što je pokušaj reparacije „idealizovanog roditeljskog imaga“).

            Razmotrićemo uticaj razvoja volje na sposobnost za rad i iz ugla teorije Roberta Assagiolija (1973). I za Assagiolija, kao i za Ranka, volja je unutrašnja sila koja nas vodi ka samorealizaciji. Ona je „centralni element i direktna ekspresija Ja ili Selfa“.Assagioli govori o tri stadijuma volje: 1. Prepoznavanje da volja postoji, 2. Imati volju, i 3. Biti volja. Njegov prvi stadijum, prepoznavanje da volja postoji, odgovara onome što Rank naziva autonomnom voljom, tako da se Assagiolijeve faze razvoja volje, zapravo, nastavljaju na faze koje je definisao Rank (kontra volja, dobra volja, autonomna volja).

                Pre nego što prepoznamo da volja postoji možemo živeti u stanju neautentičnosti u kojem su naše aktivnosti zasnovane na socijalnim očekivanjima, bez uzimanja u obzir, ili čak bez svesnosti sopstvene procene okolnosti (taj stadijum razvoja volje je Rank nazivao dobrom voljom). Takvom kapacitetu za rad nedostaje proaktivnost i snaga volje da se podrže sopstvene akcije i ciljevi (zapravo, nedostaje inicijativa, preduzetništvo). Prisetimo se šta nam je rekao Jaques (1960): on izdvaja dve komponente rada: prva komponenta je propisani sadržaj - zakoni, običaji, resursi, instrukcije, pravila i norme i materijalna ograničenja. Тo je komponenta u kojoj nema prostora za slobodu izbora, već predstavljaju okvir u kojem se rad odvija i u čijim granicama su mogući izbori. Drugu komponentu predstavljaju svi oni sadržaji procesa rada u kojem postoji sloboda izbora, procenjivanje, razboritost i odlučivanje. Ono što se u radu doživljava kao psihički napor je upravo intenzitet ili težina odgovornosti koja je povezana sa aspektom rada u kojoj postoji sloboda izbora. Usklađivanje sa pravilima i regulativama i drugim propisanim aspektima rada zahteva znanje. To ili znate ili ne znate da radite. Ali, taj aspekt ne zahteva psihički napor promućurnosti, razboritosti i odlučivanja, sa kojima je povezana i anksioznost.

Što je duži period vremena samostalnosti u radu, duže mora da se podnosi anksioznost neizvesnosti i nesigurnosti, anksioznost bez koje se rad ne može obavljati. Sposobnost da se održi kontinuirano prorađivanje ansioznosti , i da se nastavi sopstveno nahođenje i donošenje odluka, zahteva da potrebni i simbolički sadržaji mentalnih procesa uključenih u rad predominiraju nad konkretivnim procesima - što je stanje stvari u kojem ljubav dominira nad mržnjom. To su uslovi koji dovode do poverenja u sopstvene kapacitete za prosuđivanje, što nedostaje osobama čij je volja na stepenici razvoja “dobre volje”.

Tek na stadijumu koji je nastavak razvoja - „prepoznavanje da volja postoji“- javja se i osećanje sopstvene odgovornosti koje proističe iz prepoznavanja da imamo određeni stepen kontrole nad onim unutrašnjim i spoljašnjim iskustvima koja oblikuju naš život. Ovak aspekt volje, ako je razvijen, čini osobu sposobnom da u radu kreira svoje ciljeve i načine rada, da se ne povinuje samo socijalnim očekivanjima, zadatim formama rada. Osoba dobija kapacitet za proaktivnost i kreativnost u procesu rada....

Zapravo, možemo reći da su prepoznavanje da volja (autonomna) postoji, imati volju i biti volja, tri stadijuma razvoja autonomne volje. Osobe koje nisu dostigle ove stadijume razvoja volje nemaju doživljaj da su odgovorne za ono što se zbiva u njihovom radu, već da su samo izvršioci zadataka za čiju je svrhovitost, strukturisanje, rešavanje problema...odgovoran neko drugi. Njihovo je „da rade, a ne da misle“. Oni su „vojnici rada“.

Finalni stadijum razvoja volje je osećanje da mi jesmo volja. To se oseća kao znanje da su, duboko u nama, naš self i naša volja duboko intimno povezani. Nije potrebno da „prikupimo volju“ da bismo nešto uradili, da čekamo da „imamo volju“ za nešto. Nema unutrašnje borbe između „mrzi me“ i „hoću“. Ovaj stepen razvijenosti volje omogućava čoveku da u radu bude u potpunosti dosledan i autentičan.

Assagioli je, takođe, identifikovao i četiri aspekta razvijene volje: 1. Jaka volja, 2. Vešta volja, 3. Dobra volja i 4. Transpersonalna volja. Moglo bi se reći da su jaka volja i vešta volja manifestacije volje na individualnom nivou, dok su dobra volja i transpersonalna volja stavovi ili vrednosti koje pridodajemo načinu na koji koristimo jaku ili veštu volju.

Jaka volja daje snagu i energičnost ličnosti. Međutim, ta snaga, ako se koristi bez vešte volje i dobre volje, može biti i štetna po kapacitet za rad i kvalitet odnosa u radnom okruženju. Osoba može imati jaku volju da „istera svoje“, praveći pri tome pogrešne korake kao „muva bez glave“ ili povređujući ljude. Snažna, vešta i dobra volja se moraju razviti i balansirati da bismo govorili o potpuno razvijenoj volji.

Ono što je bitno razjasniti kada analiziramo volju osobe je njen smer na kontinuumu parazitiranje-individuacija. Da li akti volje vode separaciji i individuaciji, ili vode tome da osoba koristi snagu svoje volje kako bi parazitirala na drugome (naterala, kontrolisala, manipulisala, otela...). Ako volja ne ide u razvojnom smeru individuacije, ona može krenuti, kako je Erikson govorio, u dva pogrešna pravca: malignitet ili maladaptaciju. Malignitet je bezvoljnost, nedostatak volje, a maladaptacija korišćenje jake volje u svrhe manipulacije drugima-u svrhe parazitiranja. Iz tog razloga, mislimo da bi bilo adekvatno dodati ovom Assagiolijevom stadijumu i dva atributa koji određuju njen smer: “parazitsko-manipulativna jaka volja” i “jaka volja za individuacijom”. Parazitsko manipulativna jaka volja je patologija volje koja nastaje kada imamo defekt u nekim od bazičnih sposobnosti o kojima smo već govorili (u poglavlju odnos volje i drugih bazičnih emotivnih sposobnosti i odnosu volje i narcizma)

Vešta volja: Drugi aspekt volje je veštost. Ta sposobnost nam omogućuje da stimulišemo, regulišemo i usmeravamo druge aspekte našeg bića, naše emocije, misli, impulse, intuiciju, imaginaciju i senzacije, kako bismo postigli željeni cilj. Možemo reći da koncept vešte volje spaja i balansira konaciju sa kognicijom i emocijama. Međutim, i vešta volja može biti parazitsko-manipulativna, usmerena na vešto korišćenje drugih osoba (na primer, kod osoba sa narcističkim poremećajem ličnosti, psihopatije...). Može biti “parazitsko – manipulativna vešta volja” i “individuaciona vešta volja”.

Dobra volja je sinteza ljubavi i volje. Zato se dobra volja može razviti biranjem ciljeva koji su konzistentni sa dobrobiti drugih i opštim dobrom za ljudskost. Za razliku od jake volje i vešte volje koje se mogu razviti intrapersonalno, bez vođenja računa o drugima, dobra volja, kao i transpersonalna volja i univezalna volja, mogu se razviti samo interpersonalno. Dostizanje ovog stadijuma razvoja volje (za koji je nužno prevazilaženje osnovne dileme ambivalencije-”živeti na svoj račun”, bez eksploatacije drugih) učvršćuje smer volje u pravcu individuacije.

Izvan tog nivoa lične svesnosti može se otkriti i viši, transpersonalni self, kaže Assagioli. Prepoznavanjem veze između individualne volje i „Transpersonalne volje“ postajemo povezani sa spiritualnim aspektima našeg bića. Na tim najvšim nivoima povezanost se oseća kao dobrovoljno pridruživanje individualne volje univerzalnoj volji, univerzalnim principima koji se doživljavaju višim od individualnog selfa. Taj aspekt volje se odražava na zrelu sposobnost za rad tako što proširuje granice osobe, daje joj doživljaj spiritualnosti, svetosti rada. Ljudi na ovom stepenu razvoja volje su sposobni da rade mudro, da uvek imaju širu perspektivu, da razumeju život i potrebe ljudi i da svojim radom doprinose opštoj dobrobiti. Mogu biti posvećeni podsticanju drugih na rad, prenošenju znanja, postaju, kako bi rekao Erikson, generativni. Njihov rad je odraz dubokog poštovanja života. Uspevaju da stvore nešto što ostaje generacijama koje dolaze. Definisali smo samozaštitu kao svrhu rada. Međutim, krug koji obuhvata zaštita, kod ljudi sa transpersonalnom voljom, proširuje sa daleko izvan njih samih, njihove porodice, bližnjih, radne organizacije...na čovečanstvo i opšte dobro. Rad i ljubav se spapaju u jedno.

Svrha rada jeste samozaštita. Međutim, ako je taj krug samozaštite sveden samo na individuu, ne može se razviti dobra niti transpersonalna volja. Što je uži krug koji zaštita obuhvata, to je volja na nižoj liniji razvoja. Ako ja radim samo zato da bih sebi priuštio bolje uslove života, a ne uzimam u obzir u dobrobit drugih na koje moj rad može da utiče (kolektiva, organizacije, korisnika mojih proizvoda) moja volja je egocentrična, iako rad ispunjava osnovnu biološku svrhu-samozaštitu. Asagioli je govorio o tome da su osnovne prepreke koje se suprotstavlja dobroj volji, volji koja je preduslov sposobnosti za zreo kapacitet za rad, samocentriranost i sebičnost.

Samocentriranost može da koegzistira sa iskrenom povezanošću sa drugima, sa aktima požrtvovanja. Generalna tendencija samocentriranosti je da osoba sve pripisuje sebi, da sve razmatra samo iz svog ugla, da se koncentriše samo na svoje ideje i sopstvene emocionalne reakcije. Samocentrirana osoba može iskreno želeti da čini dobro, ali samo na svoj način, i često je sklona da bude teška ili fanatična. Ona želi da svakoga uveri u sopstvena uverenja, nametne svoje metode rada i vidi rešenje samo u onome što ona nudi. Takva osoba može da učini štetu i sa najboljom namerom.

Sebičnost je, za razliku od samocentriranosti, rezultat bazične potrebe za samozaštitom, samoispoljavanjem, ishod želje da se poseduje i dominira. Ona, kao takva, stalno nailazi na prepreke koje sprečavaju njeno zadovoljenje, što pobuđuje agresivnost i nasilnost, impuls da se uništi ono što ometa postizanje željenih ciljeva (slično pojmu “Patološki narcizam”). Jasno je da samocentrirana i sebična volja, i kada je jaka i vešta, ozbiljno oštećuju zreli kapacitet osoba za rad i saradnju.

Ako je smer volje okrenut ka individuaciji, vodiće do samoostvarenja, do rada koji vodi realizaciji sopstvenih radnih kapaciteta. Ako je okrenut u smeru parazitiranja, vodiće do manipulativnih strategija usmerenih ka uticaju na volju drugih.

Manipulacije voljom i kapacitet za rad

Kada smo govorili o zrelom kapacitetu za ljubav napomenuli smo da su manipulacije voljom usmerena na zaustavljanje razvoja druge osobe, što je antipod ljubavi, ako je definišemo kao aktivnost usmerenu ka razvoju druge osobe. Manipulator je osoba koja eksploatiše, koristi i kontroliše sebe i druge kao “stvari” na određeni prepoznatljiv i samoporažavajući način. Uspešan manipulator ne dobija ono što mu je potrebno - ljubav ili samoispunjavajući produktivan rad, već nešto drugo što uzima kao zamenu: moć, sigurnost, zavisnost, posedovanje, dominaciju ili submisivno vezivanje...I sebe i drugu osobu pretvara u „stvari“, nešto što se može kontrolisati različitim oblicima manipulacije voljom.

Vrlo su česti seminari i radionice u okviru poslovnih edukacija koje se bave veštinama snalaženja sa „teškim ljudima“, jer su ljudi zainteresovani za učenje takvih veština, pogotovo ako su im ti teški ljudi pretpostavljeni, poslovni partneri, mušterije...Prave se tipologije takvih osoba: Ljudi koji stalno kritikuju, negativisti, ljudi koji sve znaju („Buldožeri“ i „Baloni“), super prijatni ljubazni ljudi, neodlučni, tihi i hladni, „Snajperi“ (otvoreno neprijateljski i agresivni) , impulsivci...Pa onda idu preporuke kao što su:

„Šta sa ljudima koji stalno kritikuju: Pažljivo slušanje – slušanje se isplati jer dobro uočavaju problem, ali ne znaju konstruktivno da ga reše. Ukazati im pažnju. Može biti korisna metoda parafraziranja: »Ako sam vas dobro razumela...ponoviti svojim rečima. Koristiti vremenski i situaciono specifične odgovore-pobijati njihovo »uvek i nikada« primerom koji se odigrao u to i to vreme...«

Pa onda idu sugestije i veštine za ostale tipove manipulatora...šta sa ovima, šta sa onima...I, umesto da se bave radom i poboljšanjem svojih kapaciteta za rad, ljudi moraju da uče „veštine odupiranja manipulaciji“ ili pak veštine manipulacije, koje se, takođe, u izobilju nude kroz razne edukacije zaposlenih. Tako radno okruženje, umesto sredine koja je prilagođena ostvarivanju osnovne svrhe rada-samozaštite, stvaranja boljih uslova za život, postaje arena za okršaje raznih tipova manipulanata i zadovoljenje drugih, nerazvojnih psiholoških potreba.

Jedan od uzroka manipulativnih težnji čoveka egzistencijalisti vide u nespremnosti da se prihvate rizici i neizvesnosti koje život sa sobom nosi, u nespremnosti da se povećanjem sopstvenih radnih kapaciteta osigura samozaštita i zaštita drugih. Osećamo se bespomoćnima pred brojnim mogućnostima da nam se dogodi ono što je izvan naše kontrole. Dok će aktivni manipulator pokušavati besomučno da kontroliše sve što može da bi se odbranio od tog osećanja, pasivni manipulator će se braniti osećanjem da ne može da kontroliše ništa. Time će privući aktivnog manipulatora da ga vidi kao stvar, objekt za manipulaciju (jer i sam sebe tako doživljava). Pasivno manipulišući aktivnim manipulatorom, pasivni manipulator izvlači “na kvarno” neki osećaj moći i kontrole, dok aktivni manipulator živi u sopstvenoj iluziji aktivnog posedovanja moći. Umesto da rade, i kroz tu sposobnost obezbeđuju osećaj sigurnosti. Susrećemo sve više ljudi koji su umorniji od „međuljudskih odnosa” na poslu, u okviru profesije, nego od samog rada koji obavljaju.

Manipulativni obrasci koje osoba primenjuje u ljubavnim odnosima uglavnom su slični onima koje primenjuje u radu. Ponekada to nije očigledno, ali se dubljom analizom mogu otkriti korespodentni obrasci u obe sfere života. Prisetimo se kruga manipulacija koji smo prikazali ranije. Kakve obasce u radu pokazuju određeni tipovi manipulatora:

Slabić: prenaglašava svoju osetljivost. Njegovom kapacitetu za rad nedostaje snaga, sposobnost za odgovornost, preuzimanje rizika, samostalnost u radu.On se plaši da ne pogreši dok radi, preosetljiv je na svaku kritiku, ima veliku tremu, strah od preuzimanja odgovornosti...on bi da sluša, a ne da odlučuje u procesu rada, i treba mu je diktator koji će da preuzme te uloge. Potrebna mu je osoba koja voli da vlada, pokazuje svoju moć i dominaciju. Međutim, Slabić razvija brojne veštine za izlaženje na kraj sa diktatorom. Spada u pasivne manipulatore: one koji odustaju od toga da mogu da kontrolišu nešto u svom životu, i tu ulogu prepuštaju aktivnim manipulatorima. Dok aktivni manipulator dobija pobeđivanjem, pasivni manipulator dobija gubljenjem. Dopuštanjem aktivnom manipulatoru da misli umesto njega i da radi za njega, on pobeđuje onoga iznad njega pasivnošću i umrtvljenošću. On je “zaboravan”, “ne čuje”, pasivno je tih...Razvija različite oblike pasivno agresivnog ponašanja za suprotstavljanje Diktatoru i manipulaciju njime. Rezultat obično bude takav da Diktator viče, naređuje, jasno pokazuje kako niko ne može da mu primakne po sposobnostima i snazi...ali, polako natovaruje na sebe mnoge aktivnosti i radne obaveze slabića i „nosi ga na grbači”. Slabić mu je potreban kao opozit za poređenje u kojem oseća ogromnu razliku u svoju korist. Poznato je da se Diktatori, uglavnom, okružuju slabićima („uvlakačima” koji šalju komunikacione poruke „Jao, kako si ti veliki, a ja mali...ne umem, ne mogu, ne znam...Nikada te neću ugroziti, samo mi dozvoli da budem neodgovoran”). Volja slabića je okrenuta u kontra smeru - ka parazitiranju, i bitno oštećuje njegov kapacitet za rad. Ljubav i rad su aktivnosti koje mogu da ispune čoveka i njegov identitet. Slabić menja ispunjenost i individualnost koju donosi rad za parazitizam neodgovornosti i izbegavanje rizika.  

Diktator: prenaglašava svoju snagu. Njegovom kapacitetu za rad nedostajeempatičnost za saradnike, sposobnost da prepozna i prihvati sopstvena ograničenja. Kroz rad zadovoljava potrebe za nadkompenzacijom potisnutog osećanja inferiornosti. Može dobiti pokoravanje (sa pasivno agresivnim ponašanjem) ili bunt. Najčešće bira ili pravi slabiće od poslovnih partnera, zaposlenih, saradnika...Spada u aktivnemanipulatore: onekoji pokušavaju da kontrolišu druge aktivnim metodama. Oni izbegavaju suočavanje sa sopstvenim slabostima zauzimajući ulogu jačeg u odnosu. Dominira, naređuje, navodi autoritete, i čini sve što će kontrolisati osobe iz njegove radne okoline. Uveren je da je to dobar način odnosa, „čvrsta ruka“, ispravno vođenje ili sarađivanje. „Mora da se zna ko je gazda u kući, inače se svi raspuste“, najčešća je racionalizacija za ovu varijantu manipulacije voljom drugih. On/ona sve najbolje zna i ume, i za sve je najbolje da ga slušaju i povinuju se. Kao rukovodioc, Diktator nije sposoban za delegiranje odgovornosti i često sam postaje žrtva te svoje nesposobnosti - sva odgovornost padne na njih. Diktator često ima problema sa održavanjem balansa u narcističkom sektoru ličnosti (Radna okolina i postignuća mu služe kao selfobjekti za održavanje grandioznog selfa.) Pored toga, osnova svih prikazanih tipova manipulacija voljom je problem tolerancije na ambivalenciju i određeni defekt u celovitosti objekta. Diktator ne može da održi celovitu sliku sebe, da prihvati svesno slabe delove sebe. On naglašava snagu i dominaciju odcepljujući ili potiskujući svoje slabosti. Zato su mu potrebni slabi da bi održavali njegov doživljaj sebe kao jakog. Manipulacije voljom se zasnivaju na projekciji sopstvenih unutrašnjih suprotnosti na druge. Umesto da prihvate i integrišu taj deo sebe, manipulatori ga izbacuju napolje, u drugoga, i onda kontrolišu taj deo sebe u drugome. To bitno utiče na njihov kapacitet za saradnju u procesu rada jer u saradnički odnos eksternalizuju svoju unutrašnju borbu. Diktator menja ispunjenost radom i saradnjom za iluziju moći.

Kalkulator: prenaglašava svoju kontrolu. On menja ispunjenost radom i saradnjom za slast pobede i koristoljublje. Spada u kompetitivne manipulatore kojivide život kao konstantnu igru gubljenja i dobijanja, u kojoj mora da se bude obazriv borac. Za njega je radna sredina bitka u kojoj su svi suparnici, ili neprijatelji, realni ili potencijalni. On menja aktivne i pasivne metode manipulacije, zavisno od “vrste bitke”, i može se smatrati nekom mešavinom aktivnog i pasivnog manipulatora. Obmanjuje, zavodi, laže...stalno pokušavajući da prevari i kontroliše druge ljude kako bi izvukao neku korist. Može da koristi i metode indiferentnog manipulatora,daigra ulogu indiferentne osobe bez nade. On se povlači iz kontakata sa drugima. Na radnom mestu, on se više bavi manipulacijama usmerenim na sticanje statusa, zavođenje, spletkarenje, pobeđivanje konkurenata, nego samim radom. „Filozofija” kalkulatora je da „cilj opravdava sredstvo”, a njegov cilj je lična korist i pobeda. Slično diktatoru, Kalkulator negira svoju zavisnost tako što krade i otima manipulacijama ono što bi želeo da dobije spontano (ali ne veruje da bi išta dobio ako ne otme ili uzme prevarom). Kalkulator negira sopstvenu vrednost, realnu kompetenciju, kreativnost, i okreće se manipulaciji kako bi dobio nešto umesto toga - iluziju pobede i kontrole nad drugima. On ne veruje u mogućnosti vrednosti sopstvenog rad na osnovu koje bi mogao i da za-radi, i zato mora da prevari da bi dobio privilegije i status.

Lepljivac: Prenaglašava zavisnost. Spada u pasivne manipulatore. Najčešće je satelit kalkulatora, njegov „fan”. Dopušta da bude zaveden od kalkulatora, da bude deo njegove „klike” ili „svite” jer mu kalkulator deluje kao samostalna osoba, borac. On tako vidi samostalnost. Ne veruje u samostalnost koja se postiže kompetencijom, vrednošću sopstvenog rada, jer ne veruje u sopstveni vrednost, a nema „petlju” da „muva” kao kalkulator. Biti sposoban, za lepljivca, kao i za kalkulatora, znači umeti da se „promuvaš”, „plasiraš”, „nađeš vezu”...On je osoba koja se „divi sposobnima” i lepi se uz njih, očekujući koje „parče sa trpeze”...kao što se često nesigurni tinejdžeri lepe „popularnima” u školi. On menja ispunjenost u radu i saradnji za „mrvice veličine u bezbednoj senci kalkulatora” (bezbednoj jer ne rizikuje on, već kalkulator. Kalkulator ga, sa druge strane, i mami tim „mrvicama slave”).

Siledžija: Prenaglašava agresiju, okrutnost, i neljubaznost. Spada u aktivne manipulatore. Kontroliše nekim oblikom pretnje. On je “Ponižavač”, “Mrzilac”, “Grubijan”, “Zastrašivač”. Ženska varijanta je “Kučka” ili “Džangrizalo”. Siledžija koristi kontrolu kao egzistencijalni otpor prema životu. U radu, on je osoba koja rukovodi zastrašivanjem, silom. Umesto saradnje i timskog rada dobija pokornost. Ispunjenost radom i saradnjom menja za osećaj moći koji dobija kroz strah drugih. Kontrola je njegov egzistencijalni otpor prema životu. Slično kalkulatoru, siledžija negira sopstvenu vrednost (i vrednost drugih. Prema drugima se ponaša kao i prema sebi). U dubini, sebe ne smatra vrednim, pa koristi agresiju da bi dobio nešto u zamenu - osećaj nadmoći.

Dobrica: (“Uvek ljubazni”, “Divan dečko”...) Prenaglašava brižnost, ljubav...” “ubija” ljubaznošću. Spada u aktivne manipulatore. U izvesnom smislu, sa njim je mnogo teže izaći na kraj nego sa siledžijom. Ne možete da se borite sa Dobricom. U konfliktu sa Siledžijom, Dobrica gotovo uvek pobeđuje. Varijacije Dobrice su “Ugođivač”, “Bezazleni”, “Svetac”, “Onaj koji se ne meša”, “Nevin”, “Nezahtevan”. Manipuliše izazivanjem osećanja krivice i stvaranjem „duga” („vidiš šta sve činim za tebe”). Dobrica negira ili potiskuje i projektuje u druge sopstvenu agresiju, pokušavajući potom da manipuliše tim drugima preteranom dobrotom. Potiskujući agresiju, Dobrica potiskuje i zdravu agresivnost, sopstvenu sposobnost za asertivno ponašanje. On je pasivno agresivan. I Dobrice su uvrštene u kategoriju „teških ljudi” sa kojima treba naučiti veštine komuniciranja u radnoj sredini. Dobrice: „Daju nerealna obećanja. Između obećanog i realizovanog postoji velika razlika, govore ono što želimo da čujemo, izbegavaju kritiku, konflikte, nasmejani su i ljubazni, sve dok vam nešto istinski ne zatreba«. Da bi se obavio neki ozbiljan radni zadatak nisu dovoljne lepe reči i ljubaznost. Umesto da radi, Dobrica se »udvara« i time dobija prihvaćenost. Rad zahteva i izvesnu dozu zdrave agresivnosti, sposobnost da se odluči, »preseče«, suprotstavi nekome ili nečemu kada je to potrebno. Efikasnost obavljanja radnih zadataka može biti značajno ugrožena ako se izbegava svako suprotstavljanje ili ukazivanje na grešku da se »ne bismo zamerili« sa nekim. Sa ljudima koji vas odbiju znate na čemu ste. Sa Dobricom ne znate na čemu ste ni kada prihvati neki posao ili zatraženu pomoć. Dobrica menja ispunjenost radom i saradnjom za iluziju prihvaćenosti i sigurnost nezameranja.

Sudija: prenaglašava kriticizam. Spada u aktivne manipulatore. On nikome ne veruje i stalno okrivljuje, kivan je, teško oprašta. Varijante sudije su “Sveznalica”, “Tužilac”, “Pop”(onaj koji popuje”), “Sakupljač nezadovoljstava, tuđih greha...”, “Upoređivač” (vidi kakav si ti, a kakav je X.X.) , “Treba – Mora”, “Postiđivač”, “Osvetnik”, “Ubeđivač”, „Kontrol frik”...Takođe bira kontrolu kao egzistencijalni otpor prema životu. U „ispravnosti” vidi svoju veličinu. On je veliki zastupnik „pravde i istine”, sa misijom da sudi grešnima. On negira, potiskuje ili projektuje u druge sopstvene slabosti, nedostatke, neprijateljske porive. Usmeravajući se na tuđe nedostatke, on ne vidi svoje, što ga zaustavlja u razvoju (ne može da promeni ono što ne priznaje). U radnom okruženju on je „dežurni inspektor”, onaj koji „lovi” neradnike, neznalice, zabušante, folirante...praveći od procesa rada sudski proces. On stalno nekome „diše za vratom” stvarajući, umesto radne, paranoidnu atmosferu. Sudija menja ispunjenost radom i saradnjom za osećaj sopstvene ispravnosti i veličine. Važnije mu je da bude u pravu, nego da li čini pravu stvar. Nije u stanju da prihvati sopstvenu nesavršenost i grešnost i izbacije to napolje projekcijom u druge. Sudija je, na poslu, „zadužen” da kritikuje, ali ne i da rešava probleme. Za to je zadužen Zaštitnik - „dežurni realizator”, onaj koji „vadi fleke”, preuzima rešavanje svih problema koje je otkrio sudija na svoja pleća (U Transakcionoj Analizi se manipulacije voljom prikazuju kao igranje uloga „Progonitelja”, „Spasioca” i „Žrtve”, i te uloge su osnova „igara”, uhodanih manipulativnih komunikacija koje se igraju u troje).

