Konstantost objekta - pojam i istorijat
Iz knjige "Razvoj bazičnih emocionalnih kompetencija
u OLI integrativnoj psihodinamskoj psihoterapiji"
Nebojše Jovanovića
Konstantnost objekta je sposobnost koju smo, prema osnovnoj funkciji koju obavlja, nazvali stabilizator psihe. Kad kažemo da osoba ima razvijenu konstantnost objekta to, zapravo, znači da je njegova veza sa voljenim objektom stabilizovana i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Jednostavnije rečeno, možemo voleti nekoga i onda kada ne zadovoljava naše potrebe i možemo ga „imati u sebi”. Nismo zavisni od njegove fizičke prisutnosti. Kada je voljeni objekt neki naš cilj: posao, zadatak koji smo sebi postavili, imamo jasnu svest o tome šta hoćemo, nezavisno od toga da li smo nagrađeni u određenom trenutku za svoje aktivnosti, da li je ostvarenje cilja daleko. Konstantnost objekta je sposobnost koja nam omogućava da budemo stabilni, da imamo stabilne unutrašnje predstave sebe, drugih ljudi, stvarnosti... da nas ne uzdižu i spuštaju previše spoljašnji događaji, zadovoljenje ili nezadovoljenje naših potreba.
Ova sposobnost je osnova naše psihičke - emotivne stabilnosti i nezavisnosti. Takva nezavisnost uključuje bliskost i distancu. Osobe sa dobro razvijenom konstantnošću objekta su sposobne za veliku bliskost i naklonost, ali se, takođe, osećaju samodovoljno, sigurno i slobodno, tako da nemaju očajničku potrebu za drugima. Konstantnost objekta nam daje jasan osećaj sopstvenih granica i granica druge osobe. Znamo gde se „jedna koža završava, a počinje druga”. Kada su razdvojeni, mogu da se nose sa tim savršeno dobro. Umeju da se sasvim lepo provode i sami. Imaju sposobnost da budu sami. Njihov život nije pokvaren strahom od gubitka voljenog objekta, strahom od samoće, brigom o tome kako će se snaći ako izgube svog partnera. Zato nisu prinuđeni da kontrolišu partnera, svoju decu, roditelje..,mogu im „dati prostora”. Nasuprot tome, osobe sa problemima u konstantnosti objekta će očajničku potrebu za nekim smatrati merilom prave ljubavi. To obično verbalizuju izjavama kao što su: „ne mogu da živim bez tebe”, „umro bih bez tebe”...
Zdravi parovi, osobe koje mogu jedna bez druge, međusobno su posvećeniji - jer je to njihov izbor, a ne moranje. Oni nemaju ljubavnike jer to ne žele, a jedan od razloga je što bi mogli, ako bi hteli. Osećanje zavisnosti je, često, razlog da se učini neverstvo, da se dokaže sebi neka nezavisnost. Zavisnost motiviše osobu da kontroliše partnera, a time i sebe, što povećava motivaciju da se pobegne iz odnosa ili sloboda potraži na drugoj strani. Međutim, zavisne veze se teško napuštaju. Paradoksalno, često je lakše prihvatiti gubitak odnosa ili iskustva koje je bilo veoma dobro, nego se oporaviti od nekog nezadovoljavajućeg. Kao da postoji prisila da se stalno vraćamo tom odnosu kako bismo pokazali da može da funkcioniše. To je, zapravo, pokušaj da se uspostavi narušena konstantnost objekta. Ako je nešto bilo dobro, i zbog toga smo se osećali srećno i ispunjeno dok razmišljamo o tome, lakše nam je da prihvatimo da to ne možemo imati zauvek, jer smo već toliko dobrog dobili, i uspomena na to nas održava. Mogli bismo reći da su konstantnost objekta, zapravo, jake, snažno stabilizovane i integrisane dobre uspomene. Taj odnos, tu osobu i uspomene na nju, ili kako to nazivaju psihoanalitičari - „mentalne reprezentacije”- čvrsto držimo u sebi. Te uspomene postaju deo naše strukture, deo ličnosti kroz koji filtriramo i obrađujemo stvarnost.
Od pozitivnog odnosa se možemo odvojiti jer je sećanje na njega pozitivno, tako da se ne osećamo krivima što nije funkcionisao i ne osećamo prisilu da ga dovedemo u red. To nam omogućava da možemo da žalimo ako u stvarnosti izgubimo tu osobu ili odnos. Loše odnose ne možemo da „pustimo”, da ih prežalimo. Stalno imamo potrebu da im se vraćamo (u stvarnosti ili u sebi). Ono što ne možemo da pustimo, ne možemo ni da prežalimo. Proces žaljenja oporavlja ljude. Nesposobnost da tugujemo i žalimo čini nas stalno zarobljenim u samosažaljevanju i grčevitom nastojanju da ne prihvatimo stvarnost. Tuga je prihvatanje gubitka. Osoba koja tuguje se ne povlači pred prirodnom patnjom koju gubitak izaziva i ne brine više o sebi nego o osobi koju je izgubila. Dozvoljava da bol deluje na nju i da je promeni. Nakon legitimnog tugovanja dolazi oporavak. Suprotno tome, osoba sa narušenom konstantnošću objekta oseća samosažaljenje i nije u stanju da prihvati gubitak. Umesto da dozvoli da iskustvo promeni nju, ona želi da stvarnost bude drugačija nego što jeste, želi da se vrati unazad, kao da se gubitak nije ni dogodio.