Zaštitnik: prenaglašava podršku, i neosuđujući je do neprimerenosti. On razmazi druge, preterano je saosećajan, i ne dopušta onima koje štiti da stanu na svoje noge i odrastu. Umesto da se brine za sopstvene potrebe, on se stara samo o potrebama drugih. U radnom okruženju, Zaštitnik preuzima na sebe radne zadatke drugih, vadi njihove „fleke”, greške, lenjosti...što onemogućava korekciju takvih ponašanja. Njemu je „žao da drugi stradaju”, bez obzira na to koliko su tom „stradanju” doprineli svojim neadekvatnim odnosom prema radu. On ih „pokriva”, „njemu ništa nije teško”. Zaštitnik negira, potiskuje ili projektuje u druge sopstvene potrebe za zavisnošću i brigom. Čini drugima ono što nesvesno želi da njemu drugi čine. Ispunjenost radom i saradnjom (u kojoj saradnike doživljava kao ravnopravne, zrele i odgovorne osobe) zamenjuje za osećanje zadovoljstva što je potreban, što drugi ne mogu bez njega.

U ovim opisima manipulacija voljom nije teško prepoznati uticaj nedovoljne razvijenosti prethodnih bazičnih sposobnosti za obradu emocija na volju osobe. Nedostatak u razvoju bazičnih emocionalnih kompetencija o kojima smo govorili „tera“ osobu da razvija neke oblike adaptacije koje je ne vode razvoju i da koristi sopstvenu volju kao izvor energije za manipulacije, što bitno utiče na njen kapacitet za rad i izopačenje svrhe procesa rada. Deficit u svakoj od bazičnih emocionalnih sposobnosti na specifičan način „osakaćuje“ volju i njenu upotrebu u kapacitu za rad.

Osobe sa problemom neutralizacije ne mogu razviti veštu volju. Volji je potrebna neutralizovana energija, stabilno “napajanje”. Zavisna od energije instikata, libida i agresije, volja nije stabilna. Pored nestabilnosti, volja osobe koja nije ovladala sposobnošću neutralizacije ima i problem “opsednutosti” instiktualnim impulsima. Ona nije “jahač” već “konj”.Nesposobnost neutralizacije podjednako i agresivnih i libidinoznih impulsa, ako je njihova snaga podjednaka (što onemogućava razvoj tolerancije na ambivalenciju) može dovesti do totalne paralize volje, gubitka volje i kapaciteta za rad.

Volja osobe bez celovitosti objekta je fragmentirana, haotična, neusmerena, impulsivna, iracionalna i nesvrhovita. Pošto nisu u stanju da proces rada doživi u kontinuitetu, kao celovit objekt, proces u kojem se smenjuju uspesi i neuspesi, u kojem se uči iz grešaka, kroz neuspehe stiču znanja i veštine...oni ga vide fragmentirano, crno belim naočarama, kao „dobre“ i „loše“ dane, kao nespojene fragmente, što dovodi do velikih oscilacija raspoloženja, volje i radnih sposobnosti.

Problem sa deficitom u konstantnosti objekta odražava sa na volju, i preko toga na kapacitet za rad, na više načina: nedostaje povezanost sa ciljem: konstantnost objekta podrazumeva stabilnu mentalnu reprezentaciju objekta. Čvrstu unutrašnju povezanost. Osobe sa nedostatkom konstantnosti objekta imaju volju „kratkog daha“, nestabilno napajanje koje zavisi od stalnih punjenja spolja, od zadovoljenja potreba. Nisu sposobni da odlažu. Ne mogu da održe konstantnost cilja, stabilnu mentalnu reprezentaciju cilja rada, ako nema neposrednog zadovoljenja. Teško im je da ostvaruju dugoročne ciljeve koji zahtevaju strpljenje i veru u uspeh kroz kontinuirane napore koji će, korak po korak, dovesti do cilja. Problemi sa separacijom odražavaju se na volju tako što osoba nema volju da radi kad je sama, i njen kapacitet za rad je zavisan od prisustva drugih. Volja je nesamostalna, rastrzana između potrebe za simbiozom i straha od gubljenja sebe. Klacka se između gubljenja u radu, potpune identifikacije sa poslom ili profesijom (nesposobnost diferencijacije sebe i objekta) i straha od gubljenja individualnosti kroz vezivanje za neku oblast rada.

Različiti oblici netolerancije na frustraciju dovode do gubitka volje u oblastima u kojima se ne može tolerisati frustracija ili do nadkompenzacija kako bi se prevladao osećaj inferiornosti i anksioznosti vezan za specifične frustracije. Nadkompenzacije, kontrafobične akcije, mogu dovesti do jake volje koja je obrnula smer - okrenula se od aktualizacije ka manipulaciji. Takva volja se može koristiti za proces rada, ali menja njegovu osnovnu svrhu.

Nedostatak tolerancije na ambivalenciju dovodi do nekonzistentnosti volje, do „vožnje pod ručnom“. Volja je okrenuta protiv same sebe, sama sebi podmeće „klipove pod točkove“, hoće-neće. Gura istovremeno u dva smera, ili se smerovi sukcesivno menjaju. Krene, pa stane, napravi, pa pokvari, uradi nešto, pa to, na neki način, obezvredi. Hoće, ali odugovlači, razvlači, ne učini sve što je potrebno da bi se došlo do cilja...Volja oscilira između „dobre volje“ i „zlovolje“ , „mrzovolje“ , „samovolje“ ili „kontra volje“.

 

Tabela 37-volja i kapacitet za rad

Ispoljavanje razvijene sposobnosti: Osoba ima stabilan izvor radne energije, održava kontakt sa ciljem. Volje je usmerena ka razvoju. Ne manipuliše voljom drugih. Osoba ne mora da se tera da radi. Ona je sopstvena volja. Oseća da hoće da radi ono što je odlučila, a ne da mora. Volja osobe je disciplinovana i vešta. Razvijen je osećaj uzajamnosti.

Ispoljavanja nerazvijene sposobnosti:

Maligniteti: slaba volje, bezvoljnost, nedostatak radne energije, želje za radom, zavisnost od drugih, od tuđe volje.

Maladaptacije: kontravolja-opoziciono ponašanje, inat, subverzivno ponašanje u radu, razvlačenje, odugovlačenje, svojevolja. Udovoljavanje-volja usmerena na to da se udovolji drugima, da se bude dobar, previše adaptirano ponašanje. Različiti oblici manipulacija voljom drugih-aktivna, pasivna i indiferentna strategija manipulacije: Diktator, Kalkulator, Siledžija, Sudija, Slabić, Lepljivac, Dobrica, Zaštitnik. Nerazvijen osećaj za uzajamnost. 


 

Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue's system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927).A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom's Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient's Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man's Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud's three theories of love in the light of later development. Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36: 653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9, 3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8 ( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001). Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22 ( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S.(1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That "Impossible" Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978)The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.' In: Hartmann 1964Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancyPsychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

Jovanović, N. (2006a),Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego' Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)  

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010).Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd   str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler's theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975). Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst's narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O'Donohue W, T, & Fisher, J, E.(2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu - osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression.George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978).On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant's response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) "Will and Psychoanalysis," J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999).Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.

Tolerancija na ambivalenciju i kapacitet za rad

 

                Sa ambivalencijom se, u procesu rada, susrećemo svakodnevno. Ona je „opšte mesto“ u životu većine ljudi. Nakanjujemo se, razvlačimo, „mrzi nas“ da uradimo nešto što smo „odlučili“ da hoćemo, radimo „preko one stvari“, otaljavamo, nemamo „inspiraciju“, nemamo „koncentraciju“, radije bismo da to neko uredi umesto nas, čekamo poslednji rok, možemo da nateramo sebe da radimo tek u „pet do dvanaest“, kad je „frka“, prihvatimo se nekog posla, a onda nikako da krenemo, „ne dajemo sve od sebe“, ili radimo bez stvarnog unošenja sebe u ono što radimo. Izreke „Oće kaki-neće kaki“ ili „oće piški-neće piški“ opisuje takva stanja i odnos prema radu. Ili „ne možemo da presečemo“, da donesemo odluku, da se rešimo da nešto uradimo ili da odlučimo na koji način ćemo nešto uraditi („Mnogo analize vodi do paralize“). Sve su to „prizori iz svakodnevnog života“ koji odslikavaju probleme sa tolerancijom na ambivalenciju i njihovo odražavanje na kapacitet za rad.

Rekli smo da je sposobnost tolerancije na ambivalenciju usmerivač psihe. Opredeljenje je moguće ako smo istovremeno svesni različitih emocija, ako ne bežimo od jedne strane polariteta (bežanje u jednu stranu nije tolerancija niti razrešenje ambivalencije, već odbrana od nje). Pomenuli smo ranije nekoliko tipova ambivalencije kod dece, koji opstaju i kod odraslih osoba i ispoljavaju se u kapacitetu za rad.

„Dva u jedan“ način, gde oprečna osećanja prema istom objektu koegzistiraju jedna do drugih, bez ikakve indikacije koflikta, ispoljava se kod osoba koje kreću da rade sa entuzijazmom, ali rade na takav način da, u isto vreme, ugrožavaju proces i produkte svog rada. Oni će krenuti da nešto prave ne premerivši „tri puta“ (tri puta meri, jednom seci“, „kao muva bez glave“, bez adekvatne pripreme...izgrešiti pa odustati, ili ponoviti istu neefikasnu proceduru, bez svesnosti da opstruiraju svoj rad). Jedna klijentkinja je, na primer, želela da postane fotomodel i da redovno studira. Našla je dobrog fotografa koji joj je uradio odlične fotografije. Otišla je u neku modnu agenciju nenašminkana i obučena kao da je krenula na pijacu. Ljudi u agenciji nisu verovali da je na fotografijama ona. Na fakultet je, pak, odlazila obučena kao da je na modnoj pisti. Ili, primer klijenta koji je napravio grupu na fejsbuku da bi promovisao neke svoje ozbiljne poslovne aktivnosti, a na njoj je, pored poslovnih, postavljao sasvim neprimerene sadržaje i pretvorio grupu u mesto za ćaskanje i „zezanje“, što je ugrozilo svrhu koju je ta grupa imala.

Kod „temporalnog splitinga ambivalencije“, gde se ambivalentna osećanja prema objektu razdvajaju u vremenu, osoba u jednom periodu radi sve „kako treba“, čak i previše, a u drugom poruši ili ošteti ono što je gradila. Jedan klijent je pokazivao sledeći obrazac ponašanj u svom poslu: imao je privatnu firmu za popravke kompjutera, odžavanje mreža i nedostataka na softverima. Bio je veoma uslužan prema svojim klijentima, čak previše, „izlazio im u susret“ u svako doba dana i noći, bez radnog vremena...što mu je dovelo „mušterije“ i puno posla, a potom bi „pucao“ jer je mušterije doživljavao kao bezobrazne i razmažene ljude, ne bi se javljao na telefone nekoliko dana ili bi ih „odjebavao“ kako se izrazio. Taj obrazac se odvijao cirkularno, sa periodima nekritične uslužnosti i odbacivanja odgovornosti.

            Kod „defanzivnog splitinga“ se jedna strana ambivalentnih osećanja pomera na drugi objekt. Ako se pomera negativna strana ambivalencije, onda je osoba nekritički pozitivna prema svom radu, radnom okruženju, organizaciji u kojoj radi. Ali, tu nekritičku pozitivnost održava tako što negativne emocije vezane za svoj rad ili radno okruženje pomera na neki drugi rad ili organizaciju. Ona ne može da nešto voli ako nešto drugo ne mrzi. Često to srećemo, na primer, kod kandidata koji se edukuju za neki psihoterapijski pravac. Psihoterapijska edukacija je teška i može biti i frustrirajuća (zahteva od kandidata suočavanje sa sopstvenim nedostacima u ličnosti više nego drugi poslovi). U procesu edukacije, kao i u procesu psihoterapije, pojavljuju se otpori, negativne emocije prema edukatoru ili pravcu za koji se edukuju. Umesto iznošenja tih negativnih emocija, „kostruktivne kritike“ i razjašnjavanja nedostataka, edukanti često pomeraju ta negativna osećanja prema drugim školama iznoseći njihove nedostatke („kako je ovo naše dobro, a njihovo bez veze“). Takva defanzivna pomeranja oštećuju kapacitet za rad zato što se osoba više bavi tuđim nego svojim nedostacima i nije sposobna za korekcije u procesu rada jer ih i ne primećuje. Ono što se ne prizna, ne može se ni promeniti. Kod pomeranja pozitivnih emocija na drugi objekt dešava se obrnuta situacija. Osoba obezvređuje svoj rad, grupu u kojoj radi, organizaciju, školu...i pozitivne emocije prenosi na drugu grupu, radno okruženje ili organizaciju. Ona, uglavnom, ostaje u grupi kojoj umanjuje vrednosti, ali je okupirana time kako je na nekom drugom mestu bolje, kako se bolje radi, kako je to „ono pravo“. Za tu vrstu ambivalencije postoji u narodu izreka „U tuđega tatka pogolema patka“. I izreka „niko nije prorok u svom selu“ ukazuje na slične mehanizme. Ne može biti dobar proizvod koji je iz naše sredine, kvalitetni su strani stručnjaci, strani proizvodi...naše se prizna tek kada ga prizna neko u svetu, kad postigne „svetsku slavu“, kad je „svetsko, a naše“...Priznavanje vrednosti nekog rada u sopstvnoj grupi vodilo bi i do potrebe za većim ulaganjem „tamo gde jesi“, većim doprinosom, do odmeravanja sopstvenih potencijala i kvaliteta rada u svom okruženju i, eventualno, osećanja inferiornosti. Sa „svetom“ se ne odmeravamo. To je neka „druga kategorija“.

Kod mehizma za razrešavanje ambivalencije koji počiva na potiskivanju jedna strana ambivalencije se potiskuje u nesvesno, a druga se reaktivno pojačava (ne projektuje se u drugi objekt). Kada se potiskuje negativna strana, osoba postaje previše brižna prema objektu „ljubavi“, prema poslu kojim se bavi, svojoj profesiji, radnim zadacima. Postaje opsesivno okupirana radnim obavezama, stalno preterano zabrinuta de se ne desi neka greška, neki propust koji bi ugrozio organizaciju u kojoj radi, posao kojim se bavi. Preterana briga i radna kompulzija se doživljavaju kao odgovor na spoljašnje pretnje. Zapravo, osoba se plaši svojih potisnutih negativnih emocija koje bi mogle da izbiju i „zaseru stvari“. Plaši se regresije na raniji, nezreliji nivo nošenja sa ambivalencijom (cepanja u vremenu) jer bi tada, u određenom trenutku, mogla da „pukne“, „demoni iz podruma“ mogli bi da se oslobode i dovedu do provale negativnih emocija koje bi uništile njene rezultate rada, poziciju ili interese radnog okruženja.

Potiskivanje pozitivne strane ambivalencije i pojačavanje negativne izražava se u procesu rada kao obezvređivanje profesije, posla, radne organizacije. Osoba je, potiskujući pozitivne emocije prema radu ili radnom okruženju, potisnula i svoje radne ambicije, želju za uspehom, priznanjem, osećanjem kompetencije...“Nemam želju da se trudim u ovakvoj firmi, državi, profesiji...sve je tu bez veze“, „radio, ne radio, svira ti radio...“, „niko ne može tako malo da me plati, koliko ja mogu malo da radim...“, izreke su koje odražavaju takav mehanizam. „Radim samo koliko moram, zato što moram“. Obezvređivanje rada i uslova rada je dobra racionalizacija sopstvene neambicioznosti, lenjosti i pratećeg osećanja inferiornosti. Nije loše biti loš u obezvređenom okruženju. Zar nije „logično“ biti lenj i zabušavati u „šugavoj državi, firmi, školi...“? U takvim uslovima, vredni i požrtvovani su „budale“. Osoba se plaši da oseti kako joj je stalo, kako ima želju da bude bolja, kompetentnija, stručnija, da napreduje...plaši se sopstvene želje za razvojem. Kad vam je stalo, onda vas boli što nešto ne možete, ne umete, niste kompetentni. Obezvređivanjem sredine izbegava se suočavanje sa rizikom neuspeha, suočavanje sa nedostacima u sopstvenom kapacitetu za rad, odmeravanje sebe u odnosu na druge, izbegava se i napor i bol koji nosi svaki razvoj. Izbegava se razrešavanje osnovne dileme ambivalencije „živeti na svoj ili na tuđ račun“.

Govoli smo i o površnosti kao mehanizmu nošenja sa ambivalencijom. Površnost je, zapravo, rascepkavanje odnosa na sitne deliće (što nije isto kao i mehanizam cepanja dobrog i lošeg, ljubavi i mržnje). Time se dobija pražnjenje tenzije kroz „veliki broj sitnih rupica“, na više kanala, od kojih ni jedan nema dovoljan značaj. „Od svega po malo, ni od čega dovoljno“ strategija. Osoba se ne vezuje za jedan objekt ili delatnost i ne razvija se intenzitet vezanosti koji bi doveo do snažnih emocija ljubavi i mržnje, pa se, tako, izbegava i konflikt ambivalencije (a time i neophodnost razvoja tolerancije na ambivalenciju). “Mnog hteo, mnogo započeo”, “od svega po malo, ni od čega dovoljno” izreke su koje odražavaju površnost kao mehanizam nošenja sa ambivalencijom. Gde nema snažnog vezivanja za nekoga ili nešto (neku delatnost), nema ni jake ambivalencije. Često se takav odbrambeni mehanizam racionalizuje razmišljanjima tipa „Ostaću slobodan, neću se vezati, važno je samo dobro se zezati…“ (Bora „Čorba“), „filozofijama“ „blejanja“, „kuliranja“ i sličnim urbanim „stilovima života mladih“ koji u sebi nose sličnu poruku, „moralnost zabave“ (dobro je ono što je zabavno). Verujemo da je zloupotreba mehanizma površnosti jedan od bitnih razloga zbog kojih veliki broj adolescenata ne razvija sposobnost tolerancije na ambivalenciju (razvoj ove sposobnosti je kontinuiran, ne završava se u ranom uzrastu, sa ravojem konstantnosti objekta, već se, kao i konstantnost objekta, razvija celoga života) i što se, kada dođe vreme za „ozbiljne stvari“ kao što su izbor profesije, fakultet, posao, trajna veza, brak, deca…sve veći broj adolescenata suočava sa napadima panike (ili potpuno negira potrebu za razvojem).   Sve te “ozbilje stvari”, veza, posao, brak, deca...zahtevaju razvijenu sposobnost da se podnosi frustracija i ambivalenta osećanja koje frustracija izaziva.

U zapadnim zemljama, čak, postoji i uverenje da je loše ako osoba ne menja posao, čak i profesiju, na dve-tri godine. Veliča se promena i širina bavljenja raznim aktivnostima, a degradira potreba za udubljivanjem i posvećivanjem. Podstiče se “poslovni promiskuitet”. Skakutanje od posla do posla, kao što leptir ide sa cveta na cvet, uzbuđenje koje donosi promena, brzo adaptiranje, nevezivanje i površnost. Ideja o poslovnoj “monogamiji” se doživljava kao zatucanost i “fax idiotizam”. Naravno, kao posledicu imamo preplavljenost površnim produktima ljudskog rada, “plitkim” i “jeftinim” tekstovima, teorijama, umetničkim delima i raznim drugim proizvodima za “jednokratnu upotrebu”. Široka upotreba ovog mehanizma čini ljudsku egzistenciju sve banalnijom, plitkom.

Mehanizam nerazmišljanja koji, takođe, ne srećemo opisanog u litarutiri, ali ga svakodnevno srećemo u kontaktu sa ljudima, nije isto što i potiskivanje. Osoba je svesna obe strane svojih ambivalentnih osećanja ali, kada ona dođu u sukob, problem rešava tako što usmeri svoj um na neku treću stranu (obično je to „blejanje“ za kompjuterom, igranje pasijansa na poslu, slušanje muzike, gledanje televizije...)...sa očekivanjem da će se „stvari nekako rešiti same“. Kod adolescenata, najčešće se taj mehanizam ispoljava u odnosu na obaveze (školu, fakultet) tako što adolescent ne negira važnost i vrednost škole, prihvata da mu je to potrebno i da želi uspeh ali, kada treba da radi, ne može da se natera. Onda konflikt rešava tako što ne razmišlja o njemu (o posledicama, lošim ocenama...) Za razliku od potiskivanja kojim se neki sadržaji i emocije potiskuju u nesvesno, kod nerazmišljanja oni ostaju svesni, ne obezvređuje se jedna strana („nije mi stalo do toga...škola je nebitna...“), ne negira se („ne postoji problem“), već se, kada se treba opredeliti, doneti i sprovesti odluku, ne razmišlja. Um se okupira nečim trećim i tako se izbegne neprijatnost konflikta. Obično se to izražava rečenicama kao što su „Ma, pusti sada to, ne mogu sada da mislim o tome...“, koje se uključe u situacijama kada nešto treba sprovesti u delo. Ambivalencija se ispoljava kao otpor promenama koje zahtevaju napor. Takve osobe „znaju da bi trebalo da nešto promene i da bi to bilo dobro“, ali je to naporno i „ne mogu da nateraju sebe...“.

Uglavnom je osnova korišćenja tog mehanizma unutrašnji zahtev da život i sve u njemu mora da bude udobno i lako. Najčešće taj mehanizam razvijaju prezaštićena deca oko kojih se roditelji okreću kao oko centra gravitacije i guše ih brigom i zvocanjem. Možemo reći da su to „korimpirana“ deca i adolescenti. Daje im se puni komfor, ali i sprečava odvajanje. Komfor im prija, ali zavisnost i gušenje ne. Pošto znaju da će roditelji brinuti o svemu (pa i o njihovim obavezama), mogu da koriste mehanizam nerazmišljanja („neko će misliti o tome...opomenuće me na obaveze, izvaditi fleke ako zapne...“). Iako im komfor i neodgovornost prijaju, sa jedne strane, osećaju da su razmaženi, zavisni, i nedovoljno sposobni za životne borbe, što rađa bunt prema roditeljima ili partneru sa kojim grade sličnu vrstu odnosa. Kod odraslih osoba koje se koriste ovim mehanizmom to se ispoljava u procesu rada kao nesposobnost da se preuzme odgovornost. Njih mora uvek neko da kontroliše, da su pod nečijim nadzorom. U nepredviđenim situacijama na poslu, takve osobe neće razmišljati o tome šta bi trebalo da se učini kako bi se neki problem rešio (iako su sposobni da ga reše, mogu da uoče problem, i mogli bi da predvide posledice) jer očekuju da će to da reši neko drugi, neko ko je odgovoran. „Brigo moja, pređi na drugoga“ njihov je moto u odnosu prema radu. Epitet „lakopametasti“ odgovara njihovom stavu prema radu.

Videli smo da nedostatak tolerancije na ambivalenciju vodi do kretanja ka ekstremima, ka jednom kraju kontinuuma („crno ili belo“) i ne dozvoljava sintezu, koja je jedino zdravo rešenjeunutrašnjeg konflikta. Kod mehanizma površnosti vodi do rascepkavanja interesovanja i procesa rada na sitne deliće čime se izbegava dublje vezivanje za bilo šta, i izbegava konflikt ambivalencije. Kod mehanizma nerazmišljanja ambivalencija se izbegava isključivanjem uma ili prebacivanjem na “drugi kanal”, što rezultira neodgovornošću.

Življenje u ambivalenciji, bez njenog razrešavanja, kao egzistencijalni otpor prema životu, izaziva osećanje da je život pretežak, da je osoba uvhvaćena zahtevima života koje ne želi da prihvati, do osećanja uhvaćenosti i klaustofobičnosti u odnosu na rad i radne zahteve. “Ovaj život me davi, guši, ide mi na živce, težak je, stalno nešto moram…ali ne bih ni da odustanem od nekih prijatnih stvari u njemu…”. Takve individue su se identifikovale sa obe polarne suprotnosti ambivalencije i sam njihov identitet zavisi od održavanja obe. Oni mogu videti razrešavanje ambivalencije kao ekvivalent gubljenju dela sebe.Njihov ego identitet je obojen odlaganjem, uključen u stalno aktivno posezanje za određenim ciljevima i vrednostima koje bi vodile njihov život, ali bez realizacije. Odbijanje da se nečemu posvete, odbijanje privrženosti, čini nemogućim formiranje čvrstog identiteta. Još su „nesvrstani“ prema životu. Oni flertuju sa životom. Flertuju i sa radom, jer rad je ključni deo života. Ne prihvataju neke bazične zakone života kao što je činjenica da se alternative isključuju (da ne može „i jare i pare“), da jedno telo ne može biti na dva mesta u isto vreme, da je i neopredeljivanje takođe odluka...da je sloboda izbora nužnost.

Kod obazaca ponašanje koje je Bowlby (Bowlby, 1980) nazvao ambivalentno preokupiranim videli smo da nesigurno ambivalentna deca pokazuju separacionu uznemirenost i traže bliskost i ponovno spajanje sa majkom ali, umesto da se smire u naručju majke, ona se vrpolje, ponekada udaraju ili se zakače anksiozno za majku. Slične obrasce u odnosu na rad pokazuju i osobe sa niskom tolerancijom na ambivalenciju. Oni žele uspeh, žele da se pokažu na radu, da zarade, da budu cenjeni i prihvaćeni...i okupirani su tim potrebama, ali ambivalentno. Kada postignu neki uspeh nisu zadovoljni, doživljavaju radne zadatke kao pritisak i muku, hteli bi „i jare i pare“, naprave nešto dobro, pa onda pokvare...kao dete koje želi majku, a kad je ona tu, onda se ne smiruje, udara je, vrpolji se...Uporedimo opise ponašanja anksiozno ambivalentno dece i opise ponašanja odraslih ambivalentnih osoba u odnosu na rad i radno okruženje koje smo dali u prethodnim pasusima: „Za razliku od izbegavajućeg obrasca, anksiozno ambivalentna deca ne negiraju svoja osećanja, ali ne misle mnogo o posledicama svojih akcija. Ponašaju se impulsivno i ne promišljaju značenje svojih iskustava. To ih održava u kontaktu sa sredinom ali, za razliku od izbegavatelja, oni nastavljaju da osećaju intenzivnu potrebu za socijalnom podrškom. Međutim, kad je dobiju, oni teže da ponove svoju uznemirijuću vezu sa primarnim objektom i osećaju se neshvaćenima i loše tretiranima”

Tabela 36-tolerancija na ambivalenciju i sposobnost za rad

Ispoljavanje razvijene sposobnosti: osoba je sposobna da podnese oprečna osećanja koja se javljaju u odnosu na rad, cilj rada, radne zadatke i okruženje. Od ambivalencije se ne brani cepanjenem osećanja, projekcijom ili potiskivanjem, već je svesna obe strane polarnosti i u stanju je da “prelomi”, donese odluku i “zna šta hoće, a šta neće”, napušta situaciju ili ostaje u njoj. Ako krene ka cilju, ne opstruira ni sebe ni druge u procesu rada. Radi ono što je odlučila. Aktivnost koje preduzima su usmerene ka razvoju, ka aktualizaciji. Ne manipuliše sobom i drugima.