Konstantnost objekta - pojam i istorijat
Termin konstantnost objekta uveo je u psihoanalitičku literaturu Hartmann (1952) kad je rekao: ”...dug je put od objekta koji postoji samo dok zadovoljava potrebe do onog oblika zadovoljavajućeg objektnog odnosa koji uključuje kontantnost objekta”. On je, ovim pojmom, hteo da označi stadijum u kom se sve dublja detetova veza sa voljenim objektom stabilizuje i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba.
Hartman je smatrao da usvajanje ove sposobnosti zavisi od razvoja „stalnosti predmeta” o kojoj je govorio Pijaže (Piaget,1937), tj. od kognitivne trajnosti mentalne predstave nekog predmeta kada je on fizički odsutan i od „izvesnog nivoa neutralizacije” agresivnih i libidinalnih nagona. Dete je, dakle, na najranijem uzrastu, svesno objekta (majke) dok ona zadovoljava njegove potrebe i dok mu je u vidnom polju. Vremenom, i razvojem kognitivnog aparata, mentalne predstave objekta postaju trajnije. Razvija se i sposobnost pamćenja. Između deteta i majke razvija se veza koja je prisutna iznutra, u detetu, i kada majka nije fizički prisutna i kada ne zadovoljava njegove potrebe.
Većina autora koja je pisala o konstantnosti objekta smestila je dostizanje libidinalne konstantnosti objekta u uzrast između 6 i 18 meseci. Oni koji su smestili dostignuće u taj rani uzrast uzeli su kao kriterijum detetovu libidinalnu vezanost za objekt ljubavi, dok su oni koji su smestili konstantnost objekta u kasniji uzrast u okviru ovog opsega dodali kao kriterijum neki oblik stabilne mentalne reprezentacije objekta, uključujući Pijažeove (1937) kriterijume pojavljivanja mentalnih reprezentacija.
Ana Frojd (196587) je, takođe, u opisivanju razvoja od zavisnosti do oslanjanja na sopstvene snage, govorila o ‘stadijumu konstantnosti objekta koji omogućava da se pozitivna unutrašnja slika objekta održi, bez obzira na zadovoljstvo ili nezadovoljstvo’. Jasna implikacija da ‘objekat’ koji, u ovom kontekstu, predstavlja uglavnom majka, postaje eksplicitna u Spitzovom (1946, 1965) konceptu ‘libidinalnog objekta’, tj. razvijanja posebne stabilne veze deteta sa majkom. Ipak, tek je u radu Margaret Mahler ideja postepenog usvajanje konstantnosti objekta u kontekstu odnosa majka-dete našla svoje istaknuto mesto. Margaret Maler je (Malher. 196390) pojavljivanje konstantnosti objekta smestila u kasniji uzrast deteta smatrajući da dete dostiže izvestan stepen konstantnosti objekta tek između 25 i 36 meseci starosti, za vreme četvrte subfaze procesa separacije-individuacije. Njen glavni kriterijum je bio sposobnost deteta da toleriše kratke separacije od majke - sposobnost za koju je verovala da je rezultat dostizanja stabilne unutrašnje reprezentacije majke od strane deteta. Koncept faze separacije - inidividuacije u razvoju ličnosti odnosi se na razvoj objektnih odnosa.
Postoje kompleksne cirkularne interakcije, međutim, između progresivnog psihoseksualnog razvoja, sazrevanja ega, i procesa separacije – individuacije, čiji je ishod diferencijacija self i objekt reprezentacija i početak dostizanja konstantnosti objekta.
Separacija i individuacija uključuju dva međuzavisna procesa i komplementarne vrste razvoja. Separacija se odnosi na intrapsihički proces koji vodi do self - objekt diferencijacije „objektivacije” (Hartman 1956). To je proces u kojem majka počinje da se opaža kao odvojena od selfa. Individuacija je centrirana oko detetovog razvijajućeg self koncepta, i nastaje kroz evaluaciju i ekspanziju detetovih autonomnih ego funkcija. Ovi procesi dovode do spremnosti i zadovoljstva u nezavisnom funkcionisanju. Kapacitet da se zadrži i koristi stabilna mentalna reprezentacija libidinalnog objekta je produkt međuzavisnih, recipročnih odnosa između sazrevanja, modulacije, i fuzije libidinalnih i agresivnih nagona; razvoja ega, uključujući perceptivni aparat i memoriju, i defanzivnih i adaptivnih funkcija; kao i stvarnog iskustva gratifikacije i frustracije u životu deteta. Posebno zavisi od emocionalne dostupnosti majke i kvaliteta interakcije majka-dete (McDevitt, J.B. 1975).