Ispoljavanja nerazvijene sposobnosti: osoba se protiv ambivalencije bori iskrivljujući stvarnost nekim od mehanizama odbrane. Ili ne može da donese odluku, ili su njene odluke donete na osnovu nekog falsifikata stvarnosti. Ambivalencija u procesu rada i prema radu se može ispoljavati na puno različitih načina:

-„Dva u jedan“ način, pokazuju entuzijzam ali rade tako da ugrožavaju proces i produkte svog rada (impulsivno, nepromišljeno, prave greške koje uništavaju produkte rada, „rasture“ tim u kojem rade nekim oblikom agresije.)

-„Temporalnog splitinga ambivalencije“, u jednom periodu radi sve „kako treba“, čak i previše, a u drugom poruši ili ošteti ono što je gradila.

-„Defanzivni spliting“ - jedna strana ambivalentnih osećanja se pomera na drugi objekt. Osoba je nekritična, pozitivno ili negativno, prema svom radu i radnoj organizaciji, a drugu stranu medalje, oprečna osećanja, projektuje na tuđ rad ili radnu organizaciju.

-Potiskivanje jedne strane ambivalencije-jedna strana ambivalencije se potiskuje u nesvesno, a druga se reaktivno pojačava(ne projektuje se u drugi objekt). Kada se potiskuje negativna strana, osoba postaje previše brižna prema objektu „ljubavi“, prema poslu kojim se bavi, svojoj profesiji, radnim zadacima. Postaje opsesivno okupirana radnim obavezama, stalno preterano zabrinuta de se ne desi neka greška, neki propust koji bi ugrozio organizaciju u kojoj radi, posao kojim se bavi. Potiskivanje pozitivne strane ambivalencije i pojačavanje negativne izražava se u procesu rada kao obezvređivanje profesije, posla, radne organizacije. Osoba je, potiskujući pozitivne emocije prema radu ili radnom okruženju, potisnula i svoje radne ambicije, želju za uspehom, priznanjem, osećanjem kompetencije...

-Površnost- „Od svega po malo, ni od čega dovoljno“ strategija. Osoba se ne vezuje za jedan objekt ili delatnost.

-Mehanizam nerazmišljanja -Osoba je svesna obe strane svojih ambivalentnih osećanja ali, kada ona dođu u sukob, problem rešava tako što usmeri svoj um na neku treću stranu. U procesu rada kao nesposobnost da se preuzme odgovornost.


Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue's system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927).A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom's Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient's Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man's Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud's three theories of love in the light of later development. Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36: 653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9, 3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8 ( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001). Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22 ( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S.(1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That "Impossible" Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978)The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.' In: Hartmann 1964Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancyPsychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

Jovanović, N. (2006a),Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego' Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)  

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010).Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd   str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler's theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975). Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst's narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O'Donohue W, T, & Fisher, J, E.(2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu - osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression.George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978).On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant's response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) "Will and Psychoanalysis," J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999).Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.

Sposobnost za ljubav

 

Ljubav je aktivna briga za život i razvitak osobe koju volimo.
Nezrela ljubav kaže: Volim te jer te trebam.

Zrela ljubav kaže: Trebam te jer te volim.
Erih From

 

Ljubav kao umeće-Fromova teorija

 

                Puno je toga napisano o ljubavi kao osećanju, ali malo o ljubavi kao sposobnosti. Erik From je, doduše, pisao o ljubavi kao “umeću” i pokušao da objasni iz čega se to umeće sastoji. Međutim, mislimo da Fromovo razlaganje ljubavi na “komponente” nije išlo dovoljno u razlaganje te složene sposobnosti i da nije pokazalo iz kojih “atoma” se sastoji složeni “molekul” ljubavi. U ovom tekstu ćemo pokušati da, konsultujući različite izvore iz četiri psihoanalitičke psihologije (teorije nagona, self psihologije, ego psihologije i teorije objektnih odnosa) malo detaljnije raščlanimo kapacitet za zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi, ljubav kao složenu sposobnost. Da počnemo prvo od Froma (1990):

Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav ugodno osjećanje koje se rađa slučajno, nešto što čoveka »obuzme«, ako ima sreću? Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci, dok danas većina ljudi nesumnjivo veruje u drugu. Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o sretnim i nesretnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pesama o ljubavi — ipak će jedva ko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi. To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili pojedinačno ili kombinovano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi ponajpre kao problem kako biti ljubljen, a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli. Zato je za njih problem: kako biti ljubljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim ciljem, oni slede nekoliko puteva. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava uspeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta. Drugi su put osobito izabrale žene, one se trude da budu privlačne, negujući telo, uređujući odeću itd. Ostali se načini postizavanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira, zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi. Mnogi od načina da postanemo vredni ljubavi isti su kao i načini kojima postižemo uspehe:

»zadobiti prijatelje i uticajne ljude«. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva pod — biti vredan ljubavi — u suštini znači » - biti popularan« i »imati seksipila«...

            Pošto usvoje ovo stanovište da se nema šta učiti o ljubavi, kaže From, druga premisa je pretpostavka da je problem ljubavi problem objekta, a ne problem sposobnosti. Ljudi vjeruju da je voleti lako, ali je teško naći pravi objekt ljubavi, ili pravu osobu koja bi nas volela. Za to stanovište postoji više razloga čije poreklo moramo tražiti u samom razvitku modernog društva. Jedan je razlog velika promena u izboru »objekta ljubavi« koja se zbila u dvadesetom veku. U viktorijansko doba, kao i u mnogim tradicionalnim kulturama, ljubav većinom nije bila spontano lično iskustvo koje je moglo dovesti do braka. Naprotiv, brak je bio ugovaran prema konvenciji — ili između porodica partnera, ili pomoću bračnog pregovarača, ili bez takvih posrednika. Brak je sklapan iz socijalnih motiva, a pretpostavljalo se da će se ljubav razviti pošto je brak već sklopljen. U poslednjih nekoliko generacija ideja romantične ljubavi je postala gotovo univerzalna na Zapadu. U Sjedinjenim Državama, mada obziri konvencionalne prirode nisu potpuno odsutni, ljudi u velikoj meri traže »romantičnu ljubav«, lični doživljaj ljubavi, koji ih zatim treba da dovede do braka. Ta nova ideja slobode u ljubavi morala je znatno uvećati važnost objekta nasuprot važnosti funkcije.

            S tim je faktorom usko vezana i druga karakteristična osobina savremene kulture. Čitava se naša kultura zasniva na apetitu za kupovanjem, na ideji uzajamno korisne razmene. Sreća savremenog čoveka sastoji se u zadovoljstvu koje mu pruža gledanje izloga i kupovanje svega onoga što on sebi može priuštiti da kupi, bilo za gotovinu, bilo na otplatu. On (ili ona) promatra ljude na sličan način. Za muškarca je privlačna devojka, a za ženu privlačan muškarac, nagrada koju traže. »Privlačan« obično znači zgodan omot osobina koje su popularne i tražene na tržištu personalnosti. Ono što specifično čini ličnost privlačnom zavisi o modi vremena, u fizičkom kao i duhovnom smislu. Dvadesetih godina bila je privlačna devojka koja puši i pije, koja je neuglađena i izazovna; danas moda više zahteva privrženost domu i povučenost. Pri kraju devetnaestog i na početku ovog veka muškarac je morao biti agresivan i ambiciozan — danas mora biti društven i tolerantan, kako bi imao privlačan »omot«. Na svaki način, čovek se zaljubljuje u partnera takvih ljudskih kvaliteta kakve su dostupne njegovoj vlastitoj mogućnosti razmenjivanja. Spreman sam, dakle, za pogađanje: predmet mora biti poželjan sa stanovišta njegove socijalne vrednosti, a u isto vrijeme mora me želeti uzimajući u obzir sve moje otvorene i prikrivene osobine i mogućnosti. Tako se dve osobe zaljubljuju kad osećaju da su našle najbolji raspoloživi predmet na tržištu, uvažavajući ograničenja vlastitih prometnih vrednosti. Kao i pri kupovanju nekretnina, često prikrivene mogućnosti, koje se mogu razviti, igraju znatnu ulogu u tom pogađanju. Ne bi nas trebalo iznenaditi da u društvu, u kojem tržišna orijentacija prevladava i u kojem je materijalni uspjeh vrhunska vrednost, i ljudski ljubavni odnosi slede obrazac razmene koji vlada na tržištu roba i radne snage.

            Treća greška koja vodi do pretpostavke da nema ničega što treba učiti o ljubavi leži u zbrci između početnog doživljaja »zaljubljivanja« i trajnog stanja »ljubavi« ili, bolje rečeno, »ostajanja« u ljubavi. Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što svi mi jesmo, iznenada dopuste da se zid između njih sruši, osete bliskost, sjedinjenost, taj trenutak sjedinjenja jedan je od najblaženijih, najuzbudljivijih doživljaja u životu. Taj doživljaj je još krasniji i čudesniji za osobe koje su bile osamljene, izolovane, neljubljene. To čudo iznenadne intimnosti često je olakšano ako je spojeno sa seksualnom privlačnošću i zadovoljenjem, ili njima podstaknuto. Međutim, ta vrsta ljubavi nije po samoj svojoj prirodi trajna. Dva se bića dobro upoznaju, njihova intimnost gubi sve više svoj čudesni karakter, dok njihov antagonizam, njihovo razočaranje i uzajamna dosada ne ubiju i ono što je još preostalo od prvotnog uzbuđenja. Ipak, oni to sve ne znaju na početku: zapravo, oni uzimaju intenzitet zanesenosti, ono »ludovanje« jednoga za drugim, kao dokaz intenziteta njihove ljubavi, dok to može svedočiti samo o stupnju njihove prethodne usamljenosti.

            To stanovište — da ništa nije lakše nego voleti — ostalo je i dalje pretežno shvatanje o ljubavi uprkos obilnim dokazima o suprotnom. Nema gotovo nijedne aktivnosti, ili pothvata koji, kao ljubav, započinju s tako velikim nadama i očekivanjima, a koji se ipak tako redovno izjalovljuju. Kad bi to bio slučaj s bilo kojom drugom aktivnosti, ljudi bi bili radoznali koji su razlozi tom neuspehu i šta bi čovek mogao uraditi da to poboljša — ili bi se, naprosto, odrekli svakog nastojanja. Budući da je to drugo nemoguće kad se radi o ljubavi, čini se da postoji samo jedan način da se prevlada neuspeh u ljubavi — da se istraže razlozi tom neuspehu i da se nastavi sa proučavanjem smisla ljubavi.

            Prvi korak u tom nastojanju je spoznaja da ljubav predstavlja sposobnost, umeće, baš kao što je život umeće; ako želimo saznati kako se voli, moramo i dalje nastojati u istom smislu kao što to moramo činiti kad želimo savladati bilo koje drugo umeće, recimo muziku, slikarstvo, drvodeljstvo, umeće medicine, ili inženjerstva.

 

Koji su nužni stupnjevi u ovladavanju bilo kojim umećem?

 

            Proces ovladavanja umećem može se prikladno podeliti na dva dela: jedno, ovladavanje teorijom, i drugo, ovladavanje praksom. Ako želim ovladati umećem medicine, moram prvo poznavati činjenice o ljudskom telu i o različitim bolestima. Kad imam sve to teorijsko znanje, nisam nikako merodavan u oceni umeća medicine. Postaću majstor tog umeća tek posle velike prakse, dok se rezultati mog teorijskog znanja i moje prakse ne stope u jedno — u moju intuiciju, tu suštinu majstorstva u svakom umeću. Ali, i pored svladavanja teorije i prakse, postoji i treći faktor nužan da netko postane majstor u bilo kojem umeću — ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj. Ništa nam u životu ne sme biti važnije od tog umeća. To važii za muziku, medicinu, stolarski zanat — a i za ljubav. I možda ovde leži odgovor na pitanje zašto ljudi u našem društvu tako retko pokušavaju da savladaju to umeće, čak uprkos svojim očitim neuspesima. Uprkos duboko ukorijenjenoj žudnji za ljubavlju, gotovo se sve drugo smatra važnijim od ljubavi: uspjeh, prestiž, novac, vlast — gotovo svu svoju energiju upotrebljavamo da saznamo kako da postignemo te ciljeve, a vrlo se malo trudimo da ovladamo umećem ljubavi. Zar se samo ono smatra za vredno truda čime se može steći novac, prestiž, a ljubav, koja koristi »samo« duši, ali je nekorisna u modernom smislu, predstavlja luksuz na koji nemamo pravo trošiti mnogo energije?

            Tako nam je From dao osnovne postavke o uzrocima ljudskih problema sa ljubavlju: da je ne smatraju umećem koje treba naučiti, da se više fokusiraju na kako biti voljen nego kako voleti, da se više bave objektom ljubavi nego funkcijom voljenja, da imaju tržišnu orijentaciju u ljubavi.

            Iskustva u radu sa klijentima u našoj dugogodišnjoj psihoterapeutskoj praksi uverila su nas da su, u krajnjoj analizi, svi psihološko emotivni problemi ljubavne prirode, da su povezani sa nekim nedostatkom sposobnosti voljenja sebe, drugih, rada, života...Frojd je govorio o tome da je silj psihoterapije da se osoba osposobi da voli i radi. Mislimo da je to jedan te isti cilj. I sposobnost za rad je produkt ljubavi. Zato ćemo ovu složenu ljudsku sposobnost malo detaljnije analizirati da bismo dostigli, makar u izvesnoj meri, prvi Fromov uslov - teorijsko razumevanje ljubavi kao umeća. Da vidimo šta je o tome From rekao.

Odakle ljubav i da li je stvarno aktivnost?

            Igrom evolucije i svojim stalnim razvojem, čovek postaje prva vrsta izbačena iz svoje povezanosti sa prirodom. Od životinjskih međuodnosa, vođenih pretežno instiktom, u njemu ostaje samo trag i ono što mu se dešava kroz život, nije više određeno sigurnim sponama prirode, već njegovim vlastitim snagama i borbom. Svest o tome da za njega ništa nije predviđeno, da njegova egzistancija nije osigurana i uljuljkana u naručje prirode, svest da će taj život, ionako nesiguran, neizbežno završiti, a on tu neće moći ništa, svest da je sam u svom postojanju - u čoveku izaziva strah i usamljenost, koju From naziva "izolovanošću". Ona izaziva stid, nelagodu i anksioznost, ako je ne uspemo savladati, povlačenje iz stvarnog sveta, pri čemu on nestaje, što nije ništa drugo nego ludilo. Kroz istoriju, razvili su se različiti pokušaji savladavanja izolovanosti:

a) Orgijastička stanja - ulazak u stanje transa, prilikom rituala, u grupi ljudi. Tako osećamo povezanost sa grupom, sa drugim ljudima, a i ostatak sveta nestaje, pa se nemamo iz čega osećati izolovani. Odjek ovakvih rituala u modernim, zapadnim kulturama, jeste uživanje droge i alkohola, ili seksualni odnosi, podstaknuti samo željom da se doživi orgazam. Rezultat ovih stanja je intenzivan, kratkotrajan i snažno obuhvata i psihu i telo.

b) Komformizam - utapanje u grupi ljudi, potreba da ugušimo ili sakrijemo sve što nas čini posebnim, da bi smo bili deo nečega, da ne bismo bili sami. Gubi se individualnost, prihvata nametnuto mišljenje, a potreba da budemo drugačiji zadovoljava se nevažnim, sitnim detaljima.

c) Stvaralačka aktivnost - stvaranje kreativnog ili umetničkog dela sa kojim umetnik srasta, spaja se i prestaje biti izolovan.

Kako ovi načini sjedinjavanja, očito, nisu zadovoljavajući ni trajni, ljudskom rodu ostaje samo - ljubav, sila koja drži na okupu porodicu, društvo i sprečava plimu ludila. "Bez ljubavi, ljudski rod ne bi mogao opstati ni jedan dan" (Fromm E, 1990). Ljubav nije sve ono što njome smatramo. Ponekad je to simbiotička povezanost, slična vezi majke i fetusa, u kojoj su oboje potrebni jedno drugome. Psihička simbioza ima dva oblika, sadistički - aktivan i mazohistički - pasivan. Potčinjavanje drugih pod svoju kontrolu ili stavljanje sebe pod tuđu vlast - ništa od toga nije ljubav. Ona je aktivnost u kojoj pojedinac ne gubi, već zadržava ili čak pronalazi svoje ja. Iako je aktivnost, ona nije poput radnog vremena, provedenog u mukotrpnom radu za tuđe ciljeve, neusmerenog na vlastito zadovoljstvo, izgrađivanje i pronalaženje, ali materijalno produktivnog. Ljubav ne proizvodi ništa, ali smo usmereni na to da dajemo, u nju ulažemo aktivno učešće. Davanje nije odricanje od svoga, već dokaz da u nama postoji život, da imamo šta da pružimo onoj osobi koju volimo. Davanje znači i dobijanje. "U činu davanju nešto je rođeno i obe osobe koje učestvuju u tom činu zahvalne su za život koji je za njih rođen."

 

Šta nam je to potrebno za ljubav?

Davanje koje znači primanje, nemoguće je bez iskrenosti i odsustva sebičnosti. Ljubav je moguća samo za zreo karakter, jer se on, kao takav, ne plaši dati sebe. Potrebne su još neke osobine.

a) Briga - nju najbolje pokazuje briga majke za dete. Ljubav traži da nesebično i aktivno podstaknemo razvoj i rast osobe koju volimo. "Čovek voli ono oko čega se trudi i trudi se oko onoga što voli."

b) Odgovornost - u ljubavi imamo dovoljno energije da odgovorimo na potrebe osobe koju volimo, otkrivši ih sami ili vođeni njenom sugestijom.

c) Poštovanje - znamo ko je zbilja objekat naše ljubavi, pružamo sve što imamo, dobro znajući sve mane voljene osobe, ne pridajući joj osobine koje bismo zeleli da je karakterišu.

d) Poznavanje - omogućava da zanemarimo svoju emotivnu reakciju i voljenu osobu vidimo kao što se ona vidi. Prodiremo u dubinu njene ličnosti i znamo kako joj pomoći. Na ovaj način pokušavamo otkriti tajnu ljudske prirode, jer ako se odreknemo kognitivnog puta, misli i destrukcije, nasilja i rastavljanja jedinke, što je samo uništava, ostaje nam samo put ljubavi. To sjedinjenje daje nam osećaj da smo postali jedno sa voljenom osobom i sa celim svetom, da smo upoznali. No, ovom osećaju spajanja mora predhoditi kongitivno poznavanje psihičkih osobina osobe koju volimo.

            Eh, briga, odgovornost, poštovanje, poznavanje...to su takođe složene, zrele sposobnosti uključene u ljubav do kojih treba doći i za koje, takođe, postoje određeni preduslovi, sposobnosti koje su u njih uključene. I ove “lego kockice” sastoje se od manjih koje su u njih ugrađene. Međutim, pre nego što pređemo na dublju vivisekciju ljubavi kao sposobnosti, da se pozabavimo još malo nekim Fromovim zapažanjima o ljubavi kao sposobnosti:

Ljubav i polnost

           

Ljubav, osim odgovora na problem izolovanosti, pruža još jedno rešenje - biološke potrebe za sjedenjenjem suprotnih polova. Osim seksualnog nagona, imamo želju da se psihički spojimo sa drugim polom. U činu telesnog spajanja nastaje novo biće, pa se, tako, i u psihičkom spajanju ljubavnici ponovo rađaju. From se suprostavlja Freudu, tvrdeći da libido nije samo nagon, da pol za sobom povlači osobine ličnosti, karakteristično izražene kod muškaraca i žena i da, sjedinjavanjem sa partnerom suprotnog pola, mi težimo i za sjedinjenjem tih osobina. Kao u Platonovoj priči o Androginom biću koje je nekada postojalo (muško i žensko u jednom biću), pa su ga bogovi podelili...i sada svako traži svoju drugu polovinu da bi se osećao celim.

 

Koga mi volimo? - Vrste ljubavi

 

Ljubav je aktivnost usmerena na jednu osobu, ali tako da kroz nju učimo da volimo celi svet i sve ljude.Ljubav se ne meri objektom koji volimo, već umećem kojim ga volimo, njega i celi svet. Usmjerena je na različite objekte, i tako razlikujemo različite vrsta ljubavi:

a) Bratska ljubav - osnova svih vrsta ljubavi. Prema svakom ljudskom biću osećamo brigu, odgovornost, poštovanje i poznavanje. Ona povezuje ravnopravne ljude, vođena je potrebom da se upozna, da se ne sudi površno, već da se prodre u dubinu tuđe tuge, straha, nemoći. Odlikuje se saosećanjem i željom da se pomogne. Možemo reći da je ovaj oblik ljubavi u osnovi psihoterapeutskog stava.

b) Majčinska ljubav - javlja se u dva vida. Prvi je briga i odgovornost za telesni rast i razvoj, a drugi je ulivanje volje i ljubavi za životom. Razvija osećaj da je divno biti živ, ali je taj osećaj moguć samo ako i sama majka to oseća. Usmerena je ne samo na malo dete, već na dete koje raste, razvija se i osamostaljuje se, što je najteži trenutak za majku, ako nije naučila da voli druge ljude. Nesebična je i bezuslovna, dobijamo je “besplatno”, samo zato što postojimo, i ne moramo se boriti za nju. Sa druge strane, postoji očeva ljubav, koja je uslovljena i koju moramo zaslužiti zadovoljavajući postavljene kriterijume.

c) Erotska ljubav - želja za potpunim sjedinjenjem i stapanjem sa drugim ljudskim bićem. Ova ljubav nije zaljubljenost, ni seksualno privlačenje, ni razgovor o intimnim stvarima, ni sloboda da se svađamo, ni zajednički pogled na život, ni sebičnost u dvoje. Ona je pomalo od toga svega, i odluka da ćemo živeti za tu osobu koju odlikuju osobine svojstvene samo njoj. Ljubav je i čin volje i individualna privlačnost.

d) Ljubav prema sebi - briga za sebe, kao posebnu ličnost, bez koje ne bismo imali hrabrosti otvoriti se i dati sebe. Razlikuje se od sebičnosti, jer sebičnost nije ljubav - samo prazna osoba pokušava da se utopi u samo za sebe omiljenim bogatstvima. Čovjek koji voli ljudska bića, sasvim prirodno, voli i sebe, jer je i on ljudsko biće.

e) Ljubav prema Bogu - potreba za sjedinjenjem sa vrhovnom bićem. Možemo je posmatrati kroz razvoj ljudskog društva i kroz razvoj pojedinca. Pokušavajući da se sjedini sa prirodom od koje se postepeno odvajao, čovek je najprije obožavao njene delove (životinje, biljke), potom toteme, zadim predmete, kao proizvode svojih ruku, da bi napokon, postavši svestan sebe, dao bogovima ljudsko obličje. Najpre je vladao matrijarhat, potreba za majčinom bezuslovnom ljubavlju, a potom se pojavio lik Boga koji zahteva, kažnjava, uslovljava i nagradjuje, dakle Bog koji je imao lik oca. Dalji razvoj pojma Bog ogleda se u tome što se on gubi kao lik, kao biće i poistovećuje se sa onim što jesu njegove vrednosti - pravda, ljubav, samilost... Od stepena razvoja pojedinca zavisi da li će u Bogu tražiti majku ili oca, dakle da li ce učiti o Bogu, ili ga prihvatiti kao način života i postati deo pravde, samilosti i ljubavi.

 

 

"Praktična" upotreba

 

            Završavajući svoju knjigu, From navodi nekoliko zahteva koji se moraju savladati pre bilo kojeg umeća. To su disciplina, koncentracija, strpljenje i fokusiranost na željeno umeće kao na glavni cilj. (Takođe složene sposobnosti koje zahtevaju preduslove). Za umeće ljubavi, važno je da prevaziđemo vlastitu sebičnost (o narcizmu i ljubavi govorićemo kasnije) i ljude prihvatimo objektivno, a ne kroz sebe. Važno je imati i veru - ( "kvalitet izvesnosti i čvrstina koju imaju naša uvjerenja", videćemo kasnije kakvu ulogu u toma igra “konstantnost objekta ljubavi”, sposobnosti tolerancije na frustraciju i ambivalenciju, sposobnost neutralizacije, sposobnost da se žali...) Verujemo u osobu koju volimo, u njenu ljubav, u njenu ličnost, ali i u sebe i svoje "ja". Moramo, verujući u ljude, verovati u čovečanstvo, verovati da su "čovekove mogućnosti takve da će ... biti sposobne da izgrade socijalni poredak kojim vladaju principi jednakosti, pravde i ljubavi (prisetimo se Eriksonovog „bazičnog poverenja“ i šta je potrebno da se ono razvije). Pored vere, moramo imati hrabrost da se predamo i shvatiti da je teže voleti nego biti voljen (I hrabrost je osobina koja se sastoji iz niza sposobnosti. Prisetimo se Kohutovog teksta o hrabrosti, nuklearnom selfu i selfobjektima, grandioznom selfu i idealizovanom roditeljskom imagu...Šta je sve potrebno za veru i hrabrost.).

            Nakon što je naveo tolike brojne primere u kojim okolina poriče važnost i suštinu ljubavi, Fromm postavlja završno pitanje. Da li je moguće voleti, a živeti u toj takvoj okolini? I daje odgovor. Oslanjajući se na veru u čovečanstvo, kao jedan od stepenika ka ljubavi, zaključuje: potreba za ljubavlju skrivena je, ali postoji. Postoji šansa da ona jednom prevlada, da se stvarnost promeni i ljubav bude prihvaćena kao vrhovni zakon. Lepo bi bilo kad bi tako bilo. Ali, da magarac ne bi crkao do zelene trave, valja ispitati mogućnost da se voli i u svetu takvom kakav je. Možda je čak i to moguće. Zapravo, da bi pomogli čoveku da se izbori sa svojim emotivnim, psihološkim problemima, moramo mu pomoći da ovlada sposobnošu ljubavi što je više moguće. Naravno, da bismo u tome uspeli, moramo i sami znati kako se to radi (ne samo teorijski, već i u praksi) i imati volju da to i primenjujemo, da nam, kako From reče, ovladavanje umećem bude najviši cilj. Koliko je onih koji su spremni za takav poduhvat?

Tri Frojdove teorije o ljubavi

            Spomenuli smo Platona i mit o androginu. Kroz razmatranja tog mita možemo videti dva važna Platonova doprinosa razumevanju ljubavi koja su centralna i u kasnijim Frojdovim gledištima. Prvi Platonov doprinos je upravo taj mit o dvojnim bićima (muško i žensko u jednom - androgino biće) koji objašnjava poreklo ljubavi. Prema toj priči, naši preci su bili sastavljeni od dve osobe u jednoj. Zbog osećanja ugroženosti takvom moći u ljudima, Zevs ih je prepolovio na dva bića, ostavljajući svako od njih nekompletnim i sa večitom čežnjom da nađu svoju drugu polovinu i spoje se sa njom. Takođe, u “Simpozijumu”, Diotima govori o tome da fizička lepota može biti transformisana kroz sukcesivne korake na metaforičkoj lestvici ljubavi, u ljubav prema mudrosti i apstraktnim vrlinama. Obe te ideje, ljubav kao ponovno nalaženje i sublimacija želje, ugrađene su u psihoanalitičku teoriju.

            Kroz psihoanalitički metod, Frojd je došao do toga da su različiti oblici ljubavi koje je posmatrao povezani jedni sa drugima i da dele zajedničke koren u iskustvima iz detinjstva. U tome su mu posebno bila od koristi zapažanja o ljubavi koja je dobio kroz analizu transfera (prenosa osećanja sa značajnih osoba iz detinjstva na terapeuta). Iako su Frojdova zapažanja o prirodi i genezi ljubavi bila revolucionarna, on nije napravio opsežnu i sveobuhvatnu teoriju o ljubavi. Zapravo, možemo reći da je Frojd kreirao tri različite teorije o ljubavi (Bergmann M., 1987)

            Frojdova prva teorija o ljubavi je sadržana u “Tri eseja o o teoriji seksualnosti” (Freud, 1905) i u dva kasnija članka (Freud 1910, 1912). To je poznata teorija o ljubavi kao ponovnom nalaženju, koja je možda najveći Frojdov doprinos razumevanju ljubavi. Prema tom gledištu, ljubav je akt ponovnog nalaženja zato što voljena osoba nesvesno predstavlja edipalnog roditelja. Ljubavi je inherentno svojstveno da je konfliktna jer ona mora evocirati predstavu roditelja kako bi generisala strast, ali ta povezanost mora ostati nesvesna da ne bi seksualnost bila inhibirana tabuom incesta. Srećna ljubav evocira predstavu roditelja bez okidanja tabua incesta.

Ovde bismo mogli postaviti pitanje zašto bi ljubav bila ponavljanje edipalne vezanosti za roditelja suprotnog pola ako je edipov kompleks razrešen. Pored toga, iz analize prenosa u terapijskoj situaciji, znamo da klijentova zaljubljenost u terapeuta može biti i deo prenosa potreba vezanih za roditelja istog pola. Međutim, to ne umanjuje značaj Frojdovih zapažanja da ljubav često jeste ponavljanje ranijih odnosa sa objektima u novim vezama. Ljudi nesvesno traže i nalaze partnere koji po nekim osobenostima (makar u njihovom doživljaju) imaju sličnost sa njihovim roditeljem suprotnog pola (ali često i istog pola). Nalaze u partnerima tate ili mame. Uglavnom iza takvih izbora stoji potreba da se ponovi slična vrsta odnosa kako bi se, kako kažu geštaltisti, „dovršili nedovršeni poslovi“ i našlo bolje rešenje, ispravilo nešto što je nedostajalo. Međutim, kod ponavljanja odnosa sa roditeljem koji je bio povređujući, novi odnos, umesto popravljanja, bude replika povrede.  

            Druga Frojdova teorija ljubavi je sadržana u članku “O narcizmu” (Freud, 1914). Ranijoj ideji da je ljubav ponovno nalaženje edipalnog roditelja Frojd je dodao da voljena osoba, takođe, može predstavljati idealizovani aspekt sebe (selfa). Takva ljubav restaurira stanje savršenosti spajanjem voljenog bića sa idealnim selfom osobe. Kao što je to lepo izrazio Milan Rakić u „Iskrenoj pesmi“: „...Ti neceš znati šta u meni biva, da ja u tebi volim sebe sama...“. Izvor zaljubljenosti je često naše viđenje idealnog sebe u drugome. On ima ono što bismo mi želeli da budemo.

            Bergman (Bergmann, 1980) je pronašao treću Frojdovu teoriju o ljubavi ugrađenu u tekstu “Instikti i njihove promene”(Freud 1915). U tom članku, Frojd je definisao ljubav kao “stav ega” (t.j. Selfa), koji je određen ulogom voljenog bića u zadovoljavanju svih potreba osobe, ne samo seksualnih. To je mnogo kompleksnije viđenje ljubavi od prethodnih teorijskih pogleda. Ono se više odnosi na trajnu ljubav nego na zaljubljivanje. Frojdova treća teorija sugeriše da je zreli ego preduslov za ljubav, jer kreiranje ljubavnog stava zahteva integraciju višestrukih impulsa i afekata, uključujući i neprijateljske afekte (sugeriše neophodnost razvijenosti prethodnih sposobnosti o kojima smo govorili-tolerancije na ambivalenciju, na frustraciju, integrativne funkcije ega...). Pre doprinosa koje su dali ego psiholozi, Frojd je video tu sposobnost kao prirodni sled instiktualnog razvoja i zato je smatrao genitalnost kao preduslov za ljubav. U trećoj teoriji ljubavi Frojd počinje da posmatra ljubav kao emociju, a ne kao sublimaciju instikta. Tako objekt ljubavi postaje jedinstven, a ne lako zamenjiv kao objekt nagona. Kao posledica toga dolazi Frojdov zaključak da je ljubav više od instikta, da je totalni ego uključen u voljenje svojih objekata. Iako u ljubavi može biti ponavljanja odnosa sa roditeljima, ili viđenja idealnog sebe u voljenoj osobi, to nije sve. Može postojati i realan odnos sa osobom koju volimo, koji nije samo prenos osećanja sa roditelja ili projekcija idealnog sebe.

 

            U članku ”O Intrapsihičkoj funkciji zaljubljivanja”, Bergman (1980) demonstrira kako su Frojdove ideje o ljubavi modelirane na njegovoj topografskoj teoriji snova. Ljubav je transfer libida sa figura iz detinjstva na neku figuru u sadašnjosti, okinut kada sadašnja figura evocira nesvesnu predstavu primarnog objekta ljubavi. Kada se te dve predstave spoje-kondenzuju, ljubav se pojavljuje kao i manifestni sadržaj sna. Nažalost, ljubav se može i rasprsnuti u vazduhu kao “san letnje noći” nakon buđenja. Nije čudo što je Frojd bio pesimističan u vezi sa romantičnom ljubavlju. Sa topografskog stanovišta, ljubav je samo san, iluzorno obnavljanje prošlosti, konstruisano da bude doživljeno kao realno u sadašnjosti, i predodređeno da bude razočarenje u budućnosti. Sa prednostima koje donosi strukturalni model, smatra Bergman, postaje moguć potencijalno optimističniji pogled na ljubav. Srećna ljubav može biti više od ponovnog nalaženja. Bergman je (1971) bio jedan od prvih koji su doprineli novim razumevanjima ljubavi prema kojima su preedipalne odrednice inkorporirane u strukturalni model ljubavi. Kako?

            Bergman nije samo proširio teoriju o ljubavi tako što je uključio preedipalna iskustva, već je istakao i važnost postedipalnog života i kreativnu upotrebu simboličkog procesa u kreiranju ljubavnog odnosa koja ide izvan repetitivnog ponovnog nalaženja primarnog objekta ljubavi. Naša potreba za ljubavlju je, prema Bergmanu, ukorenjena u bazičnom karakteru ljudske prirode. Ljudsko biće nema volju ni da uđe u svet bez zagrljaja dobrodošlice svoje majke. Potvrde za ovakvo stanovište nalazi u Špicovim (Špitz 1945) nalazima vezanim za hospitalizam (decu u domovima) koji, prema njemu, potvrđuju postojanje instikta smrti koji mora biti predupređen povoljnim balansom libida. Taj libido, ta ljubav, mora doći od sredine. Ako nema emotivne dobrodošlice sredine, deca umiru (filzički ili emotivno umiru, iako su im osnovni nagoni zadovoljeni).

 

Poreklo kapaciteta za ljubav

Primarno poreklo kapaciteta za ljubav leži u simbiotičkoj vezi sa majkom. Simbioza je subjektivni izvor potrebe za „jedinstvom“, stanja koje se, delimično, može „ponovo naći“ u stanju zaljubljenosti ili „prave ljubavi“. Međutim, kapacitet da se uživa u tom ponovnom nalaženju „spojenosti“ u životu odraslih nije zagarantovana samo srećnom simbiozom u detinjstvu. Uspeh u procesu separacije-individuacije je preduslov za srećno „jedinstvo“ i poremećaji u procesu separacije čine to da je stanje „jednosti“ sa voljenom osobom ispunjeno anksioznostima vezanim za gubljenje osobenosti i gušenje u simbiozi, za invazivnost voljene osobe, probijanje granica...koji umanjuju kapacitet za ljubav odrasle osobe. Uspešna separacija-individuacija je, međutim, samo prvi preduslov kapaciteta za ljubav.

            Produžena bespomoćnost detinjstva praćena je brojnim iskustvima emocionalnog i telesnog zadovoljstva koja razvijaju osećanja nežne ljubavi kao i senzualnog zadovoljstva i to dovodi do strastvenosti edipalne ljubavi i podstiče edipalni konflikt. Agresivnost edipalnog deteta odgovara agresivnosti koja dolazi od roditelja, ekscesivna roditeljska agresivnost komplikuje edipov konflikt koje će dete morati da razreši kako bi volelo kao odrasla osoba.

            Iako Edipov kompleks nosi u sebi emotivne zavrzlame, on je i preduslov kapaciteta za ljubav. Edipov kompleks se mora transformisati, a ne raspasti. Koncept nestajanja Edipovog kompleksa (Freud 1924) nije samo nekonzistentan sa Frojdovim stanovištem o neuništivosti želje, već je u suprotnosti i sa njegovom teorijom o ljubavi kao ponovnom nalaženju. Da je nestajanje Edipovog kompleksa moguće, dete bi ostalo bez objekta koje će težiti da ponovo nađe kroz neki drugi odnos. Neki nalazi, koji govore da podizanje deteta od strane većeg broja osoba umanjuje njegov potencijal za ljubav kao odrasle osobe, potvrđuju to viđenje. Ako je detinja ljubav podeljena, kao odrasla osoba ono će imati previše objekata za ponovno nalaženje od kojih ni jedan nema dovoljno emocionalnog značaja da zadovolji. Ponovno nalaženje većeg broja objekata ljubavi u jednoj osobi je moguće, ali to zahteva veliku integrativnu aktivnost za koju mnogi nisu sposobni (Bergman, 1987).

„Kontranalaženje“-suprotan izbor

 

            Ponovno nalaženje je relativno jednostavno kada postoji dobar voljeni prototip. Međutim, kada su rani objektni odnosi bolni ili razočaravajući, ponovno nalaženje ponavlja destruktivni odnos. Bergman je (Bergman, 1971) je postavio i novi koncept- „kontranalaženje“ (ili suprotan izbor) koji je definisao kao kompulsivno izbegavanje osoba koje su kao originalni objekt. Kontranalaženje izbegava destruktivnost patološkog ponovnog nalaženja, ali ljubavi baziranoj na kontranalaženju nedostaje strasna uverenost u ljubav prema voljenoj osobi kao kod ponovnog nalaženja. Tako da, prema Bergmanovim opisima, i kontranalaženje izgleda kao problem, izbor manjeg od dva zla.

„Lečeća ljubav“

U svojim kasnijim radovima (Bergman, 1987) on je uneo pozitivniju verziju kontra nalaženja. Primetio je da ljubav može biti zasnovana na fantaziji o novom objektu koji leči rane zadobijene od strane roditelja. Lečeći objekt je neko od koga se očekuje da će proširiti potencijal osobe za sreću tako što će pružiti emocionalna iskustva kao što su ohrabrivanje, optimizam ili ogledanje (empatiju) …ono što je nedostajalo u primarnim odnosima. Traganje za lečećim objektom osobu iznutra ispunjava nadom, mada je predisponirano za razočarenje ako su nade suviše velike. Ipak, traženje ljubavi koja leči je progresivno-ono gleda unapred, u novu budućnost koja nije ponavljanje prošlosti. Iako Bergman nije bio eksplicitan u tome, koncept lečeće ljubavi treba razlikovati od kontranalaženja jer je zasnovan na traženju nečega dobrog, a ne na prostom izbegavanju lošeg.

            Lekovita ljubav ne može da obezbedi vezu sa nečijim infantilnim objektima ljubavi, ali može da oživi umrtvljene potencijale za osećanje zadovoljstva i intimnosti. Lečeća ljubav sadrži neke misterije koje još treba ispitati i razjasniti. Kako osoba uopšte dolazi do predstave lečeće ljubavi ako ona nije zasnovana na ranijem iskustvu? Iako Bergman to nije elaborirao, njegovi komentari sugerišu da poreklo predstave o lečećoj ljubavi može da potiče iz dve različite zone iskustva: prvo, želja za lečećom ljubavi može biti formirana kroz simboličku elaboraciju trenutaka i delova iskustva, uključujući prolazne momente povezanosti i zadovoljstva koji su proživljeni ili direktno ili kroz posmatranje zadovoljavajuće ljubavi koju dobijaju drugi. Druga zona iskustva je interpersonalno iskustvo iz postedipalnog perioda ili iz perioda života odrasle osobe. Bergman je (Bergman, 1988) smatrao da promene u ljubavi u životu odrasle osobe mogu reorganizovati sposobnosti individue za ljubav. Emocionalne potrebe koje nisu zadovoljene u detinjstvu mogu biti naknadno zadovoljene u životu odrasle osobe i takva odrasla „iskustva zadovoljenja“ mogu da doprinesu evoluciji novih libidinalnih prototipova (obrazaca voljenja).

            Iako je bolja varijanta od patološkog ponovnog nalaženja, potraga za lekovitom ljubavlju komplikuje ljubav. Divergencija želja za poznatim figurama iz detinjstva i želja za novim, lekovitim objektom sa druge strane, stavlja velike zahteve pred kapacitete ega za integracijom, i svaki realni objekt može otići (ili biti napušten) ako se bilo koja od ove dve oprečne težnje ne ispuni. Frojdova klasična formulacija iz prve teorije o ljubavi - da je ljubav uhvaćena u kontradikciju između želje za incestuoznim i neincestuoznim, mora se proširiti da uključi drugu fundamentalnu kontradikciju u dinamici ljubavi. Ljubav može, takođe, biti rastrzana konfliktom između želje za poznatim, ali povređujućim objektom, sa jedne strane, i želje za lečećim objektom sa druge. (Česta tema ljubavnih romana, ili serija, a i često pitanje vezano za životne izbore partnera: Zašto nekoga privlači veza sa osobom koja je povređuje, a ima nekoga ko joj sve pruža…Zašto se, uopšte, dvoumi…Zašto se zaljubljuje u „kretene“, a nema takvu strast prema nekoj „dobroj“ osobi? Kao što reče, to jest otpeva, Oliver Mandić u svojoj pesmi: „Nije za nju, nije za nju, čovek ko ja da je očima pije, nije za nju čovek ko ja, za nju je tip da je psuje i bije...“). Već smo napomenuli da je jedna od kontradikcija u dinamici ljubavi i sukob između potrebe za jedinstvom sa voljenim bićem i straha od stapanja, gubljenja individualnosti. Druga kontradikcija je sukob između potrebe za povređujućim objektom i potrebe za lečećom ljubavlju.

 

Intrapsihičke funkcije ljubavi

  

            Ljibav ispunjava seriju intrapsihičkih funkcija. Bergman je (Bergman, 1980) identifikovao četiri takve funkcije:

 

1. Strast ljubavi pospešuje transfer libida sa infantilne (incestuozne) predstave iz nesvesnog, gde zadovoljenje nije moguće, u sadašnje, neincestuozne interpersonalne veze, gde je zadovoljenje dostupno. U ljubavi se strastvene emocije i seksualnost prema roditelju suprotnog pola prenose u odnos u kojem su dozvoljene.

2. Ljubav simbolički restaurira izgubljeni objektni odnos iz detinjstva. To je osnova doživljaja koju često imaju zaljubljeni „kao da se znamo celog života...bili razdvojeni, pa smo se ponovo sreli“, „kao da sam se vratio/la kući“, „kao da smo bili zajedno u nekom prethodnom životu...“

3. Ljubav restaurira, u izvesnoj meri, raj simbiotičkog jedinstva. U zaljubljenosti partneri osećaju „kao da su jedno“, da „postoje samo oni, a da je svet oko njih stao“...“da su se stopili, u rajskom jednistvu“...što su doživljaji veoma slični onome što oseća beba u doživljaju spojenosti sa majkom u periodu simbioze.

4. Ljubav leči rane povrede i deprivacije. Može nam pružiti „korektivna emotivna iskustva“, iskustva da se možemo osećati drugačije nego u našim „prvim ljubavima“-ljubavima sa roditeljima koje su imale neke povređujuće aspekte.

U svom radu Bergman povremeno pominje još tri funkcije ljubavi:

     5.) Ljubav može da povrati narcističku ravnotežu kroz projekciju ego ideala na voljenu osobu (Frojd, 1914). (Voljena osoba može, uživanjem u onome što dobija od partnera, da hrani i ego ideal svog ljubavnika. Osoba oseća „kako je dobra i sposobna da voli, pruži zadovoljstvo partneru“-što je realizacija sopstvenog ego ideala. „Bolji sam kad sam sa tobom…budiš najbolje u meni…Projekcija ego ideala u voljenu osobu čini nas savršenima jer smo u vezi sa svojim idealom u voljenoj osobi, ali i obratno, sposobnost partnera da primi čini nas savršenim jer posedujemo moć zadovoljavanja, moć ljubavi…Ljubav zadovoljava uzajamno narcističko ispunjenje ).

     6.) Heteroseksualna ljubav može učvrstiti polni identitet time što sadrži identifikaciju sa suprotnim polom (Razumevanje, empatija i identifikacija sa potrebama suprotnog pola učvršćuje identifikaciju sa sopstvenim polom. „Kad volim, razumem šta je potrebno ženi koju volim, a ja kao muškarac to mogu i želim da pružim...volim što sam muškarac...“, isti proces se u ljubavi odvija i kod žene).

     7.) Stećna ljubav može restaurirati detinji kapacitet za igru (u odrasloj osobi) -kapacitet da se poveže fantazija sa objektivnom stvarnošću u zajedničkoj interpersonalnoj stvarnosti (ko bajagi stvarnost, uživanje u„ljubavnim igrama“). Sve ove funkcije, naravno, imaju i svoju patologiju, ali su i deo normalnog ljubavnog života.

 

Zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi

            Bergman je naglasio razliku između zaljubljivanja i ostajanja u ljubavi. Zaljubljivanje evocira infantilno, dok ljubav zahteva zrelost. Zaljubljivanje može da vodi do trajne ljubavi, ali nema „kraljevskog puta“ iz jednog u drugo. Kompletan put zahteva navigacionu veštinu budnog ega. Pet ego funkcija su posebo važne na tom putu:

 

1) Ljubav zahteva testiranje realnosti da bi se uvideli realni kvaliteti voljene osobe.

2) Ego mora da integriše reprezentacije prethodnih objekata ljubavi sa novim objektom da bi se dostigla snažna ljubavna struja (da poveže osećanja vezana za primarne objekte ljubavi-roditelje, sa osobama koje voli kao odrasla).

3) Ego mora da se suprotstavi silama superega i da zaštiti novu ljubav od tabua incesta (da poveže osećanja vezana za primarne objekte sa novim objektima, ali da to ne pokrene i zabrane vezane za incest koje su asocirane sa primarnim objektima).

4) Ego mora da drži pod kontrolom zahteve ida koji insistiraju na potpunom zadovoljenju (novi objekti ne mogu zadovoljiti potrebe na isti način na koji su to činili roditelji ili na koji smo, kao deca, želeli da to čine, već na načine koji odgovaraju zrelim osobama).

5) Ego mora da spreči patološki izbor objekta „pregovaranjem“ između potreba za ponovnim nalaženjem, sa jedne strane, i potreba da se nađe siguran objekt ljubavi, sa druge strane (ako se traži novi objekat koji je sličan starom, povređujućem, očekuje se razrešenje, ispravljanje odnosa, „happy end“, i zato su interesantniji partneri koji su slični originalnom povređujućem objektu, da bismo kroz odnos sa njima ispravili taj tip odnosa. Međutim, pošto se, uglavnom, samo ponovi povreda, jer se ponavlja obrazac stečen sa originalnim objektom, ne dolazi do razrešenja. Siguran objekt ljubavi bi mogao biti dobro „korektivno emocionalno iskustvo“, ali siguran novi objekt nije interesantan, jer sa njim nemamo šta da ispravljamo. Naš ego može postati svestan toga, i upravljati potrebom za ponavljanjem, usmeravati nas na izbor zdravijeg, sigurnijeg partnera).

Uh, koliko posla taj jadni ego mora da obavi da bismo prešli iz zaljubljenosti u ljubav!!

Možemo videti da je Bergman video ljubav kao kompromisnu formaciju, kompleksnu integraciju višestrukih želja i objektnih odnosa iz svakog razdoblja razvoja, zajedno sa njihovim anksioznostima i odbranama. Zato ima mnogo oblika ljubavi sastavljenih od različitih kombinacija i sastojaka i različitih rešenja konfliktualnih izazova koje oni postavljaju. Sve neobičnosti ljubavi, neobični rituali, perverzije i preduslovi za ljubav, mogu se razumeti kao ekspresija poteškoća u integraciji tih brojnih činilaca. Nema čiste ljubavi, kao što nema ni čiste perverzije. Svaka ljubav sadrži kontradiktorne emocionalne sile, i integraciju tih sila, što čini da je ljubav mnogo više od jednostavnog ponovnog nalaženja.

Bergman (Bergmann, 2001) daje i listu prepreka zrelom ljubavnom odnosu:

 

-Destruktivna moć prisile ponavljanja (repeticije kompulsije) - potreba da ponavljamo traumatične odnose

-Nerazrešeni Edipov kompleks – opterećenost ljubavi incestuoznim težnjama i zabranama.

Patološki narcizam - nesposobnost da se voli drugi, centriranost na sebe.

Zahtev da se objekt transformiše - potreba da se drugi menjanjaju prema našim zahtevima.

Agresivni nagon – potreba da se obejkt ljubavi, povredi, porazi, ponizi, pobedi...

Zavist i ljubomora – potreba da se kod objekta ljubavi obezvredi ono zbog čega mu se divimo ili ga cenimo, da mu se to oduzme, jer mi to nemamo, a želimo (zavist). Potreba da posedujemo objekt ljubavi, da izbegnemo svako rivalstvo, da ograničimo slobodu, nateramo osobu da bude samo naša, da se pobedi rival, potencijalni ili aktuelni treći. U zavisti su uključene dve osobe, u ljubomori tri.

Sa tako puno prepreka koje treba savladati nije ni čudo što srećemo tako malo zrelih ljubavnih veza kod odraslih. (Bergman je još bio i „milostiv“ u nabrajanju prepreka. Kasnije ćemo ih navesti još.). Na sreću, postoje i neki saveznici u tom teškom traganju za zrelom ljubavlju:

-Uvid i samospoznaja

-Želja za razvojem

-Zahvalnost

-Sposobnost praštanja  

 

 

Psihoterapija i povećanje kapaciteta za ljubav

 

            Psihodinamski pristup u psihoterapiji pruža mogućnost za povećanje kapaciteta za ljubav. U psihoanalizi, kroz transfer osećanja na terapeuta, pojavljuju se potisnuta ljubav vezana za arhaične predstave voljenih objekata koja se pomera na analitičara. Naravno, taj proces je konfliktan: kada se ljubav oslobodi potiskivanja, ona je još uvek uhvaćena u konflikt iz detinjstva. Srž psihoanalitičkog postupka je interpretiranje tih konflikata i nesvesnih pomeranja na analitičara. Oslobođen od potiskivanja, od konfliktnih zapetljavanja i vezanosti za analitičara, libido može ponovo da traži objekte u realnom svetu. Pri tome, postojeći prototipovi su osnova za ponovno nalaženje.

            Klinička situacija je, međutim, mnogo komplikovanija kada su postojeći prototipovi modeli za destruktivno ponavljanje. U analizi zakvih kliničkih problema Bergman (Begmann, 1982) citira Frojdovo razlikovanje između transfera koji su „čisto ponavljanje“ nekog ranijeg odnosa, i transfera koji su „revidirano izdanje“. Ovaj drugi vid transfera revidira stari prototip kombinovanjem sa novim činiocima koje osoba nalazi u odnosu sa analitičarem (Freud, 1905). Taj transfer kao „revidirano izdanje“ omogućava klijentu da prihvati povezanost u analitičkoj situaciji koja se zasniva na prihvatanju i razumevanju, kao zameni za mnogo primitivnije oblike zadovoljenja. U tradicionalnoj analizi, analitički odnos je neophodan i pospešujući kontekst za analitički rad, ali je oživljavanje i rasvetljavanje infantilnih konflikata ono što je od presudnog značaja za promenu. Međutim, tamo gde nedostaju funkcionalni prototipovi ljubavi, iskustvo novih, drugačijih interakcionih obrazaca u okviru analitičkog odnosa mogu igrati važniju ulogu u tretmanu. Tada transferni odnos koji revidira stare obrasce može dovesti do novog zadovoljavajućeg odnosa ili možda do dugo tražene ljubavi koja leči. Iskustvo analitičkog odnosa može tako postati baza za nove libidinalne prototipove (obrasce voljenja).

            Ako uporedimo Frojdovo viđenje ljubavi sa Bergmanovim, možemo uočiti veliko pomeranje u naglasku. Frojd je video ljubav sa topografskog stanovišta, prema kojem do ljubavi dolazi kada se predstave arhaičnog objekta ljubavi spajaju sa figurama iz tekućeg života. Prema njegovom mišljenju, ljubavni život individue je repetitivna serija sukcesivnih ponovnih nalaženja istih osnovnih prototipova. Prema Bergmanovom gledištu, ljubavni odnosi takođe formiraju serije, ali te serije nisu uvek determinisane samo ponavljanjem. Inovacije i otkrića mogu takođe da igraju značajnu ulogu u sledu ljubavnih odnosa, unoseći u te serije progresivno usmerenje. Iz Bergmanove perspektive, teorijski naglasak je pomeren od ponavljanja na promenu, od ponovnog nalaženja starih prototipova na progresivno kreiranje novih modela ljubavi pod uticajem novih iskustava zadovoljenja koja se događaju u psihoanalitičkom tretmanu ili u životu osobe.

Terapijski odnos, vaspitanje i zrela ljubav

            Viđenje terapijskog odnosa kao vaspitnog procesa kroz koji dolazi do učenja klijenta o zrelim načinima voljenja i proširivanja kapaciteta za ljubav daje i Scott Peck (1987).

            Ako bismo izvukli suštinu svih „tehničkih“ pojmova psihoanalitičkog metoda i načina delovanja analitičara u odnosu prema analizantu, mogli bismo, svakodnevnim rečnikom, reći da je odnos analitičara prema analizantu zrela ljubav. Šta je to zrela ljubav? Peck je definiše teleološki. Ljubav je, po njemu, volja da se proširimo da bismo potpomogli sopstveni i tuđi duhovni razvoj i sazrevanje. Zrelost ljubavi ne određuje intenzitet osećanja, već svrsishodnost aktivnosti. Osoba može, sa intenzivnim osećanjem, „iz velike ljubavi“, „jer ne može bez voljene osobe“... i sličnih emocija, činiti mnoge stvari koje su destruktivne za razvoj „voljene“ osobe. Dete se može ugušiti „roditeljskom ljubavlju“. Ljubav je, dakle, određena kao aktivnost koja potpomaže duhovni razvoj onoga prema kome je usmerena. „Život je težak“, tako počinje Peck svoju knjigu, „život predstavlja niz problema. Da li ćemo da kukamo nad njima ili da ih rešavamo i naučimo svoju decu da ih rešavaju. Disciplina je osnovno oruđe za rešavanje životnih problema. Bez discipline ne možemo ništa rešiti.“

            Ovo je samo još jedan način da se govori o prihvatanju principa realnosti. Jung je rekao da je neuroza uvek zamena za legitimnu patnju. Težnja da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju donosi suočavanje sa njima je osnova „mentalne bolesti“. Izbegavajući pravu patnju koju stvara suočavanje sa problemima, izbegavamo i razvoj koji je produkt procesa rešavanja problema. Vaspitanje i psihoterapija su procesi koji bi trebalo da pomognu vaspitaniku da prihvati patnju i nužnost suočavanja sa problemima i iskustvom bola koje oni nose. Disciplina je osnovno oruđe u rešavanju životnih problema. Disciplina se sastoji od „tehnika patnje“ ili „sredstava za konstruktivno doživljavanje bola“. Peck ih navodi četiri: 1) Odlaganje zadovoljstva; 2) Prihvatanje odgovornosti; 3) Posvećenost istini; 4) Balansiranje.

            Problem nije toliko u složenosti ovladavanja ovim oruđima, već u volji da se ona upotrebe. Volja da se ona upotrebe je ljubav. Ove „tehnike patnje“ očito predstavljaju jedan vrednosni sistem. Unutrašnja instanca koja bi bila odgovorna za sprovođenje ove vrste „discipline“ ( humanistički Super Ego ) formira se pod uticajem osoba koje su sposobne i voljne da se ponašaju – vole disciplinovano. Disciplina ( ova vrsta discipline ) se prenosi procesom identifikacije, a volja da se disciplina koristi zrelom ljubavlju. Disciplinovana ljubav je osnovno sredstvo formiranja kohezivnog „humanističkog“ Super Ega (Super ega ili savesti koja nije progoniteljska, već potiče iz potrebe da se održi dobro osećanje sebe).      Odlaganje zadovoljstva je proces planiranja i raspoređivanja patnje i zadovoljstva u životu tako što se prvo suočavamo sa neprijatnošću da bismo je pregurali i time povećali zadovoljstvo. Dete postepeno ovladava sposobnošću da toleriše napetost, odlaže neposredno zadovoljenje i energiju ulaže u ovladavanje različitim veštinama kroz koje se odloženo rasterećuje napetost i dobija zadovoljstvo na načine koji su prikladniji realnosti, sredini u kojoj živi i njegovom uzrastu. Mnogima to ne uspeva. Govorili smo o tome vezano za bazične emotivne sposobnosti. Odlaganje zadovoljstva je sposobnost koja je vezana za celovitost i konstantnost objekta i ovladavanje tolerancijom na frustraciju.         Balansiranje – „je vrsta discipline potrebna da se disciplinuja disciplina.“ To je disciplina koja nam daje fleksibilnost. U vaspitanju i psihoterapiji ono je neobično važno. Inače dobro „pravilo“ može postati prepreka ukoliko se stalno ne vodi računa o trenutnoj realnosti. Frojd je, kada je u pitanju analitička tehnika, izbegavao izraz pravila i isticao da su to samo preporuke čija se vrednost mora ponovo proveravati u svakoj novoj situaciji. „Stavljanje u zagrade“ starog iskustva, prigušivanje poznatog da bi se prihvatilo nepoznato, proces je kome se ljudi večno opiru. Pojave otpora i transfera u terapiji su očigledan primer ove „inertnosti psihe“. Međutim, da bi se postiglo balansiranje, potrebno je prethodno izgraditi stabilan sistem reagovanja. Balansiranje se ne rađa iz haosa, već je proces postepenog labavljenja stabilne strukture. Moramo razviti Ego ili Super Ego da bismo doveli u pitanje krutost ili neprikladnost nekih njegovih aspekata. U terapiji, u radu sa osobama koje nisu razvile tzv. „intaktni Ego“ i „koherentni Super Ego“, potrebno je prvo raditi na njihovoj izgradnji i strukturisanju ( tehnike „izgradnje Ega“ o kojima govore ego psiholozi, proces identifikacije sa analitičarem ). U vaspitanju, normalno, put ka autonomiji vodi preko identifikacija sa vaspitačima, heteronomnih faza u kojima se stvara dovoljno snažna struktura ličnosti koja može da podnese „razlabavljivanje“ i preispitivanje bez opasnosti raspadanja.

           

Preduslovi za razvoj kapaciteta za zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi

 

            Kernberg (1974) je govorio o preduslovima u razvoju osobe koji su potrebni da bi se razvio kapacitet za zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi, kao i o posledicama do kojih dolazi ako osoba ne razvije te preduslove. Inidividua mora da dostigne dva razvojna stadijuma da bi se uspostavio normalan kapacitet za zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi:

            Prvi stadijum, kada se rani kapacitet za čulnu stimulaciju erogenih zona (posebno oralni i kožni erotizam) integriše sa kasnijim kapacitetom za uspostavljanje potpunog objektnog odnosa (konstantnost objekta). To praktično znači da je osoba u stanju da integriše svoje potrebe za nežnošću sa doživljajem druge osobe kao posebne, autonomne ličnosti, koja nije samo produžetak njenih potreba. Razvija se kapacitet za žaljenje, krivicu, i brigu (jer drugi više nije samo objekt za zadovoljenje potreba) što rezultira u produbljavanju svesnosti o sebi i drugoj osobi i početak je razvoja kapaciteta za empatiju i više nivoe identifikacije sa drugim. Dostizanje ove razvojne faze omogućava razvoj kapaciteta za zaljubljivanje, uključujući kapacitet za nežnost, i zreliji oblik idealizacije od one koja je karakteristična za primitivne mehanizme cepanja, kao i izvesni kapacitet za identifikaciju i empatiju sa objektom ljubavi.

            Drugi stadijum razvoja je puna integracija genitalnosti u ljubavni odnos (što se postiže razrešenjem edipalnog konflikta) u kojem potpuno genitalno uživanje uključuje u sebe raniji erotizam površine tela (senzualnost) u kontekst potpunog odnosa sa objektom, uključujući komplementarnu seksualnu identifikaciju. To znači da osoba može da spoji nežnost i seksualnost, da vidi svog partnera kao autonomnu osobu sa kojom ima odnos uzajamnosti. Dostizanje ove faze omogućuje dalje produbljivanje uzajamne identifikacije i empatije između partnera. Integracija genitalnosti u ljubavni odnos omogućava prelazak iz stanja zaljubljenosti u stanje ljubavi. Pregenitalne težnje (potreba za stapanjem, idealizacija, kožni erotizam, senzualnost, nežnost...) se uklapaju u genitalni primat (zadovoljavaju se u okviru genitlne seksualnosti, ali nisu dominantne potrebe). Nežnost se proširuje na puno seksualno uživanje, idealizacija postaje zrela privrženost nekom idealu koji predstavlja voljena osoba ili nekom idealu vezanom za to šta par želi da postane (ulaganje u razvoj veze kakva se želi). Takva idealizacija se više ne zasniva na nezrelim mehanizmima cepanja, niti na potrebi za „reparacijom“ iz „depresivne pozicije“ razvoja, već na zrelim idealima vezanim za način života koji osoba želi da vodi sa svojim partnerom.  

Genitalnost dovodi do intenzivne međusobne identifikacije partnera za vreme orgazma, do identifikacije sa svojom seksualnom ulogom i komplementarnom ulogom partnera. Javlja se doživljaj uzajamnosti, uživanje u sopstvenom zadovoljstvu i zadovoljstvu koje pružamo partneru. Za razliku od primitivne fuzije self-objekt reprezentacija za vreme simbiotičke faze razvoja, u orgazmu postoji viši nivo spojenosti u kojem se zadržava osećaj sopstvene individualnosti, ali i doživljaj jedinstva i identifikacije sa partnerom.

Kernberg govori i o tome da postoji kontinuum u razvoju kapaciteta za zaljubljivanje i ostajanje u ljubavi, i da mesto na kojem se osoba nalazi na tom kontinuumu ima značajne dijagnostičke, prognostičke i terapijske implikacije (Da je “ljubavna dijagnostika” posebno važna za terapijski proces i da, u velikoj meri, može da ukaže i na prognozu uspešnosti tretmana).

Prema Kernbergu, socijalno izolovane, gotovo potpuno neuključene narcističke ličnosti koje dolaze na tretman zbog impotencije, konflikata oko homoseksualnih poriva, ili bilo koje druge vrste seksualne psihopatologije, imaju lošu prognozu.

Impulsivne, haotične, infantilne ličnosti koje funkcionišu na graničnom nivou (borderline) imaju bolju prognozu od narcističkih pacijenata iako, površno gledano, njihova ljubavni život može izgledati poremećeno, neprikladno i nezrelo. Seksualni promiskuitet na tom strukturalnom nivou može da reflektuje rapidni proboj primirivne idealizacije koja karakteriše takva seksualna iskustva i očajničko traganje za drugim objektima sa kojima se primitivno idealizovana veza može ponovo uspostaviti. Sama činjenica da takvi granični pacijenti mogu da uspostave relativno stabilni odnos sa drugim ljudskim bićem, u okviru kojeg se mogu ispoljiti nežna i seksualna osećanja, predstavlja realni potencijal za emocionalni razvoj, iako se, kod takvih osoba, često mogu videti ekstremno nasilne, destruktivne, neprikladne, odcepljene (na delu je mehanizam splitinga-cepanja) interakcije sa drugim osobama (često mogu koristiti idealizovanu ljubavnu vezu da racionalizuju i eksternalizuju sopstvenu odgovornost za druge interpersonalne konflikte...da optužuju ostatak sveta za hladnoću, surovost, neprijateljstvo, sebičnost...).

Osobe koje su dostigle sledeći nivo razvoja na kontinuumu kapaciteta za ljubav sposobne su da se zaljube i uspostave stabilnu ljubavnu vezu, iako je odnos praćen izvesnim stepenom seksualne inhibicije, što pokazuje predominaciju edipalnih konflikata u odnosu. Paradoksalno, kada je dostignuta integracija internalizovanih objektnih relacija i kada je uspostavljen potpuni objektni odnos (celovitost objekta) tako da se razviju normalne triangularne edipalne relacije, onda infantilne zabrane protiv seksualnosti stupaju na snagu i dolazi do potiskivanja edipalnih težnji i inhibicije genitalnosti. Zbog toga, na tom višem nivou patologije zaljubljivanja, postoji veći kapacitet za ono što se može nazvati romantična idealizacija. Prognoza uspešnosti tretmana sa osobama na ovom nivou je, generalno, mnogo bolja.

Zreli ljubavni odnosi

 

            Ako se osvrnemo na širi kontekst kompletnog spektra psihopatologije, koncept “genitalnog primata” se pojavljuje u drugačijem svetlu. Kapacitet za seksualni odnos i orgazam ne garantuje seksualnu zrelost, niti nužno predstavlja relativno viši nivo psihoseksualnog razvoja. Lichtenstein (1970) je, ispitujući aplikacije ego psiholoških principa na predstavu psihoseksualnog razvoja, primetio da klinička posmatranja ne potvrđuju jasnu korelaciju između emotivne zrelosti (kapaciteta da se uspostavi stabilan objektni odnos) i sposobnosti da se postigne zadovoljenje kroz genitalni orgazam (genitalni primat). Shodno tome, zaključuje on, koncept genitalnog primata u klasičnom smislu nije više održiv. Radeći sa ljudima kao psihoterapeuti, možemo videti da je puni kapacitet za orgazam prisutan i kod teško narcističkih ličnosti i kod zrelih ljudi, kao i to da seksualna inhibicija može biti prisutna i kod najtežih tipova narcističke izolacije i kod relativno blažih neuroza i karakternih patologija. Ta naizgled paradoksalna situacija možda može najbolje da se shvati u svetlu strukturalnih implikacija razvoja internalizovanih objektnih odnosa na funkcionisanje ega i superega.

            Kernberg je (1970, 1971, 1972) dao model razvoja psihičkog aparata, razvoja ega (uključujući ego identitet), i superega u kontekstu stadijuma razvoja internalizovanih objektnih odnosa. Taj model implicira da predodređeni stadijumi razvoja internalizovanih objektnih odnosa determinišu karakteristike instiktualnog života, integracije ega i superega, dominirajuće mehanizme odbrane i karakterne crte, kao i stepen i tip patologije. Taj model integriše stadijume razvoja libida i agresije kao komponente sistema nastajućih konstelacija internalizovanih objektnih odnosa. Prema tom viđenju, relativna “sloboda” ispoljavanja seksualnih poriva u interpersonalnim situacijama kod osoba sa jakom patologijom internalizovanih objektnih odnosa je vezana za to da libidnalne težnje nisu integrisane u potpune objektne odnose, pa tako mogu biti ispoljene kao “otcepljeni” instiktualni derivati u službi pregenitalnih potreba i parcijalnih objektnih odnosa.

Drugim rečima, osobe sa težom patologijom u razvoju objetnih odnosa ne doživljavaju drugu osobu (a ni sebe) kao celinu, i njihova seksualnost se može ispoljavati kao “čista potreba”, nagon koji se ne vezuje za osobu kao cilj, već kao sredstvo. Nasuprot tome, kod osoba sa zrelijom strukturom, baš zato što su genitalne težnje integrisane sa totalnim objektnim odnosima u vreme kada je konstantnost objekta dostignuta, one dovode do inhibicija i konflikata sa specifičnim (celim, edipalnim) objektima. Iz tog razloga možemo videti osobe sa težom patologijom kako nemaju inhibicije seksualnosti i sposobnosti doživljavanja orgazma, i osobe sa neurotičnom strukturom, koje su razvile konstantnost objekta, a imaju probleme vezane za inhibiciju seksualnosti i probleme sa sposobnošći doživljavanja orgazma.

 

Koje su karakteristike zrelog kapaciteta za uspostavljanje ljubavnog odnosa?

            Balint (1948)je sugerisao da, pored genitalnog zadovoljenja, pravi ljubavni odnos uključuje: idealizaciju, nežnost, i poseban oblik identifikacije (idealizaciju nije smatrao apsolutno neophodnom. Ona može, u mnogim slučajevima, ometati razvoj zadovoljavajućeg ljubavnog odnosa). Što se tiče posebnog oblika identifikacije, Balint je naziva “genitalnom identifikacijom”, u okviru koje “interesovanja, želje, senzitivnost, neuspesi...partnera dostižu, ili se očekuje da dostignu, gotovo istu važnost za nas kao i naši...”, Balintov principijelni naglasak je na nežnosti. On sugeriše da nežnost potiče od pregenitalnih težnji i da nas “potreba za produženom, večnom brigom i zadovoljavanjem tera da regrediramo, ili da nikada ne napredujemo dalje od arhaičnih infantilnih oblika nežne ljubavi”. Ukratko, on smatra da je ono što zovemo genitalna ljubav fuzija genitalnog zadovoljenja i pregenitalne nežnosti, i da je genitalna identifikacija ekspresija te fuzije.

            Rollo May (1969), naglašava važnost “obzirnosti” (“care” - obzirnosti, zainteresovanosti, vođenja računa o drugome...) kao preduslovu za sposobnost voljenja. Obzirnost je, po njemu, “stanje sastavljeno od prepoznavanja drugog, ljudskog bića sličnog sebi, identifikacija sa bolom ili radošću drugoga, krivice ili žaljenja, i svesnost da smo svi u osnovi isti, da počivamo na opšte ljudskoj osnovi”. On je koristio saosećanje (compassion) i zainteresovanost - brižnost (concern) kao alternativne termine. Opisujući aspekte zrele ljubavi, May naglašava odnos između kapaciteta za nežnost i kapaciteta za brigu (obzirnost, zainteresovanost). On je, takođe, postavio kapacitet za genitalnu identifikaciju, to jest, za punu identifikaciju sa voljenom osobom bez gubljenja sopstvenog identiteta u ljubavnom odnosu, na centralno mesto. Kao dodatak, May je naglasio i prisustvo tuge u ljubavnim odnosima (tuge koja proističe iz konsolidacije totalnog objektnog odnosa - i dobro i loše idu zajedno, i ljubav i agresija prema voljenom objektu, što dovodi do tuge zbog agresije prema onome koga volimo i do reaktivacije brige, krivice, i reparacije - potrebe da se popravi šteta nanesena agresijom) kao i važnost samog genitalnog iskustva, koje dovodi do promene svesnosti, novog jedinstva u okviru kojega se razvija osećanje jedinstva sa prirodom.

Wisdom (1970) sugeriše da u teoriji Melanije Klajn o depresivnoj poziciji možemo naći fundamentalne komponente ljubavi kod odraslih osoba. Normalna idealizacija koja se javlja u ljubavi prema partneru dolazi kroz neutralizaciju loših aspekata partnera kroz proces reparacije. Kada se objedine doživljaji ljubavi i agresivnosti prema voljenom objektu, javlja se tuga, „depresivna pozicija“, žao nam je što osećamo agresiju prema voljenom objektu, i onda težimo reparaciji, „nadoknađivanju štete“, pa iz te potrebe za reparacijom, popravljanjem odnosa koji smo „pokvarili“ svojom agresijom, idealizujemo partnera, ali na zdraviji način nego ako koristimo mehanizam cepanja - gde pocepamo doživljaj osobe na njene dobre i loše aspekte, kao da ne pripadaju istoj osobi. Wisdom opisuje razlike u idealizaciji voljene osobe kod onih koji su u „paranodino-šizoidnoj poziciji“ i onih koji su u „depresivnoj poziciji“.

Kad je idealizacija posledica cepanja, gubi se svesnost o negativnim aspektima voljene osobe. Ona postaje „idealno dobra“, a njeni negativni aspekti ne postoje, projektuju se u nekog drugoga, ili se javljaju periodično, kada nam idealna osoba ne zadovoljava potrebe, i onda ona postaje „crni đavo“, bez ikakve svesnosti o postojanju njenih dobrih strana. Ovakav mehnizam idealizacije se javlja kod osoba sa graničnom organizacijom ličnosti (borderline) i povezan je sa najprimitivnijim oblicima zaljubljivanja, ali obično ne vodi do sposobnosti da se ostane u ljubavi - što je zrelija ljubavna relacija.

Kod idealizacije povezane sa depresivnom pozicijom i razvojem kapaciteta za tugovanje i brigu, opstaje svesnost i dobrih i loših aspekata voljene osobe, ali dobri nadvladavaju loše i umanjuju ih idealizacijom („volim ga, pa su mi i njegove mane „slatke“, „prihvatljive“...ističem njegove dobre osobine...). Međutim, iako na ovom nivou idealizacije postoji realističnija svesnost i empatija sa voljenim objektom, još uvek nisu dominantne genitalne karakteristike odnosa. Ovaj nivo idealizacije je karakterističan za stanja zaljubljenosti kod neurotičnih osoba, i postoji kapacitet za uspostavljanje stabilne ljubavne veze, iako je odnos ispunjen konfliktima i nezadovoljavajući (izraženo ambivalentan, ispunjen krivicom i reparacijom...).

Normalan kapacitet za idealizaciju, koji se dostiže krajem adolescencije i u odraslom dobu, zasnovan je na stabilnom seksualnom identitetu i realističnoj svesnosti objekta ljubavi. Zreli izbor osobe koju volimo i sa kojom želimo da živimo uključuje zrele ideale, vrednosti, ciljeve koji, zajedno sa zadovoljenjem potrebe za ljubavlju i bliskošću, daju širi osećaj smisla života. Da li i ovakve realistične procene uklapanja partnera u naše životne ideale treba zvati „idealizacija“?. Taj termin ima konotaciju nerealističnosti, iskrivljenog pozitivnog opažanja objekta ljubavi. Međutim, većina zrelih ljudskih osobina prolazi u razvoju kroz nezrele oblike. Videli smo da se narcizam razvija od grandioznosti do zrelog samopoštovanja. Tako se i primitivna idealizacija zasnovana na cepanju razvija, preko idealizacije kroz reparaciju (u depresivnoj poziciji), do zrele idealizacije koja počiva na doživljaju privrženosti nekim realističnim životnim idealima i doživljaju da se voljena osoba uklapa u njih.


Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue's system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927).A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom's Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient's Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man's Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud's three theories of love in the light of later development. Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36: 653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9, 3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8 ( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001). Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22 ( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S.(1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That "Impossible" Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978)The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.' In: Hartmann 1964Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancyPsychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

Jovanović, N. (2006a),Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego' Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)  

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010).Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd   str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler's theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975). Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst's narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O'Donohue W, T, & Fisher, J, E.(2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu - osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression.George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978).On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant's response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) "Will and Psychoanalysis," J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999).Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.

Tolerancija na ambivalenciju-usmerivač psihe - i sposobnost za ljubav

 

Podsetimo se - osnovna dilema ambivelncije je: živeti na svoj ili na tuđ račun. Ili, drugim rečima, odabrati put separacije i individuacije ili put simbioze i parazitiranja. Prevazilaženje ambivalencije daje smer psihi (zato toleranciju na ambivalenciju i zovemo “usmerivač psihe”). U sukobu između libida i agresije, pozitivnih i negativnih emocija prema istom objektu, osoba je rastrzana između oprečnih impulsa. Učeći da toleriše tu rastrzanost, bez korišćenja skupih odbrambenih mehanizama koji su iskrivljivanje stvarnosti, čovek dolazi do mogućnosti da „prelomi“, da razreši ambivalenciju i opredeli se, donese odluku, uprkos postojanju „druge strane medalje“.

Kada smo govorili o odbrambenim mehnizmima vezanim za ambivalenciju naveli smo one koji bazično počivaju na splitingu (cepanju) i projekciji, one koji se zasnivaju na potiskivanju, i dva mehanizma koji se ne navode u literaturi, ali ih često srećemo u praksi: mehanizam površnosti i mehanizam „nerazmišljanja“. Podsetimo se tih mehanizama ukratko, da bismo razjasnili uticaj njihovog korišćenja na sposobnost za zrelu ljubav:

Mehanizmi koji počivaju na cepanju i projekciji - kod ovih mehanizama, zapravo, nema tolerancije na ambivalenciju jer nema doživljaja celovitosti objekta. Objekt se cepa na „dobar“ i „loš“, i tako se izbegava sukob oprečnih emocija prema istoj osobi. U te mehanizme spadaju:

-Mehanizam „dva u jedan“-u isto vreme, u istoj aktivnosti, oprečna osećanja prema istom objektu (osobi, aktivnosti) koegzistiraju jedna do drugih, bez ikakve indikacije koflikta: radim, ali tako da poništim ono što radim. Zagrlim nekoga tako čvrsto da ga ugušim. Ovaj mehanizam ukazuje na nedostatak celovitosti objekta, jer nema indikacije konflikta, sukoba oprečnih emocija. Tek sa doživljajem celovitosti objekta postoji svesnost da imamo oprečne emocije prema istoj osobi. U ljubavnom odnosu osobe sa ovakvom odbranom i ne primećuju da povređuju one koje vole. Ne postoji svesnost da ima agresije u načinu ispoljavanja ljubavi. Nema osećanja krivice. U blažem obliku možemo videti taj mehanizam, na primer, kada neko tepa bebi i izražava ljubav, a u isto vreme steže zube (mada tu već postoji potisivanje agresije), ili kada vas neko uštine da zaboli, a želi da vam pokaže kako misli da ste „slatki“. Odrasle osobe sa ovim mehanizmom će se čuditi ako im partner ukaže da u njegovoj ljubavi ima agresivnosti i, uglavnom, optužiti partnera da „izmišlja“ ili da ne razume njegove emocije. Ukazivanje na ovaj mehanizam „udara u zid“ - nailazi na odgovor da to nije tačno.

-Temporalni spliting (cepanje u vremenu) - suprotna osećanja su podeljena u vremenu: “jedan dan volim, drugi dan mrzim, jedan dan radim, drugi dan zabušavam ili pokvarim to što sam uradio”. Ovaj mehanizam je nešto zreliji. Postoji doživljaj konflikta između oprečnih emocija, ali se on izbegava cepanjem u vremenu. U ljubavnom životu su to partneri sa kojima nikada ne znate „na koju nogu su ustali“, da li je danas dan kada vas vole ili dan kada vas mrze. Često partneri ovakvih osoba primećuju neke pravilnosti u njihovoj smeni emocija. Oni kao da „moraju da mrze da bi mogli da vole“. Obično, nakon nekoliko dana idile, dolazi nekoliko dana mržnje. Doživljaj druge strane je hronična napetost oko toga kada će doći do smene emocija: „Uvek mi, nakon perioda kada smo u idiličnom odnosu, zabode nož u leđa...kao da sve zaboravi i poludi zbog neke sitnice...i ja ostajem u čudu zbog te nagle promene ni zbog čega. Prosto se plašim dobrih dana, jer znam da posle njih dolazi užas. Što nam je bilo lepše u dobrim danima, bude užasnije u lošim danima. Sve je nekako crno belo...kao da sam anđeo u jednom periodu, a đavo u drugom...“, opisuje jedan klijent odnos sa svojom suprugom. Deca ovakvih roditelja na sličan način opisuju svoje iskustvo: „ume da bude divna, a ume da bude odvratna...nikad ne znaš kakva će da bude. Ne znam kako da se ponašam. Stalno sam u nekom strahu da nešto ne pogrešim, a ne znam šta...kao da to ne zavisi od mene, već od nečega u njoj što se samo preokrene. Stalno sam napet koja ona će se pojaviti...“. U zrelijoj varijanti, ovaj mehanizam cepanja u vremenu se može produžiti na razvojne periode deteta. Kada je dete malo i zavisno, majka je veoma tolerantna i nežna, ali, ulaskom deteta u tinejdžerski period, kada počinje separacija, odnos se drastično menja. Majka kao da postaje druga osoba. Zapravo, kada je dete malo, majka koristi mehanizam pomeranja agresije sa deteta na neku drugu osobu (najčešće na supruga, ili svekrvu). Sa ulaženjem u tinejdžerski uzrast i dete koje se odvaja i nije više pod punom majčinom zaštitom i kontrolom postaje „slično ocu“ ili „njegovima“, postaje „pljunuti otac“ ili „baba/deda“...i kreće temporalni spliting, oscilacije osećanja prema detetu. I kod korišćenja ovog mehanizma suočavanje ne daje rezultate. Partneri ili deca se često žale na doživljaj da je to kao da pričate zidu, da nema sposobnosti uviđanja. Naprotiv, onaj koji suočava postaje kriv, postaje progonitelj. Ako više članova porodice suoči osobu sa takvim ponašanjem, onda su „svi protiv nje“, udružili su se u zaveri, priklonili jednoj strani...deca su „zavedena“ od partnera, pa zato govore takve stvari.

-„Defanzivni spliting“ - projekcija jedne strane ambivalencije na treću osobu. Osoba se od ambivalencije prema nekom svom važnom objektu brani tako što jednu stranu ambivalentnih emocija projektuje - pomera na treću osobu. Kod ovakvog načina odbrane od ambivalencije, u ljubavnim odnosima, ni jedna osoba ne dobija realna osećanja, ono što zaslužuje. Ako se pomeraju pozitivna osećanja, partner dobija ono najgore, a pozitivne emocije koje su deo ambivalencije prema njemu dobije neko drugi. Ako se pomeraju negativna, onda osoba koja je predmet ambivalencije dobija nerealno pozitivne emocije, a njegove „grehe“ (mane) ispašta neko drugi na kojega su pomerene. Često u bračnim odnosima ili dužim vezama čujemo izjave kao što su: „Sad si sa majkom dobar, ona ti je super, a sve negativno što osećaš prema njoj si usmerio na mene...ja ispaštam njene grehe...“, ili „od kada mu je umrla majka, mnogo je bolji prema meni...kao da kad je sa njom dobar, ja ne valjam, a kada je samnom dobar, ona ne valja...“. Ovaka način odnošenja sa ambivalencijom takođe onemogućava sposobnost za zrelu ljubav, kao i svi odbrambeni mehanizmi koji se baziraju na primitivnim mehanizmima odbrane (splitingu i projekciji). Često se javlja u kombinaciji sa cepanjem u vremenu, ali se tada cepanje odvija u dužim vremenskim intervalima - fazama kada je objekt dobar (a neko drugi loš umesto njega) koje smenjuju faze kada je objekt loš, a neko drugi dobar umesto njega. Defanzivni spliting je zreliji od temporalnog splitinga, stvara manje svakodnevnog haosa i ne dovodi do tako čestih smena ambivalentnih emocija u ljubavnim odnosima, ali takođe čini odnose nerealnima.

Mehanizmi koji počivaju na potiskivanju

Zreliji mehanizmi odbrane kojima se pokušava razrešiti konflikt ambivalencije sastoje se od potiskivanja jedne komponente polarnosti i reaktivnog pojačavanja druge komponente. Kada se potiskujunegativne emocije, to se često ispoljava kao preterana briga za sigurnost i dobrobit voljene osobe. U ljubavnim odnosima takvi partneri umeju da budu brižni daveži, da uguše pažnjom i brigom (što ukazuje na potisnutu negativnu stranu ambivalencije). Kao roditelji, takođe, umeju da budu toliko požrtvovani i uslužni, da onemogućavaju odvajanje dece i čine da se deca osećaju kao da „odrastaju pod staklenim zvonom”. Ta pojava nam je dobro poznata iz analize opsesivnih osoba. Takođe se često može naći kod dece koja pokušavaju da izađu na kraj sa intenzivnim željama za smrću roditelja (obično majke) od kojih su zavisna i koje vole i plaše se da ih mogu izgubiti. Kod takve dece su ponašanja kačenja za roditelje i teškoće odvajanja od omnipotentno ugroženog roditelja često vezana uz reaktivnu brigu za objekt. Kod mehanizama odbrane koji koriste potiskivanje postoji određeni stepen razvijenosti tolerancije na ambivlenciju. Osoba koja ih koristi ne cepa doživljaj drugoga na delove i ima odnos prema celovitom objektu, ali ne uspeva da u punom intenzitetu ostane svesna oprečnih emocija, niti da razreši ambivalenciju opredeljivanjem, već rešava problem potiskivanjem jedne strane ambivalentnih emocija i reaktivnim pojačavanjem druge strane. Potiskivanje, za razliku od cepanja, ne stvara crno-belu stvarnost. Objekt ostaje ceo, samo je jedna od njegovih „boja” naglašenija, a drugoj je umanjen intenzitet.

Kod potiskivanja pozitivne strane i reaktivnog isticanja negativne osoba ostaje vezana za partnera, ali joj je teško da prihvati njegove pozitivne osobine: „Volim ga, ali je on teška osoba, nezadovoljna sam u vezi sa njim...jer me stalno ignoriše i ništa ne daje...”. Vrlo često ovaj mehanizam koriste osobe koje osećaju zavisnost u odnosu na partnera, ali im je teško da priznaju sopstvenu zavisnost. Što su više zavisne, sve su agrsivnije prema partneru, on im sve više ne valja, i kreću u obezvređivanje svega što partner čini, njegovih sposobnosti, doprinosa porodici. Najčešće ga srećemo kod žena koje ne rade, ili nemaju posao kakav žele, a prema partnerima koji su sposobni, uspešni i, na izvestan način, popustljivi (dopuštaju određeno devaluiranje, najčešće iz osećanja krivice zbog odsutnosti, ili tretiraju partnerku kao dete: „sve žene su detinjaste, zvocave...računam na to.” Mehanizam je mešavina privrženosti, zavisnosti, zavisti i agresivnosti, pri čemu se agresivnost istura u prvi plan kroz često napadanje partnera i obezvređivanje njegovih sposobnosti, učinaka i doprinosa. Zavisnost i zavist se potiskuju (osoba ih nije svesna), i to se postiže uz pomoć obezvređivanja partnera, naglašavanja negativnih i potiskivanja pozitivnih emocija prema njemu. Pishodinamska „logika” je, odprilike, ovakva: „Ne mogu da podnesem što zavisim od partnera i što je on uspešniji od mene. Ako ga cenim, onda osećam nepodnošljivu ambivalenciju između poštovanja, zahvalnosti i zavisti, izmeću zavisnosti, vezanosti i straha da me ne ostavi...Lakše mi je kad potisnem pozitivna osećanja (ali ona i dalje rade iz mog nesvesnog i održavaju moju vezanost) i naglasim negativna. Onda se osećam manje zavisnom, on i nije neki, pa mu i ne zavidim...”. Naravno, ovo nisu svesne „kalkulacije”, već nesvesno „emotivno računovodstvo i psihološka matematika”. Ovaj mehanizam ne onemogućava sposobnost za ljubav, ali u značajnoj meri komplikuje ljubavne odnose. Veoma je čest u današnjim vezama i brakovima. Partneri mogu da održavaju duže i dublje veze, ali uz redovno međusobno degradiranje. Ne retko čujemo mišljenje da je to „normalna pojava u braku”, „takav je bračni život...postaješ zavistan od nekoga, on ti postaje navika...ali ga, u isto vreme, i obezvređuješ...”.

 

Kada koristimo termin “ljubav” ili „mržnja“, onda on može da pokriva širi opseg osećanja pozitivnog kvaliteta i negativnog kvaliteta. Ljubav uključuje negu, brigu, zainteresovanost, divljenje, ponos, privrženost...Tako i termin “mržnja” ne treba posmatrati globalno, već kao jedan kontinuum osećanja od nedopadanja, nezainteresovanosti, odbojnosti, ljutnje...do mržnje. Sledeći ovaj način razmišljanja, možemo govoriti o prethodnicima ili derivatima polarnosti ljubav - mržnja. Tim derivatima se, kod odraslih osoba, može pripisati koegzistencija osećanja zavisti i zahvalnosti u relacijama; ili simultana aktivacija želja da se ceni ili idealizuje neko, sa jedne strane, i da se optužuje ili obezvređuje sa druge strane. Česta koegzistencija divljenja i straha prema istoj osobi pripada ovde.

 

Mehanizam površnosti

 

U ljubavnim odnosima ovu strategiju često koriste adolescenti, i „večiti adolescenti“. Poznata je i kao „Petar Pan“ sindrom. To je taktika „lepršavosti“ („leti sa cveta na scvet, kao leptir...“, „vetropir“...). Osnova ove taktike u nošenju sa ambivalencijom je da se ne razvijaju veze u tom intenzitetu u kojem bi se razvila i snažnija ambivalencija. U vezama se ostaje dok su one „lake“, dok ne počnu da bilo čime opterećuju. Kada se to desi, onda se prelazi na drugi „cvet“. Ako osoba sa ovim mehanizmom ostane u nekoj dužoj vezi, obično ima „nekoga sa strane“, ili nekoliko „rezervnih“ partnera koji zadovoljavaju ono što ne zadovoljava partner sa kojim su u „zvaničnoj“ vezi. Izbegava se ulaženje u konflikte sa partnerom, a nezadovoljstva koja se javljaju u odnosu sa njim rešavaju se tim „dopunskim zadovoljenjima“ sa strane. „Ono što ne dobijem od nje (ili njega) dobijem na drugoj strani, i sve je u redu“. Osobe sa ovim mehanizmom su često veoma druželjubive i ekstrovertne, vole da oko sebe i partnera imaju „veliko društvo“ (da retko budu sami) i time „razvodne“ svoj odnos, pretvore ga u „zabavljanje u grupi“, što im omogućuje da se ne suoče sa jačim konfliktom ambivalencije. To je, zapravo, rascepkavanje odnosa na sitne deliće. Time se dobija pražnjenje tenzije kroz „veliki broj sitnih rupica“, na više kanala, od kojih ni jedan nema dovoljan značaj. „Od svega po malo, ni od čega dovoljno“ strategija. Osoba se ne vezuje za jedan objekt ili delatnost i ne razvija se intenzitet vezanosti koji bi doveo do snažnih emocija ljubavi i mržnje, pa se, tako, izbegava i konflikt ambivalencije.

Mehanizam nerazmišljanja

 

            I ovaj mehanizam često koriste adolescenti, posebno u današnje vreme. Nerazmišljanje nije isto što i potiskivanje. Osoba je svesna obe strane svojih ambivalentnih osećanja ali, kada ona dođu u sukob, problem rešava tako što usmeri svoj um na neku treću stranu (obično je to „blejanje“ za kompjuterom, slušanje muzike, gledanje televizije...)...sa očekivanjem da će se „stvari nekako rešiti same“. Najčešće se taj mehanizam ispoljava u odnosu na obaveze (školu, fakultet) tako što adolescent ne negira važnost i vrednost škole, prihvata da mu je to potrebno i da želi uspeh ali, kada treba da radi, ne može da se natera. Onda konflikt rešava tako što ne razmišlja o njemu (o posledicama, lošim ocenama...). Za razliku od potiskivanja kojim se neki sadržaji i emocije potiskuju u nesvesno, kod nerazmišljanja oni ostaju svesni, ne obezvređuje se jedna strana („nije mi stalo do toga...škola je nebitna...“), ne negira se („ne postoji problem“), već se, kada se treba opredeliti, doneti i sprovesti odluku, ne razmišlja. Um se okupira nečim trećim i tako se izbegne neprijatnost konflikta. Obično se to izražava rečenicama kao što su „Ma, pusti sada to, ne mogu sada da mislim o tome...“, koje se uključe u situacijama kada nešto treba sprovesti u delo.

            Slične su manifestacije korišćenja mehanizma nerazmišljanja i u ljubavnim odnosima. Osobe sa ovim mehanizmom su u stanju da uvide neke probleme u odnosu, da prepoznaju ili prihvate i svoj doprinos tim problemima. Nisu „nedokazane“. Može se dopreti do njih i u stanju su da prepoznaju svoju ambivalenciju, „igrice“ koje igraju, manipulacije kojima se koriste...Međutim, kada uvide treba sprovesti, promeniti nešto, uložiti napor, odreći se nečega zarad poboljšanja situacije i odnosa, oni kao da „zaborave“ na sopstvene uvide i ponove isto ponašanje. U tom trenutku ne razmišljaju u problemu, već „teraju po starom“ jer im je tako lakše. Ambivalencija se ispoljava kao otpor promenama koje zahtevaju napor. Takve osobe „znaju da bi trebalo da nešto promene i da bi to bilo dobro“, ali je to naporno i „ne mogu da nateraju sebe...“. Uglavnom je osnova korišćenja tog mehanizma unutrašnji zahtev da život i sve u njemu mora da bude udobno i lako. Najčešće taj mehanizam razvijaju prezaštićena deca oko kojih se roditelji okreću kao oko centra gravitacije i guše ih brigom i zvocanjem. Možemo reći da su to „korimpirana“ deca i adolescenti. Daje im se puni komfor, ali i sprečava odvajanje. Komfor im prija, ali zavisnot i gušenje ne. Pošto znaju da će roditelji brinuti o svemu (pa i o njihovim obavezama), mogu da koriste mehanizam nerazmišljanja („neko će misliti o tome...opomenuće me na obaveze, izvaditi fleke ako zapne...“). Iako im komfor i neodgovornost prijaju, sa jedne strane, osećaju da su razmaženi, zavisni, i nedovoljno sposobni za životne borbe, što rađa bunt prema roditeljima ili partneru sa kojim grade sličnu vrstu odnosa (Nađu partnera koji preuzima odgovornost umesto njih, ili nastave da se „zabavljaju u braku“, tako što većinu obaveza oko dece preuzimaju roditelji jednog ili oba supružnika, a partneri nastoje da ne promene mnogo stil života i da žive kao adolescenti).

            Mehanizmi površnosti i nerazmišljanja su „blagodet“ adolescencije u nošenju sa ambivalencijom (jer tada je detetu dostupan veći broj objekata za površno vezivanje, ne samo roditelji) i oni predstavljaju lak način rasterećenja i izbegavanja konflikta ambivalencije. Međutim, preterano korišćenje i zloupotreba mehanizma površnosti i nerazmišljanja dovode do toga da veliki broj adolescenata ne razvija sposobnost tolerancije na ambivalenciju i kada dođe vreme za „ozbiljne stvari“ kao što su izbor profesije, fakultet, posao, trajna veza, brak, deca…nisu u stanju da se opredele, donesu odluke i stvarno se posvete nečemu. U tim periodima razvoja, kada život zahteva produbljivanje, posvećivanje i odluke, sve veći broj mladih se suočava sa napadima panike (ili potpuno negira potrebu za razvojem). Te “ozbiljne stvari”, veza, posao, brak, deca...zahtevaju razvijenu sposobnost da se podnosi frustracija i ambivalenta osećanja koje frustracija izaziva. Verujemo da je to i najčešća posledica sve većeg broja razvoda brakova, nesposobnost podnošenja ambivalencije koja je nužni sastojak svakog ljudskog odnosa. Zar nije lakše zaljubljivati se svaki čas, i živeti u tome dok traje pozitivna strana koju proizvodi idealizacija, a onda prekinuti pre nego što ambivalencija naraste, i naći novi objekt za idealizaciju? Ili ne ulaziti u odnose sa intenzivnijim emocijama? Znamo, međutim, da korišćenje lakših rešenja dovodi do stagnacije i zastoja u razvoju. Napomenuli smo već da razvoj boli, i da je podnošenje tog bola cena razvoja.

            Življenje u ambivalenciji, bez njenog razrešavanja, kao egzistencijalni otpor prema životu, izaziva osećanje da je život pretežak, da je osoba uvhvaćena zahtevima života koje ne želi da prihvati, do osećanja uhvaćenosti i klaustofobičnosti u vezama, braku, uzgajanju dece...u svim obavezama i odgovornostima koje život sa sobom nosi. Takve individue su se identifikovale sa obe polarne suprotnosti ambivalencije i sam njihov identitet zavisi od održavanja obe. Oni mogu videti razrešavanje ambivalencije kao ekvivalent gubljenju dela sebe.Njihov ego identitet je obojen odlaganjem, uključen u stalno aktivno posezanje za određenim ciljevima i vrednostima koje bi vodile njihov život, ali bez realizacije. Odbijanje da se nečemu posvete, odbijanje privrženosti, čini nemogućim formiranje čvrstog identiteta. Oni flertuju sa životom.

Spominjali smo u ranijem tekstu ambivalentno preokupirani obrazac afektivnog vezivanja. Normalno se gubitak koji osoba preživi „leči“ kroz proces žaljenja, tugovanja. Ambivalentno-preokupirane osobe kod svakog značajnog gubitka pokazuju „hronično tugovanje“ (Bowlby, 1980), koje je karakteristično po produženom tugovanju i nemogućnošću da se vrate na normalno funkcionisanje. Taj obrazac se razvija kod ambivalentne dece koja postaju ekstremno uznemirena prilikom odvajanja, ali se ne umiruju kada se majka vrati. Nesigurno ambivalentna deca pokazuju separacionu uznemirenost i traže bliskost i ponovno spajanje ali, umesto da se smire u naručju majke, ona se vrpolje, ponekada udaraju ili se zakače anksiozno za majku. Uočene su dve subgrupe takve dece: ona koja postaju besna i druga pasivnija. Generalno, deca se ne vraćaju igri. Ona se orijentišu na majku (ili nekoga ko ih podiže) umesto na okolinu i igru, ali ne nalaze umirenje u njenom prisustvu. Takva deca slabo regulišu svoje afekte i organizovana su (nesvesno) oko toga da im prisustvo roditelja bude zagarantovano. Impulsivno ispoljavaju uznemirenost. Naučila su da glasno ispoljavaju svoje zahteve, ili da se ponašaju bebasto, kako bi dobila pažnju. Tako se pojačava zahtevno ponašanje. Za razliku od izbegavajućeg obrasca, anksiozno ambivalentna deca ne negiraju svoja osećanja, ali ne misle mnogo o posledicama svojih akcija. Ponašaju se impulsivno i ne promišljaju značenje svojih iskustava. To ih održava u kontaktu sa sredinom ali, za razliku od izbegavatelja, oni nastavljaju da osećaju intenzivnu potrebu za socijalnom podrškom. Međutim, kad je dobiju, oni teže da ponove svoju uznemirijuću vezu sa primarnim objektom i osećaju se neshvaćenima i loše tretiranima. Logički argumenti imaju malo uticaja na prilagođavanje njihovih očekivanja.

Sličan obrazac možemo primetiti i u ljubavnim odnosima odraslih osoba sa ambivalentno preokupiranim obrascem afektivnog vezivanja. Kao odrasle osobe, ambivalentna deca postaju samovoljni adolescenti i, kasnije, odrasle osobe koje traže negu, ali nalaze samo delimična i povremena zadovoljenja od kontakta. Preokupirano ambivalentne osobe su anksiozne, zavisne, impulsivne, stalno traže odobravanje. U ekstremima postaju histerične ličnosti ili ličnosti granične organizacije. Oni su prezahtevni partneri koje je nemoguće zadovoljiti. Stalno će tražiti prisustvo partnera, konakt sa njim, negu i pažnju...ali, kada je dobiju, ne umiruju se, zanovetaju, prebacuju, koriste trenutke komunikacije za svađu i raspravu, umesto za zajedničke trenutke uživanja.

            Kao roditelji, pokazuju sličan obrazac. Roditelji dece koja pokazuju ambivalentni obrazac se, uglavnom, loše prilagođavaju potrebama deteta. Često ga ignorišu kada je uznemireno i upliću se i ometaju ga kada se sadržajno igra. Takvi roditelji nude isprekidanu i nekonzistentnu roditeljsku negu. Kada se roditelj oseća smirenim, on na dete reaguje senzitivno, kada je ljut, on ispoljava to otvoreno kroz viku ili možda i batine. Roditelj odgovara na svoj interno konzistentan način koji je, na žalost, nepredvidljiv bilo kome drugom, pa čak i treniranim psiholozima koji posmatraju takvu interakciju (kako bi tek dete moglo da predvidi ponašanje takvog roditelja). Dete se oseća bespomoćnim da kontroliše ili predvidi sopstveno iskustvo jer su odgovori roditelja kapriciozni, ili podržavajući ili neprijateljski. Bliskost koju ponekada postignu sa roditeljima je pod pretnjom promene raspoloženja i kažnjavanja, pa su deca u trajnom stanju anksioznosti i ljutine. Povremena potkrepljenja okretanja ka roditeljskoj figuri za dobijanje sigurnosti praćena su potrebom da se bude stalno budan i oprezan po pitanju prisutnosti ili gubitka drugog. Poverenje deteta u sopstvene sposobnosti da izađe na kraj sa ugoržavajućim situacijama se razvija slabo.

Često se takvi roditelji ponašaju prezaštićujuće kada dete ispoljava strah i razvijaju preteranu zavisnost deteta. Određeni nivo dopuštanja detetu da samo izađe na kraj sa izvesnim strahovima i napetostima je neophodan da bi se razvila autonomija deteta i kapacitet da bude samo. Kroz prezaštićivanje, roditelji ambivalentne dece sprečavaju istraživanje, eksperimentisanje i vežbanje samoregulacije. Takva deca obično nisu u skladu sa svojim uzrastom. Detinjasta su (za svoj uzrast) i često prezahtevna, kao mali odrasli ljudi. Prekupirani potrebama za kontaktom i pažnjom, bez obzira na to da li je pozitivna ili negativna, ambivalentna deca, zahtevna i ljuta, već na predškolskom uzrastu nauče da manipulišu roditeljima smenjivanjem dramatičnih ljutitih zahteva sa zavisnošću. Ona otkriju efektivne načine da drže nepažljive i nekonzstentne roditelje uključenima tako što rade suprotno od onoga što majka radi. Kada je majka preokupirana i ne obraća pažnju, dete eksplodira u ljutitim zahtevima i takvo ponašanje se ne može ignorisati. Majka će reagovati ili neprijateljstvnom i kažnjavanjem, ili simpatijama, potkrepljujući detetovu manipulaciju. Ta deca znaju šta treba da urade u oba slučaja: odgovaraju na neprijateljstvo tako što postaju slatka i zavisna, ili na simpatiju tako što postaju ljutita i imaju nove zahteve…što stvara beskrajni, neprekidni krug nezadovoljstva.

Tabela 28–Tolerancija na ambivalenciju (usmerivač psihe) i sposobnost za ljubav

Ispoljavanja razvijene sposobnosti-osoba je u stanju da podnosi oprečna osećanja prema objektu ljubavi, ne negira ih, ne potiskuje, ne pomera na druge. Podnošenje oprečnih osećanja omogućava dovodi je do sposobnosti da „prelomi“, da se odredi i opredeli, i postupa u skladu sa tim opredeljenjem. Njeni ljubavni odnosi su realistični, osoba zna šta hoće, ponaša se asertivno.

Ispoljavanja nerazvijene sposobnosti:

Osoba je konfuzna oko svojih emocija, ne zna šta hoće, ne može da se opredeli, odluči. Njene aktivnosti su kontradiktorne, odnosi nerealni, rastrzani-izraženo ambivalentni.

Mehanizmi koji počivaju na cepanju:

Mehanizam „dva u jedan“-U ljubavnom odnosu osobe sa ovakvom odbranom i ne primećuju da povređuju one koje vole. Ne postoji svesnost da ima agresije u načinu ispoljavanja ljubavi. Nema osećanja krivice.

Temporalni spliting (cepanje u vremenu) - suprotna osećanja su podeljena u vremenu: “jedan dan volim, drugi dan mrzim. U ljubavnom životu su to partneri sa kojima nikada ne znate „na koju nogu su ustali“, da li je danas dan kada vas vole ili dan kada vas mrze. Često partneri ovakvih osoba primećuju neke pravilnosti u njihovoj smeni emocija. Oni kao da „moraju da mrze da bi mogli da vole“.

-„Defanzivni spliting“ - projekcija jedne strane ambivalencije na treću osobu. Kod ovakvog načina odbrane od ambivalencije, u ljubavnim odnosima, ni jedna osoba ne dobija realna osećanja, ono što zaslužuje. Ako se pomeraju pozitivna osećanja, partner dobija ono najgore, a pozitivne emocije koje su deo ambivalencije prema njemu dobije neko drugi. Ako se pomeraju negativna, onda osoba koja je predmet ambivalencije dobija nerealno pozitivne emocije, a njegove „grehe“ (mane) ispašta neko drugi na kojega su pomerene.

Mehanizmi koji počivaju na potiskivanju

Potiskivanje negativnih emocija: kada se potiskujunegativne emocije, to se često ispoljava kao preterana briga za sigurnost i dobrobit voljene osobe. U ljubavnim odnosima takvi partneri umeju da budu brižni daveži, da uguše pažnjom i brigom (što ukazuje na potisnutu negativnu stranu ambivalencije). Kao roditelji, takođe, umeju da budu toliko požrtvovani i uslužni, da onemogućavaju odvajanje dece i čine da se deca osećaju kao da „odrastaju pod staklenim zvonom”.

Potiskivanje pozitivnih emocija: kod potiskivanja pozitivne strane i reaktivnog isticanja negativne osoba ostaje vezana za partnera, ali joj je teško da prihvati njegove pozitivne osobine. Vrlo često ovaj mehanizam koriste osobe koje osećaju zavisnost u odnosu na partnera, ali im je teško da priznaju sopstvenu zavisnost. Što su više zavisne, sve su agrsivnije prema partneru. Mehanizam je mešavina privrženosti, zavisnosti, zavisti i agresivnosti, pri čemu se agresivnost istura u prvi plan kroz često napadanje partnera i obezvređivanje njegovih sposobnosti, učinaka i doprinosa.

Mehanizam površnosti: U ljubavnim odnosima ovu strategiju često koriste adolescenti, i „večiti adolescenti“. Poznata je i kao „Petar Pan“ sindrom. To je taktika „lepršavosti“ („leti sa cveta na scvet, kao leptir...“, „vetropir“...). Osnova ove taktike u nošenju sa ambivalencijom je da se ne razvijaju veze u tom intenzitetu u kojem bi se razvila i snažnija ambivalencija. U vezama se ostaje dok su one „lake“, dok ne počnu da bilo čime opterećuju. Kada se to desi, onda se prelazi na drugi „cvet“. Ako osoba sa ovim mehanizmom ostane u nekoj dužoj vezi, obično ima „nekoga sa strane“, ili nekoliko „rezervnih“ partnera koji zadovoljavaju ono što ne zadovoljava partner sa kojim su u „zvaničnoj“ vezi. Izbegava se ulaženje u konflikte sa partnerom, a nezadovoljstva koja se javljaju u odnosu sa njim rešavaju se tim „dopunskim zadovoljenjima“ sa strane. Osobe sa ovim mehanizmom su često veoma druželjubive i ekstrovertne, vole da oko sebe i partnera imaju „veliko društvo“ (da retko budu sami) i time „razvodne“ svoj odnos, pretvore ga u „zabavljanje u grupi“, što im omogućuje da se ne suoče sa jačim konfliktom ambivalencije.

Mehanizam nerazmišljanja: Nerazmišljanje nije isto što i potiskivanje. Osoba je svesna obe strane svojih ambivalentnih osećanja ali, kada ona dođu u sukob, problem rešava tako što usmeri svoj um na neku treću stranu sa očekivanjem da će se „stvari nekako rešiti same“. Osobe sa ovim mehanizmom su u stanju da uvide neke probleme u odnosu, da prepoznaju ili prihvate i svoj doprinos tim problemima. Nisu „nedokazane“. Može se dopreti do njih i u stanju su da prepoznaju svoju ambivalenciju, „igrice“ koje igraju, manipulacije kojima se koriste...Međutim, kada uvide treba sprovesti, promeniti nešto, uložiti napor, odreći se nečega zarad poboljšanja situacije i odnosa, oni kao da „zaborave“ na sopstvene uvide i ponove isto ponašanje. U tom trenutku ne razmišljaju u problemu, već „teraju po starom“ jer im je tako lakše. Ambivalencija se ispoljava kao otpor promenama koje zahtevaju napor.


Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue's system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927).A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom's Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient's Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man's Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud's three theories of love in the light of later development. Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36: 653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9, 3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8 ( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001). Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22 ( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S.(1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That "Impossible" Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978)The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.' In: Hartmann 1964Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancyPsychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

Jovanović, N. (2006a),Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego' Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)  

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010).Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd   str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler's theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975). Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst's narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O'Donohue W, T, & Fisher, J, E.(2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu - osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression.George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978).On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant's response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) "Will and Psychoanalysis," J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999).Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.

Inicijativa-pokretač psihe i sposobnost za zrelu ljubav

Definisali smo inicijativu kao sposobnost da se otpočne, pokrene nešto samostalno, voljnost da se preuzme prvi korak, kao i odgovornost za to da se istraje u otpočetoj aktivnosti. Inicijativa je kad “prepoznam i uradim ono što mislim da treba da se uradi pre nego što to neko traži od mene”...

Može li čovek zrelo voleti bez razvijene sposobnosti za preduzimanje inicijative? Teško da je to moguće. Bez inicijative je osoba reaktivno biće. Ona može imati dobru volju da učini ono što je potrebno za razvoj osobe koju voli, za razvoj odnosa, ali ne može sama da otpočne tu aktivnost. Neko treba da joj kaže šta da radi, da joj da „domaći zadatak“. Bazične vrline ili veštine koje su uključene u inicijativu su osećanje svrhe i usmerenost, sposobnost donošenja odluka, sarađivanje sa drugima i vođenje drugih, sposobnost da se definiše lično usmerenje i ciljevi, sposobnost da se preduzme inicijativa i prikladni rizici (Erikson, 1985). Sposobnost za inicijativu sa sobom nosi realističan osećaj ambicioznosti i svrsishodnosti.

Ljubavni odnosi nisu domaći zadatak u kojem je jasno definisano šta ko treba da radi i za čije je rešavanje dovoljna dobra volja. Nema „dobrog recepta“ za ljubavne odnose, i nije dovoljno biti poslušni dobrovoljac da bi se ostvario zreo ljubavni odnos. Svaki ljubavni odnos podrazumeva stvaralaštvo, a nema stvaralaštva bez inicijative. Iz ljubavnih odnosa drugih ljudi čovek može naučiti po nešto, neke dobre osnove, postupke, način odnošenja prema drugome...po nešto se može naučiti i iz knjiga, filmova...od raznih „modela“. Međutim, ne može se voleti po bilo čijem modelu, jer bi to značilo da su u ljubavnom odnosu dve potpuno indentične osobe kao što su bile osobe iz modela, a to ne biva. Mora se stvoriti nešto novo, što nije moguće bez inicijative i preuzimanja rizika za novi „ljubavni eksperiment“, jer svaka nova ljubav je novi eksperiment, kao što je i svako novo umetničko delo. Ne znate šta će „ispasti iz toga“. Ljudi bez inicijative pokušavaju da budu uspešni „plagijatori“ ljubavi, a i života. Nemaju sposobnost da „probaju nešto svoje“.

U ranijem tekstu o inicijativi govorili smo o dva osnovna faktora koji utiču na razvoj ove sposobnosti:nuklearnom selfu (koji se razvija modifikacijama, sazrevanjem „grandioznog selfa“ - bazičnih ambicija osobe, i „idealizovanog roditeljskog imaga“ – bazičnih ideala osobe, povezanih sa talentima i sposobnostima sa kojima se osoba rađa) (Kohut, 1977) i razvoju seksualnosti ka prevazilaženju Edipovog kompleksa i genitalnom primatu što omogućava sposobnost za uzajamnost (Erikson, 1985). Problemi u razvoju ova dva faktora na specifičan način utiču na razvoj sposobnosti za inicijativu i zrelu ljubav.

Razvoj seksualnosti i inicijative i sposobnost za zrelu ljubav

Krenućemo prvo od veze između seksualnosti i inicijative, i refleksije zastoja u seksualnom razvoju na sposobnost za inicijativu i zrelu ljubav. Napomenuli smo da je Erikson smestio početak razvoja inicijative u period između 3 i 5 godine života, u takozvanu falusnu fazu razvoja libida i period kada se odvija Edipalni konflikt. Raniji razvoj u velikoj meri određuje koliko će dete biti „pelcovano“ za iskušenja falusnog stadijuma i edipalni konflikt. Pominjali smo istraživanje Hoffmann i saradnika (1999) koje je ukazalo na povezanost ozmeđu odgovora majke na detetovu inicijativu vezanu za hranjenje u prvoj godini života i daljeg razvoja detetove inicijative. Povoljan materinski odgovor (kad majka ne nameće svoju inicijativu u procesu hranjenja i drugim aktivnostima, već prihvata detetovu...ne “siluje” dete hranom, nije intruzivna) dovodi do toga da dete pokazuje još više inicijative, češće pokušava, pokazuje manje averzivnosti i manje konfliktnosti. Konfliktnost je definisana kao recipročna razmena odbojnih reakcija kao što su suprotstavljanje, gađenje ili neprijateljstvo. Možemo, dakle, reći da se osnove uzajamnosti kao kvaliteta buduće, razvijene inicijative grade u najranijem periodu života. Ovaj kvalitet uzajamnosti, u velikoj meri, određuje kasnija detetova doživljavanja u edipalnom periodu -”pelcuje” dete za iskušenja falusnog stadijuma razvoja (stvaranje defanzivne falusne organizacije ličnosti-nedostatak uzajamnosti).

Sposobnost za uzajamnost je ključna za razvoj sposobnosti za zrelu ljubav, i tesno je vezana za razvoj inicijative kao sposobnosti. Da bi se razvila inicijativa koja uključuje uzajamnost u sebe, kao i kod ostalih bazičnih emotivnih sposobnosti, dete prolazi kroz nekoliko faza razvoja ove sposobnosti. Zaglavljivanje u bilo kojoj od faza razvoja ima svoju specifičnu refleksiju na sposobnost za zrelu ljubav. Napomenuli smo već da je Erikson (1985) govorio o tome da razvojni zastoji mogu ići u dva smera - maligniteti (premalo nečega) i maladaptacije (previše nečega). Kada je u pitanju inicijativa, razvoj mogućih devijacija izgleda ovako:

 

Primer

Maladaptacija

Kriza

Malignitet

Primer

Exploatacija drugih, nebriga za druge u ostvarivanju svojih ciljeva, bezosećajnost

Nemilosrdnost

Bezobzirnost

Inicijativ nasuprot Krivici

Inhibicija

Averzija prema svakom riziku, nepoduzetnost

Falusna seksualnost je probojna, nametljiva, difuzna (karakteriše je mnoštvo aktivnosti i fantazija), a takva je i inicijativa deteta u ovom periodu razvoja. Iz svakodnevnog života nam je poznato da odrasli ljudi zaglavljeni u falusnom stadijumu razvoja, kod kojih je razvoj inicijative otišao u smeru maladaptacije, mogu imati inicijativnu tipa “mnogo hteo, mnogo započeo”, “od svega po malo, ni od čega dovoljno”. Da li možemo reći da je ta inicijativa “promiskuitetna”? Stalno započinje, a ni u šta se ne udubljuje. Seksualna inicijativa faličko-osvetničkog muškarca može biti, kao što Erikson opisuje maladaptaciju krize stadijuma inicijative nasuprot krivice, eksploatatorska, bezobzirna, usmerena na skupljanje trofeja i zadovoljenje seksualnih potreba i ambicije (takva može biti i kod žena, “fam fatal” inicijavnost usmerena na zavođenje i ostavljanje, skupljanje trofeja, kastrativna).

Falička predstava seskualnosti ne uključuje uzajamnost, već nasilnost i borbu za moć, faličku hegemoniju. Predstava seksualnog akta u falusnom stadijumu, to jest njegovog pretpostavljenog vrhunca seksualnog zadovoljstva, sastoji se od probijenja-razbijanja ili toga da se bude razbijen. To možemo videti i u izrazima odraslih kada opisuju seksualni čin: “Razbio sam je od kurca...”, “Izbušio sam je”, “Nabo sam je na kolac” i sl., ili u samim žargonskim nazivima za seksualni čin: “tucanje”, “kresanje”, “fircovanje”...To nije uzajamni libidinalni čin koji podjednako uključuje oba učesnika u skladu sa njihovim dobro prilagođenim genitalijama. Falusna organizacija se koristi kako bi se izbegla ili negirala genitalna uzajamnost. Zamenjivanje genitalne uzajamnosti falusnom nasilnošću srozava uzajamnost na nasilnost i vežbu moći. Falusna organizacija libida vodi do falusne, nasilne, probojne inicijative-bez osećanja uzajamnosti.

Ovakvo faličko doživljavanje seksualnosti dovodi do toga da su ljubavni partneri neprekidno u nekom skrivenom muško-ženskom ratu, suparnici u bormi za faličku moć, privučeni jedno drugim, ali i uplašeni jedno od drugoga. Faličkom muškarcu, koji teži dominaciji nad ženom, partnerka je, u isto vreme i „sudija“, procenitelj njegove muškosti, neko ko ga može kastrirati omalovažavanjem, nezadovoljstvom („ako sam ja nezadovoljna, onda ti nisi muško, ne možeš da me zadovoljiš“), nalaženjem nekoga „sa većim“ organom od njegovoga...Ženu sa ovakvom predstavom seksualnosti uživanje u seksualnom aktu može učini „robinjom“, „podčinjenom“, „inferiornim kastratom“...Može doći i do erotizacije paćeništva. Faličnoj defanzivnoj organizaciji je implicitna ideja da se može biti i objekt faličkog čina (Freud, 1924) Za devojčicu, kao i za dečaka, biti falički objekt znači biti razbijen, kastriran (i žene, tokom seksualnog čina, često izgovaraju te reči: “razbij me”, “rasturi me”...). Međutim, iako su izvor straha, takve ideje su ipak privlačne. Uzbuđenje koje one donose može se videti u opasnim i surovim senzualnim zadovoljstvima. Dok je nekim ljudima takva faličko-mazohistička slika seksualnog života razlog da se udalje od seksualnog života, drugi u njoj nalaze razlog za prihvatanje patnje, podnošenje toga kao dela seksualnog života faličkog objekta, dok je nekima čak motiv za ekstatičke fantazije i akting aut agonije i opasnosti. Pasivni falicizam je prirodni most ka seksualizaciji različitih vrsta paćeništva. To mogu biti strahovi, anksioznosti, osećanja krivice, stida i zavisti iz bilo kojih razloga, kao i razne vrste poricanja i pravljenja žrtve od sebe. Aktivni i pasivni falicizam se često prepliću.

Problemi sa prevazilaženjem faličkog stadijuma razvoja seksualnosti (razrešenje edipalnog konfilikta) mogu usmeriti inicijativu i ka seksualnom egzibicionizmu. Želja da se pozove drugi u seksualnu uzajamnost se može preokrenuti u želju da se šokira, zapanji ili fascinira, ostavi sugestivni utisak na drugoga. I muškarci i žene su često opsednuti svojim „seksipilom“, utiskom koji ostavljaju na osobe suprotnog pola (a i na osobe istog pola, potencijalne rivale). Primeri takvih ponašanja su brojni, od onih banalnih potreba da se impresionira drugi kroz ponašanja tipa “Vidi me šta mogu” ili “Vidi me šta imam”, opsednutosti garderobom, izgledom tela, do grandioznih vojnih parada, sportskih takmičenja, modnih revija i raskošnih prijema u svetu odraslih. Naravno, psihodinamika takvih događanja je multi determinisana, ali su faličke teme jasno vidljive. Kod muškaraca dominira okupiranost potencijom i moći (ua različitim oblicima, karijera, finansije, titule, ono što poseduje, „švalerska reputacija“), kod žena je češća investicija u izgled, atraktivnost, moć privlačenja i zavođenja, “hvatanje”, pridobijanje ljudi atraktivnošću, umiljatošću. Falički karakter se ispoljava kroz naglasak na autopotenciji i odbijanju uzajamnosti zbog pozicije superiornosti, jer uzajamnost uvek uključuje (za faličku organizaciju) pretnju aktualizacijom apsolutne edipalne nekompetencije i pratećeg poniženje i stida. Suštinsko obeležje faličkog egzibicionizma je dominacija njegove odbrambene funkcije. Kod oba pola, falički egzibicionizam je povezan sa delovima tela koji se mogu zamisliti kao falički i fetišizirati se, i sa pokušajima da se oni prikažu kroz razne oblike tekuće mode: kroz odeću, tetovaže, razne fizičke vežbe, korišćenje nakita i drugih ukrasa, statusnih simbola...

Falicizam, koji stoji iza potrebe osobe da se pokaže, može dovesti i do maligniteta, nesposobnosti da se ispolje sopstvene vrednosti. Strah od kastracije, ismevanja, neadekvatnosti, osećanja poniženja i stida, koji je povezan sa faličkim egzibicionizmom, često je u korenu „treme“ ili inhibicije koju ljudi imaju kada treba javno da nastupe, iznesu svoje stavove, pokažu svoja dela i umeća. Ne retko se to izražava rečima „osećam se kao da sam go pred drugima“. Drugi će videti da su moje težnje za pokazivanjem seksualne prirode, a mogu videti i „da mi je mali“ ili „da ga nemam“. Krivica zbog seksualnosti, seksualnih istraživanja svog tela, egzibicionističkih težnji, može da dovede do brojnih socijalnih inhibicija, povlačenja i gubitka inicijative za sve što se simbolički može povezati sa seksualnošću. Nije retko da osobe sa inhibicijom inicijative (i faličkog egzibicionizma) biraju za partnere one koji su razvili maladaptacije, koji preteruju u tome. Onda im se, sa jedne strane, dive, a sa druge strane im zavide i potajno ih mrze. Od obožavatelja se često razvija kastrator. Zavist je razorno osećanje. I aktivni i pasivni falicizam onemugućavaju uzamjamnost koja je preduslov sposobnosti za zrelu ljubav.

Falička organizacija libida se reflektuje i na roditeljsku ljubav. Dete istog pola se može doživljavati kao rival, izazivati zavist kada roditelju počinju da opadaju moći, a detetu rastu...što se može ispoljavati kroz sarkazam, podcenjivanje, otvoreno ispoljavanje rivalstva, podsticanje deteta na nadmetanje sa roditeljem u onome u čemu je roditelj dominantniji. Može se reflektovati i kao tretiranje deteta istog ili suprotnog pola kao svog „faličkog produžetka“, podsticanje falicizma kod deteta, faličkog ponosa, faličko bojenje prezimena („On, ili ona je pravi/a...Jovanović/ka“, mi Jovanovići smo...takvi)...Ili, kao usmeravanje na ljubavne odnose kao borbu za moć: („Sine, mora da se zna ko je gazda u kući...da li u našoj kući kukuriče kokoška ili petao...“, „Nemoj, ćero, da kontriraš mužu...pusti ga neka misli da je on glavni, a ti ga motaj oko malog prsta, al’ da se to ne vidi...“)

Uzajamnost je integralni deo genitalne veze između zrelih odraslih osoba. Predstava o uzajamnosti je, kod osobe koja je dostigla genitalni nivo razvoja, uključena u koncepciju genitalne seksualnosti. Koncepcija seksualnog akta uključuje predstavu (doživljaj) vagine kao komplementarnog receptivnog organa za penetrirajući penis. Uzajamnost uključuje pripremu kod obe strane, genitalija i celog organizma za seksualni čin, kao i “predigre”. Nedostatak uzajamnosti može učiniti koitus nemogućim, umanjiti ili isključiti zadovoljstvo. Genitalna uzajamnost se mora otkrivati na svakom od stadijuma odnosa, počevši od pronalaženja odgovarajućeg i voljnog partnera. Isključuje zavođenje (lažno predstavljanje, navođenje, „muvanje”). Pored toga što daje najveći osećaj ispunjenosti, uzajamnost je preduslov za takvo osećanje ispunjenjenosti, i traženje i pronalaženje uzajamnosti je neprekidni i samonagrađujući proces. Falički odnos ne prepoznaje uzajamnost, već samo relaciju kastrator nasuprot kastriranom, sa svojim različitim derivatima (oblicima „kastracije“ i „kastriranosti“) svaki poraz u borbi za faličku hegemoniju znači, za faličkog subjekta, kastraciju, to jest nekompetenciju da se bude falički subjekt („on ili ja, neko mora da bude kastriran“). Ljubav nije borba za moć i faličku hegemoniju. Fenihel (1961) je, govoreći o “genitalnom karakteru”, rekao: “O ljubavi se može govoriti tek kad razmišljanje o objektu dostigne toliki stepen da je vlastito zadovoljenje nemogućno ako se i objekt ne zadovolji. 

Potpuna sposobnost za ljubav ne menja samo odnose prema drugim osobama, već i odnos prema vlastitom “Ja”. I razlika između ljubavi prema objektu i ljubavi prema samome sebi je relativna; kod primarnog narcizma postoji ljubav prema sebi umesto ljubavi prema objektu, kod sekundarnog narcizma postoji potreba za ljubavlju prema sebi (samouvažavanje) koja baca u zasenak ljubav prema objektu. Sa sposobnošću za ljubav prema objektima dolazi do jedne druge, više, postnarcističke vrste samopoštovanja...”...Promena odnosa prema objektu, povezana se genitalnim primatom, ne donosi samo promene u sferi ljubavi već, povezano sa tim, i promene u sposobnosti testiranja realnosti...

...Može se reći da se na vrhuncu potpunog genitalnog zadovoljenja identifikacija vraća na jedan viši nivo; bitan sadržaj tog zadovoljenja je osećanje zajedničkog toka, gubljenja individualnosti, postizanje željenog sjedinjavanja “Ja” sa nečim većim, što je van granica “Ja”. Uzimanje zadovoljenja objekta za uslov potpunog zadovoljenja osobe, kroz razvoj potpunog objektnog odnosa, Ferenci (1926) je nazivao erotičkim osećanjem smisla za realnost. On je ukazao na to da osobe koje su ostale fiksirane na stadijumima koji prethode ljubavi nisu sposobne da potpuno shvate realnost.”

Kako ove promene utiču na inicijativu osobe? Savlađivanje ambivalencije dovodi do toga da osoba jasno zna šta želi i šta hoće (smer inicijative je utvrđen i ide u pravcu individuacije). Unutrašnji konflikti ne dovode do toga da podemeće sebi “klipove pod točkove”. Pokrenute aktivnosti služe zadovoljavanju ciljeva koje je osoba postavila, a ne zadovoljavanju nesvesnih, potisnutih potreba, niti služe odbranama protiv njih. Sposobnost uzajamnosti i empatičke identifikacije sa objektom dovodi do toga da se inicijativa osobe usklađuje sa potrebama drugih, da je sposobna za saradnju i timski rad. Ono što je Ferenci nazvao erotičkim osećanjem smisla za realnost, to jest sposobnost da se uzme zadovoljenje objekta kao uslov potpunog zadovoljenja osobe, utiče na kvalitet inicijative u ljubavi i u radu. Druga osoba više nije samo sredstvo za zadovoljenje vlastitih potreba, već zadovoljenje potreba osobe uključuje i zadovoljenje partnera.

Nuklearni self, inicijativa i sposobnost za zrelu ljubav

Na razvoj inicijative i sposobnosti za uzajamnost, međutim, ne utiče samo razvoj seksualnosti. Govorili smo o „relativno nezavisnoj“ razvojnoj liniji narcističkog sektora ličnosti u uticaja razvoja zrelog narcizma na inicijativu i sposobnost za zrelu ljubav. Prisetimo se Kohutovog (1977) pojma „nuklearni self“:

“Self (nuklearni self) sadrži nuklearne ambicije i ideale individue u saradnji sa izvesnim grupama talenata i veština. Te unutrašnje osobenosti moraju biti dovoljno jake i konsolidovane da bi bile u stanju da funkcionišu kao manje više samopokretačka, samousmeravajuća i samopodržavajuća celina koja koja daje centralnu pokretačku snagu ličnosti, osećaj smisla života individue. U analizi se može reći da je self uspostavljen onda kada su selfobjekti (i njihove funkcije) dovoljno transformisani u psihološku strukturu tako da funkcionišu u izvesnom stepenu nezavisno, u saglasju sa, iz selfa generisanim, obrascima inicijative (ambicijama) i unutrašnjim vodiljama (idealima)...”.

            Za inicijativu, pokretačku snagu i vodilju ličnosti, potreban je, dakle, razvijeni nuklearni self, sržni doživljaj autentičnog sebe, sopstvenih ambicija, talenata i ideala. Erikson je govorio, sa stanovišta psihologije nagona, da osobu na inicijativu mogu podsticati potrebe da se zadovolje nagoni, želje, potreba za zadovoljstvom i sl., kao i to da različite inhibicije zadovoljenja želja i nagona mogu uticati na gubljenje inicijative ili na njeno ispoljavanje u neadekvatnim oblicima (uprkos krivici, strahu). Kohut, govori o drugom pokretačkom centru, o silama u nama koje nas pokreću “izvan principa zadovoljstva” i koje nas guraju ka uspostavljanju “narcističke ravnoteže” kroz ostvarivanje bazičnih ambicija i ideala našeg nuklearnog selfa. Narcizam čoveka se razvija i narcističke potrebe nas pokreću kao i nagonske. Self psihologija i razumevanje narcizma ne pobijaju psihologiju nagona, već je dopunjavaju. U ljubavi partneri ne zadovoljavaju samo nagonske potrebe, već i narcističke, objektne i Ego potrebe. Za zrelu ljubav su potrebni svi ovi aspekti ličnosti i njene sposobnosti voljenja.

; Za ljubav je potrebna hrabrost, osećaj smisla, i veština. Sve ove aspekte obuhvata pojam nuklearnog selfa. Razvijeni grandiozni self daje osobi zdravo samopoštovanje, samopouzdanje i zrelu ambiciju. Prisustvo nemodificirane grandiozne substrukture ometa sposobnost osobe da drugu osobu doživi kao nezavistan centar inicijative i opazi je kao odvojenu od sebe. Narcistične osobe, u ljubavnim odnosima, mogu da empatišu samo sa onim aspektima partnera koji se podudaraju sa sadržajima njihovog grandioznog selfa, sa grandioznim fantazijama koje dele zajedno. Potrebe partnera koje proizilaze iz drugih motivacionih izvora, potrebe nezavisne od njegovih, narcistična osoba ne razume.

; Hrabrost, koja je potrebna za inicijativu i ljubav, Kohut povezuje sa „idealizovanim roditeljskim imagom“ ili „Ego idealima“. U Kohutovom tekstu o liderstvu (1977) videli smo da neobično hrabre individue, u situacijama izuzetnih opasnosti, projektuju svoje ego ideale napolje i osećaju se povezani sa nekim ili nečim izvan njih, što im daje osećaj snage i hrabrosti. Međutim, hrabrost se ne može objasniti samo preko izbacivanja ego ideala napolje i njegove personifikacije u obliku spoljašnje moćne osobe ili sile? To je samo deo odgovora, ali nije sve. Suština hrabrosti je, po Kohutu, u dodiru sa nuklearnim selfom osobe, u tome što nuklearni self prožme ličnost i doživljava se kao njen centar (prostorna dimenzija selfa, osećaj osobe da „živi svoj autentični self”). Taj dodir sa svojim najdubljim ambicijama, namerama, vrednostima i idealima, osnova je hrabrosti, a i inicijative. Dodir sa tim delom ličnosti je, rekli bismo, nešto što u velikoj meri nedostaje savremenom čoveku. Da li je čovek današnjice postao kukavica da živi svoj centralni self, svoje bazične ambicije i ideale? Današnja usmerenost na praktično, materijalno, standard, karijeru...može u velikoj meri da udalji čoveka od osećanja smisla sopstvenog života koje pruža življenje centralnog selfa. Za razliku od ranijih perioda, kada su društvene snage u većoj meri inhibirale nagone, danas su te društvene sile restriktivnije u inhibiranju slobode življenja našeg autentičnog selfa, vrednosti i ideala. Te sile nas čine uplašenima da razvijamo našu samoekspresivnu inicijativu ili našu kreativnost. „Povlačimo se od naših najdubljih ciljeva i ideala, i falsifikujemo ih ili razblažujemo.” (Kohut, 1977)

; Ljubav je kreativna aktivnost, aktivnost kojoj je neophodan doživljaj smisla, hrabrosti, inicijativa, rizik preuzimanja odgovornosti za kreiranje nečega novog. Ljubav pokreće sve te procese, ali izaziva i strah od rizika koje ti procesi sa sobom nose. To je jedan od razloga ljudskog straha od ljubavi.

Smer i pravac inicijative i sposobnost za ljubav

U delu teksta u kojem smo govorili o inicijativi i motivaciji iz ugla četiri psihoanalitčke psihologije napomenuli smo da se inicijativa (i motivacija) mogu kretati u dva smera (ka individuaciji ili od nje) i četiri pravca (zadovoljenje nagona, ka objektnim odnosima, zadovoljenju Ego potreba i uspostavljanju narcističke ravnoteže). Smer inicijative u velikoj meri određuje sposobnost za zrelu ljubav (osobu čini manipulatorom ili aktualizatorom), dok hijerarhijska organizacija pravaca inicijative daje specifičnu boju načinima na koji osoba voli.

Ljudi se razlikuju po hijerarhijskog organizaciji motivacionih faktora koji ih pokreću na inicijativu.

Oni kod kojih dominira “objektna orijentacija”, ako smer inicijative nije usmeren ka separaciji i inidividuaciji, pokazivaće najviše inicijative u pokretanju aktivnosti koje imaju tendenciju da se aktivno ponavljaju internalizovane objektne relacije, da se kroz nove odnoseponavljaju stari objektni odnosida bi se njima naknadno ovladalo, i da bi se dobilo naknadno zadovoljstvo, zadovoljstvo zbog toga što one predstavljaju vezanost za roditelje iz detinjstva i ponavljanje, nesvesno, održava te veze živima. U ljubavnom životu takva osoba je preokupirana odnosom, „razrešavanjem, razjašnjavanjem” problema u vezi, kontrolom ili udovoljavanjem partneru...Najviše inicijative pokazuje kroz aktivnosti koje su usmerene na to da se bude sa ljudima, objektima ljubavi, što nije problem ako te aktivnosti nisu samo ponavljanje starih obrazaca usmerenih na kontrolu i manipulaciju objektom zbog nemogućnosti separacije. Ako je objektna inicijativa usmerena ka separaciji i individuaciji, vidimo samostalne ljude koji su u svojim aktivnostima druželjubivi i posvećeni drugima, orijentisani na ljude (ali ne da bi se o njih kačili, manipulisali, udovoljavali, živeli kroz druge...). Takve osobe imaju razvijene i druge motivacione faktore (sposobni su da uživaju u zadovoljenju sopstvenih nagonskih potreba, da razvijaju svoje adaptivne sposobnosti i veštine i održavaju narcistički balans-sopstvene ambicije i ideale), ali je njihova osnovna boja „objektna”. Dominantna je usmerenost na ljude. Oni su često „gravitaciona sila” porodice, malih prijateljskih grupa, oni koji okupljaju druge, održavaju koheziju grupe, organizuju druženja, interakcije i komunikacije (slavlja, rođendane, sedeljke, okupljanja...).

Onih kod kojih dominira „Ego motivacija” pokreću, pretežno, ona ponašanja koja su povezana sa testiranjem realnosti, adaptacijom, uvežbavanjem novih funkcija (sposobnosti, veština). Oni uživaju u razvoju funkcija (“požuda za funkcijom”). Ako inicijativa nije usmerena ka separaciji i individuaciji, onda osoba teži da adaptivne mehanizme koje je stekla prilagođavajući se okruženju svoje primarne porodice koristi i u drugim okruženjima (novim odnosima i situacijama. To bismo mogli nazvati transferom adaptivnih mehanizama). Dakle, kada osoba dostigne određen, za nju karakterističan oblik organizacije ego funkcija, način za izlaženje na kraj sa stimulusima, koji je prilagođen uslovima u kojima odrasta, onda održavanje te organizacije (u okviru njenih ograničenja, kroz spore promene) postaje nezavisna motivaciona sila. Ako osoba održava stereotipne adaptivne obrasce ona može, u ljubavnom životu i roditeljstvu, postati pravi „davitelj” funkcijama, insistirati da stvari moraju da se odvijaju na određeni način, da se mora živeti po nekom uhodanom receptu...Uočavanje stereotipnih obrazaca ponašanja (uvek pokreće iste stvari, sa sličnim ishodom, tumači na isti način, donosi slične zaključke...”igra igre”...produkuje nezadovoljstvo u kojem ipak ostaje), može nam ukazivati na navike, reprodukcije kontraveština koje vode stagnaciji i “zadrtosti”, održavanju stanja u kojem je osoba nezadovoljna, ali ga održava jer ima neku nezdravu, sekundarnu dobit i zato što je taj način adaptacije poznat, a time se doživljava i kao sigurniji.

Kada je inicijativa usmerena ka separaciji i individuaciji, kod osoba kod kojih dominira Ego motivacija uočavamo inicijative koje odražavaju otvorenost ka novim načinima opažanja, razumevanja, tumačenja stvarnosti, novim adaptivnim mehanizmima. Jedan od bitnih pokazatelja takve promene smera je pojavljivanje radoznalosti vezane za samoistraživanje i “požuda za funkcijom”, uživanje u novim načinima funkcionisanja, potreba da se otkrivaju, uvežbavaju, učvršćuju i primenjuju novi oblici funkcionisanja. Takve osobe, u ljubavnom životu, roditeljstvu, prijateljstvima...su pokretači učenja, ovladavanja (znanjima i veštinama) i rada. Osobe čija je inicijativa (i sposobnost za zrelu ljubav) dominantno obojena Ego motivacijom su ljudi koji najčešće kod sebe i drugih pokreću aktivnosti usmerene na to da se nešto novo nauči, sazna, ovlada nekom novom veštinom, adaptivnim mehanizmom. Kao roditelji, najviše podstiču decu na razvoj veština, učenje, rešavanje problema, uživanje u istraživanju i radu. U kombinaciji sa objektno orijentisanim partnerom (kod kojega je smer inicijative takođe razvojni) mogu biti veoma podsticajno okruženje za razvoj dece. Jedan roditelj podstiče objektnu orijentaciju, druželjubivost, empatičnost...dok drugi roditelj podstiče obladavanja adaptivnim funkcijama, veštinama...sposobnost za rad.

; Naravno, i preostale dve motivacione grane su neophodne za zdrav životni balans. Kada govorimo o dominaciji jedne, ne isključujemo organizovanje drugih motivacionih faktora oko njih. Dominantna motivaciona grana je samo „boja koja dominira”, ali je zdrava osoba „obojena” i ostalim „nijansama”. Ekscesivna dominacija jedne motivacione linije vodi ka nekom obliku patologije. Partnersko nadopunjavanje prestaje da bude nadopunjavanje kada postoji isključivost u nekom od motivacionih faktora kod partnera. U takvim slučajevima imamo self-objektne odnose kada osobine jednog partnera zamenjuju, kao štaka, nedostatke drugoga.

Kod osoba kod kojih dominira motivacija za održavanjem narcističkog balansa izraženija je potreba za trajnom homeostazom u “narcističkom sektoru” ličnosti (osećanje selfa), potreba da češće iniciraju aktivnosti usmerene ka održavanju željenog osećanja selfa, slike o sebi ili ego idealu. Kod ljudi koji nisu razvili i učvrstili dve bazične strukture “bipolarnog selfa”-”grandiozni self” i “idealizovani roditeljski imago” (kod onih koji nisu učvrstili dobro svoje selfobjekte, internalizovali ih kao deo svog mentalnog aparata, učvrstili funkcije koje su drugi vršili ranije) to subjektivno stanje doživljaja sebe (narcistička ravnoteža) će biti u stalnom riziku u svim interpersonalnim relacijama. Onda će i potreba da se ispravi to subjektivno doživljavanje sebe biti konstantna i može postati centralni motivacioni cilj. Inicijativa je, kod takvih osoba, usmerena ka pokušajima nadkompenzacijekoji su često patološki (patološki narcizam, grandioznost, sujeta...ako se nadkompenzuje grandiozni self, ili patološka idealizacija drugih, institucija, ideja sa kojima osoba želi da se stopi...ako se nadkompenzuje idealizovani roditeljski imago).

;U koliko je uspostavljena ravnoteža u nuklearnom selfu, inicijativa osobe je usmerena ka realizaciji svog nuklearnog selfa, svojih bazičnih ambicija i ideala. Osoba je proaktivna. Rezultat te realistično samopoštovanje i osećaj ostvarenosti, življenje života sa smislom. Ljudi kod kojih je dominantna motivaciona linija vezana za narcistički sektor ličnosti mogu biti pokretači sopstvenog i tuđeg razvoja, razvoja porodice, grupe, institucije, ideja...Najčešće su inspiratori, pokretači ambicija ili nosioci ideala u grupi, porodičnoj zajednici. Kao roditelji, usmereni su na razvoj realističnih ambicija kod dece i partnera, nosioci i podstrekači inicijativa usmerenih na to da se „napravi nešto od sebe”, realizuje neka „životna misija”, slede ideali čije ostvarivanje prožima smislom, oni koji ulivaju hrabrost. Potrebe i inicijative koje podstiču iz razvijenog“idealizovanog roditeljskog imaga” podstiču takve osobe da pronađe druge ljude koje realistično procenjuju kao vredne, kao nosioce određenih ideala, teže da uči od njih, da im se približi, da bude deo tih ideala. Na primer, kroz posao koji doživljava kao “poziv”, misiju...nastavljanjem, produbljivanjem ili proširivanjem nečijeg rada koji smatraju velikim doprinosom nekom idealu...Osobe kod kojih dominira ova motivaciona linija su „zreli zanesenjaci i idealisti” i mogu biti veoma inspirativni partneri i roditelji. Kažemo zreli, jer su realni u svojim ambicijama i idealima i potkrepljuju ih stvarnim ulaganjima, posvećenošću, znanjima, veštinama i trudom. Njihova usmerenost na ambicije i ideale nije nadkompenzacija osećanja bezvrednosti, već posvećenost realizovanju autentičnih vrednosti, ambicija, talenata i ideala njihovog nuklearnog selfa.

Kod nekih ljudi, pak, dominantni motivacioni izvor je težnja ka zadovoljstvu koje dobijaju zadovoljenjem nagonskih potreba. Nazivaju ih hedonistima. Naravno, i u hedonizmu može postojati nezrela, parazitska varijanta i zrela, razvojna varijanta. Ljudi kod kojih je dominantan ovaj motivacioni izvor uglavnom su usmereni ka telesnim zadovoljstvima. Objektno orijantisani ljudi najviše zadovoljstava dobijaju iz odnosa sa ljudima, Ego orijentisani iz ovladavanja veštinama, adaptivnim mehanizmima, self-narcistički orijentisani iz doživljaja sopstvene vrednosti, misije, posvećenosti nekom idealu, a nagonski orijetisani iz direktnih telesnih senzacija koje nastaju zadovoljenjem nagona. Ovakva orijentacija, ako je zrela, nema ništa manju vrednost od ostalih pomenutih. Od takvih partnera i roditelja se može učiti „kako se uživa u životu” u „jednostavnim, malim stvarima, trenucima, zadovoljstvima...”. Naravno, ako je nagonska orijantacija zrela (podržana zrelim objektnim odnosima, samostalnošću, razvijenim adaptivnim mehanizmima, zrelim samopoštovanjem, sposobnošću za uzajamnost...). Tada su u partnerskom odnosu, prijateljskoj grupi, roditeljstvu...ovo osobe koji su pokretači uživanja, oni koji prave atmosferu potrebnu za relaksaciju i zadovoljstvo.

Govorili smo o razlici između neurotskog i genitalnog karaktera. Za genitalni karakter karakteristična je sposobnost da se radi i voli, dok neurotski karakter ne nalazi adekvatne načine za zadovoljenje svojih nagona, te konstantno trpi od narastajućih potreba i upravo za odbranu od njih, a ne za rad i ljubav, troši najveći deo svoje energije. Još jedna izuzeno značajna razlika između ovih tipova karaktera jeste i u mogućnosti genitalnog zadovoljenja koja je kod neurotskog karaktera ometena. Inicijativa osobe neurotskog karaktera usmerena je, gledano iz ugla teorije nagona, ka zadovoljenju pregenitalnih oblika seksualnosti (i kočena, u isto vreme, odbranama protiv njih) i praćena pregentialnim oblicima agresivnosti ( i odbranama od njih). Inicijativa neurotskog karaktera je (kao i volja) okrenuta u suprotnom smeru od separacije i individuacije, a njen kvalitet zavisi od faze u kojoj je zakačena.

Ako jedna osoba ostane fiksirana na oralnom stadijumu, ona će u čitavom svom ponašanju imati avreziju da brine o samoj sebi i tražiće od drugih da se staraju o njoj. Njena inicijativa će biti usmerena ka parazitiranju. Pokretaće ponašanja koja su usmerena na kačenje za druge i iskorišćavanje ljudi.

Fenihel (1961) to opisuje ovako: “Sadističke oralne težnje često imaju karakter “vampirizma”. Osobe toga tipa traže i zahtevaju mnogo od svojih objekata, koje neće da napuste, već im se pripijaju ’sišući’ ih”. Često pominjani termin “energetski vampirizam” odnosi se na ovakva ponašanja. Ljudi koji su u kontaktu sa ovakvim osobama ne retko imaju doživljaj da im one “isisavaju” životnu energiju. To isisavanje energije ne mora biti u formi stalnog traženja od druge osobe, već se može okrenuti u suprotna ponašanja. Fenihel dalje kaže: “Ponašanje osoba sa oralnim karakterom pokazuje znakove identifikacije sa objektom koji ih je hranio. Izvesne osobe igraju prema svojim objektima ulogu majke hraniteljice. One su uvek plemenite i preplavljuju svakoga svojom pomoću i svojim poklonima. Pod povoljnim libidinalnim uslovima, njihovo ponašanje je doista altruističko; pod manje povoljnim uslovima ponašanje postaje mučno. Njihov stav ima magijsko značenje: Ako ja vas obaspem ljubavlju, želeo bih da i ja budem obasut vašom ljubavlju. Dešava se da ta potreba “činiti druge srećnima” postaje pravo mučenje za okolinu.“   

Kod osoba gde je inicijativa okrenuta u pogrešnom smeru i udaljava ih od razvoja možemo govoriti o “porocima” i “zavisnostima” od određenih načina zadovoljenja nagona. Nagoni upravljaju njima, oni su fiksirani za infantilne načine zadovoljenja nagonskih potreba. Zrele osobe, naravno, mogu uživati u oralnim zadovoljstvima (jelu, piću, poljupcu, kožnom erotizmu...). Nije svaka osoba koja voli da jede, pije, čita ili gleda...oralni karakter. Radi se o specifičnom kvalitetu u obavljanju tih aktivnosti koji ukazuje na dominaciju oralnosti ili odbrana od nje. U svakodnevnom govoru možemo čuti izraze kao što su “glad ili žeđ za znanjem”, kod čitanja nekog interesantnog teksta: “progutao sam knjigu u jednom dahu”...ili izraze “upijam je očima”, “guta je (ili proždire) pogledom”, “opila me je njena lepota”, “gladan sam te”...Možemo reći da je, kod oralnog karaktera, generalno izražena težnja za traženjem stimulacija, upijanjem, napajanjem, hranjenjem stimulacijama...Pokretač je glad, fizička ili psihološka...Organi “napajanja” su usta, oči ili koža. To, u velikoj meri, boji kvalitet inicijative osobe određujući šta je ono što osoba pokreće (i što nju pokreće) i na koji način to radi. Kao i kod drugih oblika pregenitalnih fiksacija, osobi nedostaje sposobnost za uzajamnost. Inicijativa osoba sa oralnom karakternom strukturom “kratkog daha”, bez dovoljno energije, usmerena uglavnom na traženje. U spsobnosti za ljubav razvili su sposobnost za primanje, ali ne i sposobnost za davanje, za uzajamnost.

; Kod „analaca“, osoba koji su fiksirani za načine zadovoljenja nagona u analnoj fazi razvoja libida, možemo videti da iniciraju uglavnom aktivnosti koje su usmerene ka kontroli (sebe i drugih), ka planiranju (umesto konkretoj akciji), ka sakupljanju, odlaganju...Njene aktivnosti mogu biti praćene tvrdoglavošću i pasivnim oblicima agresivnosti. Smer inicijative je ambivalentan (ide u oba pravca), a kvalitet obojen analnošću.Mišljenje je apstraktno i izolovano od emocija i realnog delovanja. Težiće tačnosti, urednosti, štedljivosti, čistoći (ali i proboju suprotnih ponašanja). Aktivnosti osobe biće prožete visokim stepenom ambivalencije između davanja i uzimanja, pokoravanja (prihvatanja pravila) i inata...Biće skloni da “zaseru” ono što su otpočeli. Ovakvi oblici zadovoljavanja nagona ne vode stvarnoj sposobnosti uživanja, ni osobe koja ih upražnjava, niti partnera sa kojim je u odnosu.

            Falička inicijativa ima smer ka separaciji i individuaciji, ali je njen kvalitet obojen osobenostima falusnog stadijuma (intruzivnost, nedostatak osećaja za uzajamnost, borba za moć...). Mogućnost uživanja ne podrazumeva i uživanje partnera, osim ako partner ne erotizuje paćeništvo.

; Rekli smo već da dominantna motivaciona linija osobe, ako je smer inicijative okrenut ka razvoju sebe i drugih, daje specifičnu „boju“ načina voljenja te osobe. Od dobrih roditelja i partnera, prijatelja, čovek može dobijati različite „stvari“ koje pokreću razvoj, različite zrele načine voljenja. Od nekoga se može učiti kako učiti, kako se dobro adaptirati na život, rešavati probleme, od drugoga kako ostvarivati duboke povezanosti sa ljudima, kako komunicirati, družiti se, od trećih kako se osećati ispunjenim sopstvenim ostvarenjima, osećanjem smisla, misije, kako se posvetiti vrednostima i idealima, od četvrtih kako uživati zrelo u životu, u telu, u „jednostavnim stvarima“...Teško da ćemo naći sve u jednoj osobi, u jednom učitelju, prijatelju, partneru, roditelju. Ljudi su, uglavnom, više „ovakvi ili onakvi“, različiti po svojim dominantnim motivacionim linijama, inicijativi koju pokreću, načinu na koji mogu da zrelo vole i podstiču razvoj. Za zrelu ljubav su potrebne razvijene sve bazične sposobnosti o kojima smo govorili. Linije razvoja inicijative stvaraju raznovrsnost u zrelim načinima voljenja. Partneri sa različitim dominantnim motivacionim linijijama i hijerarhijskim uređenjima motivacionih faktora stvaraju različite vrste zrelih ljubavnih veza i roditeljskih parova. Veći je broj mogućih „dobitnih kombinacija“ i svaka kombinacija daje posebu „mešavinu boja“. Drugačiji je zreo ljubavni odnos između osobe sa zrelom dominantno nagonskom orijentacijom i zrelom self-narcističkom orijentacijom od odnosa objektno orijentisane osobe i ego orjentisane osobe. Dobitne kombinacije zrelih odnosa mogu biti i „isti sa istim“ i ukrštajuće, između osoba sa različitim dominantnim izvorima motivacije. Posebne „valere“ daje i obrazac po kojem su organizovani i ostali motivacioni faktori unutar svakog patnera (koji je drugi, koji treći, koji četvrti motivacioni faktor, kolike su razlike među njima...). Sve je to šarenilo ljudskih izvora napajanja i ljubavnih odnosa. Veliki broj mogućnosti za uzajamnost, „improvizaciju“ i kreativnost.

Tabela 30-inicijativa i sposobnost za ljubav

Ispoljavanje razvijene sposobnosti: Osoba ima hrabrost i sposobnost da samostalno otpočne aktivnosti usmerene ka realizaciji razvojnih ciljeva, proaktivna je, kreće se ka svojim ambicijama i idealima. U ljubavnim odnosima je sposobna za uzajamnost, da pokrene i bude pokrenuta. Ne guši inicijativu drugih. Druga osoba nije samo sredstvo za zadovoljenje vlastitih potreba, već zadovoljenje potreba osobe uključuje i zadovoljenje partnera.

Ispoljavanja nerazvijene sposobnosti: ispoljavaju se kao maligniteti ili maladptacije. Malignitet inicijative dovodi do averzije prema svakom riziku, paralize inicijative. Osoba je reaktivna, nije sposobna da pokrene razvojne aktivnosti. Kod maladaptacija se razvijaju različiti oblici nezrele inicijative kojoj nije svojstvena sposobnost za uzajamnost:

- Osoba inicira ponašanja koja ne vode razvoju, smer inicijative je obrnut, prema nekom obliku manipulacije.

- Oralna inicijativa-osoba pokreće ponašanja koja vode parazitiranju na nekome ili nečemu, ka primanju bez davanja, nezrelom hedonizmu. Kao reaktivna formacija moguće je i obrnuto ponašanje, gde osoba drugima čini ono što želi da se njoj čini-preduzima inicijativu u „hranjenju drugih“, udovoljavanju potrebama drugih, igraju prema svojim objektima ulogu majke hraniteljice. One su uvek plemenite i preplavljuju svakoga svojom pomoću i svojim poklonima. Dešava se da ta potreba “činiti druge srećnima” postaje pravo mučenje za okolinu.“

- Analna inicijativa - inicirajuuglavnom aktivnosti koje su usmerene ka kontroli (sebe i drugih), ka planiranju (umesto konkretoj akciji), ka sakupljanju, odlaganju... aktivnosti mogu biti praćene tvrdoglavošću i pasivnim oblicima agresivnosti. Smer inicijative je ambivalentan (ide u oba pravca), a kvalitet obojen analnošću.Mišljenje je apstraktno i izolovano od emocija i realnog delovanja. Težiće tačnosti, urednosti, štedljivosti, čistoći (ali i proboju suprotnih ponašanja). Aktivnosti osobe biće prožete visokim stepenom ambivalencije između davanja i uzimanja, pokoravanja (prihvatanja pravila) i inata...Biće skloni da “zaseru” ono što su otpočeli. Ovakvi oblici zadovoljavanja nagona ne vode stvarnoj sposobnosti uživanja, ni osobe koja ih upražnjava, niti partnera sa kojim je u odnosu.

- Falička inicijativa-nametljiva, probojna, usmerena na dominaciju nad drugim, eksploataciju i obezvređivanje.


Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K . (1925). Psychoanalytical notes on Coue's system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927).A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A . (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom's Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient's Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man's Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud's three theories of love in the light of later development.Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36: 653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9, 3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8 ( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001). Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , >22  ( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S.(1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That "Impossible" Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978)The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.' In: Hartmann 1964Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancyPsychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

Jovanović, N. (2006a),Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka , Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego' Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)  

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010).Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd   str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler's theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975). Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst's narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O'Donohue W, T, & Fisher, J, E.(2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu - osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression.George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child . 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978).On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant's response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) "Will and Psychoanalysis," J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999).Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.

Vesti

Uvodni modul edukacije - Beograd, Novi Sad, Niš, Tuzla

Poštovani, Zadovoljstvo nam je da vas obavestimo da je određen još jedan datum uvodnog modula edukacije iz OLI integrativnog psihodinamskog metoda. Prijave su otvorene za sve zainteresovane za oblast life coachinga, psihološkog savetovanja i psihoterapije. Dobićete priliku da upoznate OLI metod i primenite osnovne tehnike savremenog psihodinamskog načina pristupa čoveku. Uvodni modul traje jedan vikend, nakon čega se dobija sertifikat i mogućnost nastavka edukacije u željenom pravcu. Više informacija možete pronaći u nastavku teksta ili nas možete pozvati putem telefona 060 40 55 605 i maila:  \n Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je...

Promotivno predavanje - sposobnost za ljubav i rad

Poštovani prijatelji, Pozivamo vas da se u 2017. godini upoznate sa temom "Sposobnost za ljubav i rad" u prostorijama OLI Centra u Beogradu. Otvorićemo priču o bazičnim emotivnim sposobnostima u OLI metodu, govoriti o teorijskom i praktičnom pristupu u psihoterapijskom, savetodavnom i koučing procesu kao i o njihovim sličnostima i razlikama. Pored toga možete dobiti sve informacije vezano za edukativne programe našeg Centra. Predavanje je namenjeno svima koji žele da se upoznaju sa osnovnim pojmovima i principima rada sa ljudima u OLI Metodu, kao i edukacijama u okviru OLI metoda za buduće:- life coacheve,- psihološke savetnike i - psihoterapeute. Više...

Upis nove generacije | Novi Sad, Beograd, Niš, Tuzla

Poštovani prijatelji, Otvoren je upis nove generacije polaznika edukacije iz psihoterapije, psihološkog savetovanja i life coachinga u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i prvi put u Bosni i Hercegovini u Tuzli!Ko se može prijaviti: - U edukaciju iz "life coachinga" se mogu uključiti kandidati bilo kog obrazovnog profila.- U edukaciju iz savetovanja/psihoterapije mogu se uključiti kandidati koji imaju diplomu nekog od fakulteta humanističkog usmerenja, kao i studenti tih fakulteta (psihologija, andragogija, medicina, pedagogija i dr.) . Više o edukacijama možete pročitati na sledećim linkovima:Life coaching- http://www.olicentar.rs/index.php/edukacije/za-life-coacheveSavetovanje - psihoterapija - http://www.olicentar.rs/index.php/edukacije/za-psihoterapeute Sve edukacije iz OLI Metoda su akreditovane od strane Udruženja za...

Produžen konkurs za OLI stipendije

Produžen konkurs za OLI stipendije

Poštovani, Zbog velikog broja zainteresovanih kandidata nastavljaju se prijave za drugu grupu stipendista edukacije za psihoterapiju OLI integrativnog psihodinamskog metoda. Na konkurs se mogu prijaviti kandidati koji studiraju ili su završili Medicinski fakultet ili fakultet društveno humanističkog usmerenja (Fakultet bezbednosti, andragogija, etnologija i antropologija, pedagogija, psihologija, sociologija, filozofija...). Uz prijavu je potrebno priložiti kratku biografiju i motivaciono pismo u kom je poželjno navesti razloge za konkurisanje, dosadašnja iskustva i pohađane edukacije i seminare i preferencije psihoterapijskih pravaca. Kandidati koji uđu u uži izbor biće pozvani na razgovor.Mejl za slanje prijava: \n Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite...

OLI edukacije u Tuzli

Poštovani prijatelji, U toku je upis nove generacije polaznika edukacije iz psihoterapije, psihološkog savjetovanja i life coachinga u Tuzli! Tko se može prijaviti: U edukaciju iz "Life coachinga" se mogu uključiti kandidati bilo kog obrazovnog profila. U edukaciju iz savjetovanja/psihoterapije mogu se uključiti kandidati koji imaju diplomu nekog od fakulteta humanističkog usmjerenja, kao i studenti tih fakulteta (psihologija, andragogija, medicina, pedagogija i dr.). Prijave i dodatna pitanja možete dobiti na mob. 061285775 \n Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. Sve edukacije iz OLI Metoda su akreditovane od strane Udruženja za Psihoterapiju, Savetovanje...

Uvodni modul edukacije

Poštovani prijatelji, U Beogradu se održava poslednji uvodni modul sertifikovane edukacije u ovoj godini, iz OLI integrativnog psihodinamskog metoda za buduće life coacheve, psihološke savetnike i psihoterapeute. Pozivamo vas da se kroz intenziv kurs upoznate sa osnovama rada sa klijentima zasnovanim na OLI metodu; različitim tehnikama Otkrivanja Lične Istine i rada na sebi i drugima, bazičnim sposobnostima i kontra-sposobnostima i drugim konceptima koji su od suštinske važnosti za rad sa ljudima. Dobićete priliku i da kroz rad na ličnim iskustvima upoznate OLI metod i primenite osnovne tehnike savremenog psihodinamskog načina pristupa čoveku. *Nakon završenog uvodnog nivoa edukacije dobija se sertifikat...

Promotivno predavanje

Dragi prijatelji, U velikom moru informacija i digitalnih kanala komunikacije, razmena informacija uživo putem ličnog kontakta i dalje ima visok značaj. Usled velikog broja vaših pitanja o trajanju, cenama, načinu prijavljivanja, sadržaju i vrsti edukacija u OLI Centru odlučili smo da zakažemo još jedno u nizu promotivno (besplatno) predavanje iz O.L.I. integrativnog psihodinamskog metoda u Beogradu! Otvorićemo temu sposobnosti za ljubav i rad i upoznati se sa bazičnim emotivnim sposobnostima koje su teorijska osnova O.L.I. metoda. Predavanje je namenjeno svima koji žele da se upoznaju sa osnovnim pojmovima i principima rada sa ljudima u O.L.I. metodu, kao i edukacijama u...

Upis nove generacije!

Poštovani prijatelji, U toku je upis nove generacije polaznika edukacije iz psihoterapije, psihološkos savetovanja i life coachinga u Beogradu, Novom Sadu i Nišu! Ko se može prijaviti: U edukaciju iz "life coachinga"se mogu uključiti kandidati bilo kog obrazovnog profila. U edukaciju iz savetovanja/psihoterapije mogu se uključiti kandidati koji imaju diplomu nekog od fakulteta humanističkog usmerenja, kao i studenti tih fakulteta ( psihologija, andragogija, medicina, pedagogija i dr.). Više o edukacijama možete pročitati na sledećim linkovima:Life coaching- http://www.olicentar.rs/index.php/edukacije/za-life-coacheveSavetovanje- psihoterapija- http://www.olicentar.rs/index.php/edukacije/za-psihoterapeute  Sve edukacije iz OLI Metoda su akreditovane od strane Udruženja za Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing Srbije i vode do certifikata EAC-a...

  • Uvodni modul edukacije - Beograd, Novi Sad, Niš, Tuzla

  • Promotivno predavanje - sposobnost za ljubav i rad

  • Upis nove generacije | Novi Sad, Beograd, Niš, Tuzla

  • Produžen konkurs za OLI stipendije

  • OLI edukacije u Tuzli

  • Uvodni modul edukacije

  • Promotivno predavanje

  • Upis nove generacije!

Izdanja

Newsletter

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama...

RSSFacebookTwitter

Текстиль для дома, Вышивка, Фурнитура, Ткани
автоновинки